Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.

“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske
devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke
analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno
glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku
čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i
najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put
potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca
Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom
prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom
pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili
Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja
raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u
slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom
ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj
društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce
neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj
nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor,
Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i
prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled
te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo
jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin
Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i
poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva
označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju
na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog
poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo
najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi
ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv
i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri
u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno
odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i
sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu
nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške,
koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne
veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor
Fjodora Karamazova sa sinovima:

-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe
može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se
opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo
ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?

-Ne, nema Boga

-Aljoška, ima li Boga ?

-Ima Boga.

-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?

-Nema ni besmrtnosti.

-Nikakve?

-Nikakve.

-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto.
Valjda baš nije sasvim ništa.

-Apsolutna nula.

-Aljoška, ima li besmrtnosti?

-Ima.

-I Boga i besmrtnosti?

-I Boga i besmrtnosti.

-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je
čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada
godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima
li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!

-I poslednji put, nema.

-A ko se to smeje ljudima, Ivane?

-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.

-A ima li đavola?

-Ne, ni đavola nema.

Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je
ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i
saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola,
međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u
ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela
nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem
bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja
Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio
zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se
sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje
ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim
slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim
željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz
jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno
drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju
pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu
nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer
se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna
mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje
đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja
pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i
poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema
nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove
ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost
prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti
đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog
principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim
odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom
svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni
đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu
licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog
brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare
i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se
vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih
zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i
nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica
upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“
Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda
potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina
u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom
životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na
drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i
jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se
njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca
je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše
osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno
određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i
posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.