O TATARSKOJ PUSTINJI DINA BUCATIJA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


TATARSKA PUSTINJA. DINO BUCATI I EGZISTENCIJALNA ZEBNJA. UZALUDNO
IŠČEKIVANJE. KOMPARATIVNA ANALIZA MESTA IZ ČAROBNOG BREGA I
TATARSKE PUSTINJE. UOČAVANJE SLIČNOSTI I RAZLIKA. HANS KASTORP I ĐOVANI
DROGO. ZAPAŽANJE INICIJALNIH SLIČNOSTI SUDBINE JUNAKA I HIJERARHIJSKE
NADREĐENOSTI U PRIPOVETKI SEDAM SPRATOVA I TATARSKOJ
PUSTINJI. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ČEKAJUĆI GODOA I TATARSKE PUSTINJE.
KAPLJICE VODE I SAT KOJI OTKUCAVA. DALIJEVI ISTOPLJENI SATOVI.
KAFKIJANSKA, ATMOSFERA TATARSKE PUSTINJE. SMISAO ŽIVOTA. ĐOVANI
DROGO I ANGUSTINA-ŽRTVOVANJE RADI IDEALA


“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim
egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj
osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i
gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom
slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim
konvencijama.

Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju
vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I
sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim
ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne
količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno,
kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja
ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su
njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj
knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na
kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe,
odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave
godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao
uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju
zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava
dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci
začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i
smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena
rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je
paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži
u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog
nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je
vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od
interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći
spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom
unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A
kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno
od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić
bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo
mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni,
neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno
je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo.
Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti
na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom
trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s
“Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.

Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i
drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to
sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum
da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih
kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje
nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam,
karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično
smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako
figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi
dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za
koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi,
dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani,
razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u
granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću
kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom
galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog
brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne,
bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su
one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu
nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim
ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti
“Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“
se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj
određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se
tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti
sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj
posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče
Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska
Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo
uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje,
hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle
bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno
predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono
che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u
narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj
pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz
između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog,
zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i
podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi
saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa
sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju , pogleda
upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj
njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada
Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i
uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam
pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.


Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću,
možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo
delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga
na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za
deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat
Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog
dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli
ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od
mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne
pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe
apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak
se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna ,
davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može
i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu
digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića
koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s
Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera
apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja
nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema
nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su
dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.

Svi minuti, sati, dani i
godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu,
ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali
preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga
i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se
još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne
zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje
stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali
neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko
lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života,
jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani
godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u
svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca,
brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara
nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo
povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne
primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje
vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao
da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti
osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom
privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla.
Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima
rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek
prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa
Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće
neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On
čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude,
prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije
isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova
strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu,
gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže
Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava
skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine,
mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za
kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz
planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime , u
snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi
dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina ,
sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.

Dino Bucati


Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se
može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o
nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog
uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah
strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času
tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka
čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s
vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni
svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj
iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i
usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno
predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i
kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik
na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom
vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se
pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen
strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda
ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto
drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju
rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je
svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju,
natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane
života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao
posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i
prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju
je podneo previsoka.

Milena Blagojević