О коренима империјалне свести
Нешто ми се, овог јутра, 5. октобра, мота по свести Томас Ман. Хајде да и то запишем. Одувек сам тог Немца гледао као космополиту, и на тај начин Немца који се не своди на опште токове немачког духа, који једнако важи за минхенске кобасичаре и хамбуршке пивопије, и крволочне бранитеље идеје лебенсраума, од Земуна па до Урала. Нешто је из њега избијало благошћу, изразитом способношћу саучествовања, као и оним тајнама што пред човеком доносе живот, да би се тако надносио над свеукупне животне токове немачког бића. Али авај, исувише заслепљен разноликом преданошћу Мановог необично обимног дела, тако приличног немачком поимању света, остајах при првим утисцима, о његовом космополитизму и љубави према немачком роду – што је и природна појава за свако свесно биће по свом пореклу и свом роду. Чини ми се да сам од њега прочитао све што се могло наћи на српском језику. И од свега најпријемчљивије било ми је и остало оно што Немци зову Zauberg. Али да поштено и кажем, ту се нашао и наслов „Краљевско височанство“, величанствена визија најновијег света Европе. И уместо да већ по оном првом наслову, по оној швапски стерилној прецизности увидим шта из тога следи, слуђен наводном комплексношћу и испреплетеношћу многих и разнородних мисаоних токова, необично шареном скалом различитих личности, као и порукама из њихових имена, која сежу у старогрчки мит, као прави Немац установио сам духовни профил Европе, заједно са Русијом (до Урала, како ће то и Швајцарац Дени де Ружмон установити да је и то Европа), као једно болесно архитектонско здање у коме се тражи пут праведног живота кроз главног лекара у санаторијуму на врху тог брда – лекара Радаманта, по имену иначе праведног судију у Хаду, тек да се неко не обсети да главни лекар људског рода није Исус Христос (што је тако особено за Мартина Лутера у његовом преуређеном односу према Богу).
Све ме то у стопу, као непристрасна сенка, кад год је се сетих, праћаше док за тамо неки текст нисам поново избургијао цитат из Ничеовог предговора за „Рођење трагедије“. И тај цитат дословно на српском следи у пасусу који је пред нама.
„Што сам, на основу немачке најновије музике, стао да причам бајке о ‘немачком бићу’, као да је оно управо на путу да себе открије и поново нађе – и то у време када се немачки дух, који је још недавно имао воље да влада Европом, снаге да води Европу, таман завештајно и коначно одрекао те воље и, под помпезним изговором оснивања царства, извршио прелаз који ће га одвести у осредњост, прелаз ка демократији и ка ‘модерним идејама’“! (Фридрих Ниче, „Рођење трагедије“, Култура, Београд 1960. стр. 10)
У Трећем рајху није било ни демократије ни модерних идеја. Али било је Европе под немачком влашћу. Тек да се не заборави.
Дакле, Фридрих Ниче, ништа мањи и ништа већи Немац од Томаса Мана, врло је разговетно и неувијено разоткрио шта Немца највише чини Немцем. Па тако и писца Томаса Мана.
Хајде да то видимо шта је то на врх Цауберга.
И гле, ко би рекао, Немци, цареви прецизности и јасности, носиоци врхунских стандарда у свеколикој производњи технолошког лика савременог света, испадоше мутиводе и муљаре – Цауберг, па Цауберфлуте, па „царска ружа“ почела да шири задах трулежи и смрти, па „велтшмерц“, па „велтгајст“, па „велтанлитератур“, па Мефисто као највиши маг истине и обмане, или „добро темперован клавир“ који хоће да нам каже да је 2 + 2 увек четири… што свеукупно и с бирањем изабрано и побројано из немачког духа ни ласерски бројач милионитог дела милиметра не би успео да проникне, као што и речи казују да се обухвати сав свет у свој својој пуноћи. Па нам се на тај начин каже да оно што је заоденуто у тајанственост, па по томе у недокучивост, бива и остаје крајње људско одредиште, шапуће Немац преко минхенске кобасице из „куће бића“, с килавом копијом Платона. Не да се у томе садржи смисао, или циљ човекових тежњи, већ средство којим се човек може испунити у оном смислу како су то исказали налози списа закованог на Витембершку капију (апокрифно), рукама Мартина Лутера, а што ће потоња времена ословити у речи протестантизам, а да би то Трећи рајх огласио као Übermensch који је изнад света, јер га је проникао. (Није узалуд Ватикан, преко Римске конгрегације за веру, 1622. године, уз српско православље као највећег свог непријатеља огласио протестантизам, иначе та установа, оличена најпре у Илирском па у најновије време у Заводу Светог Јеронима, одмах после Другог светског рата, најдичније и најодличније Хрвате, кољаче Срба, одевала је у фратарске одежде и под њима скривала их свуда по свету.) Или што каже стара српска пословица: „Мути штапом воду, да изгледа дубља“.
Толико што се тиче именице Цауберг.
И на врху тог чаробног брега смештен је санаторијум у коме се лече, у тексту романа, разни Европљани, а у пренесеном смислу цела Европе. У времена када је Ман писао тај роман заиста је Европом харала туберкулоза, отприлике као што то данас код нас Срба и под уранијумским даровима Запада хара канцер, односно рак у својим разним облицима. И главни лекар је, како сам већ навео, Радамант, у старогрчком миту судија у Хаду, крајњем одредишту људских душа. Роман почиње да се одвија када у санаторијум ступа главни јунак чије име се на српском каже Слуга.
Што је нова петљанција од Томаса Мана, кроз име овог лица, Ханс Касторп, јер ме речник упозорава на корен који значи будак, крамп, па и мотика или, с друге стране, крш и голет. Нешто се у том имену свакако крије, будући да и остали носећи актери санаторијума на врху чаробног брега, кроз своја имена саопштавају одређене карактере – и зашто би овај слуга био у томе изузет.
Да би поларизација Европе смештене у санаторијум била потпуна, ради уједначености којом се описује целина, јер је то уједно и оно што јесте свет, Манов швапски дух је посегао за оним облицима духа, који се код Хегела своде на: тезу и антитезу, а што у савременом америчком филму бива добар полицајац и зли полицајац. Дакле, поларизација која носи свеобухватан, свесветски значај, сасвим безусловно и непобитно. Као и код Хегела у светском духу; или, рецимо, као законитост у чијим оквирима се одвија људско трајање. И ко је крив неком Србину, или неком Русу, да не кажем неком Мавру што се не уклапа у ту законитост. Јер је она универзална. Што се на чаробном брегу, у санаторијуму, своди на две веома супротстваљене личности, Сетембринија и Нафту, што би данас рекли што се односи на слободно мислеће људе или интелектуалце највишег могућег образовања.
Заведени њиховом заводљивом речитошћу и непрестаним расправама, чији се крај не назире, као у ма којој скупштинској парламентарној демократији, њихови слушаоци из санаторијума, као и они који из читалачког мира то прате, морају да мисле како се то два слободно мислећа духа суочавају са питањима које муче Европу, или бар ону Европу која сматра да духовно одговара за њено трајање. А у самој ствари тог сучељавања Томас Ман најмање нам жели рећи да Европа, тако духовно подељена, баштини супротности, из којих просиходе сва њена добра, па и њена будућност. У санаторијуму, не заборавимо, главни и једини судија је Радамант, лекар, а суштински чувар људских душа, јер се све дешава негде у брдима, под именом Цауберг. Све остало је, дечија игра пиљака, што би рекао онај Мрачњак из Ефеса.
Дакле, та поларизација, кроз Нафту и Сетембринија, вештачки је изазвана и нема никакву а још мање потврду и пресудну улогу у људском трајању, што би се рекло да је то заправо кабинетска конструкција, или овде суви артистички прилог приповедању. Међутим, Ман нас овом поларизацијом жели упозорити на противречности које владају Европом (санаторијумом) и од којих морамо стрепети, будући заошијане до искључивости, и да је то сасвим природно стање тог геополитичког подручја. Он га не експлицира, не спроводи кроз разне догађаје, кабинетски делује као са катедре, па га само установљава, као што и сам ток повести о Цаубергу казује.
Али ту је Ханс Касторп, дошавши здрав и прав на врх Цауберга, да би врховни и праведни судија Радамант установио да је и он болестан, а како и не би био када долази из болесне Европе. Па се ту појављује и необично живахна, раскалашно животна и тајанствено заогрнута у своју женственост, Мадам Шоша, Рускиња, чијим чарима подлеже млађани Касторп. Толико њом очаран и њоме заокупљен да јој из најдубљих животних порива изјављује љубав на начин који у немачком језику нигде нисмо могли ни чути ни прочитати. Онако како то може да изрази само један Немац – са границе кича, порнографије и неукуса. Да би нам се управо тако сликовито и раскалашно рекло да у овом младом Немцу силе живота траже потврду и отеловљење. Па нам је на овај начин и целина Европе употпуњена, а то што Ман приписује овој Рускињици, можемо само кратко рећи: Европа пред Русијом гаји исконски страх, а да ни сама не зна због чега. Или боље рећи да је порекло страха у томе што се одбија сазнање да постоји и живи нешто другачије од онога што је изнедрило ту свест.
Додуше ту је још једна ништа мање сликовита личност, Пеперкорн, са дубоким хедонистичким разумевањем живота, али некако по страни, као да га је са стидом Ман предочавао, али ипак постављеног у врх стола, као царску личност, тиме рекавши да тај део Европе, у хедонизму, ипак постоји. Нама преостаје да се чудимо зашто ту није уметнуо неког Француза, са француским извештаченим али тананим смислом за гурманлук и остала телесна и путена задовољства, од више стотина врста сирева до гардеробе – на чији рачун се спрдао и слаторечиви и спекулативни Енглез и апологета власти Вилика Шекспир.
У односу на поларизацију која свет доводи у равнотежу, као једну јединствену целину, не треба гледати ништа необично ни код Томаса Мана. Осим што је својим приповедним опусом у овом роману настојао да обухвати кључне аспекте људске природе, кроз одређене личности, што је тако немачки (као у гешталтпсихологи), да се установи свеобухватни поглед на космос и човека, намеће нам се једна специфична језичка одлика код Немаца. Дакле, Немци су одлични ковачи речи (иако њихово народно име на српском значи немост, неспособност изражавања) кад они за овакве духовне прилике у Цаубергу имају масу речи, да наведемо само две најважније: велтаншаунг и гајстцајт, где је ова друга код Мана имала широку примену у студиозном опису умотавања ћебетом на терапијском лежању на лежаљци, на санаторијумској тераси – као дуг тренутно владајућој моди у писању.
Укратко речено Ханс Касторп и није ни знао да је Европљанин све док се није нашао лицем у лице са Радамантом који му је том приликом дијагностицирао болест од које се сви лече у санаторијуму. Што је драматуршки врхунац у приповедном казивању Томаса Мана. После читавог низа догађаја у санаторијуму по којима се уписао у Европљане, како је у међувремену до Цауберга стигао глас о тек избијеном рату, Касторп је, установивши свој европски идентитет отишао у рат. Немојмо заборавити: по следу догађаја он је у једној епизоди изразио љубав Мадам Шоша (што би Руси рекли Мајчици Русији), да би нас Ниче из оног свог предговора „Рођењу трагедије“, у немачком објединитељном духу, сасвим разложно упутио на правац којим следи немачко ратовање: покорити Европу и учинити је саобразном сопственом лику живота који је савршен као културни модел. А савршен је јер је искључив и зато једино вредан достојног живота. (Бар ми Срби знамо ту немачку искључивост из ратова када смо их побеђивали.) Другим речима речено: Ханс Касторп је кренуо у рат да он лично скине себи са врата болест, као и Европи, будући да је рат најцелисходнији начин за преобликовање оног пред нама, да не кажемо болесног.
И то је ментални образац за насртај на оног другог, као у оној речи Serbien muß sterbien (Славни идиом Карла Крауса, који је по речима српског социолога Јове Бакића „писао сатире против владајућих кругова хабсбуршке монархије“, те је „раскринкавао њихове ратне планове против Србије“ – „Пријем дела Карла Крауса међу српским интелектуалцима“, 2021.) Што је на прикладним проспектима имало од Сарајева па надаље да се нађе на свим столовима кафана широм хабсбуршког царства. Све остало, што уследи за Србе, пљачка, убиства, логори, депортације, преки судови, бесправље, шуцкори као језгро хрватског цвијећа под Стаљинградом али и у кољачким фалангама Анте Павелића, с благословом његове узоритости бискупа Алојзија Степинца… оно је што се оправдава „савршеним културним моделом“ који се има натурити, у смрти Србије.
У најновијој епизоди овог немачког објединитељног духа, у име Европе, ми Срби имали смо прилике да постанемо централни актери 1999. године. Иако су Немци на много начина подјаривали, охрабривали и у свету заступали Шиптаре у терористичком насртају на Србију, себи су дали за право при окончању ратних дејстава Запада, па и Немаца, против Срба, Немци су у Србији, на Косову и Метохију, као миротворце етаблирали своје војне јединице. Што Шиптарима ни на најблажи начин није сметало да и даље насрћу на преостале Србе, имовину, жене, децу, цивиле… Па се догодило да су два Србина, цивила, у неком старом аутомобилу бежали пред шиптарским терором. И наишли су на два НАТО Немца која су без оклевања у ову двојицу несретника из НАТО аутоматског оружја испалили више оквира муниције. И нико ме не може разуверити да реакција та два Немца није била из најчистијих и најплеменитијих побуда. С тако узвишених побуда они су свет спасавали од зла којег баштине и носе Срби. У овоме не треба тражити задриглог Тевтонца, оденутог у гордост и презир према свету и осталом људском роду, а накићеног афектираном минуциозношћу и намештеним перфекционизмом, јер то је, напросто, немачки дух. У каквом је и Томас Ман написао свој величанствени роман „Zauberg“. Нама као позив на читање лепе књижевности, јер књижевност више открива но ма која друштвена наука.
И управо када сам завршио овај свој малецни спис, преда мном се нашао од овог мог делца далеко исцрпнији и садржајнији спис Освалда Шепнглера, код нас познатог по веома исцрној студији „Пропаст Запада“. Тај спис се зове Das Dopelplantiz Rußlands und deutschen ostprobleme (Два лица Русије и источни проблеми Немачке), написано 1922. а објављено у Минхену, 1932.
Не бих да се размећем подудареностима овог мог списа са закључцима које нам нуди Освалд Шпенглер у свом виђењу руског духа и његовог односа према тековинама западног света, једино што бих скренуо пажњу на оно што од овог великог Немца управо чини баш великим у оквирима немачког духа. А колико је он тога достојан, у односу на Томаса Мана, сами процените.
Већ сам наслов Шпенглеровог списа говори о тежњи да се проникне и дух и биће Руса, а после ћемо видети због чега, па на 3. страни, пошто је аутор установио да су „Руси полуномадски народ“, сасвим разговетно тврди да „ни совјетски режим неће успети да обузда раднике у фабрикама да не лутају од једног до другог погона, често без икаквог разлога осим урођене чежње за кретањем. Због тога је квалификовани техничар права драгоценост у Русији“ (за посебну прилику, подвлачимо, писано је ово делце 1922., када је Октобарска револуција увелико освојила руско друштво).
А на 5. страни каже наш овај аутор: „јер су Пољаци и балкански Словени у својој суштини ‘Азијати’“, где ово Азијати има пежоративни призвук. Па да се не покаже како сам злонамерно закерало, морам да уметнем и ово што говори Шпенглер: „Јер питање које остаје без одговора гласи: Да ли смо пријатељи садашње или будуће Русије“. Значи не да ли је могуће пријатељство између две стране, него да ли Немци могу да буду пријатељи са Русима, што ће рећи да је Немац супреман пред Русом и он сам одлучује да ли ће му овај бити пријатељ или неће, где је Рус само објекат, дакле онај који ће бити усрећен немачким пријатељством јер је овај његов господар, у најмању руку. (Ко је читао Курциа Малапартеа извештаје са Источног фронта, из Другог светског рата, зна о чему је овде реч.)
Веома је уочљиво у овом Шпенглеровом спису да би славећи достигнућа западног света, у коме Немци имају нарочиту улогу, кроз индустријске темеље друштва, према Русима се односи са гордих тевтонских висина (ништа без Цауберга) и, као крунски закључак вели: „руска душа још увек није обликована да мисли монетарно“. (У Паризу је осамдесетих година прошлог века постојао јасно именован Севастопољски булевар – не знам да ли и данас постоји. Прича се када је руска коњица прошла кроз Париз, после Неполеоновог пада пред руском величином, да је аристократија руска из својих велелепних кочија по Парижанима бацала дукате, кроз тај булевар под другим именом. Суштинскији презир новца није успео да изрази ни Езра Паунд, један од великана западне поезије, иако је увиђао погубност банкарског премрежавања света.) Мислити монетарно значи узглобити се у западне токове живота и тиме лик тог света узети за свој образац у коме се једино живот може одржати. (Као што власт у Србији, од 5. октобра демократских промена, на много начина покушава да Србима свест стеше по оквирима Западног концепта живота, а посебно немачком.)
Од српских глава које су ме уверавале у животодајност ових Шпенглерових мисли, најмаркантнија личност у овом часу чини ми се песник Борислав Радовић. Држао ми је лицем у лице предавање о томе како ми Срби немамо онај еснафски део друштва који носи костур државе и културе, и да смо због тога цивилизацијски на нижим степенима развитка (по чему смо као и Руси монетарно неписмени). Узгред буди речено дотични песник био је у врху комунистичке власти у Београду, а по причама гласио је за главног главосечу књижевника (а тај занат и данас се упражњава у Београду и шире, и без њега). Из чега происходе његове мисли о држави, при чему му је узор била француска Буржоаска револуција – да је напросто чудо да ни он није видео да се садржаји и тековине тих дешавања не тичу ничег другог него да се уништи аристократија. Да је читао, а сигурно није, Стендала, могао да је да наиђе на згражање над америчком демократијом у којој се човек мора клањати бакалину и пиљару.
Овакву гордост и надменост ни Томас Ман није приписао лицу из Цауберга, Рускињи мадам Шоша. Удивљено, он ју је гледао као силу живота коју она испољава, носи и зрачи њоме – што је за грађански уштројен немачки нобл ствар саблажњива. А тек за оне са ниже друштвене лествице који би да буду и они нобл. Шпенглер ту надменост, у најблажој речи речено, одевену у патерналистички однос према другом лику живота, овде руском, искупљује оним што ми овде ословљавамо као деус секс махина, тојест спас са неба. Иначе старогрчки, заправо атички изум у драми. И тај спас Шпенглер објажњава, на једном месту „мистичном чежњом за Јерусалимом“, а на другом „мистичном тежњом за Јерусалимом и Византијом“. Па да се онда и не чудимо што једнаки житељ Европе, велики ирски песник Виљем Батлер Јејтс опева Византију као девичанско и непресушно врело живота, заустављено у вечности, у својим антологијским стиховима „Једрење у Византију“ и „Византија“ – „Или ћу сести на златну грану да певам / Господи и дамама Византије, / О оном што је било, што бива и што ће доћи“. Док пред посрнулом, јаловом и стерилном Европом енглески песник, америчког порекла, Т. С. Елиот у својој поеми „Пуста земља“ у завршним стиховима позива се на мистичне речи Упанишада којима би „подупро своје рушевине“ за старе вртлоге живота, у делу Хјеронима Боша.
Дакле, тако је у уважавању појма мистерије разјашњено врело гордости и право на располагање Русима, читајмо и Србима, како би се установило покриће за сваку врсту делатности против оних који нису Запад. У последњој, или првој инстанцији, вредновања тог појма находи се пљачка, покоравање и одрођавање – или губитак слободе. Не кажемо да нема, међу Немцима, људи који ће уважити ове мисли, кабинетски и академски, и покушати да рационализују тај тако у слободну мисао утеран појам мистерије. Али кад то дође до каквог солдата, натопљеног покличем о сопственој вредности (као у случају Serbien muß sterbien), онда следи оно што су Хитлерови солдати до перфекција спороводили, у Другом светском рату и били до Берлина потучени од Руса који носе мистичну тежњу за Јерусалимом.
Сасвим разговетно и не може бити непосредније Освалд Шпенглер нам предочава да из најдубљих порива свог бића Немачку и Немце, у односу на остали свет, а посебно Русе, вреднује ексклузивно – народски речено надобудно и гордо, и да је Немац за западну цивилизацију отеловљење врхунца људских тежњи и усмерења, кроз „градски начин привређивања, утемељен на банкама, берзама, фабрикама и железницама“ – чиме се аграрни вид живота сасвим одбацује, као непродуктиван вид живота. А да би то поткрепио, са стране 24. поручује: „Немачкој политици је потребна истинска државничка вештина, способност далековидог и смиреног познавања источних сила и прилика, међутим, човек који поседује такве одлике се још није појавио“ – оно јесте да је ово само најава Адолфа Хитлера, происходећег из свеукупног немачког бића, али овде данас гледамо обрисе Европске заједнице и превасходно немачке улоге у њој.
Дакле, уз помоћ Немачке европа тако тражи путеве да се обнови.
Као дискретно упозорење из овде разложеног, сагледаваног и уоченог као крајњи закључак происходи да нико осим Немаца нема ту способност да надкрили и обухвати читав свет. И да ли треба да нас чуди кад схватимо кога све Немци подржавају и ко се све на њих ослања понајвише у ратна времена и с ким то све склапају разне савезе… као у оном поретку војних јединица из целе Европе које су се биле нашле под Стаљинградом.
