PLIŠ 

Bežeći, sklanjah  se u drugu odaju, pa zatim iz druge u treću, kroz otvor pri dnu.  Onde sam mogao da čujem samo uzdahe i podrhtavanja odnekud iz ćoškova. Nije bilo ni prozora, ni vrata. Nije bilo niti opipljivih zidova. Prolaz što vođaše u treću odaju prolazio je kroz vodu i tišinu. 
- od čega bežiš, starče? - upita zečica crvenih zenica.
- od starca koji je potrošio sve svoje uspomene
i koji je izgubio svaku nadu.

-  To je dobro - reče zečica,
- čak odlično! Čega još se plašiš,
kad znaš da sve je od pliša?-

- Plašim se živeti,
nadalje,
do u beskraj živeti ovako beskrvno i bez 
doživljaja,
u ovom plišanom carstvu.

- Ha! Baš čudno!
Ti si jedina plišana figura koju sretoh,
a da se plaši onoga što ne postoji!
kaza zečica i odmahnu šapom 
umočemom u želatin.

- Ako ne postoji, kao što kažeš, kako sam onda stvaran, i otkuda mi snovi? 
zapita starac.

- To što sanjaš i nisu snovi - odgovori Riđooka. Već obojene krpice, restlovi iz fabrike. -

- Fabrike??? -

- Da, fabrike, sa dna onoga što ti pojmiš
kao vreme, zgodan čas, pogodan trenutak,
zamajac u prostoru, žeđ da se utisne trag! -

To reče, a potom se izmaknu iz percepcije, baš poput nekog anđela ili krilatog psa.

Dvorište je i dalje ostalo nepomično.
Ni daška.
Oblak nepomičan beo i penušav.
Ruže, kadife, staze - sve redom, nepomično.
Povetarac - nepomičan, 
kao iz suprotnog sveta, prolazio je kroz tela biljaka i kroz pliš,
 ne zanjihavši ništa.