KIČMA 

Kičma nikada ne manifestuje bol tamo odakle potiče, 
tako i ja u malom prstu nosim sve svoje nedaće.


KINTSUGI 

Prodala sam život svoj ogavnim 
pejzažima. 
Najlepši umetak bejah na deponiji. 
Sada, kada skončavam, 
a bez doma hodila sam 
i nigde mi ugodno bilo nije, 
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene – 
tražeći delove za sopstvene kintsugije.


KRALJICA 

Od umetnosti nema  ’leba,
ali ima kolača.


LJUBAV 

Volim da mašem i da se smejem ljudima nepoznatim. 
Više volim te ljubavi 
od onih sa istorijama u krevetima i poslastičarnicama
i na gubilištima.


ŽELJKA SA DORĆOLA 


Željka sa Dorćola je pipnula Danila Kiša. 
Pipni i ti nju, 
pa pipni onda mene, 
da ako nas sve prožme Velika Umetnost.


LJUBAVI MOJA

U Velikoj Kući živim, 
Dvorac moj je pun đakonija. 
Između tebe i mene – sto dugačak poput mosta,
nije nam stalo da budemo blizu. 
U Velikoj Kući živim, 
Dvorac je pun daljina, 
između tebe i mene čistina
 i 
ljubav. 
Ljubav kakve nema. 
Ne govori se ništa, da se ne sruše naša tela 
što kao nijedna 
vole se i prihvataju jer kroz struje stola 
osećaju istoriju najfinijega drveća. 
Obed traje satima, 
ti i ja slušamo kako u ustima zvuči n e š t o 
što je doskora bilo živo, 
ali šta to može biti? 

Naša otmenost nadrasta sve. 
Ti ćeš se još malo – ko zec za Budu – 
žrtvovati za mene.



VIŠNJE U KOTLU 

Kao Višnje u Kotlu 
kuvaju se reči u mome stomaku 
donjem. 
Zrnce nara ili kap ruma 
dovoljno je da opet nešto kažem bitno: 

Meni ne treba niko i ništa da bih pisala. 

Kao otrov što darovala sam psima, 
grči se azbuka u mojim ustima, 
ne znam da govorim, 
ali da prepiske večite vodim, 
e to bogami, znam. 
Pišem ljudima: 
Ne možemo se videti sutra, 
raste mi Umnjak, 
Plavi je Mesec, 
zbivaju se u meni čuda. 
Ne smete ih videti, 
možete oslepeti, 
jeste to za Oko, ali unutarnje, gutajuće.


ODA M. BULATOVIĆU 

Zatičeš me jednog decembra neopranu, 
zapuštenu, 
naravno da to meni ne priliči, 
lepotici… 
Ipak, tužna sam ti, presvisla sam ti. 
Možda mi se Hemija izmenila u telu, 
ali obrnula sam se na kuću k’o kornjača. 
Nudiš Foknera, 
kažem ne, 
nudiš Mišimu, 
kažem ne, 
Volta Vitmena, 
jedno veliko ne! 
Nudiš svoje pesme meni posvećene, 
Gospode Bože, to tek ne! 

Nudiš Bulatovića, 
kažem da, 
odlazim pod vodu, 
znaš li zašto, 
jer on peva tamo gde se ne sme, 
pored jagnjadi zaklanih, 
jer moj Pakao probija njegov tuš zlaćani…


NEVINOST


Spavaću vala k’o da nikog nikad ubila nisam. 
Red je jednom da i ja 
kao zaklana – 
brižno i izvesno 
usnim.

ODA PETRU

Ti si svetac.


*
Na lepotu se moraš navći kao na kaznu.
Moraš. 

*
Tvoje oči ne smeju pogledati 
nevine, hipnotišu prostor u kojem nevini dišu. 
Sa vremenom već 
ne možeš
učiniti mnogo. 

* 
Zna se šta biva kada Svetac jednu
Puslicu pojede.
Poželi umreti od slatkog.

*
Zna se i kada vidi pokolj,
poželi veru ne izgubiti

* 
Sve u svemu -
ti se ne možeš zaustaviti -
gledaš na ovo što živimo svi,
nas i ne pogledavši, 

ali jedna kornjača - 
jedan puž - 
dovode te do toga da pomisliš -
a što im ja ne bih oteo kuću?
a što muzičkoj kutiji ne bih oduzeo zvuk? 

*
Zabrinut si.
zgazićeš i otimaćeš,
a nećeš to hteti -
jedno dete tvoje sklanja puževe sa ceste
drugo im gnječi kucice.
Voli oba deteta, Petre.
Ko zna koga smo oživeli smrću, 
a koga usmrtili životom. 

* 
Praznina je u tvojim očima
čitljiva i mamljiva - 
ti si pojeo vreme 
i ono će pojesti tebe. 

*
Tako si mrtav
u aparatu za varenje,
tako živ kao detalj.
Neko kaže: ,,Omiljeno jelo su mi lignje!"
Dabogda svršio na retkom tanjiru! 
Dabogda te smazao Bog!