,,Umesto tvoga ili lica boga, ja grlim strmine bezdana“ je stih koji htedoh da ispišem po svome kućnom zidu. Ipak ne, osta da mi odzvanja u glavi. U ateljeu zajedničkog prijatelja, jedan je učenik Zorana stao slikati kao da je zver, a mene kao baba da sam. Vrlo vešto, ipak. Može se nekima i ova poezija beznadežnom činiti, ali paradoksalno, oštrinom svojom – umiruje, baš kao i pojava njegova. Ti završeci, puni su slatkih uboda noža, slatkih smrti. Britke rečenice, poput sečiva ulaze u telo i golicaju. Sve je stopljeno, postoji težnja da se sa što manje izražajnih sredstava nešto kaže, ali pesnik ne odoleva uvek takvoj sažetosti. I šta počeh govoriti, učenik je na kraju Zorana oslobodio svega zverskog, a mene, razume se, podmladio, jer bezdani podmlađuju i biće neretko izlazi čisto, kao tek rođeno da je. Zašto poezijom umiruje? Jer temama za čovečanstvo gnusnim, poput smrti – pristupa kao dete koje bi da se igra. To dete ne može prihvatiti neprijateljstvo jelena i vuka, neprijateljstvo života i smrti, jer to nipošto nije standardni odnos prema stvarima i uopšte, prema svetinjama: deci, ognjištu, crkvi. Demistifikujući svetinje progovara da mnogo toga ispitano nije i da je put ka razumevanju složeniji od negiranja. Deca ne znaju za smrt kakvu mi znamo i kolo bi zaigrala oko raskomadane lešine. Na koncu, zašto da ne? Toliko mamljivo, da bih se i sama na ovakvu poetsku omču rado vešala. ,,U ovo se ne dira!“ to ne postoji kod Zorana Antonijevića. Iz zadaha truleži, on izlazi – u havajskoj košulji! U ovim pesmama ima pastoralne idiličnosti, samo pomerene i izvrnute. Pesnikov moral i ljubav rezervisani su za viša bića, a ne za aveti što obitavaju ulicama i dušama. Čovek kome je za dlaku izmaklo više biće ili bog, grli strmine bezdana. To je večni, a ne privremeni čin, i ne liči li na jadnog Sizifa? Da, baš za dlaku. Moglo je drugačije biti, da ne bi tog predivnog izmaka. Jelena Vukanović Zoran Antonijević rođen je 1979. u Smederevskoj Palanci. Živi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: „Snovi oblačara“, „Sabor senki“, „Srce obavijeno zmijom“, „Crna kuća“, „Bela kuća“, zbirku haiku poezije „Cvrkut u magli“. Poezija je za njega samo jedan jezik kojim komunicira sa vidljivim i nevidljivim svetom.

Gnezdo od slomljenih čaša

Sedimo za crnim stolovima

u kavezima od korova.

Opijamo se sećanjima na nebo.

Tonemo u virovima očiju

obeskriljenih prijatelja,

živih temelja senovitog grada.

Duša se bori da što duže zadrži

poslednji delić večeri

u susretu sa buktinjom

što nam kosti otapa

u srči praskozorja.

Staza

Ne idi u divljinu.

Staza presvučena senkama

mnogookih krošnji

tunel je reptilove utrobe.

Ne idi tamo

ako u sebi nemaš otrova

izgnaničkog jeda.

Ako u sebi imaš svet,

čoveka, ženu il’ dete,

samo prođi, produži dalje,

ne stupaj na mrke stepenike

na obodima puteva

ovozemaljske sreće.

Smerno hodaj

ka toplom ognjištu,

il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.

Ne idi za mnom.

Mene mame druga svetla

što se žalcem beru

na cilju mog hoda,

u proplancima skamenjenim.

Na ivici

Iz tunela bez izlaza

pred svaki sumrak

urlik senke oboji ulice.

Među neonskim zidovima

cvile žrtve ljubavi,

dave se u staklenim utrobama.

Mahniti spasitelj

baca mamce utehe,

kuke za srca.

Slatka reč anđela

gorak je prkos

blaženoj samoći.

Umesto tvoga

ili lica boga,

ja grlim

strmine bezdana.

Vesnik smrti

Od kako sam rođen

tminom se hranim.

Iz očiju

mi izvire

mrtva nada.

Tumaram svetom

sadim drveće

sa koga omče

zovu nesrećnike.

Mraz

Pahulje oplele

srce neba.

U kristalnom oblaku

ogleda se

mesečev očnjak.

Nemirni san

izlazi iz spavača.

Senoviti lovac goni

zvezdani treptaj.

Na crnoj pari

zgasle Žar – ptice

beli vukovi

greju čeljad.

Rosa

U rosi mlade deteline

jedan oblak cveta.

U rosi mlade deteline

šarene se odrazi livade

dok zvuk frule nemuštima

prepričava snove pastira.

U toj kapi spava Mesec

i zvezdana duša

noćnog leptira

nemog svedoka bratimljenja

između vuka i jelena.

U drhtavoj suzi

nebo ljubi zemlju

kada zver u čoveku

zaplače.