AKO NE MOŽE BOG – ONDA NEKA NE BUDE NIČEGA (JELENA VUKANOVIĆ O POEZIJI ZORANA ANTONIJEVIĆA)

UMESTO TVOGA ILI LICA BOGA,

JA GRLIM STRMINE BEZDANA

(O traganju za Bogom)

Kada peva o ljubavi, pesnik se obraća božanskom (u čoveku), naizgled nedosežnim bićima, ili pak najnižim – u koje ne samo da utkano je božansko, već je božansko u njima naročito vidljivo, i to okom vidljivo, pa su sva ta htonska bića u potrazi za bogom i paradoksalno bliže bogu no sveci (!) s obzirom na živo blato u koje su se uvalili do guše. Njihovo disanje mora biti snažnije od običnog disanja. Oni, gubeći stvari i bića na cestama, stravično i dramatično gube uvek jedino i samo Boga. Svakim udisajem, gube Boga.

Pesnik naročito milostan prema zverima, zverima jer prevazilaze ljudsko telo razarajući ga nemilosrdno, to telo u koje se nastaniše, to igralište, stecište demonima, prikazuje ih onakvima kakvi u suštini jesu: manji od makovoga zrna.

Bolno usamljen, on savetuje smrtnicima da ga ne prate na putevima samospoznaje. Njega ne ljuti smerna putanja smrtnika (pri tom kada govori o smrtnosti, ne misli isključivo na to da ćemo svi umreti, nego na ono što je zaista nedostojno u čoveku: sujeta, ogorčenost, samoljublje, istrajnost u nekakvom karakteru), samo on sa njom nema nikakve veze, sa takvom je putanjom – raskrstio:

Ako u sebi imaš svet,
čoveka, ženu il' dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.

Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il' srcu što te u mekom gnezdu čeka.


Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.

(Staza)

Ljudi koje sreće na nižim putevima neretko predstavljaju teret. Progovara onda ta bolna misao iz njega da – živeti se može samo bez ljudi. I ovde se ne misli na ljudskost i suštinu koja neizostavno mora biti i klica boga, nego na formu i determinisanost koja prati čoveka na nižim stupnjevima samospoznavanja.

Budistička tradicija govori, između ostalog, i o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Reč je o oslobađanju bića od vezanosti i želja, a to je osmostruki plemeniti put. Upravo je na taj put pesnik zakoračio.

Zbirka je žanrovski i tematski podeljena. Nekoliko haiku pesama možemo posmatrati u kontekstu skraćivanja dužih pesama, sabijanja, odsecanja od svega suvišnog. Dakle, i forma pesama ukazuje na želju za odsecanjem i istvoremeno nemogućnost potpunog ostvarenja te želje. Sa druge strane, duže pesme mogu se posmatrati kao proširene haiku forme. Ta je potencijalna eksperimentalnost pisanja i čitanja naročito zanimljiva. Upravo u haiku pesmama izrazita je odsutnost ljudi, ali njihov dah…

Pokojni harmonikaš budi lirskog subjekta iz sna, vetar briše suze siročetu mesto majke, zmije izviru ispod vrelog kamenja.

Karakteristična je informativnost u pojedinim dužim pesmama:

Pahulje oplele srce neba.

U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.

Nemirni san izlazi iz spavača.

Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.

Na crnoj pari zgasle Žar –ptice
beli vukovi greju čeljad.

(Mraz)

Naravno da sadržaj ne ostaje na nivou informacija već se razlaže u čitalačkom tkivu, ali informativnost odaje utisak surovosti i jeze, pa kao da sama priroda odavde progovara! Obrnuti i pervertirani pejzaž (?) informativnošću odaje utisak šoka, zar takve slike, slike koje bi jedna bubašvaba, da može pisati, nama mirno prenela? Te pejzažne pesme su bez onog subjekta kojem se pesnik neretko čežnjivo obraća, stoga mogu pesme u zbirci podeliti na slikovite, opisne i ljubavne, iako u punom smislu žanra to ne mogu potpuno učiniti jer ova poetika izmiče žanrovskim okvirima.

Iznad jastuka

probuđeni leleci.

Jutro bez mene.

Ovaj se prizor, navodno, odvija bez samoga pesnika, jer kada kaže – živeti se može samo bez ljudi, on sebe ne izuzima. Život sam – sam život je važan – a ne pojedinac u svojoj pometenosti i determinisanosti koja mu postaje tragedija. On se može izjednačiti sa onom kapi u okeanu jedino ako shvati smisao celine i oslobodi se praznih želja i htenja. Uspeva li to lirski subjekt? Na stazama kojima hodi, čini se da još ni prvi problem oprečnosti nije mogao savladati. Kasnije sledi trolikost i četvorolikost i osmostrukost koje svetle čak i iz ove pozicije. Da, u pesmi Na ivici reći će: Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana. Problem je postavljen tako: ili-ili, a sve između je ambis, ova crtica je ambis, pa i život sam koji deli čoveka rastrzanog između niskog i visokog.

Ovakva antinomija čak koketira i sa patetikom. Oštrina kojom je izrečena postavka pokazuje da ništa za pesnika ne postoji osim Boga i onog lica koje je izgubio. U ovoj ravni, on gubi samog Boga. Niža bića, da tako kažem, imaju izuzetnu sposobnost da nas iznenade. Ili: Niža bića imaju sposobnost da nas učine bogom. Biće da je tako, pa se stvara još veća iluzija ili pukotina. Uzaludnost koja pesniku onemogućava da obgrli lik voljenog i lik samoga Boga, čine ga tragičnim, poput Narcisa. On želi Boga u svemu, on želi sebe u svemu. Ništa osim antinomija koje je ranjeno biće uspostavilo. Nisko-visoko, gore-dole. Na koncu, antinomije se slivaju u jedno, pa nije netačno tvrditi da su voljeni i Bog jedno te isto za čoveka, a da je vera zanosna boginja koja preti ništavilom. Ako ne može Bog – onda neka bude komadanje blještavilom. Ako ne može Bog – onda neka ne bude ničega.

Često je taj Bog mamac, klopka, kuka za naivne. Sve te silne refleksije Boga u smrtnicima, sve te čežnje koje mame nas da se u sopstvenoj lepoti udavimo, u ovoj mašini za mlevenje mesa. Čitajući, videla sam samleveno meso, sitna crevca, koske, i smrad (miris) – primarni jezik ove izuzetne poezije koja će svima koji pročitaju otvoriti oči, ali one detinje, radoznale, koje se ni pred životom ni pred smrću ne zatvaraju, oči sa još neizgrađenom estetikom, a kamoli etikom. Ispočetka!

Zoran Antonijević govori svoju poeziju:

Video materijal je proizvod saradnje između pesnika okupljenih oko projekta Spoken word RS. Pesma Liryca – moj brat spava je muzički projekat nastao kao plod saradnje između muzickih projekata Voden, Azimetruum i Zorana Antonijevića.

UMESTO TVOGA ILI LICA BOGA JA GRLIM STRMINE BEZDANA – Poezija Zorana Antonijevića

,,Umesto tvoga ili lica boga, ja grlim strmine bezdana“ je stih koji htedoh da ispišem po svome kućnom zidu. Ipak ne, osta da mi odzvanja u glavi. U ateljeu zajedničkog prijatelja, jedan je učenik Zorana stao slikati kao da je zver, a mene kao baba da sam. Vrlo vešto, ipak. Može se nekima i ova poezija beznadežnom činiti, ali paradoksalno, oštrinom svojom – umiruje, baš kao i pojava njegova. Ti završeci, puni su slatkih uboda noža, slatkih smrti. Britke rečenice, poput sečiva ulaze u telo i golicaju. Sve je stopljeno, postoji težnja da se sa što manje izražajnih sredstava nešto kaže, ali pesnik ne odoleva uvek takvoj sažetosti.

I šta počeh govoriti, učenik je na kraju Zorana oslobodio svega zverskog, a mene, razume se, podmladio, jer bezdani podmlađuju i biće neretko izlazi čisto, kao tek rođeno da je.

Zašto poezijom umiruje? Jer temama za čovečanstvo gnusnim, poput smrti – pristupa kao dete koje bi da se igra. To dete ne može prihvatiti neprijateljstvo jelena i vuka, neprijateljstvo života i smrti, jer to nipošto nije standardni odnos prema stvarima i uopšte, prema svetinjama: deci, ognjištu, crkvi. Demistifikujući svetinje progovara da mnogo toga ispitano nije i da je put ka razumevanju složeniji od negiranja. Deca ne znaju za smrt kakvu mi znamo i kolo bi zaigrala oko raskomadane lešine. Na koncu, zašto da ne?

Toliko mamljivo, da bih se i sama na ovakvu poetsku omču rado vešala.

,,U ovo se ne dira!“ to ne postoji kod Zorana Antonijevića. Iz zadaha truleži, on izlazi – u havajskoj košulji! U ovim pesmama ima pastoralne idiličnosti, samo pomerene i izvrnute. Pesnikov moral i ljubav rezervisani su za viša bića, a ne za aveti što obitavaju ulicama i dušama. Čovek kome je za dlaku izmaklo više biće ili bog, grli strmine bezdana. To je večni, a ne privremeni čin, i ne liči li na jadnog Sizifa? Da, baš za dlaku. Moglo je drugačije biti, da ne bi tog predivnog izmaka.

Jelena Vukanović

Zoran Antonijević rođen je 1979. u Smederevskoj Palanci. Živi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: „Snovi oblačara“, „Sabor senki“, „Srce obavijeno zmijom“, „Crna kuća“, „Bela kuća“, zbirku haiku poezije „Cvrkut u magli“.
Poezija je za njega samo jedan jezik kojim komunicira sa vidljivim i nevidljivim svetom.

Gnezdo od slomljenih čaša

Sedimo za crnim stolovima

u kavezima od korova.

Opijamo se sećanjima na nebo.

Tonemo u virovima očiju

obeskriljenih prijatelja,

živih temelja senovitog grada.

Duša se bori da što duže zadrži

poslednji delić večeri

u susretu sa buktinjom

što nam kosti otapa

u srči praskozorja.

Staza

Ne idi u divljinu.

Staza presvučena senkama

mnogookih krošnji

tunel je reptilove utrobe.

Ne idi tamo

ako u sebi nemaš otrova

izgnaničkog jeda.

Ako u sebi imaš svet,

čoveka, ženu il’ dete,

samo prođi, produži dalje,

ne stupaj na mrke stepenike

na obodima puteva

ovozemaljske sreće.

Smerno hodaj

ka toplom ognjištu,

il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.

Ne idi za mnom.

Mene mame druga svetla

što se žalcem beru

na cilju mog hoda,

u proplancima skamenjenim.

Na ivici

Iz tunela bez izlaza

pred svaki sumrak

urlik senke oboji ulice.

Među neonskim zidovima

cvile žrtve ljubavi,

dave se u staklenim utrobama.

Mahniti spasitelj

baca mamce utehe,

kuke za srca.

Slatka reč anđela

gorak je prkos

blaženoj samoći.

Umesto tvoga

ili lica boga,

ja grlim

strmine bezdana.

Vesnik smrti

Od kako sam rođen

tminom se hranim.

Iz očiju

mi izvire

mrtva nada.

Tumaram svetom

sadim drveće

sa koga omče

zovu nesrećnike.

Mraz

Pahulje oplele

srce neba.

U kristalnom oblaku

ogleda se

mesečev očnjak.

Nemirni san

izlazi iz spavača.

Senoviti lovac goni

zvezdani treptaj.

Na crnoj pari

zgasle Žar – ptice

beli vukovi

greju čeljad.

Rosa

U rosi mlade deteline

jedan oblak cveta.

U rosi mlade deteline

šarene se odrazi livade

dok zvuk frule nemuštima

prepričava snove pastira.

U toj kapi spava Mesec

i zvezdana duša

noćnog leptira

nemog svedoka bratimljenja

između vuka i jelena.

U drhtavoj suzi

nebo ljubi zemlju

kada zver u čoveku

zaplače.