Pesnik praha i kraha – Borivoj Vezmar

Borivoj Vezmar pesnik je praha i kraha. On alhemijski spaja protivrečnosti u jedno da se tu više kontrast ne oseća. Osim ako se uđe u seciranje struktura. Što pravom misliocu ne pada na um. Bogu hvala na njegovim nesrećama i izletima kojih nije bilo, jer da ih je bilo – ne bi ovakvih spisa nastalo. Njegova angažovanost je potpuno nepretenciozna. To je jedan unutarnji krik koji odgovara sveopštem: bez interesa. Slušajući takav krik on osluškuje krik čovečanstva – bez interesa, ponovo. Neprestana poetska vertikala preti svemu razornome. Za njega su ovo pakleni dani. Njegov silazak u ambis je uvek izdizanje.

Jelena Vukanović


Borivoj Vezmar je rođen 1971. godine u Pakracu.
Piše poeziju.
Objavljene su mu četiri knjige pesama.
Objavljivao je pesme i u periodici.
Radi u biblioteci.

ČEKAM TE DA SIĐEŠ

Meni su pakao ovi dani. Zaista.

U ćelijama svih ponedeljaka zatočen 

Čekam te da siđeš ispod zavesa,

iz devičanske crkve, iz trnja i svećnjaka

što tinjaju porinuti u debele magle

kojima si opasana jastucima punim 

baruta i lišća.

Čekam da mi doneseš

Materijal –

ventile, zglobove, kapi skupljene sa dna tela, 

rebra i svetlost po njima rasutu,

dah svoj iznutra, gorući, živi, 

ničim taknut!

Da poneseš tragove androgina,

anđela, bičeva kojima su ti leđa šibali

(a znam da nema tih vrata

koja već nisu zazidana),

i da ti se dopušta sići jedino još

kroz igru zraka i senki,

zatvorenoj u šapat prstiju –

da to što otuda iznosiš

oslobađa

i ubija.

STRELCI IZ SNA

Stvaram samom sebi svoju javnost,

nekakva stvorenja od krvi i zraka

baš poput vas i mene.

Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,

svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku

kandže,

svoje snove u kojima vas sanjaju

kao da ste stvarni.

Njima govorim stihove,

na mestu koje će već jednom zauvek svak

napustiti.

HIDŽAMA

Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,

i da se njome čisti

zatrovana krv, koža, creva,

niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera,

ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,

čak i dah,

i da to može potrajati, to lečenje,

kroz čitav jedan život, proževši njegovu

larvu, gusenicu,

leptira,

sve dokle ne istrune,

i prosuvši se u reku, ili tek

u kišni kanal,

oslobodi

svoj beskraj.

DVERI

Subotnje jutro:

iz podruma antikvarnice

izlazeći pevuši

akademik – prvoakademik.

Za njim će

jedan od najglavnijih simbolista

na svetu,

a za jednim od najglavnijih simbolista

i direktor televizije,

najrazbarušenije.

Za direktorom će lenjo

i klupski trener,

a za trenerom

glavati mačak.

Za mačkom šmizla,

noseći teoriju

neodređenog čega.

Za šmizlom,

dve memljive iscepane sveske veoma retkog starog časopisa,

pa figurina plemenskog vrača,

pa polomljeni nogar,

pa mokra pepeljara,

pa napokon, i dama, u koje je lice

kipući čajnik.

BUDI PREDSEDNIK NIČEGA

Čini ono što drugima godi.

Skrivaj se i maskiraj.

Budi poput mene

nekad miš,

a nekad lasica.

Laži.

Budi predsednik udruženja

mrtvih silogizama.

Budi čizma!

Sijaj u izlogu!

KALIKO

Odnekud iz guste paprati

sa ničije zemlje

duboko u noći

ušunja se u najtišoj senci.

Uvek po strani

ne iz straha.

Ne voli da se mazi.

Ne trpi dodire ljudi

ni drugih mačaka.

Svoja drukčija

sama.

Njena čista duša

luta

između sna i sveta.

VLAGA

„Jer kad nešto promenom napušta svoje međe,

postaje smrt onoga što je bilo ranije.“

Lukrecije Kar “ O prirodi stvari“

Kad postanem biljka

prijaće mi ova vlaga.

Umesto što se znojim

i borim za dah

cvetaću

uspinjući se ka nebu.

KULA

Ništa ne znam o ovoj kuli.

Raspeta je između zemlje i oblaka.

Sve kroz nju sada zvoni

i vraća se –

bat naših koraka

odjekuje

u njenom nečujnom

rasponu –

i drobi.

ZAPIS O IZLETU

Prekrasan beše današnji izlet

na koji ne odosmo.

Na ulasku u šumu koje nema

svukosmo sa nas tela kročeći pod krošnje

gde sunce Postojećeg zamače.

Nečujnim smehom smo se smejali

ležeći na prozirnim travama

što ih nije nosilo tle:

sa temenima bez temena

na licima bez lica

u očima bez očiju,

prateći oblake bez obrisa

kroz sami vetar i zrak.

Dodirujući se onde gde bi se

prsti granali da smo ih imali,

ljubeći se na mestima gde bi nekada

usne tekle, dozivajući se stihovima

ispod potonulih zelenih zvona,

prisutni u svem onom

što ne biva,

i biva.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s