TRAKTAT O NEPOSTOJANJU (TOMISLAV MARINKOVIĆ)

Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Objavio je knjige pesama Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanje kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme u 111 Kolu Srpske književne zadruge (2019).
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika.
Za poeziju je dobio više nagrada: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Vladislav Petković Dis, i Desanka maksimović.
Živi u Lipolistu.
TRAKTAT O NEPOSTOJANJU


Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana 
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.

Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije. 

Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane, 
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?

Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum!
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.

Ko će se snaći u 
obilju i oskudici:
postojanju i nepostojanju –
u kutiji i njenoj
zatvorenoj praznini.

Samo Vreme.

Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.

Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.




VEČERNJA


Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teće, teče, teče...

Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,

i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!




 KLIKER


Kliker me posmatra
bistrim i hladnim okom.
Neizrecivo – za njega je
vežba nedisanja
i zaobilazni način koji
izjednačava stvarno i maštu.
Jutros se dokotljao
zajedno s poštom u 
moje poštansko sanduče,
koje u šali nazivam – život.
„Piši mi o danima ćutanja“,
suvim usnama reklo je pismo.
Kliker me je gledao
s podozrenjem
očekujući odgovor.
Nauči me da čitam nenapisano,
odgovorih na prozirnom listiću vetra.
Da sa razumevanjem ćutim
i tumačim visoki stil tišine.
Kao trava, u svitanje,
da osluškujem i čujem
poslednju reč noći.





Tomislav Marinković

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s