TRAKTAT O NEPOSTOJANJU (TOMISLAV MARINKOVIĆ)

Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Objavio je knjige pesama Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanje kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme u 111 Kolu Srpske književne zadruge (2019).
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika.
Za poeziju je dobio više nagrada: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Vladislav Petković Dis, i Desanka maksimović.
Živi u Lipolistu.
TRAKTAT O NEPOSTOJANJU


Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana 
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.

Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije. 

Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane, 
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?

Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum!
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.

Ko će se snaći u 
obilju i oskudici:
postojanju i nepostojanju –
u kutiji i njenoj
zatvorenoj praznini.

Samo Vreme.

Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.

Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.




VEČERNJA


Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teće, teče, teče...

Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,

i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!




 KLIKER


Kliker me posmatra
bistrim i hladnim okom.
Neizrecivo – za njega je
vežba nedisanja
i zaobilazni način koji
izjednačava stvarno i maštu.
Jutros se dokotljao
zajedno s poštom u 
moje poštansko sanduče,
koje u šali nazivam – život.
„Piši mi o danima ćutanja“,
suvim usnama reklo je pismo.
Kliker me je gledao
s podozrenjem
očekujući odgovor.
Nauči me da čitam nenapisano,
odgovorih na prozirnom listiću vetra.
Da sa razumevanjem ćutim
i tumačim visoki stil tišine.
Kao trava, u svitanje,
da osluškujem i čujem
poslednju reč noći.





Tomislav Marinković

Osam pesnika: retke ptice za Bojana

Niko ne voli rođendane kao Bojan, rekla mi je Jasmina, njegova mati. Došla sam na ideju da Bojanu poklonim pesmu za rođendan, a onda mi se pridružiše i drugi, sjajni pesnici. Hvala Tomislavu Marinkoviću, Borivoju Vezmaru, Šabanu Šarenkapiću, Isidori Bobić, Nenadu Petroviću, Ognjenu Petroviću, Tugomiru Matiću, Zoranu Antonijeviću. Neke su pesme napisane ranije, neke specijalno za ovaj dan. Samo jezik poezije dopire do nebesa, zato šaljem retke ptice da pošalju mu darove ove zemno-nebeske! Sigurna sam da će i on nas odozgo pogledati!
Srećan rođendan Bojanu Kovačeviću!
Jelena Vukanović

NEODVOJIVI

Čak i kad se razdvajamo

na dve strane,

odlazeći u mesta

beskrajno udaljena i pusta,

naši koraci su uporni

i nastavljaju da slede

neku zamišljenu

putanju

između nas.

NIKO

U tvojoj sobi sumrak noktima

tiho nagriza stvari.

Koraci ispod prozora,

bez putokaza, nalaze prolaz

u nevidljivi život.

Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,

na sličan način i svet se premotava.

Neko ponovo ulazi u tvoju dušu

s koferom punim isplakanih metafora.

Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.

Tihi trenuci caruju,

smeši se mesec nad gradom

i budno motri na omađijani svet.

Ti ne primećuješ to. Čitaš.

,,Ah, kako očajanje u pesmi

može da prija“, kažeš.

Ja sam Niko.

I sve ti ovo govorim da upamtiš:

moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.

Oslušni vetrić u lišću pored prozora.

To sam ja.

Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.

Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.

Tomislav Marinković

IZVAN SUZA

Zvuk tvoga glasa

tvoj miris

raste u meni

i nestaje.

Šuštanje u zavesama,

senke na staklima

ništa ne govore

Trećinu provodeći u ljubavi

trećinu u smrti

trećinu sam sa sobom

bilo gde i nigde

u ma kom telu

u ma čijem imenu.

Tvoje rašiveno dugme

ne nosi nikakvu poruku.

Nema znakova

onostranog iako

ti si ovde

sav.

Hladan i suv

izvan suza.

Borivoj Vezmar

NEBESKE VISINE

Propeo se na krstninu prvu

Na banderu iznad

Mahale

Utačkao se na nebu

Mahalci ga podjaruju:

Podstrekuju ga

I jarmače

A on hoće

I neće da se ubije

Al kad pade –

Njegov mu otac uganjajuć

Roba ženu u kuću –

Veli:

Vala te neka

I od sebe ti bilo

Sine – ti svoje nebeske

Prije mene dosegnu visine

(1981-2021)

Šaban Šarenkapić

ANAPHORA

Na ovoj obali, dužoj od naše

ljubavi za jednu večnost,

srešće se talas i hrid

kada se oglasi zvono na crkvi.

Ali ništa se neće promeniti:

ostrvo biće puno ježeva i ptica,

srce prepuno trnja i slobode.

A mi ćemo se sretati zauvek,

u jednom jedinom, prezrelom danu,

ubranom sa drveta masline.

Isidora Bobić

KASNIJE, ŽIVOT

Ceo život živeti rođenje.

Ceo život gledati rođenjem.

Živeti život kroz

nepostojeću smrt.

Nenad Petrović

SKICA ZA PEJZAŽ SA PTICAMA I DALEKOVODIMA

Ponesi uzorak vegetacije,

vazduh u bočicama,

recital prolećnih ptica

na dalekovodima, srpanj i sve

tračnice

u pjesmi, najtoplije žarulje

na cesti, polumjesec

i naš brijeg ogoljen vjetrom

u ovoj zvučnoj

kutiji ponesi,

ponesi i vjeruj:

tako ću uvijek znati gdje si.

Ognjen Petrović

KOCKICE

Ponekad se kockice slože same

pa ni nestanak ne izgleda strašno

više kao mekan jastuk

trag usne na rubu neispijene čaše

IZA SPUŠTENIH VJEĐA

I na kraju

ostaje samo tvoj svijet

razmiče se tama

iza spuštenih vjeđa

prepliće huk vjetra

sa pjesmom zrikavaca

sa udahom

sa izdahom

Tugomir Matić

LEPTIRU…

Leptiru,

nemoj reći nikome

gde je soba od mesečine.

Ona je utočište naše

gde sedimo

za istim stolom

i ispijamo hladne vatre

sa zidova plamenih.

NEROĐENI

Da li u meni

ima dovoljno reči,

tebi za žrtvu nem da ostanem,

da li ćeš Nerođeni ispričan biti tada

u rečima za pesme nove

u kojima se gnezdiš uvek

poput nove reči u meni

što samoj sebi nedostaje,

od neizrecivosti pati.

TVOJ POGLED

Na dnu okeana

neprestano izgovaram reč

koju niko osim tebe ne razume.

Perje palih anđela

starije od morskoga dna,

sraslo je u njega,

postalo postelja

u kojoj ležim obasjan

tvojim zracima.

Od njihove toplote

moja reč ključa,

iz dubine morske nosi me

ka oblacima vrelim

pravo ispred tvoga oka

u čijoj dubini

reč moja anđele koti.

DRVO VASELJENE

Tvoj šapat

se pretvorio u maglu

koja je s jutrom popila

sunčevu svetlost

i spustila se na tle.

Sedim u središtu divljine

čije je oblike magla poprimila.

Zagledan u nju ne trepćem.

Puštam je u sebe

da vatru u utrobi mojoj nahrani.

Iz vatre niče drvo vaseljene,

cvetaju mu ogledala

u predvorja zvezda

čiji zidovi dišu

a dah im daje Tvoje ime

koje šapću grane

dok svemir grle.

Zoran Antonijević

DEVICA MARIJA I ZEC BELI

Moja je Utroba nevina.

Ja rodih jednog Boga, koji je rodio mene:

reč – kojom te iz bezdana ćutnje vadim,

reč kojom ću te u bezdan ćutnje dati i

uspavati.

Ti ćeš izaći iz mene nov i čuditi se proleću.

Ti ćeš pitati možeš li zeca belog da povedeš sa sobom u leto,

u jesen,

u zimu.

Na proleće – nemoj da mi ga nisi doneo!…

Livade su beskrajno duge, tvoj zec ovde može naučiti

mnogo toga o ciklusima.

Ovde te on može roditi.

Jelena Vukanović