NA ŠTA LIČI AKO SE NE UOBLIČI? – O BITI JEZIKA: RAZGOVOR ISIDORE BOBIĆ I JELENE VUKANOVIĆ

Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove.

ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?

JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.

ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?

JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.

ISIDORA: Upravo.

JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.

ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?

JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?

ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.

JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.

ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.

JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?

ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.

JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.

ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?

JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.

ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.

JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.

ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.

JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.

ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?

JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.

ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.

JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.