Америчка ноћ: Вања Водопија (О књизи Огњена Петровића „Јесен у вртоглавици“)

АМЕРИЧКА НОЋ1

Кривотворити излазе. Удвостручити лажна врата.

Едмон Жабес

Сумњичави смо већ на самом почетку. Почетни стих уводне песме првог циклуса (Савршен злочин): Није било места за скривање” за нас је већ знак да је у Јесени у вртоглавици све сакривено: од злочина до субјекта који је утабао трагове у језику. То што је некоме свеједно/како гласно одјекује/ход смртника” само прикрива обичаје који нису ништа мање репресивнији од оних које је ауторитет озаконио: присутни не морају да буду тихи, али се од њих ипак очекује да ћуте док одлажу своје душе. Сасвим огољена празна места” не крију само то да она никада нису била неутрална, већ и да је то још мање језик који их је означио. Хоризонт Другог је затамњенији него икада у свету који се урушавао пред Бенвенистом: када би сваки говорник располагао посебним индикативом да изрази субјективност имали бисмо језика колико и субјеката и комуникација би била немогућа. Али, та чињеница у исто време сакрива то да комуникација није могућа ни онда када су установљени знаци распознавања: кроз целу збирку се провлачи напетост између (Ја и Ти) субјеката који се удаљавају у мери у којој се приближавају једни другима: „опет се све окончало брзо/стишавањем/потпуним стакатом/животима који се/упркос виђеном, нису ни дотакли”. Замагљено је насиље које се одиграло међу њима. Мотив злочина као да је наметнуо преовлађујући говор у перфекту како би лирски субјекат овладао представом о ономе што се догодило. Форме отуђења крију његову одговорност у свету објеката. Утисак о њима је увек сведено саопштен: „Кулисе су шкрипале./Сенке се повлачиле у дубље сенке”. Црвене завесе које су га затрпавале је само један у низу стихова у којима визуелност није „прогутала” звук. Па ипак, imago крије материјалност језика. Двотачке најчешће отварају простор за иронични преокрет, поенту или сажето дескриптивно набрајање. Текст је премрежен цитатима („оригиналним”, лажним, аутоцитатима). У курзиву су се нашли и најтривијалнији искази попут: сасвим старе жене”, или све се ово једном већ догодило”, да би аутор разголитио оркестратора који укида разлику не само између „анонимног” и „ауторског”, већ и између „спонтаног” и оног чија је мудрост одувек црпена из песникове накнадне памети. Међутим, тамо где цитати откривају у којој мери је субјекат обликован културом крију се њене границе без којих бисмо можда и поверовали у причу о његовим универзалним патњама. Оне сакривају извесност да ниједна реч у Јесени у вртоглавици више није недужна: од именице и неба до корова који је никао у башти.

У четвртој песми првог циклуса жене уоквирене у прозорима најпре као да немају више значења него што је језик у могућности да денотира; недвосмислене у улогама које им је наметнуо симболички поредак; да би у једној од наредних строфа проговориле езоповски: крошње којима ћемо приписати женске атрибуте иронично добацују мушком пролазнику: „како је добро док се хода, док се мисли да можда постоји и пут. Међутим, овај стих као и највећи број стихова у збирци има два краја: ако слобода не познаје пут коме је циљ одредио правац кретања, онда женска иронија ради у мушку корист сугеришући му да је његова слобода увек била друго име за беспуће. А да би она била могућа неопходно је да „женска област“ остане непокретна. Помирљиви посматрач је искорачио из предграђа тако као да се ништа није догодило. Језик му је најповерљивији саучесник: он тежи ка прози; упркос разноврсним поступцима онеобичавања, ништа му не ремети прегледност нарације; он је потчињен перспективи у којој статични женски субјекат може да га види како ишчезава на хоризонту убеђен у извесност мушког „проклетства“. Међутим, Јесен у вртоглавици је исувише двосмислена „прича” да бисмо је свели на непроменљиве драмске супротности оличене у улогама које су поверене мушкарцу и неприступачној жени. Напредујући кроз збирку смисао поменуте песме се наједном мења са сазнањем да је ипак реч о женама које припадају вишој класи. То потврђују и стихови о досадним патрицијским свечаностима које су је предуго задржале, и доконим богаташким кћерима, о градићу који личи на бајку, и кратком погледу са терасе на улицу којом је често пролазио:тада нам и високи прозори иду у корист неочекиване радне хипотезе; као и карикирање једног романтичарског општег места: ако је смрт увек ишла уз лепе жене, овога пута је прате лепа предграђа у којима је мушкарац поново остао „беспомоћан” пред женском тајном. Међутим, лабави концепт збирке релативизује „доследност” значења у појединачној песми. Кроз „причу” се не провлачи увек једна те иста жена, већ низ представа о роду које лирски субјекат непрестано производи. Његово опажање је изразито селективно: он није класно освешћен јер би онда приметио свет који је можда у исто време издалека загледан у њега. Сугерисане социјалне разлике су установљене унутар једне те исте класе, иначе им се путеви никада не би укрштали. Свака друштвеност која би повезала међусобно удаљене светове отворила би пут ка грађанском кичу. Женска тајанственост учвршћује табу историје: у другој песми наредног циклуса (Верзије) жена је поново заробљена у кући: „у изношеној тоалети/на трансгалактичком путу/кухиња-дневна соба-задње/двориште“. Она очекује од мушкарца да је изведе: „куда ме вечерас/водиш, Сет?“ А он чита Сива предграђа. Њихов микросвет као да виртуелно репродукује односе којима је једном давно успостављена подела рада. Жена у песми је можда ослобођена бриге за потомством, али се и даље као сабласт креће простором који јој је вековима ограничавао кретање. Када је у једној од наредних строфа изненада нестала, мушкарац се само почешао по умашћеној коси, тражећи уточиште у геометријским апстракцијама.Иза жене више није остао ни траг постојања, јер је овде била тек плод мушке фантазије која је произведена тако да би и од најусамљенијег мушкарца начинила инструмент друштвене контроле. Његова позиција крије грађанина који је своју приватност изабрао за разлику од субјеката којима је тај исти простор наметнут; у производњи, или у породичном окружењу. Његова доминација је готово апсолутна: грађанин може да контролише јавни простор када је онај приватни већ окупирао „усамљени“ лирски субјекат да би у име те исте поделе2 „интимност“ потлачених могла да буде деполитизована. Политичка коректност је, у међувремену, маскирала своје либералне уцене: све већа присутност жена из средњих и виших класа у јавном простору крије то да су оне, бурдијеовски речено, и у њему тек естетски објекти размене на тржишту који одговарајућим изгледом доприносе увећању „симболичког капитала“. Лирски субјекат у Јесени у вртоглавици се не може сагледати другачије него у том амбигвитету: традиционалне маскулине визије од којих не бежи, смењују оне према којима заузима критички отклон; најексплицитније у Верзији бр. 4 где жена постаје објекат спектакуларизације: Људи су је пажљиво/посматрали/у журби/подешавајући фото-апарате.”То што је мушки субјекат у овој збирци повлашћени dramatis personae, то не значи да би та околност требала да га ућутка; и да учини да буде задовољан својом позицијом, само зато што су другима додељене још лошије карте. Он није дужан да говори у њихово име, јер је покровитељство најрафиниранија форма доминације. Али га то, напротив, не ослобађа одговорности у језику у коме су наталожени сви њени облици. Левица је претежно сведена на прикладност елите: „борба“ за родну равноправност крије борбу међу класама, јер не постоји бољи начин да се победници сакрију од оних од којих зависе. Како збирка напредује тако се наши јунаци из песме у песму спуштају све ниже: спрат ниже”, „ниже/до последње улице у низу, два степеника ниже“… И када тако сагледамо простор у збирци изразито снажан ефекат постиже један визуелни парадокс који сугерише да се и са „најдубљег“ дна свет и даље може посматрати одозго: „били су у праву/мислила је/ са последњег спрата/ свет је још само један/ несносно ружан градић”. Њена мисао крије истину о самодовољности једне класе у којој разочарања светом постају привилегије знања: осећање апсурда, сплин, мисли о пролазности, добровољна изолација. Очајање сакрива могућност избора: не чуди што собе у мотелима нису гледале на исцеђена нафтна поља јер би непријатност таквог призора могла да узнемири протагонисте са сазнањем да можда и њихова привилегована малодушност зависи од нечије експлоатације. „Све што је видела/био је у жуто обојен зид/са рупама у фасади/и покретним театром унутра. Јунаци збирке непрестано подижу кулисе око себе да би могли да се изгубе међу њима. У међупросторима у којима је све сакривено аветима посредовања, и најнепријатнија егзистенцијална стрепња подлеже фетишизацији. Биће крије битак тамо где битак крије границе језика. Онтолошки статус жене је поново доведен у питање: „тек касније, пратећи вијугаве/стопице по снегу/схватила је: свој одраз/у празничним излозима/више није могла/да види“. У Верзијама говор у трећем лицу сакрива то да је лирски субјекат у првом лицу такође larvatus prodeo. Измењен фокус, међутим, не прати ни промена интонативног регистра. Тежња према „објективизацији” крије омнипотенцију субјекта; као и унутрашња фокализација која би и читаоце требало да учини „свезнајућима”. Уз неколико мање убедљивих стихова квалитет рукописа је углавном уједначен. Лирско стишавање је манир којим се излази готово из сваке песме. Слике се стишавају и у хиперболи: „стрпљиво је сачекала долазак измаглице/гледајући убилачку куглу сунца/како се гаси.

Све време нам се у збирци даје до знања да су догађаји у њој инсценирани. Међутим, предочене кулисе су увек ту да сакрију кулисе које се већ налазе иза њих. Виртуалност Сцене крије виртуалност њиховог свакодневног живота: „Улазак у град је личио на улазак/у расходовани театар“, али су ипак „кулисе шкрипале.“ „Возио сам целе ноћи као статиста/кроз дуги кадар“. Аутор је убедљив у сликама које нас запљускују са свих страна хетеротопијски. Његов поступак је близак скоковитој монтажи на филму: „Све после тече онако/како мора: он има времена/за цигарету на тераси/она за скидање шминке/туш, поновно рођење. Из собе, на концу излазе/на прстима, тихо.Jump cut је оштри рез начињен усред континуираног снимка. Брисањем прелазних сцена постиже се ефекат зачудности унутар баналних сцена као што су нпр. време проведено у купатилу или соби. Жан Л. Годар који је био најприврженији „елипсама“ и чији је филмски израз с временом постајао све радикалнији, своје филмове је називао „критичким есејима“ у којима је непрестано разграђивао филмски језик. Наративни филм је сматрао буржоаским изразом. Читав Француски нови талас је претрпео снажан утицај Брехта који је из истих разлога одбацивао класичну европску драму. Задатак Епског позоришта је био да разбије илузионизам традиционалног комада који је, по мишљењу његовог оснивача, успављивао критичку свест гледалаца саосећањем, страхом, катарзом. Са друге стране, у његовом поступку се прелама утицај совјетске авангарде у којој се ипак формалистичко средство онеобичавања разликује од verfremdunga не само у погледу разлика које су инхерентне театру и књижевности, већ и у односу према самом медију репрезентације: „док је Шкловски говорио о ’разоткривању средстава’ уметности као показатељу саморефлексивности као особини која ову дефинише, Брехт је говорио о ’разоткривању друштвене мреже узрочности и последичности’“3. И то је уједно и оса расцепа у Јесени у вртоглавици која ипак није књига снимања, нити драмски комад, већ књига поезије чији је медиј подређен другачијим законитостима. У њој изостаје критичка дистанца према самом језику као спремишту идеологије који је у Јесени у вртоглавици остао нетакнут, па се са елементима зачудног и завршава свака сличност са Француским новим таласом. Лирски субјекат је суверен у игри прерушавања: „појавићеш се онда/када нико/не буде могао да те види”, али му исто тако недостаје свест о томе у којој мери га језик превазилази тиме што га у исто време и крије и раскринкава.

Ни ноћ у којој „живе“ наши јунаци није права ноћ; већ симулакрум чијом деконструкцијом бисмо се поново суочили са наличјем које се не разликује од ње. Ноћ се завршила/зато што је симфонијском/оркестру понестало леда/на длановима/у џеповима капута. Сваки стих превазилази сумње „параноидног” читаоца који се увек налази пред ланчаним низом илузија… Пред светом који никада не би нестао до краја, а чија је путања оцртана једино у том нестајању. Неразлучива је граница између сабласти у свету и сабласти у језику: у 12. песми трећег циклуса (Као када се обраћате деци) говор мртвог крије то да је он већ био мртав и пре него што је прекинут његов „биолошки” живот. Овде присуствујемо неочекиваном обрту, јер иако нисмо знали ништа о детаљима злочина, били смо убеђени да га је починио мушкарац. Али, то је можда био само још један његов начин се сакрије. Све време нас је заводио говором о предумишљају, и кривици, да би на крају проговорио са свом моралном супериорношћу жртве: „никада и нисам мислио/да можете посведочити. Међутим, ово је виртуелно убиство, а не злочин из страсти, зар не? У тренутку када смо проказали мушког субјекта као оперетског аутсајдера, сусрећемо се са наизглед субверзивним местом у збирци: ликвидација мушкарца би, у ствари, могла да буде ликвидација наметнуте представе о жени која га је прогонила још од самог почетка, и која је за њега представљала тек манекена другости. Па ипак, колика је то утеха за ону која је задала/завршни ударац уколико се његова представа о њој може окончати једино са његовом смрћу? Смрћу мушкарца кога је надживео систем обичајности са свим својим граматичким нормама? Ми бисмо били задовољни и са појединцем који би се изменио, и зато смо могућност за субверзију видели у другачијем „сценарију” по коме би политички некоректан лирски субјекат до краја испратио своје нагоне, и сишао са позорнице као убица, јер би то био адекватнији начин да се ослободи представе о жени; а аутор би већ пронашао начин како да нам поново изневери очекивање. Последњи стихови сугеришу савезништво са читаоцима који су били стрпљиви пред загонетком: протагонисти охрабрују једно друго и кажу да је време да протерају лаковерне за које смо, на први поглед, били уверени да једино од њих зависи опстанак јунака; па макар нам он био представљен и као згађеност над животом.

Прихватилисмо игру која нас је можда учинила сукривцима јер нисмо сасвим потценили интенцију аутора. Читали смо песме по редоследу који је он замислио, учествујући у конструкцији фаталности на чијем крају нас је дочекала film noir femme која је могла да нас дочека и на било којем другом месту да смо текст третирали искључиво као суму фрагмената. За нас је свака „ситница” важна, па био то и најелементарнији илокуцијски чин који сведочи о намери аутора да уопште напише књигу поезије. Хировито читање би нам сакрило шта се све крије иза најочигледнијих поступака. Да нисмо били прерушени у Изерове4 путнике који жуде за кохеренцијом, крећући се путем којим се кретао лирски субјекат, не бисмо уочили његов прећутни интерес: след који прати измену перспективе је сакрио глас који је од прве до последње песме остао исти; сакривајући притом и произвољност циклизације. Фрустрацију је смењивало изненађење сваки пут када би лиричар изиграо приповедача, али само зато да би изнова потврдио његову надмоћ. Несагледиви су простори које крије осумњичена поезија: тамо где реченица крије симултаност мисли и опажања, безнађе крије нагон за самоодржањем. Жена која је лирског субјекта посматрала нетремице је, исто тако, сакрила могућност да га је све време посматрао и неко други.

1 Америчка ноћ је филмски израз који се односи на снимање ноћних сцена по дану. У пре-дигиталном времену, жељени ефекат се најчешће постизао смањењем отвора бленде или специјалним филтерима.

2 Жак Рансијер је лажну бинарност човека (приватног) и грађанина (јавног) осветлио на примеру Олимп де Гуж која је у својој Декларацији о правима жене и грађанке (1791) наметнуту грађанску логику окренула против ње саме: „жена има право да се попне на губилиште; требало би да има право и да се попне за говорницу“. Њена мисао јасно указује на то да и голи живот може да има политичка обележја.

3 Питер Брукер, Кључне речи у Брехтовој позоришној теорији и пракси; часопис Поља бр. 514, новембар-децембар 2018.

4 Волфганг Изер је био немачки књижевни теоретичар; припадник такозване школе естетике рецепције. Најпознатији је по књигама: Имплицитни читалац (1972), и Чин читања (1976).

LJUBAVI, KRAVO U PAPUČAMA, MAJKO… – beskrajna čitanja Ognjena Petrovića

Ljubavi, kravo u papučama, majko…
To su reči koje imaju magnetsku moć.

Reči koje umiru da bi se vratile u najbrojnijem jatu, i one reči, koje se zaustaviti ne mogu, kada jednom, iz jezgra – poteknu. Reči koje osećaju sopstvenu težinu oslobođene jesu svakog tereta. Sa pričom sve umire i ništa izvan priče ne postoji, a elitna čitanja zauvek bivaju isprana iz lepe svesti. Puno kiše, kao kod Lasla Krasnohorkaija. Ostaju jedino beskrajna čitanja svih života u tišini i otkrivanje suštine alhemijskih čudesa što ih samo literatura oblikuje.

Ova je proza fluidna i pisac u trenutku dok piše, doživljava literarne talase i šumove. Ni manje ni više no opčinjenost rečima, ali sudbinskim, onim koje su u stanju da u t i č u. Nema zaustavljanja, teku poput vode ka večnosti, i ne izlaze iz ušiju. Šum talasa što ne štede nikoga, pa ni ljubav, kravu u papučama, majku… prinosim takve reči kao školjku uhu, i sećam se nekadašnjeg mora i sveopšte bujnosti. Kada me je mati naljutila, zamolila sam Ognjena da je ubije, i to je predivno učinio u ,,Tri laka kadra za B“ gde jedno prefinjeno biće izbija kroz tunele i šume svesti ne bi li izašlo predivno i pročišćeno. Ovaj spis čitam i kao svojevrsni palimpsest na jednu novelu nepoznatog autora ,,Povratak, kiša“ gde korenje majčino alhemijom biva iščupano iz srca kosmosa. Sve su to ljute, usporene i vragolaste Lolite.

U ,,Podnevu sa Marlom Singer“ pripovedač čini nešto još čudnije: ostavlja kći da mu održava tekst dok se on ,,jebe“, jadna ona, na ivicama održava priču, strpljivo čekajući da se sadržaj izlije u najsavršeniju formu. Ništa nije važno dok se… piše.

Jelena Vukanović


Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014).
Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.

Tri laka kadra za B.

Svet je pun gada – mora da je pomislila, dok su je moji mlaki veštičji prsti polagano gurali niže. A ruke! Njene ruke, poput štapova zašivenih u telo lutke padale su dole, u prašinu, dok sam gledala, i gledala i gledala – to mekano samo-što-ne-eksplodira-lice, pljuvačku, kako prska… Kao nikada pre osetih neku čudnu bliskost među nama. Veliku poput ispucalog kapilara u uglu oka i dovoljno prostranu da u nju stanu moje reči:

ljubavi

kravo u papučama

majko

2.

U najstrožoj tajnosti majku smo sahranili u sumrak, na jednom skrovitom mestu u šumi iznad grada.

Njeno deformisano lice nestalo je ispod gomile kamenja koje smo pažljivo bacali preko. Otac nije očitao molitvu: ona nije verovala u život posle smrti, a mi nismo smeli ni da se nadamo da je ona sada, možda, na nekom gorem mestu.

Pognutih glava stajali smo neko vreme, onda je otac naredio: nikada o ovome ni sa kim neću razgovarati.

O majčinom kamenju kog se čitavog života plašila poput mojih slika u svim spaljenim albumima, o nerazumljivom jeziku na kom je buncala u svojim poslednjim trenucima, o svešteniku koji je nasmejan izjurio iz njene sobe te noći, o tome kako nas je srećno pogledao i rekao:

– Sada je gotovo, sada vam ni Bog neće pomoći.

Obećala sam da ću ćutati. Polako smo krenuli nazad, spuštali smo se zavojitim, strmim stazama, hodali smo brzo i ćutke.

Do prvog naselja stigli smo pred zoru. Videli smo kako našu kuću na obodu brda guta proždirući plamen a miroljubiva naša zajednica, svi bližnji, naša nasmejana deca, sačekali su nas mržnjom, izlivima ljubavi, nikada zaslužene. O kako su buktale njihove reči poput kamenica hitnutih ka nama! Pre nego što će ga dotući, otac je naredio da bežim i da se ovamo ne vraćam nikada više.

Ne sećam se kako sam se probila kroz prsten razjarenih ljudi.

U šumi se niko nije usudio da me sledi. Iscrpljena, spavala sam šest dana, a sedmog dana odlučila sam da se nastanim u jednoj pećini na istočnoj strani, u samom srcu šume, do kojeg se moglo doći samo kroz najgušće zapretena stabla.

Povremeno obiđem usamljen grob u nigdini.

Primećujem da je boja kamenja na humci postepeno poprimila boju majčinog lica u času kada me je zauvek napuštala. Otada tragam za najlepšim belucima i srećna sam kada pronađem neki za koji sam sigurna da će joj poput sivog, praznog neba do pucanja poslednje kosti, pritisnuti grudi.

A s proleća, kada su dani posebno vedri, ponekad se popnem na najvišu tačku i sa visa posmatram to naselje kako se rasprostire ispod mojih nogu.

Znam da polako umire, i da će, kada i poslednji oblik života u njemu nestane, sve bliži biti čas mog konačnog povratka u svet.

3.

Male plastične boce sa sokovima spakovane su u kuhinji po veličini i crvenim markerom označene slovima od A do S.

Ne znam da li hladni spokoj plastičnih boca u ovom trenutku poput virusa prodire u mene.

Ne znam da li njihova neutralna statičnost predstavlja neki, meni nepoznat, od davnina upisan znak.

Ne znam da li mi šaku desne ruke protresa nezaustavljivi tremor dok polako posežem ka njma.

Znam ja, međutim, druge stvari.

Ponedeljak je, devet sati. Probudila sam se na 40 stepeni geografske širine i 20 stepeni geografske dužine. Na radiju kažu: Ušli smo u period Punog Meseca u znaku Jarca, vreme koje obnavlja našu vezu sa svetlošću u nama. Pomislila sam: To objašnjava mnogo toga. Kuvam sebi kafu, zatim prolazim kroz prazne sobe, prazan hodnik, praznu kuću, otvaram vrata, zatim još jedna, izlazim napolje: održavam ravnotežu.

Jutro je i drveće u zadnjem dvorištu guta proždirući plamen zore.

Na trenutak tamno, na trenutak crveno, nebo pucketa kao sitna keramika a rasuta moja mati, sva pretvorena u miris kiše, pljušti po mrkim krovovima koji sijaju bezdušno na iznenadnom pljusku.

Duga čitanja

Delimično po Lalumijeru

Desilo mi se jednom, ne tako davno da bih pamtila baš svaki detalj, ali ne baš ni juče, da bih sve zaboravila, da sam završila na jednom čitanju poezije, da, dobro ste čuli, poezije, kao i obično, sedela sam pognuta nad nepreglednom, za neki sitan novac ponuđenom crnom rupom znanja, sve što sam na ovom svetu želela da saznam ticalo se mojih prethodnih života, svake šarene inkarnacije, redosleda u kojima sam menjala oblike, svetove i epohe, tada je – dobro se sećam – zasvetleo narandžasti pravougaonik na displeju telefona i moram odmah priznati da sam se uplašila, baš uplašila, nisam naime znala ko bi se to mene mogao setiti u ovom sumračnom decembarskom predvečerju, sećam se i da sam pomislila – možeš se i u pećinu zavući i tamo će te pronaći – pa sam bojažljivo otvorila program strepeći šta ću to otkriti u poruci adresiranoj baš na mene, čitanje poezije, pisao je organizator čitanja, kratak razgovor sa moderatorima, u pauzi između čitanja ili posle čitanja, to me je uplašilo, baš uplašilo, istog trenutka vratila sam se u neko davno prošlo vreme, osetila sam miris spaljenih arheoloških nalazišta sa belim kostima reči pohranjenim u njima, svih mesta na koja sam žurila: da postojim, da budem prisutna, da ne nedostajem, crvenih draperija u domovima kulture koje su me zatrpavale uporno i dugo, ali sam se – sve mrtvija i tiša – vraćala, iznova vraćala kao svako što se vraća sa željom da me ubiju još jednom, samo odlučnije, i pisala sam, ne vredi da lažem, jer tako je jednostavno bilo kada me neko, u mimohodu, upita – odgovoriti: pišem – zatim uzleteti poput kirina sa nečijeg torzoa, uzdići se iznad trgova i gradskih tornjeva, svih staklenih bašti, preleteti iznad glava praznovernih, penjati se, uporno, dugo, ka platformi neba, sedela sam tako, kažem, dobro se sećam, čitav sat, možda i dva, posmatrala sam razmilela slova pred očima, osećala sam kako mi se kostreše dlačice na kosi pa sam odgovorila potvrdno, ako me pitate – zašto – ja ne bih umela da vam odgovorim, ne bih umela da kažem ništa osim fraze da se u životu, katkada, logika koju ćete slediti, njeni obrisi, konture, naznačenja – ne naziru, odmah sam, naravno, poželela da napišem nešto o ovom neverovatnom pozivu, samo kako, nisam znala, tih dana moja priča je umirala bezglasno pateći u sebi, kada bih joj tiho rekla – ti odlaziš – samo bi me nemo pogledala, nedeljama unazad činilo se da sve umire oko nas, stablo u dvorištu iza kuće, citrus u saksijama, neretko sam u skrovitim kutovima, tamo gde je mrak postajao još mračniji, nailazila na mrtog goluba ili mačku prekrivenu zgusnutim rojevima muva, nisam tada mislila da u tome ima nekog posebnog značenja – onog sa kojim se možete venčati – stvari su naprosto dešavale, i ne, ništa mogla nisam zapisati, noću bih slušala kako moja priča umire, poželela bih tada nešto da učinim, samo šta, nisam znala, kada bih ljutito rekla kako se sve završava pa i jedan veličanstven vek, raspršen u govoru, u ubeđenju da je sve moguće, čak i da sanjam ono što mi se događa, moja priča bi sklapala oči, dok joj se se telo povijalo i padalo u sebe samo – znala sam da u njenom biću tinja tužni plamen koji ne umem ugasiti, il ne smem, sasvim svejedno, tek povremeno mislila bih o onom neverovatnom pozivu, bilo je dana, želela sam da se pripremim dobro, baš dobro, ali baš tada se sunce – koje je nedeljama pre – sijalo poput dobro naštimovane pozorišne rekvizite povuklo iza kišne zavese koja je pala, onako kako uvek padne, nametljivo i podlo, činilo se da je čitav svet progutala voda, nekoliko dugih dana provela sam u brižljivom odabiru odeće, svaku boju sam, naravno, morala uskladiti sa senkama stihova koje ću na čitanju usmrtiti, ali nikako nisam uspevala da odaberem cipele, one najpogodnije za skok iznad provalije između onih koji ćute i onih koji govore, nikako nisam mogla da napravim taj korak i odlučim, to me je proganjalo, nije mi dalo mira, noću bih se budila zadihana i znojava, proklinjući perfidne igre prevrtljivog vremena, na sam dan čitanja – pomislila sam – kako je sve to, naravno, izvan mojih moći – pa sam sela na autobus i krenula, napolju je baš sve bilo onako kako pamtim, siva predgrađa, stabla gola poput vešala na ulici i parku kroz koji sam prolazila, naježena bedra zgrada, ljudi i njihova lica boje voštanica koja se tope, koja kaplju isprskana mlazevima uličnih svetiljki, lako sam pronašla visoku zgradu u kojoj ću čitati – kao svaka lomača – sijala je u mraku nižih zgrada i kuća u čije se meso usecala, polako sam se pela stepeništem, sve do poslednjeg sprata, do sale sa pogledom na potopljeni donji grad, sve ljude unutra sam odmah prepoznala, bilo je ljudi koji su me odmah prepoznali, trebalo je da čitam u grupi od pet pesnika i jedne pesnikinje, pitala sam se da li ću se u narednom nekom životu sećati ovoga, svake savršene kadence, svih sinkopa u završnim registrima, bore na naspramnom zidu, paučine među prstima, svi smo se lepo smestili i najzad je krenulo, to čitanje, čitali smo po rasporedu sedenja, kada je na mene došao red – nakašljala sam se, i počela, čitala sam osećajući kako stihovi nezaustavljivo otiču kao menstrualna krv iz mene u tamnim potočićima, kako se dave, čitala sam brže, čitala sam još brže, pitala sam se – hoće li ako sada naglo zaćutim – ja progovoriti opet, a kada je bilo gotovo, ništa nisam videla ispred sebe osim kiše crvenih, bridećih dlanova, podnadulih strofa što su plutale, spokojne kao ostrva razuđena dokle pogled doseže, bilo je lepo znati da u budućnosti ništa više ne smem očekivati od sebe, otpila sam malo vode, veče se nastavljalo kao što se sve nastavljalo, odgovarala sam sa merom na postavljena i nepostavljena pitanja, moderatori su bili oprezni, pitali su kako a ne zašto pišete, dok sam govorila iz mene je sve nestajalo, svaki minut uzidan u bivše i buduće moje sudbine, u njihovo razmimoilaženje, ipak je sve trajalo dugo, isuviše dugo, organizator me je tada pozvao na kafu – nisam znala šta da mislim o tome pa nisam mislila ništa, na brzinu sam, međutim, smislila alibi, pretvorila se u neku užurbanu Pepeljugu, pa sam izašla napolje, na kišu koja je već spirala svaku sekvencu pamćenja iz moje moždane kore, gazila sam po vodi koja je nemilosrdno proticala, vratila sam se istim putem kojim sam došla, dekori oko mene tonuli su neprimetno, sve je oticalo ka donjim svetovima, kada sam se vratila bila sam umorna i pospana – sutradan nisam ni pomislila na svoje čitanje, jer pamtim selektivno i ono što je bilo juče odmah zaboravljam, dani su se nizali, svaki dan bio je replika replike prethodnog dana, a jedne noći u kojoj sam, pažljivo, nokturno kodiran u nemogući jezik – prevodila u šum vetra u ragastovu, probudili su me – sova u prozoru, osećaj hladnih prstiju u stomaku – i znala sam da je moja priča izdahnula, odmah sam ustala i znala da će sada sve teći onako kako mora, u najzabačenijem delu dvorišta, tamo gde svetlost nikada ne dopire – iskopala sam jednu rupu, u najtužnijoj uspomeni pronašla sam belo platno, pa sam umotala moju priču u to belo platno, pa sam samo stajala i stajala i stajala, nisam se usuđivala da dodirnem moju priču, otrčala sam u radnu sobu, otvorila program, mislila sam da prvi put napišem nešto o vodi, kako uvek nosi nešto, o belim rečima koje ne oksidiraju preko noći, i tada, tada sam ih videla, svoje bivše živote, sudbine koje su se tu, pred mojim očima, u nepomičnosti dotakle, o kako sam jasno samo videla: vlati trave po kojima je, vekovima pljuštalo iz sive praznine neba, safir što je goreo na kraljevskom porfiru, sive prerije i sva pusta mesta po kojima sam trčala slobodna i prepuštena sebi, svako sam svoje lice ugledala, pravilnost, prevoj, mermernu hladoću, prepoznala sam u trenu, u trenu se pojavila – moja prva hromirana reč, pa još jedna, i još jedna, čitave rečenice počele su da se pojavljuju ispod mojih prstiju, ono što izlazi iz duše, bojažljive, spore, zatečene poput tek rođenog kada prvi put ugleda svet, nisam ustuknula unazad, posegla sam rukom ka njima, pomilovala ih i nazvala: istinom, i znala sam, nekako sam znala šta će dalje biti, znala sam da me za svega nekoliko minuta čeka još jedno čitanje, još jedno dugo čitanje, moje najduže čitanje ikad.

MESEC DANA NESTAJANJA

I dan

Mostom koji se u poluluku nadnosi nad masnim sastavima šina, elegantno ograđenim žičanim ogradama sa uvek korisnim obaveštenjem o visokom naponu u njima, M. je danas prošla sedam puta.

Svaki put usporila bi hod, klizeći pored dva visoka silosa lokalne fabrike hleba iz koje se u svako doba dana mogla čuti buka mlinova, zaglušujuća, neprekidna buka, buka koja je potirala svaki drugi zvuk, pa i njeno disanje samo.

Desno i levo, kao ugašene oči, zjapila su razvaljena okna zatvorenih fabričkih hala, odmah pored jedne trgovine, bircuza R. i puta što je vijugao kraj razređenog šumarka na čijim su se obodima mogle videti sasvim ogoljene toplovodne cevi.

Na pravom putu katkada bi brzo prošla tamna silueta čoveka ili ređe psa.

Iste siluete videla je dvadeset sedam godina ranije, kada su čitav razred poveli u obilazak najznačajnijeg, lokalnog privrednog resursa i kada se spuštajući vrh patike preko uzanih lestvi popela na sam vrh silosa. Najpre je, toga se dobro seća, šakama morala da prekrije oči – čitava površina po kojoj je pažljivo gazila – bila je posuta bleštavo belim peskom i upozorili su ih da pažljivo priđu zaštitnoj ogradi i pogledaju, prvi put, panoramu grada. Sam grad isprva nije videla već bele i kudeljaste oblake što su, bliski – tako joj se tada učinilo – toliko da su se rukom mogli dodirnuti, plutali na prozirnom svodu, čija je purpurna boja pljusnula obojivši sve: i tlocrt grada i obrise modrih brda i planina koji su treperili, kako često ume da kaže – negde na kraju, na samim rubovima slike.

Tek kada se boja povukla a slika pred njenim očima postala iznova bistra i jasna, tada je videla. Grad i most i čoveka na mostu. Stajao je na sredini mosta, sa rukama u džepovima jakne, pored ograde, zagledan u vijugavu kompoziciju teretnih vagona koji su tutnjali ispod: i sigurno je spazio, figuru u bistrom plavetnilu, visoko gore, koja mu maše, i sigurno je, jer takav je red, i on podigao ruku, ali to već ne zna, ne može da tvrdi, jer su je grubo povukli nazad baš kada mu je pošla u susret, kada je zakoračila lako – širom odručivši ruke kao da će da poleti. Кada je posle nekog vremena ponovo provirila preko ograde, čoveka tamo više nije bilo.

Sada više nije sigurna da li je to bio čovek ili možda žena ili čak dečak, visok i poguren, što se tog dana zatekao na mostu.

Od svih stvari na ovom svetu to bi najviše volela da zna i zato se koncentriše, napreže, pokušava da se seti a žaljenje zato što ne može pouzdano da zna, da bude sigurna, da tvrdi, usporava njen hod, zatim rotira njeno telo za čitavih 360 stepeni i ona, evo već osmi put prelazi preko mosta.

II dan

Čitav dan provodi u krevetu. San nikako ne dolazi. A onda kada je umor na vrhuncu, očni kapci se sami spuštaju; ona se okrene na bok i zaspi.

III dan

Veruje da nikada ne sanja.

„Кada zaspim, kao da propadnem u neku belo okrečenu sobu”, rezignirano kaže.

I kada joj objasnim da ne postoji biće sa pokvarenom REM fazom i da se tih slika kojih nije svesna i koje teku kao neprekidni bioskop u njenoj glavi, može setiti danas, koliko sutra a možda i nikad, M. samo ljutito odmahne rukom.

Danas ne želi da razgovara, ne želi da se raspravlja.

Po stisnutim usnama, po očima koje odsutno prelaze preko predmeta i stvari rasutih po sobi, mogu da zaključim da je umorna.

I da zapravo želi da je ostavim na miru.

IV dan

Tek probuđena, opružena letargično preko kreveta, pokrivena čaršavom preko ključnih mesta, leži ravnodušno prepuštena protoku vremena. Zapalila je cigaretu, dugačku, tanku cigaretu sa karamelisanim vrhom, „ovde se ništa ne dešava”, govori, „kao u snu, nikada se ništa ne dešava i ne znam, stvarno ne znam, šta ja to radim ovde”. Miris duvanske arome je jak i na trenutak, zbog oštrog mirisa na trenutak moram da zatvorim oči: kada ih ponovo otvorim čitav prostor sobe je premrežen dimnom arabeskom i mogu samo da pretpostavim da bi, kada bih otvorio prozor, unutra hrupio svež vazduh februarskog jutra i možda, nepovezan razgovor slučajnih prolaznika, uličnih prodavaca, kao i huk koji proizvodi grad sam. Možda bih, na trenutak uspeo da je prekinem i upitam nešto o tom neodređeom „ovde”, ali ništa ne govorim, već udobno skutren u privilegovanom položaju nemog posmatrača registrujem kako se okreće na bok, „trebalo bi da sam negde drugde”, slušam kako priča, „sa nekim drugim, ali evo, kako pola jutra ležim u ovom krevetu i mislim kako bi dobro bilo da se jednom nešto desi, ali, kad bolje razmislim, ne znam šta”.

Onda se pridiže na laktove u krevetu i vešto gasi cigaretu u pepeljari. Dimna zavesa se već povukla, raspršila se, a onaj oštar miris sada postoji samo u naznakama i u mom pamćenju. Sada sam u nedoumici da li da ipak nešto kažem, „ali ne”, prekida moje dvoumljenje njen rezonantni glas, „ništa se nikada neće desiti i opet ćemo sačekati noć, a noć je, znaš li to, cediljka i ne znam hoće li nas propustiti”.

V dan

„Prozori su oči”, kaže M., „oči koje gledaju.”

Sklupčana kraj prozorskog rama kažiprstom prelazi preko izbrazdane površi stakla na kojoj blista geometrija što ju je prvi, pravi ovogodišnji mraz rasuo bez reda i oblika koji se može prepoznati: nedovršene arabeske potpuno su zamaglile sliku iza slike – ulicu, drvored, simetrično parkirane automobile i niz zgrada građenih u jedinstveno monotom ključu, dakle, slike koje postoje, koje su stvarne, koje pamti i koje sada ne može da vidi.

I setim se, ko zna zbog čega – to ne mogu znati – delova rečenice koju sam nekada, negde pročitao: … i vidi prozor u daljini … neko u prozoru sanja o tebi.

„Prozori su oči”, kaže ona tiho, „koje gledaju a ne vide ništa.”

VI dan

Danas je zatičem na terasi: osušila je rublje i pakuje ga u glomaznu korpu od pruća. Napolju je mraz i ogolele krošnje njišu se na vetru, poput vešala. Sa naježenih bedara okolnih fasada svetlucaju tanjiri televizijskih antena i pravilno raspoređeni sanduci klimatizacionih uređaja. Dva dečaka, vratova uvučenih u kragne jakni, sporo se probijaju kroz opis, prilaze putem koji vijuga do zgrade. Jedan od njih, onaj viši, spazi je i na trenutak, M i dečak netremice zure jedno u drugo.

Dečakove se usne iskrive u osmeh. I ona jasno vidi dva niza bleštavo belih zuba kroz koji se pomalja dečakov ružičasti jezik.

VIII dan

M. stoji pred izlogom butika u centru.

Izlog je novogodišnji, ulašten, blistav. Niz tela silikonskih lutki (jednoj nedostaje desna ruka, drugoj glava, trećoj desna noga), isprskanih grimiznom kišom led sijalica, leprša raznobojni asesoar letnje odeće: čitava gama drečavih boja eksplodira joj pravo u lice.

Slučajni prolaznik, ako takav uopšte postoji, sigurno bi ustuknuo pred prizorom, ili bi se pravio da ne primećuje M. i njene muke, ako su to posredi bile muke. Ma koliko kroz pet sekundi ubedio bi sebe da je ta prilika neodređenih godina, obučena u lepršavu, zelenu haljinu, sa kosom čiji se pramenovi na vetru besno propinju poput razgnevljenih pijavica – posledica ranojutarnjeg umora, najobičniji privid i ništa više.

Ali, takvog prolaznika nema.

Pet je, možda čak i četiri ujutro, sviće usporeno, kao da će nakon mraka doći još crnji, još dublji mrak, semafori blinkaju (njihove crvene, zelene i žute razrogačene oči), odnekud se čuje poslednji, umirući rifovi poznate rok pesme, možda iz neke niske (poput otrovne pečurke nikle) kuće, možda iz kakvog skrivenog all night kluba, nekoliko letargičnih džukaca lenjo kaska prema haustoru, a na zgradama što su opkolile trg i butik i M. već trepere prva svetla.

Visoko, gore, u nedokučivim prozorima, svetla se pale i gase, naizmenično dolazi svetlost, pa tama i opet svetlost i tama, trepere odašiljući u difuzno svetlo praskozorja Morzeovu azbuku grada.

A tamo gde je maločas stajala M. – svetli sasvim ogoljeno prazno mesto.

IX dan

Zvuk koji čujem nalikuje hrskavom, pucketavom zvuku koraka u snegu: mrak je gust i kroz njega ne razabiram ništa sem mestimičnog svetlucanja hladnih politura razbacanih predmeta i stvari. Sada je možda najbolje da se udaljim jer toliko toga ne znam: ne znam čak ni koje je vreme, da li je noć ni dan, da li sam budan ili spavam, ni kome upućuje reči slobodna sam, ja sam slobodna, ne bez izveznog uzbuđenja, ne bez straha.

X dan

„Кilometri belog peska i nepregledne peščane plaže”, oduševljeno kliče hologram mladolike voditeljke razliven preko televizijskog ekrana.

Кerol Lombard ili Džin Harlou: M. ne može da odluči na koju od njih dve voditeljka liči.

Glas koji hologram proizvodi najviše joj smeta da odabere.

„Pre bi priličio”, kaže ona, „pokvarenom gramofonu a ne jednoj besmrtnici”.

Napokon odustaje, i sada mi govori kako zamišlja sebe kako bosim stopalima gazi po vruštećem pesku i baš u trenutku u kom tabani počinju da je bole, zakoračuje u vodu. Кorača po klizavom dnu dok se milioni slanih molekula penju preko njenih listova, kolena, butina, preko stomaka i grudi. Jednim snažnim trzajem se odbacuje napred – ka horizontu, čiji se rubovi povijaju na uglovima poput odlepljenog panoa izgorelog po ivicama, naspram kog postoji kao mrlja, potom kao tačka koja se u opštem poredku stvari, smeštenom negde između dve vrste beline koje se potiru, više ne može prepoznati.

Propagandni blok o Maldivima se završio i sada puštaju muzički intermeco. M. ljutito frkne: „Кerol Lombard, ipak! I tako mi je ona lepša!” Uzima daljinski uređaj i gasi televizor: u sobi namah zavlada tišina kakva postoji još samo, možda, na okeanskom dnu.

I onda spazi, na staklenoj podlozi tv ekrana, odraz mlade žene sa nestalnim izrazom na licu: na tren radosnim, na tren sasvim tužnim.

XI dan

A onda, sasvim neočekivano, M. me pita: „Šta je ovo?”

Sedimo u bašti kafea Ethernal. Napolju je toplo vreme i ljudi oko nas promiču kao nabujala reka, obilaze nas kao matica hridi. Кažem da mi se dopada poređenje, a zatim izgovaram: „to je život.” Onda ustajemo, i polako, korak po korak ulazimo u masu, masa nas gura, nosi napred, onda skrećemo, izbijamo na put koji vodi van grada.

I mostom koji se u poluluku nadnosi nad masnim sastavima šina, elegantno ograđenim žičanim ogradama sa uvek korisnim obaveštenjem o visokom naponu u njima, danas prolazimo samo jednom: i svaki put usporimo hod pored dva visoka silosa lokalne fabrike hleba, iz kojih se u svako doba dana mogla čuti zaglušujuća buka mlinova koja je potirala svaki drugi zvuk, pa i zvuk našeg disanja samog…

PODNE SA MARLOM SINGER

Devojčica, osam godina, stoji sama na puteljku, koji vijugajući pored bungalova, prateći obod mrkog smrekovog šumarka, izbija na plažu. Odlično je vidim sa terase; njenu poderanu haljinicu i oguljena kolena. Diše sitno i isprekidano, zvuk njenog disanja meša se sa zvucima šumorenja lišća na palmama, tihe muzike koja pada lagano, kao veče, i zveckanja čaša kad god bismo ih Marla i ja dohvatili i kucnuli se, gledajući se u oči.

Suton se spuštao usporeno. Čuli smo udaljene glasove sa obale na kojoj je, kada smo maločas prošli njenom krivudavom linijom, kvaseći stopala, nekoliko čamaca bilo spremno za isplovljavanje. U konobi, osam nas, nije bilo gostiju. Bio je to najbolji deo dana da se sedi na terasi i pije pivo, jer nije bilo turista, galame, piske njihove razularene dece. Kako je samo prijatno sedeti na terasi i ispijati u ovo doba dana, rekoh, bolje je nego ujutro, a u podne se ne može sedeti zbog sunca. Marla mi šeretski namignu: Tada je ionako prerano za piće.

Sedeli smo tako već satima i moram reći da je Marla odlično podnosila žestinu koju su nam neprekidno donosili. Odmah mi je bilo jasno da pred sobom imam redak primerak koji me je naterao da se četiri puta zamalo onesvestim. Sve na njoj podsećalo me je na Marlu Singer: način na koji je otpijala, manirom umirućeg u pustinji, kako se osmehivala žmirkajući, kako se dugo koncentrisala pazeći da se ne rasprše labave konstrukcije rečenica koje je izgovarala, ležernost kojom je pripaljivala ne hajući, cigaretu za cigaretom.

Otkud ona tu, pitao sam se, šta li ona uopšte radi tu?

Lako sam, naime, mogao da je zamislim kako zamiče u suteren sa nekim hobom na Menhetnu ili kako, dok joj se krupne, sjajne kapi znoja slivaju niz vrat, stopira na putu 55. Ali, ovde ne. Teško sam je mogao smestiti u okoliš kojim svaki čas promakne neko sa slamnatim šeširom na glavi i foto-aparatom u ruci i slika, slika, slika.

Tog dana jebali smo se četiri puta: dva puta u njenoj hotelskoj sobi i jednom u smrekovom šumarku preko puta. Četvrti put odradili smo to u ovoj konobi i to me je, zašto da krijem, poprilično iscrpelo. Vrata nisu mogla da se zatvore, pa sam desnom nogom morao da ih pridržavam, dok sam na levu prebacio gotovo celokupnu sopstvenu težinu, ali i Marlinu; taj poduhvat bio je ekstremno naporan budući da se ona neprekidno bacala desno i levo i grizla me po vratu, obrazima i ramenima. Na kraju, shvatio sam da sam obliven znojem, a moja fina havajska košulja bila je unakažena mrkim, vlažnim arabeskama.

Tada sam se setio da je nisam pitao za ime. Ona reče: Možeš da me zoveš kako god hoćeš. Treba li reći da sam osetio žaljenje što mi se ovo dešava baš sada, kada je gotovo kasno za još jednu vrtoglavicu, za oštri ponovljeni start sa vrstom žene koja je po prirodi bila predodređena za izumiranje? Treba. Zato i kažem.

Odlučio sam da je zovem Marla Singer. Činilo se da joj se ime dopalao, baš dopalo. Doputovala je poslovno: sa namerom da fotografiše nekoliko upečatljivih lokaliteta na Ostrvu i napravi kratak razgovor sa lokalcima za bedni (njene reči) list za koji je honorarno radila. Poželeo sam da joj budem od koristi na još neki način, pa sam odmah ponudio svoje usluge. Nema problema, rekao sam. Rado ću odgovoriti na svako tvoje pitanje.

Marla je nehajno spustila ruku u tašnu: na stolu se pojavio diktafon. Neću ti postavljati pitanja, rekla je. Treba samo da kažeš nekoliko rečenica o tome kako ti se dopada Ostrvo, i kako svakome preporučuješ da letuje ovde, zaključila je Marla i uključila snimanje. Onda je otpila jedan dobar gutljaj vešto jezikom zahvativši blistavu penu sa rubova čaše. Ostatak ću sama izmisliti, zaključila je.

Dovršio sam svoje pivo i onda joj rekoh sve o tome kako obožavam ravnodušne završnice večeri i dana, feribote i pećine; rekao sam kako mi je fascinantno da sedim na terasi konobe sa ženom koja podseća na Marlu Singer; rekao sam nešto o lišću palmi koje su nas opkoljavale sa svih strana; o tihoj domorodačkoj muzici koja mi uvek izaziva nekontrolisane konvulzije po čitavom telu; o svojoj havajskoj košulji i čamcu koji sam iznajmljivao tragajući za najudaljenijim pećinama; rekao sam još i kako mi izgleda da ću koliko sutra sve ovo zaboraviti i da mi je već dosta priče jer su mi usta već sasvim suva i da sve što želim jeste novo pivo i ovu cigaretu koju sam prinosio usnama.

Odlično, kazala je Marla i dodala mi upaljač. Mrak se neprimetno spustio i spoljnja rasveta izduživala je senke raspršujući ih po Marlinom licu. Brujeći, jedan moped projurio je putem i zamalo oborio onu devojčicu: trgla se i odskočila unazad, njeno je lice potamnelo, poprimvši boju kamenja o koje se nesmotreno spotakla. Istog trenutka se kroz vazduh prolomio njen otegnut, zavijajući plač, nalik stotinama uključenih sirena. Jedno perfektno veče upravo je bilo okončano.

Da popijemo nešto kod tebe? – upitao sam, ne mareći za verovatnoću pozitivnog ishoda. Ne preteruj, rekla je Marla. Da platimo.

Izvadio sam iz džepa svežanj izgužvanih novčanica i oteturao se do šanka. Konobarica, nezgrapna brineta sa ugašenim očima u kojima se, kao otisak u pesku, videla beznadežna razočaranost u život, pogledala me, kao kroz polupane prozore, nekim tugaljivim pogledom. Onda je odjurila i prišla devojčici: raskrečenih nogu, sedela je u prašini dok joj je čitavo telo potresao moćni, nezaustavljivi plač. Spustio sam onaj izgužvani svežanj na šank, prisetivši se kako moram zamoliti Marlu da me fotografiše. Zamislio sam svoj lice u nekom bedekeru i ispod kratak tekst: O.P. svima preporučuje da posete njegovo Ostrvo.

Na terasi, međutim, Marle više nije bilo. Videh samo niz praznih stolica i mesnato lišće palmi kako se njiše na vetru. Polako sam izbio na puteljak: konobarica je već sasvim umirila devojčicu čije se oči, kada me je ugledala, šire. Brzo ustaje i grabi me za ruku. I šta sam drugo mogao da kažem, osim:

Hajdemo, kćeri, vreme je da pođemo kući.

ka predgrađu

kao poderana gogenova platna

gernika

ili apstrahovan eden

predgrađe se udaljavajući približava

bez tačke oslonca

u rasipanju

ogrebotina zaustavljen kadar

kišom natopljen gvaš

run and hide

potrčati tek kada barmen

u ragastovu ugleda profil senke

ne primećivati letnji pljusak

motel sa razglednice

viku upravnika

tamo gde žamor nikada ne dopire

zaključati vrata

sijati u uglu sobe

jače nego zaboravljen stalaktit

gambit

zaboravljena perika na stolu

svežanj ključeva

kostim koji se suši

to je sve što smo pronašli

u donjim svetovima

sada je sezona monsuna

kapi u vazduh

brišu sloj po sloj šminke

spustimo se tamo gde pogled

nikada ne doseže

još više ubeđeni u najpovoljniji ishod

Crossroads

neko je uklonio putokaze

pogrešno obeleženo mesto

prešao sam sporo

uzmičući ka najcrvenijoj

boji peska

kaskade

grad je tinjajući požar

ulica se u kaskadama

uzdiže i pada

kaži: zar bi opet –

iz početka

šetao ispod palmi

bio nekažnjen?

sunrise motel

bilo je podnošljivo čekati te u motelu

svet I dalje liči

na odraz

na mojim naočarima za sunce

seti se kako sam danima želeo

da se mržnja

raširi po mom telu kao laukom

umesto nerava zgrčenih pesnicom

sada osećam

samo pucketanje sinapsi

elektricitet dok hodamo po pesku

sve tragove našeg postojanja

ipak ćeš ostaviti

na recepciji

neka ih nose pod ovo zalazeće sunce

samo ljudi u zamračenim sobama

imaju pravo da nam se podsmehnu

najzad

mi odlazimo

ruku pod ruku

hodamo pod vodom

slučajno

prozirna platforma neba

trg zasvođen platanima

oldtajmeri boje rđe

prodavnica ogledala

devojka koja čita knjigu

u baru prekoputa:

mogli smo se svakog trenutka

pojaviti u sledećoj rečenici

izgledalo bi da smo tamo sasvim slučajno