Chiaroscuro Željke Gavrilović (OGNJEN PETROVIĆ)

Željka Gavrilović živi i radi u Valjevu.
Zaneta umetnošću oduvek.

O sebi kaže:

„Odrasla sam na Rudniku gde nije bilo reke, crkve, voza. Razmislite o simbolici. Ali je bilo potoka, nezamislivo visokog snega, zujanja gromova oko glave, susreta s vukovima za gladnih godina. Pa sam, nekako mislim, velikim svojim delom ostala dete prirode, paganka čak.“

Željka pred publiku izlazi pred sa drugom knjigom Prinčev pupak (Albatros plus, 2021).
Prva knjiga kratke proze nosi naziv Fotografije, snovi (Dečje novine, 1994). Objavljivala u Letopisu, Sveskama, Kvartalu. Uvršćena u antologiju pripovetke valjevskog kraja Od Glišića do Belog Markovića i dalje (Ostoja Prodanović), sa pričom Sve o Evi.

Chiaroscuro Željke Gavrilović

Prinčev pupak frangmentaran je texte scriptible strukturiran niskom međusobno povezanih pripovesti koje funkcionišu principom spojenih sudova. Ne čudi stoga autorska odrednica pridodata naslovu – roman fuga. Varijacije tema i motiva među kojima se izdvajaju – ljubav, strast, (ne)mogućnost zajedništva, pamćenje, uspomene, san i zakonomernosti stvarnosti koja se živi – nenametljive su i sa merom: one diskretno u svakoj narednoj „priči“ osvetljavaju ono što je u prethodnoj ostalo zatamnjeno.

Nelinearno, skokovito – Željka Gavrliović skicira „pad u unutrašnji prostor“ svojih pažljivo odabranih heroina. O njima se može reći tek toliko da su u svojoj običnosti neobične tako da svaka pojedinačno zaslužuje da se o njoj napiše sonet. Autorka je, međutim, ispisala tekstualnu slagalicu koja se sklapa u „ključnim“ momentima njihovih života i sudbina. Bilo da su to momenti nesputanog i oslobođenog erosa u ljubavničkim sobama, časovi nevidljivosti na hladnom prostoru gradskog milva kojim promiču ljudi „koji govore reči i rečenice“ ili mesta duboke osamljenosti u kojima kao slike iz projektora na oljuspanom zidu trepere uspomene sasvim žive i stvarne – svest o prolaznosti trenutaka radosti i tuge i sumnja u autentičnost proživljenog motivacijski su pokretač koji zatalasa možda, do tada sasvim nepomične i nesaznatljive prosenčene živote.

Onirična njihova aura kao da je posledica ukidanja i tako porozne granice između budnosti i sna. Vođene ogoljenom emocijom sve junakinje kroz evokaciju i lament – bivaju raspršene po bivšim, sadašnjim i nekim budućim životima, u kojima postoje simultano. Nikada potpuno svesne jesu li budne ili sanjaju ili ih neko sanja – one se kreću ka uporišnim tačkama svojih egzistencija u kojima je moguće sagledati sve što se dogodilo ili se, može biti, dogodilo u imaginaciji, u jeziku i kroz jezik impregniranim čudesnošću situacija u kojima su se obrele. Nepouzdanost pamćenja i relativnost stvarnosti koja im se događa – kao da su uslovile, naročito kada ljubavni govor u tekstu biva preinačen u „obrnutu grmljavinu“, drugačiji jezik – jer kako Viljam Hazlit piše u svojoj knjizi Liber amoris – „istina o strasti… uvek nadživljava ekstravaganciju pukog jezika“. Otuda je dobar deo romana Prinčev pupak ispisan gotovo lirski, prateći skokovite amplitude emocija koje su stvorile svojevrsni literarni chiaroscuro. Svetli i tamni tonovi gotovo da su ovaplotili karaktere i samu put junajkinja, tako da se čitalac lako može uvući u njihovu kožu i svet na trenutak posmatrati njihovim širom otvorenim očima.

Identifikacijski potencijal romana stoga je ogroman, no on je, čini se, pisan za one malobrojne, koji će se usuditi da priznaju kako sve što čovek proživi, na kraju, postaje deo lične mitologije – oko koje se ispredaju predanja potčinjena pravolinijskim protocima vremena, koje uporno i nemilosrdno skida svaku pozlatu sa nje. Upravo zbog toga dalekosežnim pogledima kroz samo meso proživljenog ili izmaštanog, sasvim svejedno, izjednačenih u svojim krajnjim interpretacijskim konsekvencama – pojam vremena potpuno je relativizovan. A predmet govora u romanu – inherentno zaštićen korozivnog dejstva prohujalih godina, meseci i dana.

Jedan ljudski život, predstavljen kao teško saznatljiva tvorevina sazdana od pomešanih vremena – tako da se ono jednovreme u kojima traju ljudski poslovi i dani – dosledno ništi – ukazuje se i kao struktura koja se neprekidno ruši i obnavlja sama, onoliko koliko je onaj ko se o njemu odvažio da progovori – sine ira et studio – kadar da dopisuje i da briše sama svoja utemeljenja na kojima je i zasnovano njegovo kratko prebivanje u ovom posve privremenom svetu.

Svetu koji se, kako nam Željka Gavrilović poručuje, može razumeti samo u sumnji i neprekidnoj zapitanosti, u kom se, možda, može preživeti u zapitanosti i sumnji – jedino kroz druge i u drugima – onoliko intezivno i smisleno, koliko se mogu, sopstveno telo i duša učiniti barem neiznuđenim boravištem drugih u nama samima.

O romanu Prinčev pupak R. B. Marković napisao je sledeće. „Pomalo je takvih pripovedaka i romana kojima se, u srpskoj književnosti, dostojno prislužuje u slavu erosa. Prinčev Pupak Željke Gavrilović je upravo takav roman, možebiti knjiga ulančanih priča, u svakom slučaju: neobična proza kakvu smo dugo čekali. Čitaocu se, kadšto, može učiniti da mu je umesto ove knjige, pred očima durbin od sedam kolena kojim bludi kroz ozvezdani mrak, po nebeskoj promaji na kojoj se vlažni snovi prosušujuSve je u ovoj knjizi iz duše, a ništa po modi!“

Željka Gavrilović apartna je pojava u domaćoj književnosti, autorka koja nije podlegla imperativu besmislene prisutnosti na književnoj sceni i nizanju tekstova radi postizanja iluzije kontinuiteta književnog rada. O tome nam ubedljivo svedoči podatak da je svoju prvu i do sada, jedinu knjigu izdala 1993. godine – fakt je, koji je svrstava u one malobrojne – koji se oglašavaju onda kada zaista imaju nešto i da kažu. Prinčev pupak – čudesna knjiga nalik na sedamnaest (ne)mogućih fotografija – ostvarenje je posve izdvojeno iz gotovo nepregledne građe domaće romaneskne produkcije. Napisana lirskim jezikom, brušenim – rečenicama razasutim i blistavim poput dijamanata – roman Prinčev pupak biće pravi događaj za sve poklonike literarnog rafinmana, i verovatno, jedna od blistavijih zvezda u sazvežđima novog srpskog romana.

Ognjen Petrović i Željka Gavrilović

Naslovna fotografija nosi naziv Pola u snu, pola smeđe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s