SMRT JE SVETLA NIJANSA SIVE: NENAD PETROVIĆ


Nenad Petrović je rođen 1983. godine u Mladenovcu. Živi u Beogradu. Piše pesme od 2008. godine. Objavljivao je kratke priče u Ninu i Politici, zbornicima, panoramama i pregledima poezije. Bio je učesnik Pesničenja, Poezina, Pet minuta pažnje. Objavio knjige pesama: Pčelarenje u tihom predelu (2017) i Štrčanja i druge pesme (2019) za Presing iz Mladenovca.

JESENJI VETAR JE TAKO TIH

Koliko ljudi napolju… I sve ih boli, svi su u bolu. Kad još zahladi, a ti ljudi odu svojim kućama i zatvore se, tada ni moj prozor neće biti često odškrinut. Neću čuti zvukove koje prave ljudi – oni podsećaju na bol. Slušaću jesenji vetar. Slušaću jesenji vetar. On je tako tih.

Nenad Petrović

LJUBAVNICI

Došla je jesenja noć. Uplašena tama plače po ulicama i drhti između zgrada i kuća. Strahovito se muči. U ovoj noći otvaram prozor, mrak ulazi, ljubi mi ruke, noge, telo, glavu. Dodiruje u tišini moje usne. Nežno i polako. Tako je vlažno. Ljubi me dugo. Celu noć, do sunca. Ujutro odlazi, ali tragovi bliskosti su ostali. Druge volim ovim iskustvom, a tama svake noći pohodi drugi prozor. Koliko nesebične ljubavi.

RANA JESEN KOD NAS

Ovo nebo oblači jesenje tmurno odelo – postaje hladno. I ovo nebo plačucka za toplim vetrom, pada kiša. Vetrovi struje vazduhom poruku – beži unutra. A unutra, kreveti se nadaju zagrljajima, poljupcima i dugim zimskim ušuškavanjima. Jesen nas voli, jesen radi za nas. U jesen pečemo papriku i imamo kestenje. Vatra pucketa. Tako je kod nas.

OVAKVE NOĆI

U ovoj noći mrak je uplašen. Uplašen do te mere da ječi vetrom, a ti zvuci uguravaju strah spolja kroz otvoren prozor, ovde kod mene. Strah nadire, osvaja sobu, bubri. Ječanje se pretvara u tihi plač, počinje kišica da sipi. Sipi postojano i to traje. Duge su ovo noći, ali dolazi jutro sa olakšanjem – razvedrava se i razdanjuje. Može da bude lep dan – a meni se tako spava.

SVEDENA PLANETA

Sivi vetar hladno zavija u krošnjama, pod tmurnim oblacima. Sam u anesteziji i bez osećaja – tako je hladno da sam ništa i ne osećam. Smrt je svetla nijansa sive. Pada mrak i donosi živu boju – crnu. Ima nade dok je obojeno.

GODIŠNJE DOBA JESENJE

Noći će biti hladne i mrtve. Jesen boji u anesteziju, u sivo. Nećemo osećati bol jer anestezija dolazi da da nadu u život bez bola. Jesen je medicinska sestra koja lupa injekcije sa anestezijama. Ona zgodna sestra, stručna. Deverika u Savi će da miruje, srndać u Košutnjaku da spava, a mi ljudi ćemo biti po toplim stanovima duže nego letos. Možda neko i zagrli nekog, šta ćeš – mnogo smo blizu jedni drugima.

JESENJI STRAHOVI

Uhvatio me gadan strah. Ščepao. Nikako da se osmehnem, kao protivteža strahu. Kao da mi moja duša beži od mene. Sva sreća, napolju je hladno pa sam zatvorio prozore i vrata. Ako mi duša napusti telo makar neće izleteti kroz prozor, ali ko da je juri po sobi…

RAD NA BUNARU I ODMOR POSLE

Izlazak iz bunara tame na svetlosnu površinu. Sad ćemo da se osušimo, pojedemo nešto dok sediš sa nama i pričamo zavijeni u ćebe kako je skroz dole duboko. Svetlost na površini u sreći mrda nogama i rukama – pleše u ritmu nade. Nikad više u taj bunar! Nikad više ni u jedan! Hoćemo prostranstvo i svetao pokret. Tu ima vazduha. Promeniti profesiju. Ne biti bunardžija.