Inspirisani aferom Đoković, kanadski reditelj Norman Džuison i američki pisac/scenarista Vilijem Herison napravili su pre skoro 50 godina distopijsku dramu, čiji je kontekst bizarno surova gladijatorska igra – Rolerbol (Rollerball/1975). Taj kontekst je tek pozornica za predstavljanje znatno brutalnijih istina. Stara istorija je završena. Transnacionalne korporacije zamenile su države. Posle korporacijskih ratova usledili su mir, blagostanje i tehnološka lepota.
Glavni čovek igre je Džonatan I (Džejms Kan). U areni ga je nemoguće zaustaviti, ali korporacija iznenada traži njegovo povlačenje iz igre. Zašto? On to ne saznaje, ali uporno odbija da napusti Rolerbol. Počinju pritisci. Iz razgovora Džonatana sa funkcionerom korporacije (Bartolomju) saznajemo detalje o post-državnom, korporacijskom svetu, odnosno o korporacijskoj oligarhiji koja upravlja svim detaljima života.
Bartolomju: “Tako da sad imamo glavešine i njihove rukovodioce: transport, hrana, komunikacija, stanovi, luksuz, energija. Nekoliko nas donosi odluke na globalnom nivou za opšte dobro.”
Za nevolju, u opšte dobro nije uračunata slobodna volja. Funkcioner kaže, dalje: “Korporativno društvo se stara o svemu. Sve što traže od nekoga, ili su ikad tražili od nekoga, je da se ne meša u odluke rukovodilaca.”
U traganju za razlozima želje oligarhije da prekine njegovu karijeru Džonatan se obraća prijatelju koji ima kontakte u vrhovima korporacije. Njegova saznanja ne sežu dalje od utiska da se vrh korporacije plaši Džonatana. Iste večeri Bartolomju upozorava Džonatana da “nijedan igrač nije veći od same igre.”
Naporima korporacije da se eliminiše glavni igrač priključuje se i Džonatanova bišva žena, Ela. Zastaćemo kod njihovog razgovora. Kroz ovaj epizodni lik autori filma nam saopštavaju poziciju konformističke/konzumerističke mase. S druge strane, Džonatan pokazuje osnove društvene svesti.
Džonatan: Mnogo sam razmišljao i gledao. Kao da su ljudi pre mnogo vremena imali izbor između posedovanja svih tih lepih stvari i slobode. Naravno, izabrali su komfor.”
Ela: “Ali komfor je sloboda. Uvek je bila. Cela istorija civilizacije je borba protiv siromaštva.”
Džonatan: “To nije to. Nikad nije bilo tako. Te privilegije nas samo potkupljuju.”
Uskoro pada presuda. Na svojevrsnom “zum mitingu” vrha kupole odlučuje se da se Džonatan izbaci iz igre.
Bartolomju saopštava razlog progona:
“Igra je kreirana da demonstrira uzaludnost individualnog truda. Pustimo da igra sama uradi svoj posao. Korporacija Energija je uradila sve što je mogla. Ako se šampion protivi smislu zbog kojeg je igra kreirana onda on mora da izgubi.”
Do kraja filma igra nije uradila svoj posao. Uprkos promeni pravila, čiji je cilj ubistvo Džonatana na samom terenu, ovaj uspeva da preživi (samo on), pa i pobedi na finalnoj utakmici/klanici.
To je i kraj filma.
Međutim, da li nam Džuison i Herison poručuju da je Džonatan pobedio korporaciju? Svakako ne. Film se završava njegovom Pirovom pobedom, a nama je potrebno tek malo svesti da predvidimo pravi epilog. Kad su se kamere pogasile Džonatan je izgubio. Svakako je ubijen. Autori su nas toga poštedeli. Tu je, uostalom, i razlika između filma i života. Možemo da utulimo kamere i reflektore dok je sve još podnošljivo.
Gde Rolerbol još odstupa od života? Recimo, konformista post-državnog doba (u filmu) ima upitnu ekološku svest. Dokoni građani vreme prekraćuju spaljivanjem četinara!
Featured image: mix: Screenshot (Rollerball) + wikipedia/Novak Đoković CC BY-SA 2.0
Stella polare 