KAKO VILE LEČE (POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ)

Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala je više zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).
Kako vile leče

Uzme čoveka u krilo
A on postane dečak
I cupka ga, cupka tako
I kaže mu: "Bićeš ti dobro!"
I stavi mu melem-ruku
Na vrelo čelo
I on zaboravi sve
I pusti ga groznica
I onda otrči da se igra sa gušterima
I pticama
A ona ostane sa svojim glogovim
Kolcem u grudima
Srećna koliko i tužna
Tužna koliko i srećna.

Vile Radenice

Vile Radenice rade u fabrikama
Za pokretnim trakama
Neke su kasirke
Liče na pčele radilice
U košnicama
Neke se kriju
Neke ne znaju da su vile
Ponekad, na pauzi za cigaretu
U dvorištu, ispred magacina
Dune topli vetar iznenada
I lagano im zatrepere prozirna
Krila
To traje samo tren
Posle se vrate za pokretnu traku
I sve zaborave
U žamoru
Ili se prave da su zaboravile.

Vile Selice

U kasnu jesen
Sele se u toplije krajeve
Zajedno sa divljim guskama
Zaustave se 
U nekoj čajdžinici na Putu svile
Obučene u devojke mandarinke
Tek kada puste svoje glasove uz vatru
I gosti zaneme
Kao da su čuli krik
Daždevnjaka
Posumnja gdeko da tu nisu čista posla
Zaborave, tobož slučajno, poneko pero
Na ćilimu, da podsete kakvog očajnika
Na njegovu srećnu misao
No, ako im ko kosu dotakne
Zanesen
I otkine koju vlas
Okrutno se svete
Jer nije dopušteno kidati vlasi Vilama Selicama
Ni bilo kojima od tog roda
Odmah svojim tajnim jezikom pozovu
Posestrime Suđaje
Da za takvog nesrećnika od paukovih niti ispletu
Ludačku košulju

Vile Kišonosne

Vile kišonosne prizivaju kišu
Ako ih seljani naljute
Ili odbiju da ih daruju ivanjskim venčićima
One zaćute i izazovu sušu
Umeju tako dugo da ćute
I da se dure
Jer su svojeglave, inadžijke
Tek doplovi tamni oblak sa zapada
Vredniji od zlata
A one udahnu duboko
Napregnu se iz sve snage
I oduvaju ga tamo
Odakle je došao
Zalud ih seljani kume i zaklinju
Podmićuju konjima
Ispletu one pletenice od njihovih griva
I vrate ih u štale
Pa ako se ko drzne da im rasplete grive
Postaju još podlije
Sve dok se koja od njih ne zaljubi
U kakvog seljana
Ni po čemu posebnog
Jer se vile zaljubljuju u blesane
I smetenjake
Jednako kao i u junake
Pa smekša, razgali se
Napusti je ljutnja
Te privoli i ostale da se uhvate u kolo vrzino
I prizovu kišu pomirnicu

Žena-Vila

Vila sanja da je žena
Žena sanja da je vila
Gdekad, neki junak
Sastavi ženu i vilu
Lepljivom smolom
Takva žena-vila je lepa
Kao zora što se rađa na vrhovima kedrova
Ako se uplaši taj junak
Vilinskog u ženi
I ženskog u vili
Probode je glogovim kolcem
Posred grudi
Da ih opet rastavi

Vila i Kotlokrpa

„Ostani sa mnom,“
Rekla je jednom kotlokrpi
Dok su stajali ispod njenog vilinskog drveta
Obasjani mesečinom.
„Pomoći ću ti da krpiš kotlove
Umem sa rukama
Biću ti žena
Zaboraviću da sam vila
Naučiću te mom jeziku
I ja ću naučiti tvoj
Ne, još bolje, izmislićemo naš jezik...“
Kotlokrpa je zamišljeno ćutao,
Ali ona je videla gde ide.
Otišao je najpre u prvo dvorište,
Pa u drugo dvorište,
Pa u treće dvorište, gde počinju bašte i njive
Onda je zašao u gaj
Koji se nastavljao u šumu
Gustu šumu u kojoj vilama nije dopušteno putovati
Jedino mesto na svetu gde vile ne mogu
Putovati bez dozvole – 
U šumu ljudske duše
Gde se gubi svaki trag.

Vila i Strašilo

Ako se koja vila zaljubi
U strašilo na njivi
I pokuša da ga oživi
I načini od njega čoveka
Ili vilenjaka
I dušu mu udahne
I obuče  mu svilenu košulju
I šešir od roja leptira – noćnika
Stavi mu na glavu
I u svoju ložnicu u gorskoj
Pećini i uvede ga
I zakiti ruzmarinom, kao na dan venčanja
Takvoj da se vili ostriže kosa
Da joj se skine svlak
Rašiju krila
I da stoji tako gola i ostrigana
Sred vilinskog sabora
I da je ostale vile gledaju urokljivim
Pogledom i izgovaraju kletve 
A da se pre toga napiju vode
Sa gorkog izvora
I najedu bunika
I da se Vila ova nazove Vilom Očajnicom
Jer se vile i strašila ne smeju mešati
Sveto sa nesvetim
Lepo sa gnusnim
Živo sa neživim
Tako je pisano
Od početka vremena


Vile Bezumnice

Svu noć su me Vile Bezumnice vukle za sobom
Po močvarama
Kosa mi zelena i raščupana
Oči mi pune blata
Svu noć sam sa Vilama Bezumnicama lovila
U mutnm vodama
Šta sve nismo dohvatile
Kakva sva blaga na dnu
Kakva sva bića avetinjska
Kakve sve misli dublje od razuma
Na svetlost nismo izvukle
I molile me, molile me, Bezumnice,
Da se nikako ne vraćam u jutro
Šta ćeš ti među ljude
Šta ćeš ti gde je bistro
Znaš kako prozirnost ranjava
Ali ih nisam poslušala
Otrgla sam se iz njihovog zagrljaja
Dok su one vikale za mnom:
Kad si već tako bezumna
Da bežiš od svoga roda
Brani se barem prezirom:

Kada prozreš, ne zaboravi da prezreš
I neka ti duša ostane močvarna.





Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s