| Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”. Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”). Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine. Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku. Održala je više zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević. Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha). |
Kako vile leče Uzme čoveka u krilo A on postane dečak I cupka ga, cupka tako I kaže mu: "Bićeš ti dobro!" I stavi mu melem-ruku Na vrelo čelo I on zaboravi sve I pusti ga groznica I onda otrči da se igra sa gušterima I pticama A ona ostane sa svojim glogovim Kolcem u grudima Srećna koliko i tužna Tužna koliko i srećna. Vile Radenice Vile Radenice rade u fabrikama Za pokretnim trakama Neke su kasirke Liče na pčele radilice U košnicama Neke se kriju Neke ne znaju da su vile Ponekad, na pauzi za cigaretu U dvorištu, ispred magacina Dune topli vetar iznenada I lagano im zatrepere prozirna Krila To traje samo tren Posle se vrate za pokretnu traku I sve zaborave U žamoru Ili se prave da su zaboravile. Vile Selice U kasnu jesen Sele se u toplije krajeve Zajedno sa divljim guskama Zaustave se U nekoj čajdžinici na Putu svile Obučene u devojke mandarinke Tek kada puste svoje glasove uz vatru I gosti zaneme Kao da su čuli krik Daždevnjaka Posumnja gdeko da tu nisu čista posla Zaborave, tobož slučajno, poneko pero Na ćilimu, da podsete kakvog očajnika Na njegovu srećnu misao No, ako im ko kosu dotakne Zanesen I otkine koju vlas Okrutno se svete Jer nije dopušteno kidati vlasi Vilama Selicama Ni bilo kojima od tog roda Odmah svojim tajnim jezikom pozovu Posestrime Suđaje Da za takvog nesrećnika od paukovih niti ispletu Ludačku košulju Vile Kišonosne Vile kišonosne prizivaju kišu Ako ih seljani naljute Ili odbiju da ih daruju ivanjskim venčićima One zaćute i izazovu sušu Umeju tako dugo da ćute I da se dure Jer su svojeglave, inadžijke Tek doplovi tamni oblak sa zapada Vredniji od zlata A one udahnu duboko Napregnu se iz sve snage I oduvaju ga tamo Odakle je došao Zalud ih seljani kume i zaklinju Podmićuju konjima Ispletu one pletenice od njihovih griva I vrate ih u štale Pa ako se ko drzne da im rasplete grive Postaju još podlije Sve dok se koja od njih ne zaljubi U kakvog seljana Ni po čemu posebnog Jer se vile zaljubljuju u blesane I smetenjake Jednako kao i u junake Pa smekša, razgali se Napusti je ljutnja Te privoli i ostale da se uhvate u kolo vrzino I prizovu kišu pomirnicu Žena-Vila Vila sanja da je žena Žena sanja da je vila Gdekad, neki junak Sastavi ženu i vilu Lepljivom smolom Takva žena-vila je lepa Kao zora što se rađa na vrhovima kedrova Ako se uplaši taj junak Vilinskog u ženi I ženskog u vili Probode je glogovim kolcem Posred grudi Da ih opet rastavi Vila i Kotlokrpa „Ostani sa mnom,“ Rekla je jednom kotlokrpi Dok su stajali ispod njenog vilinskog drveta Obasjani mesečinom. „Pomoći ću ti da krpiš kotlove Umem sa rukama Biću ti žena Zaboraviću da sam vila Naučiću te mom jeziku I ja ću naučiti tvoj Ne, još bolje, izmislićemo naš jezik...“ Kotlokrpa je zamišljeno ćutao, Ali ona je videla gde ide. Otišao je najpre u prvo dvorište, Pa u drugo dvorište, Pa u treće dvorište, gde počinju bašte i njive Onda je zašao u gaj Koji se nastavljao u šumu Gustu šumu u kojoj vilama nije dopušteno putovati Jedino mesto na svetu gde vile ne mogu Putovati bez dozvole – U šumu ljudske duše Gde se gubi svaki trag. Vila i Strašilo Ako se koja vila zaljubi U strašilo na njivi I pokuša da ga oživi I načini od njega čoveka Ili vilenjaka I dušu mu udahne I obuče mu svilenu košulju I šešir od roja leptira – noćnika Stavi mu na glavu I u svoju ložnicu u gorskoj Pećini i uvede ga I zakiti ruzmarinom, kao na dan venčanja Takvoj da se vili ostriže kosa Da joj se skine svlak Rašiju krila I da stoji tako gola i ostrigana Sred vilinskog sabora I da je ostale vile gledaju urokljivim Pogledom i izgovaraju kletve A da se pre toga napiju vode Sa gorkog izvora I najedu bunika I da se Vila ova nazove Vilom Očajnicom Jer se vile i strašila ne smeju mešati Sveto sa nesvetim Lepo sa gnusnim Živo sa neživim Tako je pisano Od početka vremena Vile Bezumnice Svu noć su me Vile Bezumnice vukle za sobom Po močvarama Kosa mi zelena i raščupana Oči mi pune blata Svu noć sam sa Vilama Bezumnicama lovila U mutnm vodama Šta sve nismo dohvatile Kakva sva blaga na dnu Kakva sva bića avetinjska Kakve sve misli dublje od razuma Na svetlost nismo izvukle I molile me, molile me, Bezumnice, Da se nikako ne vraćam u jutro Šta ćeš ti među ljude Šta ćeš ti gde je bistro Znaš kako prozirnost ranjava Ali ih nisam poslušala Otrgla sam se iz njihovog zagrljaja Dok su one vikale za mnom: Kad si već tako bezumna Da bežiš od svoga roda Brani se barem prezirom: Kada prozreš, ne zaboravi da prezreš I neka ti duša ostane močvarna.
Stella polare 