VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA

Todorović je bio „grao“ čovek.

To je konkretno značilo da je u mladosti pisao pesme za koje su mu neki čak govorili da nose potencijal a da sad radi kao veterinarski tehničar u jednoj prigradskoj opštini. Bio je u braku koji nije potrajao dugo, još u njegovim dvadesetim, u kome je dobio sina koji je posle njihovog razvoda prešao da živi s majkom. Nisu imali nikakav kontakt što mu je, na neki način, predstavljalo olakšanje, jer je oduvek bio potpuno nesnađen u ulozi roditelja i osećao se odrođenim od sopstvenog deteta. Od babe koju je voleo nasledio je garsonjeru u Borči međutim nju je, u nekom napadu nepromišljene euforije, prodao i vrlo brzo potrošio ionako malu svotu novca.

Trenutak u kome se ova priča dešava zatekao ga je kao podstanara na Labudovom brdu u iznajmljenoj sobi neopravdano skupoj za njene performanse, na poslu na kome mu je pretio otkaz i generalno posivelog od života koji niti mu je bio po meri niti donosio ikakve radosti.

Tih dana je Vlada euforično najavljivala Program Nacionalnog Preporoda (skraćeno PNP) koji je, između ostalih, sadržavao i poprilično kontraverzne mere koje su bile na ivici prihvatljivog a neke od njih su i krupnim koracima prelazile granice morala i zdrave pameti. Jedna od njih je, koja je spadala u skup mera štednje, nudila ljudima mogućnost da, po vrlo povoljnim uslovima, okončaju sopstveni život. Taj predlog je pravdan prevelikim brojem stanovnika koje posustala ekonomija nije mogla da podrži, tezom o „svežoj i mladoj krvi“ koja je neophodna da bi Nacija neumoljivo krenula putem prosperiteta dok je zakulisni i pravi razlog kampanje je bio potpuni kolaps penzionog fonda koji Država nije mogla da prizna u strahu od nemira i razgnevljenih staraca. Taktika je bila da agresivnom kampanjom probaju da, makar kod nekih, sveprožimajući očaj predstave kao čin vanrednog herojstva. Mamac, nadalo se za neke dovoljan, da ih gurne preko ivice. Kao što se u kolonijama pacova dešava da određen broj „prekobrojnih“1 , koji ugrožavaju opstanak zajednice, dobrovoljno i svojevoljno skoči sa litice kako bi ostatku obezbedili opstanak tako je i vladajuća klika računala na beznađe kao okidač koji bi njima išao na ruku. Ceo grad, sva sredstva informisanja bila su preplavljena prigodnim sloganima tipa: „Vaša smrt je naša obaveza“, „Brzo i bezbolno – eutanazija za večnost“, „Za vaše unuke vi ste heroji“ i tome slično. U udarnim terminima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom emitovani su tok šou emisije gde se sa raznih aspekata pokušavalo da predstavi odustank od života kao nešto, ako ne primamljivo, ono barem prihvatljivo.

Todorović se već toliko svikao na mehaničko obavljanje svojih rutina da ga nije doticala agresivna kampanja oko njega. Jednostavno, slabo šta ga se generalno ticalo, još manje diralo.

I tako se tog petka „grao“ Todorović dovukao do svog sobička, bacio torbu na sto i onako obuven legao na krevet. Mogao bi u tom položaju da ostane do sutra ujutru i ponovnog kretanja na posao. Eventualno je glad mogla da ga pomeri iz te otupele nepomičnosti.

Odjednom, oglasio se njegov telefon sa stola. Stigla mu je poruka. A njemu niko ne piše.

Nikad.

Nije znao da li ga možda raduje ta neočekivanost ili možda više da od nje strepi.

Neko vreme je proveo u toj otupeloj uznemirenosti odlažući trenutak suočenja sa izazovom koji mu je nametnula stvarnost.

U tom premišljanju vreme je prolazilo i trebalo mu je nekoliko minuta dok se konačno nije pokrenuo i prišao stolu.

Nepoznat broj.

Otvorio je poruku.

Preseklo ga ja preko stomaka. Bila je to njegova bivša žena.

„Sin ti se ženi. Venčanje je u sledeću nedelju. Ponesi poklon”

Gledao je u slova kao da je odjednom zaboravio da čita. To jest čitao je ali značenje pročitanog mu nije dopiralo do mozga.

Sin. Nije ga video skoro dvadeset godina. Nije imao nikakvu predstavu kakav je sada. Ne samo to, nego ga je iznutra odavno napustio osećaj bliskosti i neposredne podrazumevanosti sopstvenog ploda. Ako ga je ikad i imao.

Njegovo povlačenje iz odnosa, generalno, nije bio nikakv čin herojstva, pa čak ni neka vrsta osobenjaštva, već razarajuća slabost koja ga je izjedala već decenijama. Slabost koju nije imao problem sebi da prizna jer je bila toliko očigledna. Isto kao što se nije usuđivao da se s njom razračuna. Bio je toliko pomiren s tim da je bio spreman da takav dočeka smrt kao konačnu kapitulaciju. I činilo mu se da s tim nije imao problem. Odnosno, takav ishod mu je bio prihvatljiviji nego bacanje u vatru pokušaja koji su se, po pravilu i bez izuzetka, završavali frustracijom.

Bacio se nazad na krevet. Nastupilo je stanje fizičke i psihološke obamrlosti kojom je pokušavao da amortizuje uznemirenost koja ga je preplavila. Nevoljno su počele da mu se izlistavaju slike i sećanja.

Onaj jedan dan kad se lepo igrao sa sinom.

Bilo je popodne, gugutke su se bučno glasale i od tog zlatastog osvetljenja zalazećeg sunca predmeti su delovali zaobljeno a život prijatan. Ostali su sami u sobi i on se osmelio da se igra sa svojim detetom. Uvek je oklevao da mu priđe jer nije bio siguran kako se to radi, jer je imao paranoju da će da ga „polomiti“ neveštim rukovanjem. Ali, taj dan atmosfera je bila takva da mu se učinilo da je na sigurnom, i da bi mogao sebi da dopusti da se opusti. Da misli, da ako se i desi pad, da će to biti pad na meko. On se blesavio a dete se smejalo. Bilo mu je drago pa se kreveljio još suludije na šta je dečak zvonko uzvraćao. Uzeo ga je u naručje i osetio detetov miris, mešavinu mleka i blagog sapuna od koga je obuzela neka milina. Sa milinom je došao i osećaj slobode pa ga je podigao od zemlje i počeo da baca u vazduh. Prvo po malo pa onda sve većim izbačajima. Dete je kliktalo od straha koje se dodirivalo sa srećom, uzbuđenje je plavilo obojicu, gugutke su gukale, sunce je bilo prijatno.

Bilo im je obojici toliko lepo da je bilo savršeno.

I onda se desio krešendo sreće i bacanja uvis – dečak je veselo ispovraćao mleko koje popio neko vreme pre toga. U prvi mah su nastavili da se smeju. Tj. on se smejao dok nije shvatio da se mali snuždio a da je on sav ulitan u rezak smrad mlečne bljuvotine. Potom ga je preplavila panika kako da sredi sina tako da njegova žena uopšte ne primeti da se išta desilo. Držao ga je u rukama dok su se gledali u oči i registrovao je onaj momenat kada se zbunjenost u detetovim očima prelila u paniku, dok su me se oči u sekundi napunile suzama a usta pustila urlik.

Plač je bio toliko glasan i nedvosmislen da bi i mrtve dozvao. A kamoli majku. Dotutnjala je kao bizon, zgrabila dete, ošinula ga pogledom punim mržnje i tvrdo rekla: „Nesposoban si“.

Nestala je negde, po čangrljanju je mogao da zaključi da ga kupa ali nije imao snage da proveri jer se bio zamrzao. Nije mogao da se mrdne, nije mogao da misli, šlajfovao je u tom preplavljujućem osećaju srama i neadekvatnosti, ne znajući kako uopšte da postoji u tom trenutku.

Poćutao se i skupio na stolici želeći da bude neprimetan iako je istovremeno bio vrišteće prisustvo. Žena je takođe ćutala mada je itekako govorila besnim, žustrim pokretima kojima se istovremeno spremala za izlazak i malog za spavanje.

Na vratima se okrenula i rekla: „Valjda možeš da ga sačuvaš dok spava“.

Vrata su se zalupila i zvuk je nastavio da zvoni u koncentričnim krugovima smrzavanja na ćelijskom nivou njegovog tela a on nije mogao da misli, da se pokrene a kamoli da je pita gde ide.

Još neko vreme je odsedeo tako zamrznut na stolici, potom se, na jedvite jade, pokrenuo, otišao do sobe i ustanovio da dečak spava. Osećao se užasno krivim iako nije mogao da definiše tačno zbog čega.

Seo je u stolicu jer ga je nelagodnost sprečavala da legne u krevet, imao je osećaj da ne „zaslužuje“ takvo opuštanje i tako satima sedeo u mraku dok se, u jednom trenutku, nije osetio sposobnim da se odvuče do kreveta u koji je legao obučen, samo izuvši cipele.

I sada je isto tako ležao obučen na krevetu. Zurio u tavanicu, nesposoban da se pokrene, u sebi i na spolja. Pokušao je da zamisli sebe u toj situaciji. Kako se pozdravlja sa sinom koga nisi video dvadeset godina? Da li da bude srdačan ili ljubazno-uzdržan? Svi će ga gledati. Na tu pomisao mu se želudac skupio u suvu šljivu.

A žena? Kako, pobogu, s njom.

Kakav poklon da kupi?! Od kojih para, uostalom?

Previše nepoznanica, premalo snage da o tome misli. Okrenuo se na stranu prema zidu i tupo zaspao.

Buđenje mu nije donelo ni olakšanje a ni odgovore. Pomoglo mu je utoliko što ga je na kratko izdvojilo iz mučne situacije koju nije znao kako da razreši. Ustao je, pišao i odlučio da malo prošeta, možda i uoči nešto što bi mogao da kupi kao poklon. Instinktivno je znao da mu ništa ne može doneti instant olakšanje ali može da ipak učini nešto zbog čega će se osećati manje grozno.

Spustio se do centra i hodao nogu pred nogu Bulevarom, mehanički zagledajući izloge. Nadao se nekom čudu – da će da ugleda NEŠTO što će mu se samoočevidno pokazati kao poklon a da je pri tom i jeftin. Nije mogao da definiše šta bi to, makar otprilike, moglo biti pa je tako sa jednako odsutnom pažnjom zagledao i radnjice „Metraža na kilo“ i knjižare.

Uočio je neko komešanje, neke mlade devojke su se veselo smejale. Hteo je da ih izbegne ali su ga već primetile i veselo ga pogledale. To ga je toliko zbunilo da je hteo odmah da se skloni ali bilo je već kasno da neupadljivo menja putanju. Nije nikako mogao da shvati čime bi on mogao da privuče pažnju razdraganih devojaka koje su, onako jedre i slatke, delovale kao da su se tik otisnule iz srednje škole.

  • Dobar dan gospodine! Zvonko su mu se obratile.

Smuljao je nešto kao odgovor, gledajući više u vrhove svojih cipela nego njih u lice.

  • Da li ste čuli za Program Mera Preporoda naše Vlade?

Nisu ni sačekale da im odgovori nego su mu tutnule u ruke neke flajere i odgrajile dalje.

Todorović je goreo na unutra, nenaviknut na ovakvu pažnju, iako je bila ovako kratka i čak se nije ticala direktno njega.

Pogledao je flajer. Velikim, crnim, boldovanim slovima pisalo je:

VAŠA SMRT JE NAŠA BRIGA. VAŠE JE SAMO DA UMRETE A MI ĆEMO URADITI SVE OSTALO.

Nije mogao da čita dalje.

Ne zato što je bio sablažnjen.

Nego zato što ga je mamilo pročitano.

Nastavio je da se vuče Bulevarom i da mehanički zagleda izloge. Mada, pažnja mu uopšte nije bila na besmislenom šarenišu . Flajer je gužvao po rukama ali nije mogao da se odluči da ga baci. Sklonio se u stranu od reke ljudi koja je tekla Bulevarom, ukopao se u mestu i pažljivo ga proučio.

Vizuelno sve je izgledalo prilično neugledno, sklepano kao jeftina ambalaža keksa za groblja i zadušnice. Nekoliko slogana, kratak tekst o benefitima takve odluke i dole, sitnim slovima, ispisano nekoliko adresa, tj „punktova“ gde su zainteresovani mogli da se obrate.

Jedna od ispostava je, gle čuda, bila blizu njegovih trenutnih koordinata. Skoro pa iza ćoška. Bilo je čudno kako je njegov hod postao odlučan, odjednom se nije vukao, više je hitao.

Stigao je.

Nije bila u pitanju nikakva zvanična institucija, kako je negde očekivao. Pre neka priručna ispostava, zlonamerni bi rekli – straćara. Trebalo je da uđe u ulaz između kafane i krojačke radnjice, potom se obreo u nečem što je ličilo na zajedničko dvorište sa nekoliko trošnih kućica. Mesingana tabla mu je rekla u koju od njih da uđe. U hodniku se osećala memla, jedna vrata su bila otvorena.

Ušao je.

Nije bilo nikog. Zbunio se i odjednom prepao svoje odlučnosti . Taman hteo da šmugne kada je začuo grub glas:

  • Izvolite?
  • Ma ništa, ja sam samo došao da se… raspitam.

Nije mogao da se seti ničeg pametnijeg što bi rekao.

  • Pa izvolite, pitajte.

Glas je bio i dalje grub i nimalo predusretljiv. Začudo, upravo je ta frekvencija obraćanja bila ta koja je magnetski delovala na Todorovića. Umesto da ga otera on se Glasu povinovao. Sve vreme je više gledao u vrhove svojih cipela umesto u muškarca ispred njega.

  • Pa eto, hteo sam da vidim kakvi su… uslovi.
  • Odlični.

Umesto da se naljuti i da se u njemu nešto pobuni na takvu neljubaznost Todorović se postideo i počeo da se oseća strašno krivim. I neadekvatnim. U stvari, to osećanje se toliko intenziviralo da je osetio da, kad bi to bilo moguće, da bi bukvalno sagoreo i da od njega ne bi ostalo ništa do hrpica vrućeg pepela.

Činilo se da je službenik nemotivisan za svoju ulogu Animatora za eutanaziju pa je Todorovićeve muke prekratio tako što mu je dao, kako je rekao, „odštampani materijal u kome sve lepo piše“.

  • Sedite ovde pa pogledajte.

Seo je na stolicu koja ga je podsetila na razvaljene stolice iz školskih klupa. Takođe, jedno od mesta kojih se nerado sećao. Pokušao je da se koncentriše ali slova su mi igrala, preletao je preko pasusa i samo su mu, povremeno, do svesti dopirale floskule tipa: „Nećete se pokajati“ ili „Činite dobro za vaše unuke i društvo u celini“, „Nećete imati nikakvih troškova oko sahrane“, itd.

Nije mogao da odredi koliko dugo je tako sedeo pokušavajući da išta shvati i sklopi u neku celinu a kamoli izvede zaključak kada ga je prenuo Glas:

  • I? šta kažete?
  • Ne znam. Mogu li malo da razmislim?

Njegova neodlučnost je kanda ražestila neljubaznog Animatora za eutanaziju pa mu je oštrim pokretom uzeo papire iz ruke na šta se Todorović opet osetio strašno krivim. Imao je suludi poriv da se umili svom potencijalnom dželatu pa je drhturavo zapitao:

  • A ako zakažem termin, mogu li da se predomislim?
  • Gospodine… šta vi zamišljate, da je ovo nekakva igra? Ovo su ozbiljne stvari, teške odluke.

Pogledao ga je preko naočara na šta se Todoroviću želudac zalepio za kičmu.

Sekund, dva je trajala neprijatna tišina koju nije mogao da izdrži pa je iz njega izletela rečenica:

  • Kada imate termin?

Izgovorio je to kao da je nešto mimo njega izgovorilo reči u prostor i onda su one nastavile da stoje u prostoriji i da zveče, kao osvetljene neonskim osvetljenjem.

  • Prvi slobodan termin imamo u sledeću nedelju.

Nedelju.

U nedelju.

Tada je venčanje njegovog sina. Ne može tada. Treba da kupi poklon. Treba da razmisli šta će da obuče. Treba da se pripremi na suočenje sa svim onim ljudima. U njemu su se, nepovezane, uskovitlale sve te misli i jedna neprijatnost je potisnula drugu, poželeo je da smesta izađe napolje, da se nadiše vazduha i da sedne, jer ga noge nisu držale.

  • Naravno, samo treba da se dogovorimo oko nekih formalnosti. Pre svega, ko su vam naslednici, šta ćete sa imovinom, da li postoje tereti na vaše ime. Osim toga, naša Vlada, osim što na sebe preuzima sve troškove oko vaše sahrane takođe isplaćuje novčanu nadoknadu. Iznos je naravno simboličan obzirom na čin ali jeste jedna vrsta zahvalnosti koji naša Vlada iskazuje svakom ko se na ovo odluči.

Glas je izdeklamovao propagandni program kao da je nasnimljen na traku. Todorović je tupo slušao dok se njegov um rojio oko ideje „naknade“. Asocijacije su se smenjivale jedna za drugom. „Pa da, kao što ima Nadnica za strah, tako je i ovo, Naknada za Smrt. Apsurdnost te misli se skoro prevalila na smešno ali nije imao snage da se ičemu u tom trenutku smeje. U toj unutrašnjoj konfuziji su reči „naknada“ i „poklon za sina“ počele da igraju jedna oko druge i uvatile se u kolo. Za to vreme Glas je nastavio da melje o Uslovima i Odredbama a Todorović je plakao, na unutra. Plakao je jer je znao da ne može da se odupre. Jer je znao koliko je slab i koliko ga nema.

Animator je primetio njegovu odsutnost, zastao, uzeo vazduh i suvo izgovorio:

  • Ukoliko se odlučite, kome ide naknada?

Todorović se prenuo i kao iz topa izgovorio:

  • Mom sinu.
  • Odlično. Daćete mi njegove podatke. Biće mu isporučeno u sledećih nekoliko dana. U stvari, samo sekund, ne morate u nedelju.

Petljao je po debelom rokovniku koji je držao u rukama.

  • Možete i danas. Tačnije sad, imamo slobodan termin.
  • Sada?!

Ta mogućnost ga je u sekundi precepila na pola.

Na neki apsurdni način, dotakavši samo dno svoje slabosti, u njemu se zgusnula odlučnost. I kao što se plivači otiskuju o pločice bazena kada dođu do njegove ivice, prvi put je, kao da je na glumačkoj vežbi, glasno i razgovetno izgovorio:

  • Da. Sad, molim vas.

Animator za eutanaziju se bez reči okrenuo i nestao u prostoriji iza a Todorović je ostao da se puši. Nije mogao da definiše kako se osećao, da li mu je laknulo ili je isprepadan. Bila je to jedna kakofonija osećanja koja je stvarala prividan mir, nešto kao unutrašnja bela buka.

Posle izvesnog vremena Animator se pojavio i ćutke Todoroviću pružio hrpu formulara. Seo je i shvatio da nema olovku.

  • Izvinite, da li možda imate hemijsku?

Animator se našao silno sablažnjen ovim pitanjem.

  • Vi ste ovde došli nepripremljeni?!

Njegov razum je mogao da registruje suludost ovakvog nastupa. Pobogu, šta znači doći pripremljen na sopstvenu smrt. Ali, nekako, nije ga doticala ta neljubaznost nego se dohvatio hemijske koja mu je doturena preko stola i počeo da ispunjava upitnik.

Ne, nema nikakvih tereta na svoje ime. Ima naslednika ali ne i imovinu koju bi mu ostavio. Da, o svemu ovome se mogu nabaviti odgovarajuće potvrde. Da, u potpunosti se slaže sa svim uslovima i odredbama Ugovora.

Ispisivao je, stranu po stranu. Sa svakim novim odgovorom na postavljeno pitanje pisao je sve žustrije i ubrzanije, moglo bi se reći da je bio euforičan.

Osećao je da je zaseo na taj strmoglav do realizacije kao da je seo na nauljeni tobogan.

  • Završio sam. Spreman sam.

Objavio je.

  • Izvolite.

Suvo je uzvratio Glas.

Prostorija za izvršenje je bila sobica niskog plafona sa minimalnim osvetljenjem, tek toliko da je Animator mogao neometano da barata oko Todorovića pritežući remene oko njegovih zglobova.

U pitanju je bila injekcija koja se davala u venu.

Setio se da je imao strah od vađenja krvi ali mu to sad nije bilo bitno. Sklopio je oči ispod kukuljice koja mu je natučena na glavu. Osetio je peckanje, potom čuo vrata koja se zatvaraju.

Obuzeo ga je talas nezaustavljive topline koja se pela od nožnih prstiju ka gore. Kao onaj davno zaboravljeni osećaj toplog ispovraćanog mleka. Odjednom mu je sve bilo jasno i sve je znao.

Da je ipak trebalo da pokuša.

Da nije sve tako strašno.

Da nije nemoguće.

Onda kada imaš Vreme.

1 Pre mnogo godina sam naletela negde na ovaj podatak ali sad sam guglala i nigde ne mogu da nađem potvrdu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s