KULA VETROVA. POTRAGA ZA PARAMETROM ZLA (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule
oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u
visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim
temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle.
U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz
raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog –
mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku:
posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova
protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak
iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo
onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog
svitka okupe u Engleskoj.


Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo
razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali
bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog
vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog
raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja
niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša
namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla.
Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom
grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima
od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak
obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja.
Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao
u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja
predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji –
koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona
još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala
drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo
kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom
susedstvu.


Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je
počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu,
negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih
šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz
razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve
noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na
klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo
na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe)
neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: –
kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka.
Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj
udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je
kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci –
odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela
usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova
lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust
s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo
klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme
Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično
popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali
posebno iz Škotske i Irske.


Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko
probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg
vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina.
Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u
zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu
njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja.
Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u
utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi
zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja.
Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi
ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka
edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u
prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno
ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom
jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala
orgulje, nikad na propoved.
Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih
vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko
prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i
oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu
sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno
zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u
prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja
okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe
otuđeno posmatra.


I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo
prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka;
posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema
spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je
imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava
Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova:
udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele –
kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom
maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog
predela.
A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih
izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci,
koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i
ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući –
krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran
ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je
oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često
lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu
tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski
uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori.
Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.


– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata –
rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je
predstavim.
– Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna
i luckasta, čas tiha i zamišljena.
– Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu
naviknuti na takve suprotnosti.
– I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo
nema ni jedne devojke.
– Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava
ne vrti oko Sofije?
Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da
upozna sve licemernosti patrijarhata.
Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i
riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je
da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona.
– Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet.
Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je
sledeći:
Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka
skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave
povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini
ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto.
*


Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu
prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u
ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je
progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije
poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici
zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne
najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao
proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog.
Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću –
podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla,
utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim
kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako
ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje
mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više
štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje
Pandorine kutije.


Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu:
Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet
razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja
zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja
prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio
otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne
promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo
premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz
dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa
patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje,
koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u
prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je
njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog
supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom
probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-
haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-
beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu)
jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.


Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom
pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno)
primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u
svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih),
čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički
ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom
kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim
merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes.
A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne
oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite
(jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski
samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama
Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo
staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena
(neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen
izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem)
odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde
ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu,
ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a
što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja –
imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno
određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo
pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku
pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je
tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene
astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za
ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila
dobra.


Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu –
opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis
davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima:
jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i
staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno
pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički
neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od
samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa –
jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad
elementima istog u ovom svetu.
Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava,
bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog
preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu.
U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća
skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj
staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog
koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za
središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske
vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno
središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti
ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih
okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga
neupućeni samo iskrivili.


Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije
staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov
živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku)
postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom
biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi
isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst
nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne
ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu!
Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i
staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne
bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi
više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene
koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu.
Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u
svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen –
rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih
duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao
jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak
pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi
sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački
princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji
provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa
– koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.


Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su
oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta
bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u
daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali
ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim
ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na
ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste
sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke!
– Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča
dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na
konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu
odobrenje – reče okupljenima Albert.
Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla –
iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest,
shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i
nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako
naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i
polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene!
– Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih
ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne
patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i
poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj
svezak s okruglog stola.


Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor.
– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo
poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! –
odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon.
– Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li
je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike.
Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni
njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu
mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu
upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao?
– Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci
– to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo
krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo!
– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u
pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim
rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje
nameće podređenima.
– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon
pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog
pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće
falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti
Sedište u Francuskoj.
– A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i
punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike.
Odgovor je bio sledeći:
Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada –
pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi
popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po
vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja
zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog
vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja
vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike.
Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja
i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće.
Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane
konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod.
Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava –
oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom
obrušavaju niz kupaste visove polova!
– Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj
pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati
njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih
prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku
od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!
– U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu
ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u
Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (–
prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji
im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno
obrušavala u ponor.
– Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo
mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i
kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno
oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza –
treba što pre poslati u Sedište.
– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske
vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom
formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja
simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u
svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u
drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene
podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus.
Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično
apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i-
rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je
i inače saobračala između Engleske i Francuske.
Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i
Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj
ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane
neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja.
Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz
Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija)
pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti
izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan
način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog
(potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst.
Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad
na njemu mora da se nastavi.
(Nastavlja se)

Citati:
1) Herman Broh: Vergilijeva smrt
2) Rilke: Protiv-strofe
3) Sen-Džon Pers: Morekazi

4) Rembo: Kretanje
5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena
6) Herman Broh: Vergilijeva smrt
7) Gete: Faust – drugi deo
8) Novalis: Himne Noći
9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita
10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
11) Malarme: neimenovana pesma
12) Sen-Džon Pers: Pohvale
13) Edgar Po: Al Araf
14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost
15) Bodler: Cveće zla
16) Herman Broh: Vergilijeva smrt
17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije
18) Klodel: Ode

Katarina Ristić Aglaja

Napomena autora:
Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom
greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju,
iz perspektive pripovedačkog lica.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s