VRPCA

Pisana reč posrednik je između dva glasa što misle da od šale mogu reći psovku ili izjaviti ljubav.

Ne mogu!

Ne bi prazno bilo, da mogu.

Umeće se među tela, tela što misle da se mogu tek tako uvući u praznine i izaći neokrnjeni, isti.

Pa i komšija sa tuđe njive dođe krvav.

Pisana reč ne dopušta to ruglo, ona je dovikivanje

preko ograde, i ne dopušta svojatanje jezičko.

Zato onaj koji piše zna da mora krvavu vrpcu preseć’

ako misli nešto istinsko da kaže.

MAZGA

Ti i ja smo poput mazgi, poslednji u generaciji.

(I.B. Singer, Ludak)

Neću nastavljati! A ovakve pozivaju opet.

Poslednja ću trska svoje generacije biti.

Vetar će me odneti, u izmet pseći ću se uliti,

sa pola snage – živeću, u svemu.

I opet ću, verovali vi ili ne,

bez obzira što ništa nisam dao,

oživeti u krvavome kremu porodilje

koja jedva čeka da mi metne kragnicu i gurne me u ovaj

sramni život!

VODA KOJA TEČE

Naravno da zavisi i od mene ovo osećanje

koje me spaja sa

Svime. Sve. Kakva reč.

Nisam zaboravila. Jedino je to odlika moje moralnosti.

I ja sam Sve. Još jednom ću privići telo

da se kreće kao voda na ovom smešnom kopnu –

doneću običaje svoje, rukopisne knjige, nakit –

Sve.

Vodo moja, noseći te, neću se prilagoditi.

Ko kaže da ne možemo poneti u dubine naše

apsolutnu niskost i pomešati je, magijski.

Iz usta mi samo iz tog razloga teče opasnost.

Ne daj bože nikom da prokrvarim.

U tebe imam poverenje –

ali zaboga ne poverenje da nećeš reći nikome

kako sam jedva čekala konopce i kamenje, kosmičke

džepove, nego poverenje da ćemo izlaziti živi kroz

vreme i da će sve ponovo biti senzualno.

Mrtve da ispraćamo slasno!

U uši si mi ulazila. Nozdrve. Rupice.

Nisi sa ovoga sveta! Ali ulaziš u mene povremeno

ČIM te mogu opisati.

To je krajnost zbog koje volim što me nosiš.

Šta mi samo govoriš:

počni saditi cveće posvećeno

i doživećeš čudo –

čudo deset puta veće od onoga čuda!

Kažeš: pretvaraj se da si prodavačica tepiha i

posveti se tome u celosti!

Zbog toga ćeš gore moći da radiš svašta! Nezamislivo!

Na kraljevo džinovsko krilo.

Sačuvaćeš mu i Glavu i Krunu!

Psa onog zagrli! I gore telesne haljine oblačiš

koje poželi ti duša!

A neće poželeti nikada!

Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora.

To su plodonosne suze onih koji su večno osetili

lepotu življenja dok sam ih gušila.

Ta su slova svetinja.

Čuvaj ih i kombinuj najbolje što umeš

i od mene dobijaš na poklon – matematiku!

A najvažnije od svega je da delaš kao Sve.

Pa će se i zlo iz đavoljih mošnica iscediti.

Idi dole! Nema sramote! Korali! Konopci!

Donesi Jeziku kamenje Virdžinije Vulf!

***

Ljubav o kakvoj sanjam

najbliža je

Paklu

Čežnje.

CIVILIZACIJA?

Neću okolišati.

Novcem ućutkivati neprijatelja,

već cu mu zubima izvaditi džigericu i plesati sa

mesom u ustima.

Biću fer, neću mučiti, neću pretiti tužbama, neću na točak straha

vezati neprijatelja i gledati kako mu se srce cepa

od pogane strave.

Ako budem jači, to ću pošteno uraditi.

Ako budeš jači, to mi uradi.

Sa tobom se neću gledati po sudovima,

ti i ja, kao dve životinje dostojne,

ne dopustimo da nam sudi svinja u odelu!

Do pobede!

RAĐANJE

Ranije bih slutila:

Dogodiće mi se nešto loše,

prognaće me.

Progonstvo mi beše najveći strah.

Sada ne.

Ova je zemlja odavno tuđa.

I ja nemam niti jedan ar da izgubim.

Trebalo bi da se drugi boje osobe koja ništa nema da

izgubi.

Trebalo bi da se boje one koja nije odredila

krevetac za spokoj i pokoj

zato što se iz minute u minutu rađa.

REČI

Ne poznaješ reči.

Izvan jezika pevaš

i misliš da lepo pevaš,

a ti jadan, grakćeš.

Samog sebe mešaš sa slavujem.

O, da se samo udvojiti možeš pa da čuješ:

Gra, gra, gra…

Zvuk kosilice i otvaranje teške kapije

teraju te nešto da izustiš, ali:

ne poznaješ reči.

Kažeš kako nisu potrebne,

da je ćutanje zlato.

Reči su ti uništile život,

pa eto koliko nisu važne.

Nije bilo udaraca u tvome životu,

niti saobraćajnih nesreća.

Modrica nemaš.

Bilo je jedino reči, takvih reči koje te nateraše da ćutiš

ali ne jer si nešto važno razumeo,

ne jer živiš u zlatu tišine,

ne jer si se napokon ušuškao u krajnosti –

već jer više nema tih reči koje te mogu vratiti živog

i pokretnog, meni, pokretnoj i živoj.

Ti si svoj život, i ne primetivši, uništio – u Jeziku.

Možeš odmoriti noge.

Porodične priče za Laku noć

Umesto predgovora

Ove novele pisala sam da bih Bogu skrenula pažnju na jednu kuću obavijenu maglom, kuću u kojoj se strašne stvari zbivaju. Možda su takve sve kuće, ali mome oku ne može promaći niti jedan detalj, i kako nema malog nasilja, ja sam iskoristila sav potencijal mikro sveta za dar onome koji ume da vidi i koji zna da (pre) uveliča. Problem se mora uvek i isključivo rešavati u jeziku, a ove aveti su iz jezika izašle, ali po svaku cenu će utkane u Jezik biti, pa makar i kao pokušaji. Makar i kao majmuni. Ovde se vidi jasno koliko ti junaci žderu, mumlaju, zveckaju tanjirima samo da ne bi išta progovorili, a neki od njih Rečnike prodaju i svojataju. Ja sam se rvala sa njima, posmatrala ih, i nisam dopustila da stvore Haos. Jedini ,,haos’’ koji je pretio ovim spisima beše Eros, ali isključivo onaj koji je iz mene izvirao. Dešavalo se da nisam mogla pisati od tih slatkastih napada, iako prave erotike nema, oni se toliko zalaufaju kada požele da vole ili da ih neko voli, toliko su čudni kada ubijaju!… Ja svoje junake sakatim, majka završava na podu, otac u podrumu, brat odlazi u Japan ili izvršava samoubistvo. Nikada nisam znala kako će se koja priča završiti, niti sam išta ispravljala, nikada. Pisala bih u bunilu i najvećoj logofiličnoj vatri. Nameravala sam oca da poštedim ,,lapota’’ u istoimenoj noveli, ali dve rečenice na samom kraju su mu presudile, i hop – sin ga je mlatnuo sekirom, nenadano, podelivši ga na pola, a njegova dečica uzeše jedno jednu polovinu glave, drugo – drugu. Hm! To beše iznenađenje i za mene. Možda to i nije adekvatno rešenje, ali čovek bi izgoreo da to nije učinio. Dakle, nema ispravljanja. U pisanju, negujem Prevenciju. Pre tog svetog čina se pripremiti – čitanjem, muzikom, valjanom ishranom, suzama, pa čak i svojevrsnom askezom. Ne posle, ne! Po izmetu se da videti kako se ko neguje i hrani, isto tako se na osnovu mojih novela da videti kako se to i čime hranim.

,,Razlika u znanju’’ najdraži mi je koncept – jer se kroz procep jedne realnosti uliva još jedna, druga, treća… i to meni nije poznato samo kao piscu, nego i kao čoveku. Oni koji su podvukli ravnu liniju, ne znaju koliko se toga zbiva ispod ili iznad njihovih odluka.

Ovi ljudi – ne mogu da se pronađu u Vremenu, jer su se razjedinili u Jeziku. Zato se jedino mogu voleti dok žvaću za trpezom ili dok se ujedine protiv nekoga. Najveći poraz njihov dogodio se u noveli ,,Nesporazum’’ gde sukobi isključivo nastaju u govoru, i u ogranku jezička umiru jer ne znaju više značenje niti jedne reči. Tako strašan pakao, rekao bi Juan Carlos Onetti.

NA VREME IH SECITE

Očekivasmo bebicu. Na kakve sam samo testove išao, na ispitivanja razna, ishranu promenio, prestao sa vožnjom bicikla, brojao spermatozoide i računao na njih, molio im se kao gospodu bogu da me ne iznevere, i pored toga, neprestano su mi otkazivali poslušnost, meni, ratniku. Neće me, ne bira me, a tako bih dobar otac bio, znao sam tada, milovao bih dušicu svoju, govorio bih joj, kada dobije prvu mesečnicu, da je u nju ušla žena ali da neće preplaviti detence u njoj, govorio bih joj dušo moja, leptirice moja, krv sam prolio dok te nisam dobio, i šta ćemo sada, hoćemo li da poljubimo svaki delić tvoga tela, mojega tela koje se nastavilo u tebi i koje ćeš nastaviti u drugima… hoćemo li se voleti, ti i ja ikada? Zašto se ne ugnezdiš, pitao sam se, zašto ptičice letiš bez prestanka, bez znanja i života, čezneš li za sigurnim gnezdom?

Počeo sam spremati kuću. Kupio sam veliki televizor i mnoštvo igrački, da beba može da se zabavlja. Čak sam i trambolinu ubacio u kuću, kada malo poraste, da skakuće. Za potencijalnog dečačića kupio sam avion i autić na struju. Žena je govorila da je pritiskam, da ne može ovako da zatrudni (!) da se ja ponašam već kao da imamo jato dece u kući. A kako drugačije, kako nego da zamišljam, da prizovem, kako nego da kupim svu opremu, jer neće ni jedno dete izabrati neodgovorne roditelje, mislio sam. Odnose imasmo po tri puta dnevno, ona je želela najčešće zguza da joj uvaljujem, ali deca se tako ne prave, čitao sam. Najbolja je poza misionarska, razume se. Ona bi znala u besu reći da mi više ne može lice gledati, ali sam zahtevao da me gleda: mene, oca njenog deteta. Gledaj oca svoga deteta, ponavljao sam joj kao mantru, gledaj oca svoga deteta… Pristao sam par puta od pozadi metnuvši ogledalo ispred – da može gledati oca svoga deteta. Otac njenog deteta joj je duboko ubacivao božanske klice u matericu, primi seme ovo zemljo plodna, cvet prolećni neka iz tebe oživi, u tebe će se i vratiti, i ti ćeš zemljo bogatija biti… Zvaćemo je Jelena, rekoh ženi. Jelena znači: sjajna, blistava. Sujeverna žena kazala mi je da ne valja unapred deci davati imena. Jelena, Jelena, pucaću iz puške kada se budeš rodila, organizovaću veliko slavlje u kafani, vikaću da sam postao čovek, i ja, moja Jelena, ti nikada nećeš plakati, pored budućeg čoveka. Ti ćeš ličiti na mene, i ti ćeš postati žena, prava žena, ja ću ti pomoći u tome, da i ti vidiš Sunce, pa opet u zemlju, kad te se nagleda Sunce, i kada se ti nagledaš, Sunca.

Jedne večeri je žena došla umorna sa posla i besno mi rekla da napravim dete sa nekom drugom ženturačom. Reči koje mi je izgovarala! Ometala je dolazak naše bebice, normalno da nas neće odabrati posle reči: Briga me je i za tebe i za dete, nije dete svrha postojanja! Nije dete svrha našeg postojanja, tako je rekla, a šta je, a šta je svrha, izbezumio sam se. E sad ću da ti zarobim seme, reče i poče da se skida, da me mahnito hvata za udove i cepa. Jebalo te dete, vikala je dok sam je probadao. Izgledaše u nečemu rešena, odlučna do srži, spremna da se inati i da taj inat istera do kraja. Bila je to destruktivna sila ali me je omamila i vodila do ostrva gde se deca jednako inate gledajući seksualne odnose i govore: NE!

Sećam se koliko sam uzbuđen bio jer se ona u samog đavola bila pretvorila. Hvataju se deca za glavu uda, vikala je, nazivajući me lošim pecarošem, moja je mreža za razliku od štapa, dobra! I baš te večeri mislim da sam upecao ribicu i pažljivo je u mrežu metnuo te mi sada čekamo da ribica mrežu rasplete ili… pokida.

Ne znam šta se dogodilo sa mojom suprugom kada je zahtevala kasnije da odemo na obližnju deponiju da mi nešto tobož, pokaže. Izašli smo iz automobila a ona je počela dodirivati smeće i otpatke. Trudna sam, kazala je mirno. T r u d na ?! Samo što pao nisam na ove reči svečane! Da, i stade mi otkopčavati pantalone, na deponiji. Ne! povikah Ne, ne ovde, a i trudna si, du-šo!

Nakon toga nije mi se više htela davati ni u krevetu, ljuta jer nisam ispoštovao nekakve paradokse. Zaista, čudna je moja žena uvek bila zato što nikada nije mogla osetiti bilo šta a da tome ne suprostavi nešto krajnje, suprotno. Znam da mi je najlepšu vest na svetu ciljano saopštila na – deponiji, htevši da kaže: Evo ti, evo ti, trudna sam, a naše dete će na kraju završiti međ smećem, kao i svi mi. Raduj se. To je za nju bio jedini način da uopšte razume u svesti kako će doneti život, to joj beše preko potrebno.

Tokom trudnoće sam bio i više no brižan i pažljiv, samo što joj i eliksire mladosti nisam donosio, a ona me je sve više i više prezirala, čak sam mogao steći utisak da me ucenjuje, govoreći u sebi kako je nešto moje u njoj te da dobro pripazim kako se ponašam. Zaista se beše izmenila moja supruga, podmsevala mi se i rugala ne propuštajući priliku da me unizi što nasamo, što pred prijateljima. Umela je drsko reći Znate li koliko je njemu trebalo da MI napravi dete? Dolazilo mi je da ubijem u tim trenucima, ali nisam zaboravljao da je žena mog života zarobljena u njenoj utrobi, pa bih se uvek fino sabrao. Ona je čak išla tako daleko da me je terala da stavljam prst u grlo i povraćam zajedno sa njom, da ja vidim kakve su to muke… To behu njene reči. Pa ništa strašno, nije mi teško za svoje dete i da povraćam, prkosno sam joj odgovarao, da shvati kako je loša žena i majka. Njoj je verovatno muka, sada, jer ne može zguza, mislio sam. Ludača i bludnica, ne postoji dalje.

Par dana pre no se porodila još se čudnije ponašala govorivši mi da ona nije zaslužila ovakav kraj, da umre zbog deteta. Smatrao sam je veoma sebičnom zbog takvih misli jer u njenome srcu ne beše prostora ni za kakvo žrtvovanje, ali ženska intuicija?…

*

Proveli smo tek sedam meseci i tri dana, a ona uveče oseti nadnaravne bolove. Vrištala je i cikala, mislio sam da je ovo još jedna predstava u nizu onih koje mi je priređivala mesecima, ali sam je brže bolje odvezao do najbliže bolnice. Doktor je bio siguran da se žena samo uzbudila, da boluje od trudničke histerije, i da nije vreme porođaju. Tako nam i reče: Ja, gospodo, ne odstupam od pravila. Decu porađam najmanje sa osam meseci i dvadeset i devet dana, a najviše sa devet meseci i jedan dan. Deci ne opraštam nestrpljenje i lenjost. Evo, baš je jedno htelo vani nakon devet meseci i pet dana, i ja odlučno odbih da intervenišem. Zar se kasni na sopstveno rođenje? Pet dana! Gospodo?! Šta to meni govori osim da se tom detetu ne živi? Hajd’ onda nazad u tamu!

Ali mome detetu se živi, doktore! rekao sam mu.

Sve u svoje vreme! Možda se meni sada umire, pa šta? To se dete još sa majkom povezalo nije! Postoje nivoi! To bi bilo kao da ja hoću pisati, a ne znam azbuku! Ne može!

Meni ništa drugo ne ostade no da suprugu porodim s a m! Doktor mi dade nekakav priručnik za porađanje, da ne bude kako nije želeo da pomogne, i ode da večera. Guraj, guraj, guraj! Hajde još malo, hrabrio sam Sofiju. Pridružiše mi se i hitni slučajevi u holu, svi u glas pevasmo: Guraj! Guraj! Guraj! Moja supruga je sve redom psovala, i mene, crk’o dabogda, vikala je, crk’o…

U tom trenutku doktor posla obezbeđenje da nas iznesu ispred bolnice jer pravismo nesnosnu buku. Pacijenti iz hola odmah ozdraviše videvši kako se Sofija znoji i muči pa izađoše ispred da zajedno sa mnom rečima poguraju najsvečaniji trenutak u životu jednog bračnog para.

Iz naduvene rupe, posle gotovo sat vremena muke izađe ogromno stvorenje, skoro pa moje veličine, obliveno masnom krvlju. Starci me počeše čačkati i pitati šta je ovo, pa šta je ovo, kao da sam ja znao bolje od njih, bio sam, u najmanju ruku, preneražen. Sofija izdahnu, to sam zaboravio reći, puče kao balon na sve strane, prethodno me pogledavši užarenim, narandžastim očima mržnje. Skoro da sam bebu ispustio iz ruku da mi pacijenti ne pomogoše da je pridržim. Bila je za jedno dete ogromna, ali polu-šuplja. Ženina rupa tako velika da se zreo čovek u nju sakriti mogao i jedva da se nešto skupila nakon ove tragične smrti! Materica iskoči, morao sam je vraćati dublje u rupu.

Zamolih očajno pacijente da mi pomognu da ćerkicu odvedem kući, na šta se oni uvrediše i pokupiše, bolesni, pa još i da tegle, kaza najstariji. Vratiše se u čekaonicu jer je doktor sigurno završio sa obedom pa može nekog od njih prozvati. Pustio sam suzu nakon što me napustiše. Zaista Sofija nije zaslužila da završi ovako razvaljena, na pločniku, ispred bolnice. Krivicu osetih pred njom. Do maločas sam je prezirao, ali pošto je tek umrla, ja se zastideh i svojih ružnih misli o njoj. Šta je čovek. Sveukupnost i svesagledivost dobije tek nakon što mu neko umre. Ili je i to varka. Vratiću se po ženu kasnije, mislio sam, i pođoh sa ćerkom kući. Osetih veliki teret, pa još i kad me zveknu šakom po obrazu! Nije to bila mala, nevina ručica, već ručerda, veličine i snage jednog stasitog muškarca. Silno me je zabolelo, ali još me je više bolelo što je za moju kći milovanje, za mene je bol i udaranje. Kako ćemo živeti, kako naći jezik zajednički, kada ovo moje stvorenje pravi nesnosnu buku, plače i vrišti više od ljudi kojima su klinovi pod nokte zabijeni. Evo našeg bračnog kreveta, rekoh kćeri, ovde smo te mama i ja pravili, Jelena, ali nešto smo loše učinili čim si nam takva ispala. Vidi, tu me je tvoja mama mrzela, možda se deca ne smeju praviti u mržnji, i po svaku cenu. Zato ćemo ti i ja, lutkice, ovde čuda praviti…

Spustih je na krevet. Budi dobra, ja se sada moram po tvoju majku vratiti. Moramo joj lepu sahranu napraviti, moram mislima stupiti sa njom u kontakt, na neki se način izviniti, draga moja devojčice. Uzeh sa sobom iz fioke dnevnik svoje supruge i izađoh. Nikada joj za života nisam gledao u spise jer me ženske stvari ne zanimaju, a ona je znala skupljati ljubavne pesme, pa i sama ih pisati. Nikada me nije zanimalo u tome da učestvujem, da to vidim. Možda me je i zbog toga mrzela, sada kada razmislim.

Sofije ne beše na pločniku, gde sam je ostavio! Glupo sam je dozivao, Sofija, Sofija, pitao za nju u bolnici, u okolini, niko je živi nije video. Jedna baba reče da idem opet da pitam doktora, on zna, ali je sestra klepi po njušci rekavši mi da je baba dementna. Ne razumem šta se ovde dešava, da se nije povampirila? Nasumice otvorih dnevnik. Pisalo je: Anastas me uopšte ne voli. Zar on misli da je svrha postojanja roditi dete koje će rasti u mržnji, kažem u mržnji jer ja zbog njega uopšte ljubavi za to dete nemam, nimalo ljubavi!

Dalje: Danas sam te prevarila, Anastase, da, trudna sam se tucala, da samu sebe isprljam, samu sebe i ovo lažno, sveto stanje! Moj mi je dragi ljubavnik sipao seme po stomaku. Stomaku koji ti, lažno ljubiš!

Gospode! Sada mi već ne beše toliko čudna nesreća koja nas je zadesila. Ova se žena kurvala za vreme trudnoće, umesto da je zadovoljim – ja!

Osećam da se on raduje samo detetu koje nosim, a meni nikako – ne. Osećam se kao čovek čiju garderobu obožavaju, a njega preziru. Zato, proklinjem svoje dete. Mrzim dete koje nosim u utrobi i svake noći se borim da ga ne probodem, nožem. To ne činim jer ne želim osetiti ono duboko što nas povezuje, u smrti. Čim budem rodila, baciću je Anastasu i napustiti grad. To me dvoje videti neće! Želim tim nesposobnim bićima da se na svakom koraku spotiču, da nemaju mira i sna, ovo je najoštrija kletva – majčinska, srž-kletva, kletva oživljene posude! Ha!

Ima li gore no kad majka prokune, mislio sam. Pa, nema, samome sebi odgovaram. Sada mi je sve jasno. Dete je obolelo zbog njenih, zbog majčinskih kletvi, a možda i zbog moga nemara prema Sofiji. Očigledno je ona bila izrazito senzualno i željno biće, a ja sam joj to na neki način uskratio. Ipak, koja žena je još u trudnoći željna toga, i koja se žena još u trudnoći kurva?! Poludeo sam zbog te pomisli. Da, možda je naša Jelena ovakva jer se ona kurvala, ko zna čemu je sebe sve izlagala i u kakve se poze upuštala!… Prokletstvo, prokletstvo. Ali ja ću pronaći način da izlečim Jelenu jer je ona moje blago u strašnome svetu, moja suza radosnica. Kao mahnit sam otrčao do kuće, pa u podrum, izvadio pušku i pucao više puta, pucao za moju kći – detelinu u ukletome svetu… Sve sam u kafani častio, tri ture za svakog gosta, napio sam se kao letva, reči bezočne su šetale po smrdljivoj prostoriji: Anastas bogami ima da časti troduplo, čujem dete mu je tri puta veće od običnog deteta, čuvaj Anastase novac, troje dece ćeš ti u jednome od sada hraniti… Anastase, koliko će muškaraca biti dovoljno tvojoj kćeri, kad poraste, koliko kurčeva… jedan crni plus dva bela, ha-ha-ha, Anastase… Idioti, budale! Dosta! Nikoga nisam udario. Ja ću pomoći svojoj kćeri. Ja sam snažniji od svih njih, pa mi je u skladu sa time bog veći izazov dao! Biću dostojanstven! Nikoga ne volim više od nje. Moje blago među blatom! Idioti! Ne čujem ja vas!…

*

U kući sam imao šta videti! Na bračnom krevetu – poveće govno. Cela je soba zasmrdela. Prvi put osetih auru svoje kćeri. Pijan bejah i očajan. Plakao sam i drao se na dete, pokušavajući da nadjačam dreku.

Sutradan sam kupio velike pelene, one staračke, i svakodnevno sam ih menjao bebi. Iz dana u dan je sve više rasla, da je za tri meseca za glavu od mene veća bila! Setio sam se žene. Ona bi možda znala šta da učinimo, ali ta ista žena nas je ovako proklela, ona nije smela to učiniti sopstvenom detetu! Za mene ako, ali detetu… Molio sam bebicu da ne raste više, pevao sam joj uspavanke, čak sam od jedne babe uzeo nekakve magijske spise i pokušavao da sastavim formulu za smanjivanje, ali, bože, bože, nalazio sam jedino formule za rast, jer svi roditelji žele da im dete poraste – razume se, do neke predviđene i normalne veličine. Zato sam reči: rasti kao breza, rasti kao topola, rasti i bez mleka i bez majčinoga soka, rasti brže no što prođe godina, menjao u: smanji se kao puž, budi manja od crva i od makovoga zrna, kao Kvazimodo… Ništa uspelo nije. Ama baš ništa. Ne znam kako nisam ranije, ali setih se sada onog doktora i odlučih da odem do ordinacije, pa makar po kakav priručnik. Sve dadilje u selu odbijale su da brinu o ovako bolesnom detetu, ni moje visoke ponude ih nisu namamile a ja sam bio prinuđen da napustim posao u fabrici ne bih li stalno nadgledao Jelenu pošto bih zaticao užasan nered pri povratku u dom.

Žurio sam da stignem u oridnaciju, i zadihan, bez najave, polu-pijan zakucah kod doktora. Prekinuo sam ga u sred ručka. Doktor me se beše odmah setio. Stadoh ga očajno moliti da mi da neki savet, da mi pomogne da izlečim ćerkicu, koja se, skoro do plafona popela.

Jednostavno, vrlo je jednostavno, poče doktor, žvaćući hranu u ustima, odsecite joj noge!

To predlažete?‼ začudih se ja kako se toga nisam setio ranije. Ali, ja to ne znam da radim! Nisam doktor!

Ima ko zna, reče.

Zaista? Učinili biste mi to? Spasili ste me! Snažno ga zagrlih, a doktor se izmiče. Ustade i reče:

Ali, to morate da platite. I to mnogo da platite, jer se operacija, razume se, neće ovde, u bolnici, odigrati.

Meni je ostalo dosta ušteđevine, a pored toga, i novac od ženine sahrane je bio neiskorišćen, jer njenog tela nigde ne beše. Sada pomislih, kako je možda to dobro, jer se veliki novac baca na sahrane, a telo, trune li pa trune.

Operaciju dogovorismo za sedamnaesti februar. Napokon sam, te noći, mirno zaspao, ali me negde oko dva ujutro probudi plač devojčice koji beše plač odraslog čoveka i vriska dok ga režu. Još samo tri dana do operacije, pomislih kroza san.

Ali, sutradan je bebina glava već dodirivala plafon! Sve to beše nepodnošljivo za mene. Povrediće se, umreće ako nešto hitno ne preduzmem! Pozvah odmah doktora zamolivši ga da operaciju izvrši danas. Doktor je pristao, uz malo povećanje cene. I ja sam pristao, ne beše mi druge.

Ne brinite, kada budemo odsekli noge, manje će jesti, tiše plakati, ili gotovo uopšte neće plakati, biće kao sva normalna deca, ubedi me njegova prijateljska ruka na mome bolnom ramenu.

*

Ćerkicu je doktor uspavao i počeo sa zahvatom. Bilo mi je mrsko gledati. Izađoh van. Ja sam uvek razuman čovek bio, i čitao sam da se razum i razboritost čovekova najbolje pokazuje u teškim, nezavidnim situacijama, kao što je bila ova.

Nakon pola sata ušao sam u sobu. Tišina, na patosu dve odsečene noge i malo krvi.

Gotovo, reče doktor. Šta ćemo sa nogama?

Pa, nema ih više, zbunih se.

Ma… mislim, trebaju li vam?

A to… ne.

Ne smeta Vam da ih ja odnesem?

O, nikako, nikako. Samo izvolite.

I tako doktor ode sa malim bogatstvom u evrima i dvoje pari nogu. Dete je još uvek spavalo, naizgled mirno, a bez nogu. Posle duže vremena upalih televizor, da se malo razonodim, umirim, i stadoh gledati reklamu o podizanju plafona.

I ja bih mogao podići plafon u kući! Divna ideja!

Dete zaurlika, tako da se moje čitavo biće naježi.