| Dušan Gojkov autor je knjiga Grand hotel, kratke priče, 1984-1993; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995-1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; Un nuit (un jour) d’un vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998; Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998; Album fotografija 1991-1993, roman, 2003; Laka, crna zemlja, duodrama, 2005; Pisanje po vodi, roman, 2006; Other People’s Memories, poema, 2012; Dying Words, 2012, poema; Potištenost, roman, 2012. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Prevođen je na strane jezike. Zastupljen je u više antologija savremene proze i poezije. Režirao je desetak pozorišnih predstava, dve serije dokumentarnih televizijskih filmova, dve stotine četrdeset radio drama i radiofonskih komada. Osnivač je i urednik Balkanskog književnog glasnika. Tužne šansone mu je jedina knjiga poezije. |
№ 3,14 pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo bila je među stranicama antologije rumunske poezije sećam se tačno tog sparnog julskog jutra u ulici mogador kad si sa kafom u ruci potpuno mokra lepljiva izašla na prozor zaboravivši da nisi obučena (fon grada, kikot u daljini) fotografiju je napravio sused sa petog poklonio nam je dan kasnije (šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama) znam koliko godina je prošlo, žo trebalo bi da mi je sad već svejedno ali ja sam samo kap krvi koja govori nikita je u pravu: tebe je valjalo tražiti vredelo čekati „da te sad zgrabim i u stopalo poljubim ti si jedina žena koja bi malko hramala u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“ (tihim glasom, pompezno šapćući) žito se talasa, žo ponovo je leto miriše na mentu tako će biti doveka tamo gde si sada samo se smenjuju svetlost i tama (violončelo, tiho [...] fade out) № 27 izlazak iz kuće rano jutro stojimo tu kao dve voštane figure iz muzeja za zaludne turiste na jednoj provincijskoj balkanskoj autobuskoj stanici što miriše na prašinu naftu istrošene autobuske gume gledamo jedno u drugo zurim: zelene tačkice u tvojim plavim očima bledo lice od mučnine nabrekle dojke (stomačić se još ne vidi, prerano je) rukom mi skidaš neku nevidljivu trunčicu s lica kažeš sve će biti u redu ulaziš u lep, beli autobus sedaš ja patetično vadim izgužvanu maramicu iz džepa kao u šali mašem ti odmahuješ rukom naočari su mi očigledno zamazane jer ne vidim više ništa kao one noći u hamburgu kad sam smrznut čekao da stigne brod koji će me odvesti još severnije negde kod hiperborejaca, verovatno tako i sad drhtim jer znam nikad se više nećeš vratiti znam eto, ima tome već deset godina ni ja već dugo... dugo nisam u svom rodnom gradu ranije sam tu i tamo i dobijao pokoju vest o tebi pa je i to vremenom prestalo no vraćam se povremeno da obiđem rodbinu prijatelje kojih je sve manje kako vreme prolazi ovaj put samo na kratko samo na sprovod dragoj osobi ako se ne varam autobus staje na isti peron s kojeg sam te otpratio ne nosim prtljag osim jedne torbice šta li me vezuje za ovo mesto pitam se prvo idem tramvajskim šinama vlažne su od kiše rano je jutro kao i onaj put još uvek nema saobraćaja nakon toga penjem se lagano nekad kaldrmisanom sad asfaltiranom ulicom ovde su davno prodavali klaker kabezu bozu bajate krempite i šampite kačkete grozne džempere saračku robu žice za gitare tamburice violine mandoline svega toga više nema ipak sve je ostalo isto grad siv sa grčevima na licu koje ljudi nose sobom na posao pobogu ovde sam živeo tridesetak godina manje – više šta je od toga ostalo voleo sam u ovom gradu ljubio neke žene e, sa kim sam sve pio za kafanskim stolom u skadarliji pisao tamo svoje prve novinske članke reportaže čak i pokoju knjigu prosio neke divne žene (neke su i pristajale, što je najzačudnije) udisao miris parka što okružuje gradsku tvrđavu živeo sahranjivao neke mrtve bivao na nekim venčanjima gledao, mazio male bebe tridesetak godina manje – više šta je od toga ostalo čudnovato ništa od toga mi ne pada na pamet ništa od toga nije ostalo samo ono jutro kad sam te pratio na autobusku stanicu i znao da se nećeš vratiti № 33 laku noć, moje dame, laku noć bliži se kraj ove operete laku noć, moje dame, laku noć odlazim da spavam čist bez slojeva šminke godinama nanošenih laku noć, moje dame, laku noć da mi je svaka od vas podarila samo po kamenčić tuge sad bih morao da unajmim nosače srećom bilo je tu i radosti nadam se da i vi pokatkad tako mislite laku noć moje dame, laku noć nije prošao ni jedan dan mog života a da se ne setim ponaosob svake od vas vaših mirisa očiju osmeha grudi bokova vaših glasova godine su ih pretvorile u hor anđela a uz takvu muziku divno je tonuti u san laku noć, moje dame, laku noć
Naslovna fotografija (Andrej Lukaš) preuzeta je iz zbirke poezije Tužne šansone Dušana Gojkova
Stella polare 