TUŽNE ŠANSONE (PESME DUŠANA GOJKOVA)

Dušan Gojkov autor je knjiga Grand hotel, kratke priče, 1984-1993; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995-1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; Un nuit (un jour) d’un vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998;
Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998; Album fotografija 1991-1993, roman, 2003; Laka, crna zemlja, duodrama, 2005; Pisanje po vodi, roman, 2006; Other People’s Memories, poema, 2012; Dying Words, 2012, poema; Potištenost, roman, 2012.
Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Prevođen je na strane jezike. Zastupljen je u više antologija savremene proze i poezije. Režirao je desetak pozorišnih predstava, dve serije dokumentarnih televizijskih filmova, dve stotine četrdeset radio drama i radiofonskih komada. Osnivač je i urednik Balkanskog književnog glasnika.
Tužne šansone mu je jedina knjiga poezije.




№ 3,14

pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo
bila je među stranicama 
antologije rumunske poezije
sećam se tačno tog sparnog julskog jutra
u ulici mogador 
kad si sa kafom u ruci
potpuno mokra lepljiva 
izašla na prozor
zaboravivši da nisi obučena

(fon grada, kikot u daljini)

fotografiju je napravio sused sa petog
poklonio nam je dan kasnije 

(šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama)

znam koliko godina je prošlo, žo
trebalo bi da mi je sad već svejedno
ali ja sam samo kap krvi koja govori
nikita je u pravu:
tebe je valjalo tražiti 
vredelo čekati 
„da te sad zgrabim i u stopalo poljubim
ti si jedina žena koja bi malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“

(tihim glasom, pompezno šapćući)

žito se talasa, žo 
ponovo je leto
miriše na mentu
tako će biti
doveka
tamo gde si sada
samo se smenjuju
svetlost
i tama 
 
(violončelo, tiho [...] fade out)



№ 27 

izlazak iz kuće
rano jutro
stojimo tu
kao dve voštane figure 
iz muzeja za zaludne turiste
na jednoj provincijskoj
balkanskoj
autobuskoj stanici
što miriše na prašinu
naftu
istrošene autobuske gume

gledamo jedno u drugo
zurim:
zelene tačkice 
u tvojim plavim očima
bledo lice od mučnine
nabrekle dojke
(stomačić se još ne vidi, prerano je)
rukom mi skidaš
neku nevidljivu trunčicu s lica
kažeš
sve će biti u redu

ulaziš
u lep, beli autobus
sedaš
ja patetično vadim izgužvanu maramicu
iz džepa
kao u šali mašem 
ti odmahuješ rukom
naočari su mi očigledno zamazane
jer ne vidim više ništa
kao one noći u hamburgu
kad sam
smrznut
čekao da stigne brod
koji će me odvesti
još severnije
negde kod hiperborejaca, verovatno
tako i sad drhtim
jer
znam
nikad se više
nećeš vratiti
znam 

eto, ima tome već deset godina
ni ja već dugo... dugo nisam u svom rodnom gradu
ranije sam
tu i tamo
i dobijao pokoju vest
o tebi
pa je i to 
vremenom 
prestalo

no
vraćam se
povremeno
da obiđem rodbinu
prijatelje
kojih je sve manje
kako vreme prolazi
ovaj put
samo na kratko
samo na sprovod
dragoj osobi

ako se ne varam
autobus staje
na isti peron
s kojeg sam te otpratio
ne nosim prtljag
osim jedne torbice

šta li me vezuje 
za ovo mesto
pitam se
prvo idem tramvajskim šinama
vlažne su od kiše
rano je jutro
kao i onaj put
još uvek nema saobraćaja
nakon toga
penjem se 
lagano
nekad kaldrmisanom 
sad asfaltiranom 
ulicom
ovde su davno prodavali klaker
kabezu
bozu
bajate krempite i šampite
kačkete
grozne džempere
saračku robu
žice za gitare tamburice violine mandoline 
svega toga više nema

ipak
sve je 
ostalo isto

grad
siv
sa grčevima na licu
koje ljudi nose sobom na posao

pobogu
ovde sam živeo
tridesetak godina
manje – više 
šta je od toga ostalo

voleo sam u ovom gradu

ljubio
neke žene
e,
sa kim sam sve pio
za kafanskim stolom u skadarliji
pisao tamo svoje prve novinske članke
reportaže
čak i pokoju knjigu 
prosio neke divne žene
(neke su i pristajale, što je najzačudnije)
udisao miris parka
što okružuje gradsku tvrđavu
živeo
sahranjivao neke mrtve
bivao na nekim venčanjima
gledao, mazio male bebe
tridesetak godina
manje – više 
šta je od toga ostalo

čudnovato
ništa od toga mi ne pada na pamet
ništa od toga nije ostalo
samo ono jutro
kad sam te pratio na autobusku stanicu
i znao da se nećeš vratiti 


№ 33

laku noć, moje dame, laku noć
bliži se kraj ove operete

laku noć, moje dame, laku noć
odlazim da spavam 
čist 
bez slojeva šminke
godinama nanošenih 

laku noć, moje dame, laku noć
da mi je svaka od vas podarila samo
po kamenčić tuge
sad bih morao da unajmim nosače
srećom
bilo je tu i radosti

nadam se da i vi pokatkad tako mislite

laku noć moje dame, laku noć
nije prošao ni jedan dan mog života
a da se ne setim 
ponaosob
svake od vas

vaših mirisa
očiju
osmeha
grudi
bokova

vaših glasova

godine su ih pretvorile u hor
anđela
a uz takvu muziku 
divno je tonuti 
u san

laku noć, moje dame, laku noć

Dušan Gojkov

Naslovna fotografija (Andrej Lukaš) preuzeta je iz zbirke poezije Tužne šansone Dušana Gojkova