Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

PROŠAO VOZ

Imala je temperament ljute papričice. Impulsivna, zapaljiva, nestrpljiva, olaka da prsne u smeh i odlepi od besa. Na neki način je ta vruća dinamičnost bila i prednost, lako je pravila unutrašnje slalome iz neraspoloženja do raspoloženosti. S druge strane i nije. Duševno nigde nije boravila dovoljno dugo da bi se skupio otežali talog koji bi je doveo do nekog trajnijeg zaključka i, samim tim, do unutrašnjeg smera.

Sve do jednog dana.

Bila je besna, vruće besna. U toj trzavoj, unutrašnjoj mahnitosti bila je potpuno neprisutna u svetu van svoje glave. A vozila je, u tom trenutku, kola. Bomba u najavi. Zazivanje Stvarnosti koja ju je klepila, bukvalno i simbolički, jednom rampom.

Posle konflikta gde nije znala i nije htela da odustane, ostala je zarobljena u začvorenosti koju je samo fizički ostavila za sobom. Njen um je uobličio privid „rešenja“ koje ju je teralo da vozi što je, suštinski, bilo samo ulančavanje nesmirenosti materijalizovane u neracionalnoj potrošnji goriva. Kao, vidi lep krajolik, mada se mrča od bora između njenih obrva samo oštrije ocrtavala dok je mehanički pratila put.

Lokalna pruga i škriputava rampa. Spoljašnja scenografija koja je za nju imala težinu scenografije jedne video igrice. Proći će, pomislila je. I prošla je prugu. Taman dok joj rampa s druge strane nije preprečila put. Munjeviti mehanizam racionalizacije joj je došapnuo: ništa, rikverc.

Kad ono – opet rampa.

Ovaj put, iza nje. Shvatila je da je u klopci. To saznanje bilo je potcrtano tromim zvukom lenje lokomotive. Lenje ali dovoljno brze da shvati da je blizu. Previše blizu. Shvatila je komičnu apsurdnost situacije u kojoj se našla kada joj je u kadar uletelo zbunjeno i prestravljeno lice lika koji je sedeo u svojim kolima nasuprot, sa bezbedne strane. U trenutku je bila svedena na prestravljeni instinkt životinje koja čeka. Nabila se kolima što je mogla više napred, koliko joj je dozvoljavala neumoljiva prepreka. Zažmurila je. Mrzela je sebe što je toliko nemoćna i bila izbezumljena tolikom banalnošću svoga kraja. Prolazak voza je osetila kao vetar u vidu jeze koji joj se peo uz kičmu uz vrat i, činilo joj se, bukvalno dizao kosu na glavi. Cela se tresla. Svaka ćelija organizma podrhtava je u tim mikro-trzajima. Želela je da nestane, i fizički, kao što je osećala da je unutrašnje poništena neposrednošću Smrti koja se iznebuha pojavila.

Ostatak dana je provela u magnovenju. Osetila je da je balon samorazumljivosti koja ljudima inače omogućava da budu nekakvi, ono što se uobičajeno naziva „biti normalan“ za nju više ne postoji. Sve je osećala na golo. I bila je prestravljena. Posramljena. Svojom nebitnošću. Svojom drskošću da misli da joj je išta zagarantovano. Makar to bilo i golo postojanje.

Činilo joj se da se mehanički tok svakodnevice ruga toj njenoj prisilnoj preosetljivosti. I dalje se moralo jesti, pričati, biti, i dalje je postajao neki spisak „obaveza“.

– 300 grama trapista, molim vas.
– Komšinice, da vam nasečem?
– …
– Komšinice?
– Da, da, može… Nego, je l vi znate kako lako može da se umre?
– (?) Oćete ovaj, na popustu je.

Foto: A. Vasiljević/Politika