МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.