НЕМЦИ О ХАНДКЕУ. ПИСАЦ И ДРУШТВЕНИ УКУС (Петар Драгишић)

Одлука Шведске акедемије о додели награде за књижевност 2019. године Петеру Хандкеу и Олги Токарчук била је један од најоспораванијих избора овог форума. Разуме се, не због Олге Токарчук. Хандкеов изненадни улазак/повратак у мејнстрим изненадио је све, па и њега самог. Овај корушки Аустријанац постао је деведесетих година прошлог века препознатљив не само у свету лектире, већ и у ванкњижевној јавности. Радило се, подсетимо, пре свега о његовим ангажованим наступима у годинама ратова за југословенско наслеђе. Па и после тога.

Везивање за српски фактор током деведесетих и почетком овог века Хандке је платио нарушеном репутацијом на Западу, можда највише управо у немачком говорном простору. Тако је 2006. године, на пример, Хандке остао без награде Хајнрих Хајне коју додељује град Дизелдорф, после отпора локалних политичких елита. Но то је била тек предигра за знатно већи скандал петнаестак година касније.

Ипак, прве реакције на одлуку Шведске акедемије у Немачкој биле су подељене. Тако је ондашња немачка министарка културе Моника Грутерс лауреата назвала “једним од најважнијих савремених аутора немачког говорног простора”, који је, и ту већ налазимо суптилну најаву заплета, ношен својом “склоношћу ка провокацији”, рушио неке табуе. О томе Грутерс даље није говорила, дајући шлагворт знатно конкретнијим нападима на награђеног аутора.[1] Моника Грутерс није била једини представник немачке високе политике који је поздравио одлуку Шведске академије. Учинио је то и тадашњи шеф немачке дипломатије Хајко Мас, који је на друштвеној мрежи Твитер упутио честитке Олги Токарчук и Петеру Хандкеу. Похвала Хандкеу стигла је и из покрајинске владе Рајнланд-Фалца, и то од саме председнице владе Малу Драјер.[2]

Из света политике било је и потпуно супротних реакција. На већ поменути иступ Хајка Маса реаговао је један други немачки дипломата, по рангу испод Маса, али по утицају крајње значајан. Реч је о Волфгану Ишингеру, прекаљеном дипломати, шефу Минхенске безбедносне конференције и, што је за нашу тему најважније, човеку који је пре петнаестак година играо важну улогу у преговорима о статусу Косова. Ишингер је, наиме, подсетио Маса да је 1999. године Немачка учествовала у рату против СР Југославије, пребацујући шефу дипломатије да честитком Хандкеу слави “апологету диктатора”, односно Слободана Милошевића.[3]

Ишингеров иступ почетком октобра 2019. године није представљао тек усамљени глас противљења награђивању Петер Хандкеа. Радило се тек о почетку кампање која се претворила у серију удараца на личност (не и на дело) овог контроверзног аутора. У средишту пажње било је српско питање. Важно је напоменути да су у овој расправи учествовали и многи људи из “света културе”. То и јесте чудна чињеница, с обзиром на то да се радило о прворазредној политичкој теми, при чему су литерарни и естетски домети Хандкеовог стваралаштва били у потпуности занемарени. Уметници и “културни и јавни радници” на Западу проговорили су језиком политике, тако да се Хандкеова контроверза у јесен 2019. године претворила у врућу политичку дебату.

Списак оптужби против Петера Хандкеа, који је у јесен 2019. године немилосрдно испуњавао странице немачке штампе није био дуг. Радило се искључиво о његовој подршци српској страни током југословенских ратова деведесетих година. Фокус је, при том, био на рату у Босни, односно Хандкеовим иступима у јавности у којима је он нападао етаблиране табу-теме рата од 1992. до 1995. године. У први план је најчешће стављан његов став о случају Сребреница.

До децембра 2019. године напади на Хандкеа у Немачкој имали су форму кампање, у којој су коментатори често скидали рукавице, спуштајући неретко регистар дебате на необично низак ниво. Почетком децембра Тагесцајтунг је корушког писца назвао “кретеном” и “сероњом”, пребацујући му “ругање жртвама најтежих злочина у постфашистичкој Европи”, односно негирање злочина. Тврдило се, даље, да је “нобилирање” таквог човека ништа друго до темељна увреда оних који су Сребреницу преживели.[4]

Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”

Почетком децембра 2019. године Каролине Фечер, уредница и ауторка Тагесшпигла напала је одлуку о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу и самог Хандкеа, па отишла и корак даље, уочивши у томе и симптом распрострањених политичких и друштвених заблуда. У томе се, сматрала је Фечер, крио изазов самој демократији. Погледајмо, дакле, ток мисли који је Каролине Фечер довео до таквог закључка. Хандкеове тезе о “могућим злочинима” и његово, као је оценила, удварање Слободану Милошевићу, нису биле тек израз “његове емоционалне драме, већ и симптом свеобухватније политичке заблуде”. У томе је Фечер видела сабласти идентитетске политике, које су угрожавале саму демократију.[5]

Одлука Шведске академије била је, дакле, према ауторки Тагесшпигла, симптом ширих друштвених трендова. Радило се, читамо даље у тексту, о изразу скептицизма према демократији, који је постао етаблиран једнакао као и гунђање против просветитељства или слављење “архаичних ауторитета”. Отуда је додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, закључује Каролине Фечер, представљала “сеизмограф епохе.[6] Истог месеца Тагесшпигл је још једном ставио под лупу Хандкеове интерпретације југословенских ратова. Пребацивало му се константно фаворизовање српске стране и неспремност да се трага за равнотежом. Конкретно, спорна је, тврдило се, била Хандкеова дефиниција догађања у Сребреници у лето 1995. године као “осветничког масакра”, односно његово инсистирање на предисторији Сребренице. С тим у вези, на терет му је стављена и теза о “масакру муслиманских војника у Сребреници”, из чега аутор текста изводи закључак да је Хандке Сребреницу тумачио као ратни догађај у којем нису страдали и цивили.[7]

Нису читава Немачка и немачки говорни простор учествовали у овој својеврсној кампањи против Петера Хандкеа и одлуке Шведске академије. Гласови неслагања с тим вредновањима Хандкеа и његовог дела нису били ретки. Тако су се напади на Хандкеа сударили са солидним блоком бранилаца.

У утицајном часопису посвећеном темама из области културе – Перлентаухер – Лотар Штрук, уредник онлајн часописа Сјај и беда (Glanz und Elend) и добар познавалац Хандкеовог живота и дела, енергично је у чланку “Монструозна подметања” одговорио на нападе на Хандкеа. Читаву анти-хандкеовску кампању он је окарактерисао као “дифамацију једног литерарног дела и покушај уништења једне личности”. Штрук не побија наводе о Хандкеовим критикама Хашког трибунала, али инсистира на томе да Хандке није био против процесуирања ратних злочина – истина на другачији начин: “Суд да – али не такав. Процес да – али не та таквој основи”.[8]

Одлуку Шведске академије поздравио је и немачки писац Еуген Руге, а немачки медији известили су и да је око 120 аустријских писаца, преводилаца и других стваралаца у једном отвореном писму публикованом новембра 2019. године изразило протест због кампање која се тада водила против Петера Хандкеа. Таква критика, стајало је у писму, састојала се само од мржње, зависти и подметања, изродивши се на крају у својеврсну ”антихандкеовску пропаганду”.[9]

Неки су у одлуци Шведске академије видели један пораз актуелног модела контролисане комуникације. Књижевни критичар Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”[10]

*****

У немачкој јавности су се, видимо, поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу ископали дубоки ровови. Присталице и противници лауреата јавно су испаљивали аргументе, подучавали публику историји, сећали се најтрауматичнијих епизода југословенских ратова деведесетих, посезали и за инвективама. Једни друге нису убедили, па је у јесен 2019. године Петер Хандке остао контроверзна и спорна фигура.

То је отворило још једно поље расправе. Ако око личности Хандкеа није било могуће доћи до консензуса, поставило се питање да ли је могуће ту тему ставити у фиоку и концентрисати се на стваралаштво аустријског писца. Суштина овог нивоа дебате било је расправљање о могућности раздвајања писца од његовог дела. Полемисало се, дакле, о томе како вредновати књиге политички некоректног аутора. Ни ту није било консензуса.

Тим питањем се у Шпиглу детаљно бавила немачка списатељица (пољског порекла) Маргарете Штоковски поредећи случај Хандке са другим проминентним личностима, које су, због ових или оних ствари, дошли у сукоб с друштвеним укусом. Подсећајући да је питање линије раздвајања уметника и његовог дела стара тема Штоковски наставља: “Ипак, питање раздвајања уметника од њихових дела поставља се непрестано. Како третирати филмове чији је продуцент силовао жене? Или филмове чији је главни глумац тукао своју партнерку? Или музику, ако се претпостави да је певач злостављао децу? Или: Да ли неко ко саосећа са ратним злочинцима треба да добије Нобелову награду? Ова питања се често формулишу са „сме ли се?“: Да ли вам је и даље дозвољено да гледате филмове Романа Поланског, Харвија Вајнштајна или Вудија Алена? Можете ли да играте уз Мајкла Џексона, да слушате Р. Келија, да се смејете шалама Луј Си Кеја? Може ли се Петер Хандке једноставно сматрати великим писцем? Наравно да можете, гледано чисто правно. Питање је да ли на конзумирање уметности, њену рецепцију, њено вредновање могу утицати сазнања о одређеним стварима о људима који су је створили.”[11]

“Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”

Штоковски у наставку текста сугерише немогућност успостављања прецизних граница између уметника и његовог дела. Какве би то биле границе и ко би их поставио, запитала се, те текст закључила реторичким питањем, које је јасно рефлектовало њен став, став о немогућности одвајања уметничког дела од његовог ствараоца, којег је сматрала политички неподобним. Индикативна је и паралела са Хитлером. Тиме је Штоковски индиректно оспорила легитимност Нобелове награде за Петера Хандкеа: “Да ли би људи који инсистирају на стриктном раздвајању уметника и дела окачили Хитлерову слику на свој зид, ако би то заиста била добра слика? А ако не би, да ли би то урадили само из страха од прогона, или из унутрашњег уверења да сопствене естетске потребе не могу увек бити једино валидно мерило за оцењивање уметности?”[12]

Штоковски није била усамљена у ставу о несврсисходности повлачења границе између уметника и уметничког дела. У Зуддојче цајтунгу такву тезу бранио је и Феликс Штефан, један од уредника овог дневника. Штефан, заправо, истиче неопходност одвојених перцепција ствараоца и предмета стварања, наводећи и конкретну сврху таквог поступка: “Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”[13]

Ипак, Штефан ову тезу убрзо и релативизује, констатујући да таква амбиција не важи и у случају Петера Хандкеа, барем не у очима, каже, “жртава ратних злочинаца које он узима у заштиту”. На том месту аутор пореди Хандкеов ангажман на југословенским просторима са Селиновим антисемитизмом. Одлука о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу породицама и суседима жртава у Сребреници и Вишеграду шаље, сматра Феликс Штефан, следећу поруку: ваши мртви, ваше протеривање и ваш живот у егзилу нама мање значе од аутономије прозе Петера Хандкеа.[14]

У часопису Цајт критичар Кристоф Шредер се запитао да ли ли Хандкеова одбрана “растурача Југославије (ту мисли на Милошевића и српско руководство деведесетих)” поништавају његово књижевно дело. Шредер пореди проблематичност покушаја одвајања уметника од његовог опуса са новијим проблемима јавних личности ухваћених у различитим непочинствима: случајевима Била Козбија (сексуално злостављање), Мајкла Џексона (педофилија) и Романа Поланског (силовање). Затим, ипак, одлучује да се врати на поље литературе и поставља питање, да ли се дела антисемитских аутора, Селина или Езре Паунда, могу читати и оцењивати по чисто естетским критеријумима.[15]

Шредер се у свом тексту позива и на мишљење писца Јана Бранда, према којем Нобелова награда вреднује и дело и личност, односно друштвени ангажман, уметника. Ту наводи примере Гинтера Граса и Хајнриха Бела. Отуда Бранд није имао разумевања за одлуку о додели Нобелове награде аустријском аутору: “Нарочито када је у питању Нобелова награда ради се не само о књижевности, већ и о ставу. Неки други, попут Хајнриха Бела или Гинтера Граса, су добили награду пре свега зато што су били друштвено и политички ангажовани. Мислим да је погрешно и неприкладно раздвајати те две ствари (дело и аутора – П.Д) као да немају никакве везе једно с другим.”[16]

На сајту Литературкритик Марио Визман указао је, неколико месеци после доделе Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, на аргументе оба интелектуална фронта у спору око улоге друштвеног ангажмана аутора у вредновању његовог дела. Разуме се, радило се о случају Хандке. Прва групација, пише Визман, раздвајање личности аутора од дела, односно раздвајање уметности и политике, види као застарело и неодговорно схватање уметности. За остале, свако питање о личности аутора или одговорности уметности представља атак на уметничку слободу. И један и други табор, истиче се у коментару, као да су одавно одустали од неког компромиса. Визман даје реч обема странама.[17]

Ребека Керде, шведска књижевна критичарка и чланица Нобеловог комитета, сматрала је логичном јасну поделу писац-дело, реферишући се управо на случај Хандке: “Тиме што додељујемо награду Хандкеу потврђујемо да сврха књижевности није да потврди и репродукује оно што друштвени мејнстрим сматра морално исправним.” Визман одмах изности своје резерве према овој “школи мишљења”, истичући да је ту реч о l’art pour l’art аргументацији, те да такав став Ребеке Керде имплицира ослобађање уметности од сваке врсте друштвене одговорности. Из тога би следило да књижевност, као чисто језичка вештина, може бити и неморална, под условом да је естетски вредна.[18]

У чланку се износе и ставови другог табора. Цитира се мишљење уреднице књижевне рубрике у Зуддојче цајтунгу, Мари Шмит, која је као непримерено одбацила покушаје одстрањивање личности аутора из оцене уметничког дела. Визман наводи да је један од аргумената стране која је пледирала за укључивање уметника у евалуацију дела сам тестамент Алфред Нобела, у којем је предвиђено да се награда додељује за допринос човечанству. Из тога се изводио закључак да се не ради о чисто књижевној награди, те да се сагласно вољи самог Нобела морају заједно оцењивати и дело и његов творац. То би значило, пише даље Визман, да је Нобелов жири при оцени Хандкеовог опуса у виду морао да има и његове политичке иступе на југословенским просторима, односно његову подршку српским актерима рата.[19]

Визман чланак финализује тезом да награда по себи укида баријеру између уметника и дела и оправдава његове потезе у неуметничкој сфери живота: “Када се Хандке рукује са шведским краљем на сцени Стокхолмског Концертхауса, он је као личност у центру пажње (…) На тај начин се легитимишу и његове политичке и моралне девијације.“[20]

Сви изнети аргументи Визмана наводе на закључак да у овој дебати обе стране греше. Неприкладно је, сматра Визман, укључити личност аутора у процену вредности његовог дела. С друге стране, било би неодговорно, пише даље у чланку, приликом додељивања књижевних награда у виду имати само естетске критеријуме. Ту, дакле, Визман прави оштру разлику између читалачке рецепције књижевног дела и награђивања: “Једно је размишљати о књижевном делу и естетски га оцењивати, а друга ствар је доделити писцу неку високу награду.” Ту тезу Визман у закључку текста додатно појашњава: “Тако се, може доћи до закључка да Хандке није требало да добије Нобелову награду за књижевност. Тиме је он награђен и као личност и уздигнут до моралног узора, што он није. Међутим, то не значи да је раздвајање аутора и дела само по себи погрешно.”[21]

*****

Представили смо само мали део велике дебате о Хандкеу, вођене у Немачкој поводом доделе Нобелове награде за књижевност 2019. године. На крају, још један утисак. Представници уметничке сцене, писци, критичари, преводиоци оставили су по страни естетске критеријуме и проговорили језиком дирекне политике. Без метафора, алегорија, семантичких зачкољица. Спољног посматрача овог спора који долази изван света литературе, попут аутора овог текста, такав “профани” регистар морао је да зачуди. То ипак није нова ствар. Тако се “читао” и нешто старији нобеловац Харолд Пинтер, који се судећи по нападима на њега, попут Хандкеа “оклизнуо” и на југословенским ратовима, односно на подршци српском фактору.[22] Питамо се, дакле, откуд толико политике у књижевној критици, или књижевне критике у политици? И љутње, уопште? Да ли то сигнализира теже друштвене потресе? Свет уметности често (злослутно) најављује будућност.

Скраћена верзија чланка: Петар Драгишић, Хандкеова контроверза. Немачка јавност о додели Нобелове награде за књижевност 2019. године, у Хандке у Србији 2. Зборник радова, ур. Душко Паунковић, УКПС, Београд 2022, 212-233.

Featured image: monique-snijder-u-_njtrzwcg-unsplash

[1] „Geteiltes Echo auf Literaturnobelpreis für Peter Handke“, Der Spiegel, 11.10.2019. (https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-fuer-peter-handke-geteiltes-internationales-echo-a-1291029.html)

[2] https://www.rlp.de/de/aktuelles/einzelansicht/news/News/detail/ministerpraesidentin-malu-dreyer-gratuliert-peter-handke-zum-literatur-nobelpreis/

[3] „Ein Apologet von Kriegsverbrechen“: Peter Handke als Literaturnobelpreisträger unzumutbar?“, Tagesspiegel, 11.10.2019. (https://www.tagesspiegel.de/kultur/peter-handke-als-literaturnobelpreistrager-unzumutbar-5037670.html)

[4] „Am Arsch der Hölle“, Tageszeitung, 9. септембар 2019. (https://taz.de/Nobelpreis-fuer-Peter-Handke/!5644647/)

[5] „Nobelpreis von Handke: Ein Symptom politischer Verirrungen“, Tagesspiegel, 10.12.2019. (https://www.tagesspiegel.de/kultur/ein-symptom-politischer-verirrungen-6861136.html)

[6] Исто.

[7] „Vor Verleihung des Literaturnobelpreises: Peter Handke und seine vergebliche literarische Wahrheitssuche“, Tagesspiegel, 01.12.2019 (https://www.tagesspiegel.de/kultur/peter-handke-und-seine-vergebliche-literarische-wahrheitssuche-4122985.html)

[8] „Monströse Unterstellungen“, Perlentaucher, 31.10.2019 (https://www.perlentaucher.de/essay/lothar-strucks-replik-auf-alida-bremers-essay-ueber-peter-handke.html?nle_id=8730)

[9] „Debatte um Literaturnobelpreis für Peter Handke: Berechtigte Wut oder monströse Unterstellung?“, Deutsche Welle (https://www.dw.com/de/debatte-um-literaturnobelpreis-f%C3%BCr-peter-handke-berechtigte-wut-oder-monstr%C3%B6se-unterstellung/a-51536180)

[10] „Perfide Mülltrennung “, Spiegel, 15.10.2019 (https://www.spiegel.de/kultur/gesellschaft/peter-handke-und-der-nobelpreis-perfide-muelltrennung-a-1291617.html )

[11] Исто.

[12] Исто.

[13] „Was, wenn Handke Massaker an Schweden relativiert hätte?“, Süddeutsche Zeitung, 11.10.2019 (https://www.sueddeutsche.de/kultur/peter-handke-nobelpreis-serbien-1.4636482)

[14] Исто.

[15] “Blind vor Ergriffenheit”, Zeit, 11.10.2019 (https://www.zeit.de/kultur/literatur/2019-10/peter-handke-literatur-nobelpreis-debatte-moral)

[16] Исто.

[17] „Hätte Handke den Nobelpreis erhalten dürfen? Warum Literaturpreisdebatten zu keinem Ergebnis führen – ein Klärungsversuch“, Literaturkritik (https://literaturkritik.de/haette-handke-nobelpreis-erhalten-duerfen-warum-literaturpreisdebatten-keinem-ergebnis-fuehren-ein-klaerungsversuch,26478.html)

[18] Исто.

[19] Исто.

[20] Исто.

[21] Исто.

[22] На пример: “Johann Hari: Pinter does not deserve the Nobel Prize”, Independent, 6. decembar 2005 (https://www.independent.co.uk/voices/commentators/johann-hari/johann-hari-pinter-does-not-deserve-the-nobel-prize-518299.html).“Када је српски национализам – који је подстицао и неговао Милошевић – почео да пустоши Балкан 1990-их, Пинтеров одговор је био једноставан: за шта год да су владе САД и Велике Британије, ја сам против. Блер и Клинтон осуђују Милошевића? У реду, пријави ме за одбрану Милошевића. Комисија у којој Пинтер седи не тражи само да се Милошевићу омогући правично суђење, већ и да он буде пуштен на слободу јер није крив. Назива га: „Најјачим стубом мира и стабилности на овим просторима“.