КАМЕН КОЈИ ОДБАЦИШЕ ЗИДАРИ (ИКОНЕ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА)

Рођен сам у Чачку 1976. године, завршио сам Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Излагао сам дванаест пута самостално и тридесетак пута колективно у земљи и иностранству. Иконописом се бавим од 2002.године. Радови које излажем настајали су од 2012. године до данас.
То су радови из три циклуса Објављење, Тотем и Васкрс и Боја Бога, а сва три циклуса заправо чине један циклус под називом Место Објављена што би био и назив изложбе.
Кроз сликање ова три циклуса, бавио сам се питањем канона. Шта је канон и шта би канон могао бити? Интересовао ме и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета?
Шта је то пут Иконописаца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема?
Дакле, ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „Објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображај унутар човека, форми културе и уметности.
Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа. Требало би да помоћу тих елемената изгради симбол – икону која ће те елементе да врати у Богослужбени поредак – управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем, а то је да служи култу и да гради култ.
Улажењем у отворен дијалог са савременом уметношћу и налажењем блиског, ако не истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују, али се по форми разликују од, на пример, форми из ренесансе Палеолога, исто као што се разликују, на пример, Комнинска Икона од иконописа из Цркве Часног Крста у манастиру Острог.
Мислим да се на овакав начин сликања Икона успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17. веку, а не копирањем средњевековних предложака, који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини.
Копирање је, између осталог, спољни пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога, такав приступ није уметност већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање.Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је јака уметност ту је јака вера, а без вере нема Цркве.

БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА

Сликар и иконописац Мијалко Ђунисијевић каже да своје радове конципира и израђује полазећи од пронађених и одбачених предмета, а да је прву икону урадио тако што је пронашао даску коју је избацила река и помислио: „Овде би требало да насликам икону“. Као што преображава одбачено и непотребно и претвара га у нешто сушто, а не утилитарно потребно, Ђунисијевић тако преображава и наслеђе савремене уметности, у првом реду апстрактног експресионизма и поп арта, њихове већ примећене религијске аспекте преображавајући у иконичне.

Он не само да није равнодушан према нашем свету непотребном и одбаченом као материјалом од ког и неретко полазећи од ког слика своје радове, него их слика одбаченим четкицама, који бих се често постидели и основношколци. Али он слика перфектно, као да својом стваралачком и молитвеном снагом превазилази ограничења алата и преображава га у нешто више, наслућујући исход свега створеног у васкрсном акту, који ће, можда, како имплицира оваква његова пракса, обухватити не само оно природно, него и оно од човека као иконе Божије створено, као једнако вредно, у пуном смислу оправдавајући људско стваралаштво.

Исто тако, Ђунисијевић не одбацује никога и обраћа се човеку свог времена као човек свог времена, али наглашава да смо сви исто пред Господом и судом његовим, без обзира на наш положај у овом свету, па и у црквеној јерархији, исповедајући да у Цркви заиста нема Грка и Јеврејина и да ће у овом свету понижени наследити Царство небеско. А то као да је превише тврда беседа за наше данашње уши, жељне самооправдавања које би да искупи неодговорност и млакост и склоне уљуљкујућим идеологијама којима често желе да потчине и реч Божију.

Због несклоности копизму и неспорне аутентичности, Ђунисијевића би чак и многи од оних који га цене радије (у безболније, мање обавезујуће) назвали сликарем него иконописцем, али ако је неко код нас иконописац то је, сматрам, Ђунисијевић. Он снажно осећа светост и божанско присуство и тражи начине да га што тачније и прецизније изрази кроз своје стваралаштво, не заклањајући се иза било каквих ауторитета, пракси, традиција. Он све то не одбацује, али је превише одговоран према искуству и доживљају божанске стварности, да би је сабијао у репродуктивне матрице или било какве конструкте. И то, да се, разумемо, не индивидуалистичком и произвољном схватању духовног искуства, него заиста саборном, црквеном, евхаристијском, разумевајући разликовање легиона и саборности – о ком пише на пример Вјачеслав Иванов – при чему саборност у потпуности очувава и афирмише непоновљиву јединственост и апсолутну појединачност људске личности, не остављајући нам простора за јефтине изговоре.

Ђунисијевићеви радови су иконописно утемељени јер су изразитио богословски утемељени и он има смелости да налази нова и до сада невиђена решења да изрази одређене свештене истине. У представи Уласка у Јерусалим, на пример Месију не дочекују само грађани него и смрт, а слика је композицијски врло вешто сливена са представом Распећа, које сваки елемент доводи у целину, која као таква по себи, мада не презентно, добија обрисе аутентичне представе Васкрсења. Жртвовање Исаково се на изузетан начин, у две независне представе на истом паноу, обједињене невероватно пронађеном црвеном бојом (бојом Бога, како каже овај сликар, алудирајући на њену способност да убедљиво представи божанску енергију као присуство и делатност Божију у свету), богословски снажно повезује са жртвом Христовом, осмишљавајући, и то непосредно и доживљајно, смисао сваке жртве и сваког жртвовања.

Ђунисијевић не крије и снажно на својим иконама представља слике зла и палости, али и снагу Божију која их кида, раскида, разбија у парампарчад. Где нема те снаге, као и за оне који је се одричу, постоји само смрт и зло, али где год се она појави смрт и зло беже, као пред огњем. Нема ту баналног идеологизованог тријумфализма, него истинског духовног искуства, које делује изнутра, наизглед тихо и неприметно, али заправо неумољиво, жестоко, пламено, ужасавајуће за све оно што је трулеж у нама, а толико тога је у нама.

Уметност Мијалка Ђинисијевића припада оном најређем, које ствара једну културу, преображавајући затечено у светлости дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде – не решетка и не застор пред невидљивим, не седатив, већ позив, призив, прозор и дах ка оностраном, не као његовој пукој опсервацији него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у пролазности материја и форми, без којих уметност не може. Ђунисијевић спада у оне аристократе уметности, који су неспорни мајстори стила, технике и форме, али који их не идолатризују, увек спремни да их одбаце пред снагом божанске реалности, а ако не да их одбаце, оно свакако да јој их не претпоставе, под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним.

Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, и за као уметнике и љубитеље уметности али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, да не бисмо губили време. кад нам је Господ већ, преко наших ближњих сада и овде, понудио толике дарове. Јер време се ближи.

Владимир Коларић (текст је преузет са портала теологија.нет)

Мијалко Ђунисављевић

KER JESI I KER BIĆEŠ: KEROVI DUŠKA PAUNKOVIĆA

DUŠKO PAUNKOVIĆ književni je prevodilac s ruskog jezika. U Srbiji je promovisao više važnih autora iz ruske književnosti, od kojih su se neki prvi put pojavili na srpskom jeziku u njegovom prevodu (Jurij Mamlejev, Ljudmila Petruševska, Lidija Ginzburg i dr.). Sa bratom Zorislavom Paunkovićem priredio je i preveo sabrana dela Gajta Gazdanova u tri toma (2003-2004), Konstantina Vaginova u jednom tomu (2006) i samostalno je započeo projekat prevođenja sabranih književnih dela Konstantina Leontjeva u četiri toma (2008- ). Dobitnik je nagrada za književno prevođenje – „Jovan Maksimović” (1997), „Miloš Đurić” (2002, 2008), Nagrade grada Beograda (2005). Predsednik je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Duško je glavni i odgovorni urednik časopisa za prevodnu književnost „Mostovi“.

Stella polare donosi izvod iz Paunkovićevog neobičnog stripa Kerovi (čiji je pun naziv Diskretni šarm Kerova), a koji je objavljen 2015. godine kao autorsko izdanje. Od tada do danas ništa se nije promenilo, te su tako Kerovi sve aktuelniji.
Gaspard de la Nuit
Duško Paunković

I OVI VOJNICI… DA SE NE LAŽEMO, TU SU (NIKOLA PILIPOVIĆ MANIK)

Umetnici dolaze sa ugašene zvezde. Sa zemlje se vidi njen sjaj, ali nje nema. Ako dolaze iz mesta koje više ne postoji, kako onda umetnici da opravdaju svoje postojanje na zemlji? Većina ljudi je u pravu kada misli da su umetnici greška prirode i društveni višak. Rekao bih – paradoks. Umetnici su izaslanici jednog sveta koji više nema svoje bilo je, ali više nije, dakle – nema vreme. Ponekad se kaže za nekog umetnika da je “bezvremen“, u smislu da će biti uvek aktuelan, ne samo dok živi i stvara. Između vanvremenskog i aktuelnog nema nikakave dihotomije. Jedna slika u sebi sadrži sve slike koje su naslikane jer i ovaj tren u sebi sadrži svu prošlost i svu budućnost univerzuma. Retki su umetnici koji su svesni činjenice da slikaju u večnom “sada“ i da njihov rad nije ni lep, ni značajan, da nema cenu … Beskrajno dragoceno i beskrajno ništavno susreću se u jednoj tački egzistencije koja se zove kreativnost.  Umetnik oseća da kreativnost menja svet. Pošto zna odakle je, umetnik zna i šta radi i gde ide.  Nikola Pilipović, umetnik iz epruvete – završio je razne umetničke škole i stekao različita iskustva. Baveći se crtanjem više od pola veka on je naučio da uživa u radu. Sa umetnicom Marijom Vauda 1999. osnovao je umetničku grupu MANIK (MA/rija+ NIK/ola) i pod tim imenom, po potrebi, grupa izlaže. Ili pokazuju svoje radove pod drugim imenom. Kako se Nikoli, umetniku iz epruvete, njegovo biološko vreme bliži odlasku na zvezdu koje više nema, tako mu svaki rad postaje, u vremenu dok ga radi, poslednji rad. Zahvaljujući Oliveri Dragišić deo tih “odlazaka“ možete da vidite u njenom reprezentativnom izboru.

Nikola Pilipović rođen je 1957. u Kikindi. Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnihumetnosti, katedra slikarstvo 1986. u Beogradu. Član ULUS- a. Ima status samostalnog umetnika. 

STRIPOGRAFIJA II (ĐORĐE MILOVIĆ)

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni.
Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:

“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.

Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko-tematske obrasce popularne strip serijalizacije.
Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem.

U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma ,u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom ,samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti.

Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.

STRIPOGRAFIJA Đorđa Milovića

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi, pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u, do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:
“Ono što tražim“ (SKC, Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“, (Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“ (Komiko, 2014). Prošle godine je za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album “Crvena konjica“, prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.
Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko – tematske obrasce popularne strip serijalizacije.
Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem.
U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma, u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom, samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti.
Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.

VESELE ŠEZDESETE NA NASLOVNICAMA DOMAĆE ŠTAMPE (Valentina Branković)

Valentina Branković iz Narodne biblioteke Srbije je za Stellapolarebooks pripremila lepu galeriju fotografija naslovnica naših časopisa iz šezdesetih godina. Radi se o nostalgičnom podsećanju na neke od heroja naše i inostrane masovne kulture tog doba. Nisu te šezdesete bile tako savršene, ali za debatu o tome ovde nije „ni vreme, ni mesto“. Milena Dravić, Marčelo Mastrojani, Nikica Marinović, Dušanka Kalanj i ostala znana i neznana lica sa Valentininih fotografija svakako su predstavljala najlepši deo te kompleksne stvarnosti.

Zahvaljujemo Valentini Branković, a zainteresovanima za vintage fotografije iz starih novina preporučujemo njen blog Tandara Mandara.

(Под)сећање на Исток: шуме Мајданпека Спасоја Јоксимовића

Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и „Municipium S“. Поред поезије, Спасоје воли и фотографију. Овде доносимо избор фотографија које је направио у околини Мајданпека.

Savremena Kina u objektivu Bojane Žuže (Zuzana Zux)

Bojana Žuža – o sebi, svojim fotografijama i Kini:

Fotograf, umetnik, radoznali putnik namernik.

Istoričar, istraživač, turistički vodič.

Lenjih i dokonih ljudi gonič.

Optimista sa iskustvom. Energetski mag.

Voli život, voli da ostavi trag.

Voli hrabre, srčane i smele.

Neobične priče, ljude na sve spremne.

Rođena u Bosni i Hercegovini. Diplomirala istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Licencirani turistički vodič. Fotograf. Svoju biografiju obogatila raznoraznim poslovima, ali me fotografija pratila svuda,  dok sam menjala države, poslove, kontinente. Tako su ove fotografije nastale tokom mog boravka u Kini 2016/17 godine.

Na njima možete videti prizore iz carskog Pekinga, šarmantnog Šangaja, Šijana – grada koga čuva besmrtna vojska od terakote, Čengdua – grada pandi, Hong Konga gde se sudaraju Istok i Zapad, mističnog Tibeta i podnožja krova sveta – Himalaja.

Oktobra 2020. godine osvojila sam nagradu za najbolju fotografiju na konkursu “Kina u mojim očima”, koju je organizovao Institut Konfucije povodom Dana državnosti Republike Kine. Nagrada koja mi znači beskrajno mnogo. I kao fotografu i kao čoveku. Koja me podseća na moje neprevaziđeno životno iskustvo koje mi je doneo Daleki Istok.

Kina – zemlja ogromnog prostranstva, jedinstvene logike i svojih životnih pravila. Naučila me mnogo toga, otvorila nove vidike, mogućnosti, ali i bacala na kolena, rušila ego i kalila čelik.  Kad misliš da dovoljno poznaješ sebe, a u stvari ne znaš, kad misliš da ne možeš dalje, a možeš i preko toga. Na tom ličnom putu nastajale su ove fotografije i sa radošću ih delim sa vama.

Svaka fotografija je priča ispričana u jednoj sekundi vremena – jedine neuhvatljive stvari. Uhvatiti trenutak i pretvoriti ga u večnost, to je sveti ovozemaljski zadatak fotografa. Kao fotografu, istoričaru i nezasitom putniku  želja mi je da prikažem ljudski život u njegovoj lepoti, različitosti i jedinstvenosti. Kako ljudi žive negde tamo, sa svojom prošlošću i sadašnjošću. U beskrajnoj borbi i potrazi za srećom i smislom, koja nam je svima zajednička.

Više o mom kreativnom radu možete videti na sajtu www.zuzanazux.com (Instagram: zuzanazuxphotography) mom mestu pod virtuelnim suncem.

АЛБУМ СТАРОГ ЧАЧКА (1870-1941): ГРАД, ЉУДИ, ДОГАЂАЈИ

Приредио Милош Тимотијевић

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004Соколи Чачка 1910-1941Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализмаЗвонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.

Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.

Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.

Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.

Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.

Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.

Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.

Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.

Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.

Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.

Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.

Милош Тимотијевић

  1. СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
  2. ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
  3. БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
  4. ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
  5. ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
  6. ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
  7. МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
  8. ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
  9. СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
  10. СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
  11. КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
  12. ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
  13. СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
  14. КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
  15. СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
  16. СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
  17. СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година