Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beograd. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slиkarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.

KAPA PROFESORA PERIĆA 

Jednog od onih ćudljivih martovskih dana kada se još uvek nosi zimska odeća, kasnog popodneva, već predvečerja, začu se zvono na ulaznim vratima našeg malog neuslovnog stana u kome smo živeli poslednjih nekoliko godina. Supruga tiho ode do vrata i približi se špijunci. ‘Tri čoveka u crnom, verovatno tebe traže’, reče mi šapatom. Nije se valjda ponovo počelo sa crnim trojkama, prvo je što pomislih, ali se odmah setih da je to najverovatnije profesor Perić, naš poznati psiholog, seksolog i kolekcionar umetničkih dela kojeg je moj kolega vajar trebalo da dovede da pogleda, a možda i da kupi, neki od mojih slikarskih radova. 
Sina i ćerku koji su tada bili mlađeg školskog uzrasta, odmah poslasmo u dečiju sobu da ne bi smetali. Novac nam je bio pri kraju, atmosferu smo hteli da učinimo što ozbiljnijom u odnosu na prethodnu, kada se uz smeh jurcalo po stanu. Za svaki slučaj, otišao sam do vrata da i ja bacim pogled da nas neko drugi ne bi iznenadio. Zbog neplaćenih računa, državni izvršitelji su već postajali očekivani posetioci, a možda su pomenute utvare u crnom bili prvi vesnici nastupajućeg neoinformbiroovskog perioda koji se uveliko predosećao. Ipak, bili su to očekivani gosti, a sa njima i mladić kojeg mi je, posle upoznavanja na ulazu, profesor Perić predstavio kao svog sina, postdiplomca istorije umetnosti . 
U odnosu na svoju natprosečnu visinu i oveći telesni gabarit, profesorov stisak ruke bio je prilično labav i hladan, verovatno ne samo zbog spoljašnje temperature vazduha. Video sam ga samo jednom u nekoj TV emisiji, u nekom bračnom savetovalištu, kada mi se sve prikazano nije naročito svidelo, isto kao što se na prvi pogled ni ja njemu, izgleda, nisam svideo. Posetioci su bili odeveni u tamniju zimsku garderobu, a kapa na ovećoj glavi profesora Perića kao da je bila za broj veća. Neka vrsta kondukterske teget kape sa malo većim temenim delom i  zlatnim kuglicama na krajevima oboda iz čije je senke preko tankih staklenih naočara bez okvira izbijao veoma hladan i proračunat profesorski pogled. Kolega vajar se smeškao i, uz neka uobičajena pitanja, pokušavao da izbalansira pomalo neprijatnu situaciju. 
Iako sam se ponašao prilično opušteno i uobičajeno gostoljubivo, nešto negativno lebdelo je u nama i svuda oko nas. Uđosmo u naš već prilično ofucan i slabo osvetljen stan i gosti se rasporediše u dnevnoj sobi. Začudilo me je to što u predsoblju nisu skinuli kapute i druge delove zimske odeće. Možda zbog toga što je u stanu bilo pomalo hladnjikavo, centralno grejanje koje je radilo samo u prepodnevnim časovima polako je prestajalo. Profesor Perić sede u izlizanu fotelju pored mog isto tako izlizanog kauča koje je razdvajao nizak mali stočić koji sam nekada davno napravio. Pored  njega natkasna na kojoj je kraća samostojeća lampa sa ponegde progorelim i od duvanskog dima požutelim abažurom, obasjavala je maslinastu pravougaonu ravan narandžastom svetlošću. Stočić je bio prazan, na brzinu prebrisan i oslobođen predmeta da bismo imali na čemu da pogledamo radove. U pitanju su bili samo crteži, profesor je  uglavnom kolekcionirao crteže akademskih umetnika. 
Na pitanje kolege vajara da li sam pripremio prezentaciju, pokazah na par blokova i omanji kofer što je sve već stajalo kraj mene kada sam seo na ivicu kauča bliže profesoru kako bih mu dao odgovarajuće informacije ukoliko ih bude zatražio. Već petnaestak godina nisam crtao, uglavnom sam slikao, a imao sam priličan broj crteža na svemu i svačemu, na različite teme i iz različitih perioda. 
Čim je onako težak i smoren od hodanja, sa kaputom i kapom na glavi ‘bupnuo’ u fotelju, profesor Perić skide svoju kapu i nekakvim usporenim ritualnim pokretom postavi je tačno na sredinu stočića. Kapa zauze skoro celu njegovu površinu što me je u trenutku prilično iznerviralo, ali to nisam ničim pokazao. Koliko mi je poznato, kapa se skida prilikom ulaska u kuću ili stan kada se kod nekog dođe u posetu. Drugo, na čemu ćemo sada da gledamo crteže jer tu je bilo najviše direktnog svetla, i treće, kapa se ‘zbog baksuza’ nikada ne stavlja na sto ili na krevet, čemu me je moja baba jos u predškolskom uzrastu naučila. Nije prošlo nekoliko trenutaka od tog, za mene u najmanju ruku čudnog čina, hitro ustadoh, uzeh kapu i okačih je na drugi manji čiviluk u dnevnoj sobi da je ne bih dalje nosio u predsoblje. Možda su profesor i ostali prisutni koji su se već zgledali pomislili da igram neku zaumnu igru, da sam je namerno odneo negde u drugu prostoriju i sakrio, možda i sa namerom da je kasnije namažem džemom i pojedem. Profesorov sin se zagonetno smeškao, supruga koja je iz radoznalosti takođe bila u sobi, a ne sa decom gde sam rekao da bude, upitno me i pomalo ljutito posmatrala dok me profesor Perić prostreljivao svojim hladnim pogledom kao da sam mu nešto ukrao ili mu razdvojio gornju polovinu proćelave glave od bledo sivog lica na kome se nije ocrtavala ni najmanja grimasa. I pored toga, očekivao sam njegov panterski skok i ujed za desnu stranu vrata, ali, uz očigledan i skoro opipljiv unutrašnji bes u sebi, sve je držao pod savršenom kontrolom. 
‘Morao sam da Vam pomerim kapu da bismo imali gde da pogledamo crteže’, prekinuh mučnu i već malo dužu tišinu u sobi. Profesor ne reče ništa, dadoh mu jedan od blokova i on stade da lista sadržinu prilično brzo kao da prelistava novine, uz poneko vrlo kratko kobajagi zadržavanje. Tačno se videlo da ih ne gleda, da razmišlja o nečem drugom ili da uopšte ne razmišlja. Tako i sa drugim blokom. Brzina pregleda skoro da je poprimila brzinu brojanja štihova na kraju partije tablića.
U jednom trenutku iz bloka izvadi par naših porodičnih fotografija sa mora koje je verovatno jedno od dece nekada davno tu ubacilo ili su nekako zapale prilikom naših putovanja ili  nekadašnjih čestih selidbi. Ni ja godinama nisam video svoje crteže jer sam ih skoro sve imao u kućnom računaru.
Pruži mi ih uz jedva primetan omalovažavajući smešak u jednom uglu usana što je trebalo da ukaže na moju neprofesionalnost ili čak na aljkavost. Na licu kolege vajara primetih isto nešto podsmešljivo, dok je profesorov sin sa najudaljenijeg mesta od stola, kroz napukli i selotejpom zalepljen prozor odsutno posmatrao prolaznike pod neonskim uličnim osvetljenjem. Uzeh fotografije, iznenadiše me jer ih odavno nisam video, a profesor nastavi sa brzim pregledanjem bez i jedne reči ili primedbe još uvek ne izdvojivši ni jedan rad. Prešao je čak i preko nekih mekših erotskih crteža koje sam davno, negde pred kraj studija nacrtao, i za koje sam se nadao da ce zbog njegove uže profesionalne orijentacije bar neki od njih privući pažnju. Kada je završio sa blokovima podigoh kofer sa ostalim crtežima, međutim, on uviđavno i tiho reče da moraju da žure kod sledećeg umetnika kod koga već imaju zakazano. Drugi put će svakako sve da pogleda, a da mu je dosadašnji uvid u moj rad sasvim dovoljan i da će o svemu još da razmisli. 
Nisu se zadržali duže od dvadesetak minuta, dalje ništa nisam hteo da pitam niti da se na bilo koji način namećem. Gosti ustadoše i uz jedva čujne pozdrave krenuše iz stana.  Ispratih ih do vrata, kolega je bio i dalje srdačan ali pomalo razočaran, dok su profesor i njegov sin okrenuti leđima već  bili na pola stepeništa u silaznoj putanji ka izlazu iz zgrade. Kada konačno odoše, glasno odahnuh, kao da mi neki nevidljivi džak cementa spade sa leđa. 
‘Pa je l’ si baš morao da mu uzmeš kapu kad znaš da smo ostali sa malo para’, dočeka me supruga  još u hodniku.
’Morao sam’, uzvratih, ‘a imamo i još knjiga za prodaju’. U čestim krizama prodali smo bar dva do tri kubika iz naše biblioteke koju je skupljalo nekoliko generacija. Sutradan sam se čuo sa kolegom vajarom, koji mi reče: ‘I nije ti bila neka prezentacija’. ‘Valjda i nije’, rekoh, ’a šta je trebalo da uradim? Da ispeglam neke od radova od pre dvadeset, trideset i više godina i da pokušam da ih izbelim sumpornom parom i tako sređene da ih izložim profesoru Periću na površini presvučenoj sivim plišem pod nereflektujucim staklom !? Možda i da neke od najboljih koje sam uradio na đačkim sveskama u linijama ili kockama, kao i one hemijskim olovkama na paklicama cigareta ili na omotima koverata, precrtam preko njihovih fotokopija na najboljem papiru fabrianu ili aršu i takve da ih pokažem profesoru Periću !? Ipak je veći deo radova bio sasvim u redu, na uobičajenom crtačkom papiru iz školskih blokova različitih veličina i to sigurno nije bio razlog za potpunu profesorovu ignoraciju.’ 
Možda bi sve bolje ispalo uz halogeno osvetljenje i prigušene tonove neke lakše klasične muzike što bi sve ukupno podiglo trenutno raspoloženje profesora i ostalih prisutnih? Ali, posle slučaja sa kapom, siguran sam da mi ništa od navedenog ne bi pomoglo! Čak ni svetao i prostran atelje sa uramljenim i okačenim radovima, sa specijalnim policama i ormarićima za njihovo čuvanje o čemu sam maštao još od studentskih dana. A možda je sve to samo zbog toga što i nisam neki naročito talentovan umetnik, ko bi drugi to znao ako već profesor Perić ne zna? Svaki umetnik, pa i da nije nešto posebno nadaren uvek ima po neki dobar crtež ili bar samo jedan, izgleda da ipak nije bilo to u pitanju. 
Nekoliko nedelja posle ovog nemilog događaja u novinama pročitah najavu otvaranja izložbe ‘Kolekcija crteža profesora Perića’ u najvećoj galeriji našeg strukovnog udruženja. Eto za koliko malo, a i zbog čega ne postadoh naš poznati likovni umetnik, pomislih u trenutku sa manjim osećajem krivice prema svojoj porodici. A kakav me procvat već zalazeće i prilično traljave umetničke karijere čeka kad jednog dana njegov sin postane naš poznati likovni kritičar, to ću tek da vidim. Isto tako, gledaću ubuduće da svoj bračni život što duže održim u harmoničnim odnosima jer naš čuveni seksolog i profesor dr. Perić vreba iz nekog mračnog ćoška poznate državne ustanove u kojoj je zaposlen. Seks je pola zdravlja i tu nema šale. Institut za mentalnu higijenu ‘Laza Lazarevic’ nalazi se u neposrednoj blizini.

Dragan Azdejkovic , 2017 

MINIJATURE

Pred kraj devedesetih, kad se muzika već uveliko slušala na cd uređajima, preturajući po ostavi, nađem oveću zapečaćenu kesu punu zastareih audio kaseta koju sam prilikom poslednje seobe iz glavnog grada desetak godina ranije doneo u varošicu. Pregledajući naslove od kojih sam mnoge već imao na diskovima, u trenutku osetih nostalgiju za nekim vremenima kada su se mrsile trake na kasetašima, a sam fomat kutije, iako malen, neobično mi se dopao i dobih inspiraciju da na kutijama nešto naslikam. Od meni manje bitnih izvođača izaberem dvadesetak, prepariram ih za slikanje uljem  i istog dana krenem sa radom bez neke određene ideje šta će na njima da bude prikazano. Posle nekoliko nedelja slikanja najmanjim četkama i beskrajnog strpljenja bio sam i više nego zadovoljan postignutim. Najvećim delom izmišljeni prostori, uglavnom pejsaži, a naneseni slojevi boja umereno pastuozni. Neke od najuspelijih, kasnijh godina poslužiše mi kao uzor za jedan deo slika srednjeg formata koje sam često sačinjavao u nekoliko sličnh ili približno istih varijanti. Više od polovine tih radova vremenom sam poklonio ili prodao, par njih je ukradeno sa izložbi, jedna iz ateljea, a kada sam 2005. godine izlagao na Bijenalu u Firenci, nekoliko najboljih koje sam uspeo da sačuvam izložio sam kraj većih radova sa kojima sam konkurisao. Obično se ne izlažu mali radovi sa većim, format većih bio je srednji i manji, pa sam ipak uspeo sve da uklopim u zanimljivu celinu kao i tri godine ranije kada sam ih prvi put izložio na samostalnoj izlozbi u Kulturnom centru glavnog grada. Poslednjeg dana izložbe na Bijenalu prodao sam dve minijature, jednu kolegi sa Farskih ostrva,  a drugu nekom italijanskom kolekcionaru na njihov zahtev, kada se duže zadržaše pred mojim slikama. Nezgodan je format za procenu, mali da bi se tražila veća vrednost koja je u nekom sentimentalnom smislu za mene mnogo veća. Iz radoznalosti da vidim koliko bi nešto tako malo procenili, s obzirom da su im se komadi veoma svideli, rekao sam da ne znam koliko koštaju i njima prepustio procenu. Čudno, ali obojica ih proceniše na po sto eura, znajući valjda odakle dolazim i, s obzirom na to da sam na Bijenale otišao sa malo novca, pristao sam. Dan ranije u svečanoj sali Forteze di Baso objavljeno je da sam nagrađen, a oko podneva na mom izlagačkom mestu pojavila se i komisija za otkup sa direktorom Bijenala koji mi je nagradu uručio. Nagrada nije bila novčana, a direktor me upita kolko cenim portrete jer je samo za njih bio zainteresovan. Bio sam iznenađen jer sam očekivao da oni ponude neku cenu u odnosu na to da su prepoznali kvalitet ali i na njihovo dugogodišnje iskustvo u radu sa umetnicima. Bez veze mi je i neprofesionalno, ali i neprijatno, bilo da se cenkam, naročito ne sa direktorom jedne takve smotre. U to vreme nisam imao neko veće iskustvo u prodaji radova, a nikada na izložbi van Srbije iz koje sam tada izašao posle petnaest godina.  Kad su već tako hteli rekao sam im tri puta veću cenu u odnosu na jedan portret istog formata koji sam nekoliko godina ranije prodao u Beogradu. Direktor će, spusti malo, i tako dva, tri puta, dođosmo do beogradske cene ispod koje nisam hteo niže, a koja je i tada za njega bila previsoka ‘Dobre su ti slike al’si mnogo skup slikar’ reče malo podsmešljivo, okrenu se i ode! Posle toga, priđe mi neki pripiti ‘komšija’ slikar iz Bosne koji je već godinama živeo u Italij i koji je izlagao u neposrednoj blizini i kaže mi da to nisam nikako smeo da propustim i da im istog dana ili sutradan odnesem radove  u matičnu galeriju i da kažem da sam se predomislio. Sutra popodne trebao sam da putujem nazad, razmišljao sam da poslušam njegov savet jer se takva prilika za umetnke iz Srbije retko ponavlja, ali se izjutra setim da nisam kupio poklone za porodicu i pre podne provedoh u kupovini u najvećoj trgovačkoj zoni na otvorenom u Firenci. Sve se završi na tome, posle odoh do Forteze, spakovah radove i već popodne krenuh nazad za Srbiju u kojoj niko iz državnih galerija i muzeje za radove koje sam dobio priznanje, narednih nedelja nije bio zainteresovan, niti je bilo ko iz medija hteo da objavi vest o mojoj nagradi. Izgleda da po srpskim kriterijima  nisam dovoljno savremen, šta drugo, verovatno su ovdašnji stručnjaci bolji poznavaoci moderne nego oni iz renesansnog sedišta Evrope. Glavna kustoskinja Kulturnog  centra  pohvali me za nagradu ali, pošto je po njenom mišljenju umetnost klasičnih medijia prilično zanemarena i malo pomognuta od strane domaćih ili stranih sponzora, upita me da li poznajem konceptualnu umetnost i da li bi za promenu mogao njome da se bavim jer je sigurna da bi mi tako bolje išlo!? Poznajem, odgovorih i veoma cenim neke umetnike iz te branše, iako bi mi takav način rada bio mnogo lakši, ipak više volim da slikam. Za neko kraće vreme preostalih pet minijatura uramih pod jednim ramom da se ne bi zagubile i da bi što duže krasile atelje, a istovremo bile podsticaj i inspiracija. Posle jedno tri-četiri godine od Bijenala, upoznah  neke beogradske galeriste koji mi u početku dobro platiše desetak komada, dok su već u drugom talasu otkupa počeli da obaraju cene. Prilično sam spor slikar i ubrzo ostadoh bez radova pa krenuh u neku bržu seriju i varijantu sa špahtlama, što mi je odranije bila želja i za nekoliko srednjih formata  uradim osnovne postavke za dva dana! Posle,vidim, mnogo su veliki za poteze špahtli tih veličina i kad se osušiše od njih izrezah oko tridesetak minijatura različitih dimenzija koje su iziskivale dalji rad četkama. Uz  mnogo rada  neke od njih vremenom sam dovršio, ali ih kao takve još nigde nisam izložio. Taj ciklus nazvao sam Ekspanzije mikro sveta jer su nekakva čudnovata bića dobijena potezima špahtli i dorađena četkama najčešće lebdela uz manji nagoveštaj pokreta, na pozadini koja je često podsećala na podvodni svet ili na uznemireno nebo nad ostrvima i pustopoljima koja su ličela na krajolike neke druge planete. Jednog dana poseti me prijatelj kolekcionar kojem ponudim neke od njih da kupi, ali, on se uhvati baš za onih pet u zajedničkom ramu! U kriznim vremenima i uz odličnu ponudu jedva pristadoh da ih prodam. Za ove iz Mikro sveta preporuči me školskoj drugarici koja je vodila  manju galeriju u centru grada da pokušam da uspostavim saradnju. Prethodno pošaljem radove mejlom i najavim se, u galeriji žena srednjih godina, punija, malo proseda, izgleda mi kao starija usedelica. Poređam minijature po stolu i gospođa me upita: I, šta je to? Kažem naziv ciklusa, a ona će: Ali, opet ne znam šta je to!? Šta ću da kazem ako me neki kupac pita? Pa, neka bića iz pomenutog ciklusa. Odmahuje glavom i moje objašnjenje je očigledno ne zadovoljava. Onda krene da se žali kako je prodaja duže vreme stala, kako inače čine ovdašnji galeristi ne bi li odbili umetnika ili što više snizili cenu. Pa će onda: Znate, videla ih je i moja mama koja je vlasnica galerije, njoj se ne svidjaju, ni ona ne zna šta je to! Pa dobro, onda da završimo ovaj razgovor kad već Vi, vaša mama i vaši kupci uvek morate da znate šta je nešto, već vidim da sam zalutao u gift shop. Obično ne raznosim slike na takva mesta kao i po drugim većim prodajnim galerijama sa svakakvom robom, a u boljim prostorima komisiono se uglavnom zarobe na duže. Izađem na ulicu, Knez Mihajlovu, kad neki pantomimičar obučen u renesansnu odeću na koncima proigrava omanjeg lutka slikara njemu slično obučenog koji vešto slika i poskakuje ispred malog štafelaja! Prizor mi se neobično svideo, eto mene na proleće na glavnoj gradskoj štrafti sa mojim malim drugarom pa šta naslikamo, naslikali smo. Ako nešto pogrešimo, pa, niko nije savršen, a nisam ni ja samo kriv ako nešto ne ispadne kako treba. Prethodne godine nazvaše iz Skupštine grada sa predlogom da u toj ulici ili na Kalemegdanu kao član Udruženja dobijem besplatnu tezgu, ali, prvo moram pred  komisijom da položim ispit iz slikarstva !? Na Tašmajdanu, sa slikarskim priborom i poljskim štafelajem i obavezno da ponesem stolicu da se uvere valjda da l’ umem da naslikam drvo ili klupu!  Pitam je l‘ može hoklica da ne vučem težu tapaciranu stolicu kroz grad, kažu, može, što mi je u trenutku još luđe zazvučalo i čim sam spustio slušalicu odustadoh od te ideje. Posle jedno pet minuta na ulaznim vratima zvoni juče pozvani buba -šinter i dok priprema hemikalije za prskanje kaže mi da je diplomirao fresko slikarstvo pri Bogosloviji, a da ovaj posao radi jer je prinuđen, pa vi sad vidite! Sledeće godine u isto vreme odem do tog odseka za zabavu,  kulturu i turizam grada, rekoh, ajd da popunim formular i da prodajem nešto ili neko iz moje porodice, ukrasnu keramiku, suvenire i sl. smislićemo već šta, kad čć oni meni – zakasnili ste, došli ste poslednjeg dana, sada je 11h  i 15m, a konkurs je važio do jedanaest časova. I tako… A ovo na proleće obavezno, samo moram prvo na lutkarski kurs od nekoliko meseci ako uopšte kod nas postoji. Jedino sam u dilemi koji ću lik za lutana da izaberem, Leonarda ili Pikasa, a mozda i nekog da malo podseća na mene, mada ni Diznijevi junaci u ovakvom poslu nisu za potcenjivanje. Kičica bi i Pinokiju  lepo pristajala.                           

  D. Azdejković, februar, 2021.

MAGAZA

Zbog velikog zagađenja u centru glavnog grada, Božićne praznike i zimski raspust  trebalo je po drugi put da provedem u provinciji kod babe i dede na čistom vazduhu. Polovinom šezdesetih saobraćalo je neuporedivo manje vozila nego danas, ali mnoge zgrade imale su zasebno centralno grejanje na ugalj i još početkom zime zaradih teži oblik bronhitisa. Nerado sam napustio časove početnog engleskog, svoje drugove iz Zmaja od Noćaja i zimske radosti na strmini susedne ulice. Majka me sa stvarima po šoferu autobusa poslala na put i za dva sata brat od ujaka dočekao me sa sankama na autobuskoj stanici. Nije mi se sviđalo što ću opet da pijučem kraj ognjišta babinog šporeta smederevca, ali takav je bio običaj. I druga deca naše najbliže rodbine koja bi se na Badnje veče zatekla u kuhinji isto su činila. Već je padao mrak, varošica obavijena maglom i ledom, tek po neki užurbani prolaznik na slabo osvetljenim ulicama. Kada smo skrenuli u naš sokak i stigli do nemačke garaže zaostale iz drugog svetskog rata, bolno se podsetih događaja od prethodnog leta. Nedaleko odatle brat i ja igrali smo se loptom ispred dvorišta kada je moj mali crno-beli mešanac Riki pred nama nastradao pod točkovima tečinog zaobljenog sivog mercedesa. Naš teča je sa porodicom dolazio samo preko leta, bio je šofer u Saveznom izvršnom veću, automobil nije bio njegov, što smo tek kasnije mi deca saznali. Inače, fini čovek, poreklom iz Bijelog polja, po nekad  bi više nas braće i sestara koji smo se  za  vreme godišnjih odmora sa raznih strana  u postojbini okupljali, smestio u auto i vozikao nas uokolo, a jednom nas je vodio u baštu gradske kafane na sok od maline. I njemu je bilo žao, nije to uradio namerno, pošao u rikverc, a Rikija je brat u tom trenutku pozvao sa druge strane ulice. U to vreme,varošicom kraj reke Mlave prošao bi tek poneki kamion, kamionet ili fića, tada retkost i prestiž skoro za svakoga. Teča je u novom mercedesu izgledao kao sa filma, za lokalni prevoz uglavnom su služile konjske zaprege, motori i bicikli. Još uvek mi je u ušima odzvanjalo njegovo kratkotrajno skavlikanje i poslednji hropac dok mu je rozikasta pena izlazila na usta i njegovu crnu, uvek sjajnu njuškicu. Srećom, nije se dugo mučio i ubrzo je uginuo kraj ograde naše kuće u šancu za odvod kišnice. Kada bi posle kiša vode nadošle, često sam na tom mestu oduvavao spore sazrelog maslačka i zamišljao da je invazija padobranaca na ostrva i obale divlje reke kojom je negde daleko otputovala Rikijeva mala pseća duša. Brat i ja sahranili smo ga u rastresitu zemlju na kraj bašte ispod stare kruške koju je naša baba davno kao devojka zasadila. Od dva štapa napravili smo krst, učvrstili ga suvom travom i ispleli venac od raznobojnog sitnog cveća i listova biljaka izraslih kraj puta. Riki mi je bio najbolji drug i svuda je išao za mnom, voleo sam ga više i od tog brata nekoliko godina starijeg, ponekad heroja, a često budale koja je gledala da mi se podsmeva iako nije bio naročito pametan i bio je nikakav đak u školi. Jednog od sledećih dana zimskog raspusta, kada se zasitismo igara u bližem i daljem komšiluku, on me pozva na sankanje kraj zaleđene reke u blizini drvenog gradskog mosta odakle smo se sa drugom decom zaletali sa strmog keja stižući sve do suprotne obale. Odjednom, led se zrakasto raspukao i nekoliko nas nađosmo smo se u vodi do iznad pojasa. Brat je uspeo da izbegne zimsko kupanje smejući mi se dok sam se jedva izvlačio između tankih pločastih santi u panici da što pre izađem iz ledene vode. Skroz sam bio mokar, usput sam izvlačio i njegove teške gvozdene sanke na kojima me posle ubrzanim hodom vukao prema kući. Tada mi se kuća činila mnogo daljom nego što je bila, a kuhinja i babin šporet kao jedino moguće spasenje. Da bi popravio prethodni loš utisak koji je ostavio, kada smo stigli do glavne ulice zakačio je nas i sanke za zadnji deo zaprege sa saonicama koje su tog trenuka uglačanim putem prolazile. Kočijaš nas primeti tek kad smo stigli do crkve i skretanja za našu ulicu. Okrenu se, opsova i ošinu par puta bičem u našem pravcu. Često bi se i po nekoliko dece na sankama ili na klizaljkama zakačilo. Srećom, izbegoh bič po licu i pod ogolelim stablima lipa pobelelim od inja, nastavismo ka našoj kući. Već sam se dobro namrzao, odeća se postepeno ledila, kapu i šal sam u nezgodi negde usput izgubio. U celom komšiluku baba je bila poznata po preglasnom besu i da se ne bi naljutila što me kući dovodi u takvom stanju brat me odvede u najtrošniju i najmanju građevinu na kraj dvorišta, takozvanu magazu, gde je deda, kasapin, štavio i razapinjao kože ovaca i jagnjadi koje su se sušile po zidovima ili visile sa plafona.Veću prostoriju od zemljanog naboja neprijatnog mirisa osvetljavao je samo jedan visoko podignut prozor sa drvenim krstastim ramom po sredini. Tu me je ostavio da čekam i neopaženo se uvukao u kuću da bi mi doneo suvu presvlaku i ostalu potrebnu odeću. Dugo se zadržao, odeća mi je ponegde bila zaleđena i slična razapetim kožama koje su me okruživale. Baba ga je uhvatila na delu i prilično se čulo kada je dobio varjačom po nogama, a ja jaku prehladu i deo raspusta provedoh u krevetu. Kada sam malo prezdravio i kada je već trebalo da se vratim u glavni grad roditeljima, jednog prepodneva na vratima se pojavi moja majka sa putnom torbom. Kaze da se čula sa ujakom, našao joj posao nastavnice u vlaškom selu udaljenom desetak kilometara od varošice. Otac je ostao da sredi dokumenta za bolovanje na kome je bio od prošlog leta kada se oboje vratiše sa privremenog rada iz Brisela. Za nekoliko dana škole su počinjale sa nastavom i jednog predvečerja majka i ja ukrcasmo se na konjsku zapregu na saonicama sa kočijašem u gunju i čupavoj šubari i preko snežnih brda i dolina za nešto više od sat vremena stigosmo po mesečini u nastavničku koloniju. Pozdravih se sa engleskim ali ne sa svojim beogradskim drugovima i strmom ulicom Rige od Fere. U drugom polugodištu drugog razreda završih u školi kao jedino srpsko dete gde su đaci na odmorima govorili sasvim drugačijim jezikom. Otac je uskoro iz Beograda trebao da stigne, neki nov i za nas nepoznat život bio je pred nama.                                                                   

  D.Azdejković, maj  2020