Брлог је постао моје гнездо (сећање на Миодрага Булатовића)

Поводом годишњице смрти једног од највећих српских писаца прошлог века доносимо делове његових интервјуа за домаћу штампу.

Шта је за Вас, Булатовићу, књижевност?

Књижевност је не само интерпретација живота, већ и наука о животу… И кад смо код “сабирања”, држим да се литература једног писца, или целе једне књижевности, не цени првенствено по стилу, који је дат једном за свагда и којим се више не може изненадити, већ по количини захваћеног материјала, по томе колико су тај писац или та књижевност приложили својих образина свеопштој људској галерили ликова. Писац ликове не дели на сликовите и несликовите, на импресивне и неимпресивне. Чак и кад показује гнусобе, писац покушава да открије старо злато. Писац се не цени само по уметничкој снази, већ и по снази своје љубави. Писац који не крунише живот, који све не позлати, није ни оригиналан, ни поштен писац. Писац није историчар, јер зна да његова литература, да песништво, претходе историји. Књижевност је паралелна, неформална, најбоља историја. Писац се бори противу датума, који најчешће изражавају лаж. Писац мора да зна да ће будућа покољења о историји, о догађањима, судити по стиховима, по сликама…

(НИН 15. новембар 1981, “Исмевање политичке порнографије”, интервју/Драган Барјактаревић)

Вратимо се сада вашем управо завршеном “терористичком” кругу. Шта сте преживели, шта сте морали преживети да бисте упознали своје јунаке? Претпостављам да се терористи не могу измишљати на основу вести из новина.

Гледао сам како огромне скупине људи труну у паралелном свету данашњице. Емигрант је постао моја опсесија, емигрант као стање духа, више него емигрант као политички случај. На једном месту, у “Људима са четири прста”, каже се да је надградња у подземљу, да се доле догађају античке трагедије. Поетика се, како ја видим, најбоље остваривала у регионима међународних кртичњака. Лиризам нигде није тако јак као доле. Доле је цео свет, горе је само половина.

Нисте ми одговорили на питање: како сте упознавали своје јунаке? Где? И која је била цена тог упознавања?

Нема ту никакве мистификације. Од мог доласка у град, па до дана данашњег, ја се са дна нисам ни помакао. Некад сам страсно стремио горе, сад ми је лепше овде. Брлог је постао моје гнездо. Поменућу “Људе са четири прста”, “Пети прст” и “Гуло, гуло”. Да бих написао те књиге, морао сам годинама живети на самом самцитом дну, без наде, свестан да нема разумавања ни за мене ни за моју књижевност, бар што се завичаја тиче, али потпуно уверен да ће све то народ позлатити. Нисам ја вегетирао са подземљашким живљем зато што сам то силно желео, већ што сам морао. Срео сам необичне људе, геније зла и убице голубијег срца, физички и духовно преполовљене сподобе, самлевене телесине, осакаћене душе. О том емигрантском народу Европе хтео сам да напишем неколико поема, да се одужим за мрак који ме је учинио богатијим и племенитијим. Ишао сам тамо где други нису ни хтели, нити су смели. Не знам да ли је храброст вуцарати се са легионарима, не само са момцима из Легије странаца, већ и са другима, са припадницима осталих легија, којима обилује подземна фауна. Имао сам прилике да посматрам права метафизичка бића, личности које изгледају као да су искорачиле из свезака Достојевског. А свако ко је гледао тај свет, зна важност и потврду књижевности.

(НИН, 19. јун 1983, “Писац који није ухваћен”, интервју/Мило Глигоријевић)

На питање, одакле толико интересовање за Влада Цепаша Дракулу, озлоглашеног вампира, Миодраг Булатовић каже:

Откад пишем, мене интересују озлоглашени, или боље рећи оклеветани људи. Колико знам, оклеветанијег човека од влашког јунака и принца Дракуле нема – нема. Њему је приписано све, све што људи желе да виде код другог, све што је у њима крволочно, вампирско. Вампири су били Турци које је он масакрирао… Ниједног од потврђених зликоваца овог времена, укључујући и оне с којима смо се недавно растали, не видим у кругу влашког витеза. Он није ширио пропаганду, није седео у топлом док су дивизије нестајале у снежним просторима. Он није лагао, није крао, ни стварао крематорије, нити острва гуја отровница. Држао је реч, чврсто, као и мач. Стога су га уважавали и љути противници, с једне стране Исток, османски, оријентални, а с друге Запад, који се лажно односио према њему, али му се дивио као крсташу и борцу против силеџијске окупације.

(Политика, 20. април 1990, “Ко је Дракула”, С. Беара)

У вама очито постоји нешто демонско?

Кад би човек то сам за себе рекао, или би то престао да буде, или би се уплашио самог себе.

(Дуга, 30. март-12. Април 1991. “Комунисти су ме уштројили”, интервју/Душка Јованић)