Stari Grci nam nude jednu upečatljivu priču o važnosti pamćenja: jedan tesalijski plemić je organizovao gozbu i pozvao pesnika Simonida sa Keja da opeva domaćina. Pesnik je to uradio ali je deo pesme posvetio božanskim blizancima Kastoru i Poluksu. Domaćin, pomalo besan, rekao je pesniku da će mu isplatiti samo pola dogovorene sume za panegirik, a da mu ostatak isplate Kastor i Poluks. Ubrzo, Simonid je bio pozvan da izađe napolje jer ga tamo čekaju dva mladića. Dok se nalazio napolju, krov prostorije u kojoj se održavala gozba je pao i svi gosti, uključujući i domaćina, su poginuli. Leševi poginulih su bili toliko izmrcvareni da rodbina koja je došla da ih preuzme nije mogla da ih prepozna. Ali, Simonid je tačno znao gde je ko sedeo za stolom i mogao je da pokaže rodbini gde se nalaze njihovi pokojni rođaci. Tako su Poluks i Kastor platili pesniku što ih je opevao u panegiriku i to dvostruko, jer je Simonid bio jedini koji je preživeo nesrećno obrušavanje krova i jer je preko Ciceronovog spisa „O govorniku“  ušao u istoriju kulture i civilizacije.

[…]

Antički Grci su nam dali i Letu i Mnemosinu. „Kud ko želi nek izvoli: ko će mozak da odmori, njega vozim na Otavu, vozim i za Nedođiju, Kerberijsku Paklenicu, Prokletiju, Bestragiju. ’Ajd narode, sad navali, ’ajde ko će?“ Tako Heron, čamdžija u Hadu, poput svojih kolega iz „gornjeg“ sveta, iz atinskog ili kakvog drugog pristaništa, vašarski doziva mušterije obećavajući put do obale Lete onima koji žele mozak da odmore. Grci su verovali da je Leta jedna od reka u Podzemlju čijim se vodama napajaju duše mrtvih da bi zaboravili svoj zemaljski život. U „Državi“ Platon kaže da duše koje treba ponovo da se rode stupaju prvo na Letino polje, „prolazeći kroz strašnu žegu i sparinu, jer to polje beše bez drveća i svega onoga što na zemlji raste.“ Zatim je svaka duša morala da pije iz reke Amelete čiju vodu ni jedna posuda ne može zadržati. Reka Amelete etimološki označava „bezbrižnost“ (ameleia) tako da Platon zapravo tvrdi da se sa bezbrižnošću otklanja podsticaj sećanja, odnosno znanje i da nastupa potpuni zaborav, da duša tako postaje prazna posuda te tako i spremna za novi život.

[…]

Nasuprot Lete, stari Grci su imali i Mnemosinu, titanku, ćerku Urana i Geje, personifikaciju pamćenja. Po mitu, Mnemosini se Zevs približio u Eleuteri i devet noći je ostao sjedinjen sa njom. Potom je Mnemosina, u blizini Olimpa, rodila Zevsu devet kćeri, devet muza koje će opevati slavu svog oca i ostalih bogova. Kada je Hermes pronašao kitaru, on je prvo Mnemosinu počastvovao svojom pesmom. U Trofonijevom proročištu, u Lebadeji, nalazili su se izvori Mnemosine i Lete.

Orfičari, sledbenici mitskog pevača i harfiste Orfeja iz Trakije, pridavali su veliki značaj pamćenju i Mnemosini. Orfičke zlatne tablice, nađene u grobovima južne Italije i Krita, od kojih neke potiču iz 5. veka pre n.e, kažu: .„Levo od Hadovog boravišta, naići ćeš na jedan izvor kraj kojeg raste beli čempres; nemoj mu se suviše približavati. No, naći ćeš tako i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda, a nju čuvaju budni stražari. Reci im: ,Ja sam dete Zemlje i Zvezdanog Neba, vi to znate, ali gorim i umirem od žeđi. Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja!’ I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora, a potom ćeš vladati sa ostalim junacima.“ Izvor za koji tablice kažu da mu se ne prilazi je Letin jer orfičari  nisu želeli da budu deo ciklusa patnje ponovnog rađanja, nisu želeli zaborav već sećanje. Ovaj religijski pokret je bio dosta rasprostranjen u Grčkoj u 6. i 5. veku pre n.e. Njegovi pripadnici su verovali da je duša čoveka besmrtna i da je božanske prirode, kao i da ona zbog prvobitnog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo, odnosno sjedinjuje se sa božanskim. Zato je orfičarima bilo važno jezero Pamćenja jer se pijenjem sa njegovog izvora čovek prisećao svog božanskog porekla.

[…]

Ovim shvatanjem sećanja kao vraćanja ili uranjanja u sopstvenu suštinu koja je zapravo i suština (logos) svih stvari, dat je i okvir zaborava kao udaljavanja čoveka od sopstvene suštine. U ovom smislu, shvatanje sećanja i zaborava antičkih mislioca je izuzetno blisko budističkom, odnosno indijskoj religijskog misli uopšte koja kaže da je apsolutno znanje identično sa apsolutnim sećanjem, dok se neznanje izjednačava sa nepoznavanjem samog sebe. U budizmu, meditacija ili unutra usmerena koncentracija pažnje na određene predmete ili teme, predstavlja glavnu duhovnu disciplinu za postizanje konačnog spasenja ili nirvane. Onaj ko upražnjava meditativnu praksu sećanja, postepeno se vraća unazad do boravka u materici, a potom i do prošlih života sve dok ne stigne do trenutka prvobitnog bivanja u svetu u kojem vreme više ne postoji, odnosno dostigne nirvanu, stanje blažene večne sadašnjosti, nepomućenog mira, utrnuća plamenova želje usmerene na samog sebe, odnosno Apsoluta ili konačne spoznaje. Ali, čini se da na to možemo gledati i na drugačiji način a ne kao na pronalaženje sopstvene suštine. Naime, shvaćena na ovaj način apsolutna sloboda ili spoznaja ima svoju cenu – potpuno odricanje od života i ljudske ličnosti. Iz toga proizilazi da čovek, onog trenutka kada zaboravi svoju prošlost, svoj mikrokosmos, postane deo makrokosmosa i da time – gubitkom sećanja na sopstveni život, zapravo prestaje da bude ličnost.

[…]

Veština pamćenja se može predstaviti kao beleženje u glavi – prvo se određuju „mesta“ koja se uglavnom porede sa izgrađivanjem detaljne slike unutrašnjosti građevine u mislima. U okviru građevine, određuju se mesta za koje se vezuju sadržaji. „Mesta“ se najčešće upoređuju sa voštanim tablicama ili papirusom, a sadržaji sa slovima. Važno je i da „mesta“ budu u nizovima i da se pamte po redosledu. Uspostavljanje „mesta“ je od velikog značaja jer se ista mesta mogu koristiti svaki put ali sa drugim sadržajima. „Mesta“ ostaju u pamćenju ali se sadržaji brišu kad prestanemo da ih koristimo.

Posle određivanja „mesta“ pristupa se izgradnji „slika“. Postojale su dve vrste slika – za „stvari“ (res) i za „reči“ (verba). „Stvari“ su činile sadržaj govora, dok su „reči“ bile jezik kojim se sadržaj izgovarao. Kada se pamćenje vežbalo da bi poslužilo kao podsetnik za poredak misli, tvrdnji i sl. onda se ta vrsta pamćenja zvala „memoria rerum“, a kada se onaj koji vežba trudio da zapamti svaku pojedinačnu reč u govoru kao što mi danas radimo, onda se ta vrsta pamćenja zvala „memoria verborum.“ Idealni govornik bi zapamtio i „stvari“ i „reči“ ali je verovatno da je to bilo prilično retko jer Ciceron govori o tome kao o idealu.

Kako bi bilo malo jasnije kako je postupak „mesta“ i „slika“ zapravo izgledao, ovde ćemo navesti veoma jasan primer koji navodi autor „Ad Herenniuma“. Dakle, potrebno je da zamislimo da smo advokati odbrane u sudskom postupku. Optužnica glasi: optuženik je izvršio ubistvo otrovavši čoveka, a motiv je želja optuženika da dobije nasledstvo. Tužilac tvrdi da ima više svedoka. Kao memorijska slika slučaja predlaže se sledeće: zamislimo sobu i čoveka koji je ubijen kako leži u krevetu. Čovek mora da bude neko upadljiv koga ćemo se lako setiti. Branjenik stoji pored kreveta sa čašom u desnoj ruci, voštanom tablicom u levoj i ovnujskim testistima na četvrtom prstu iste ruke. Dajući upadljivo lice čoveku koji leži, lako se zapamti onaj koji je otrovan, čaša treba da podseti da je čovek otrovan, tablice da podsete na testament ili nasledstvo, a testisi, zbog glasovne sličnosti sa latinskom rečju „testes“, treba da podsete na svedoke. Dakle, to je prvo „memorijsko mesto“, na sledeća „mesta“ se stavljaju ostali navodi optužbe i detalji slučaja. „Mesta“ čuvaju redosled činjenica, a slike opisuju te činjenice.

[…]

Na kratko ćemo otploviti prema ostrvima, Velikoj Britaniji i Irskoj, u vreme Cezara. U “Zapisima o galskom ratu” (Commentarii de bello Gallico), Cezar, govoreći o svom pohodu protiv “slobodne Galije” pedesetih godina pre n.e, daje zanimljiv opis druida, najvažnijeg reda uz vitezove u antičkom keltskom društvu pošto su druidi, sem što su obavljali verske funkcije, bili zaduženi i za političke, sudske i mnoge druge poslove, osim vojnih. Po rečima Cezara, druidima vera nije dozvoljavala da zapisuju svoja religijska učenja koja su bila u stihovima. Bili su pismeni i sve što je bilo u vezi sa svetovnim poslovima, zapisivali su grčkim pismom. Kao razlog zašto nisu zapisivali religijska učenja navodi to što nisu želeli da se njihova doktrina raširi po narodu, ali i zato da se njihovi učenici ne bi oslanjali na pisanu reč te tako zapostavili svoju sposobnost pamćenja i učenja, čemu su drudi pridavali veliki značaj. Zato su se oni koji su se pripremali za druidski poziv školovali i po dvadeset godina. Podučavanje je moralo bilo tajno jer je njihova religija bila ezoterična, tj. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. Sami religijski tekstovi su bili u stihovima jer ritmovi usmenog stiha podstiču pamćenje i podsećanje.

Slične misli je imao i Platon. Sokrat u “Fedru” priča o otkriću pisma boga Teuta i o tome kako je Teut hvalio taj svoj izum egipatskom kralju Tamu, jer će pismo ojačati pamćenje čovečanstva. Egipatski kralj mu, naprotiv, odgovara da će time ljudsko pamćenje biti oslabljeno, a ne ojačano.  Mnogi teoretičari danas smatraju da se istoriografija rodila kao nova “ars memoriae” upravo zbog razvoja pismenosti čime je usmeno prenošenje izgubilo svoju ekskluzivnost a čime se objašnjava i “zaboravnost” savremenog čoveka.

[…]

Ipak, usmeno prenošenje predanja u narodu je uspevalo da očuva nasleđa starija od hrišćanskog, sve do novijeg doba. Kao izrazit primer ćemo navesti kult boginje koji je poštovan u selu Eleusini u Grčkoj gde su se u antičkom periodu slavile eleusinske misterije u čast Demetre. Do početka 19. veka u selu je postojala statua boginje plodnosti koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem kako bi dala zemlji plodnost. 1820. godine statutu je uzeo E.D. Klark i predao je Univerzitetu u Kembridžu iako su mu seljaci pružili oružani otpor. I pored toga što je statua odneta, kult boginje je nastavio da se poštuje i u 20. veku. Važno je istaći i da su eleusinske misterije živele na helenskom tlu i pre ustanovljavanja tzv. homerske religije, iako potiskivan čak i tokom helenskog perioda, kult Demetre je uspeo da nadživi i helenska božanstva i hrišćanstvo, kao što smo imali prilike da vidimo. Ovde, moglo bi se reći, imamo neočekivani primer trajnosti pamćenja. Na selu je to prehrišćansko nasleđe mnogo duže živelo, a živi, čini se, i danas. Zanimljivo je da je latinska reč paganus označavala paganina – neznabošca, ali i seljaka.

[…]

Pozitivizam je svojom teorijom da su informacije primljene putem čula i interpretirane razumom i logikom, isključivi izvor znanja,  negirao osnovnu ideju Platona i drugih mislioca iz ranijih perioda da se postojanje stvari ne može objasniti isključivo na osnovu materijalnih uzroka, ni iz mehaničkih procesa. Uzdizanje nauke jeste dovelo do razvoja različitih naučnih disciplina i usavršavanja njihovih metoda, ali, s druge strane, čini se da je taj pristup doveo do rasparčavanja ljudskog znanja a time do nemogućnosti sagledavanja pojava u njihovom totalitetu. Isto tako, antička, ali i kasnija zaokupljenost pitanjima metafizike, bila je sastavni deo ljudske misli, od novog veka se pak ta pitanja sele u domen nauke – filozofije, i tako postaju predmet interesovanja samo „posvećenih“ u filozofiju, odnosno obrazovanih. Time ljudi, moglo bi se reći, ostaju lišeni suštine.

„Nauka će moći zadovoljiti, i zaista zadovoljava, u velikoj meri naše rastuće logične ili intelektualne potrebe, našu želju za znanjem i upoznavanjem istine. Međutim, nauka ne zadovoljava naše osećajne i voljne potrebe, našu žeđ za besmrtnošću; i ne samo da je ne zadovoljava, ona joj protivreči. Racionalna istina i život su oprečni.“

Španski filozof i pisac Migel de Unamuno je na početku 20. veka pisao: „Nauka će moći zadovoljiti, i zaista zadovoljava, u velikoj meri naše rastuće logične ili intelektualne potrebe, našu želju za znanjem i upoznavanjem istine. Međutim, nauka ne zadovoljava naše osećajne i voljne potrebe, našu žeđ za besmrtnošću; i ne samo da je ne zadovoljava, ona joj protivreči. Racionalna istina i život su oprečni.“ Ili, kako nam ubedljivo tvrdi ruski filozof Lav Šestov: „… razum po svojoj prirodi najviše na svetu mrzi život jer u njemu oseća svog najljućeg neprijatelja.“ Mogli bismo reći da je u prošlosti postojala borba da se Svetovno zaštiti od Svetoga, a u savremenom dobu pak imamo borbu da se Sveto zaštiti od Svetovnog, borbu da religiozni život ponovo stekne prava „u okvirima kulture koja je kanonizovala svoju sopstvenu svetovnost.“ I to ne samo prava religioznog života, dodali bismo, već svih onih pitanja koja se tiču unutrašnjeg života pojedinca, njegovog sopstva, i pitanja metafizike na koje Razum ne može da dâ odgovor, ili nas barem ti odgovori ne zadovoljavaju. Čini se da će Razum i duhovno stalno biti u oštrom sukobu, jer racionalizam zahteva jezičku preciznost, tačnije sve nauke utvrđuju svoje predmete istraživanja koji moraju biti jasno jezički definisani. Pitanja duha, s druge strane, obično leže izvan jezičke sposobnosti. Kako je naglašavao Karl Jaspers. „Tumačenje dolazi do svoje granice tamo gde jezik prestaje. Ono se dovršava u ćutanju. Pa ipak, ova granica je tamo jedino kroz jezik.“ Stoga, mogli bismo reći da jezik određuje granice spoznaji i da to savremena nauka zanemaruje. Toga je, izgleda, Džejms Džojs bio bolno svestan, i otud njegovo nastojanje da stvori novi jezik jer je smatrao da ga engleski jezik zatvara unutar granica engleske kulture i mišljenja.

[…]

Tokom pedesetih godina prošlog veka, rusko-američki sociolog Pitirim Sorokin, govoreći o krizi Zapadnog društva, navodi da je neophodna izgradnja novog sistema apsolutnih i univerzalnih vrednosti koje su nespojive sa čulnim mentalitetom i kulturom koja je suštinski utilitaristička i hedonistička. Smatrao je da je potrebno iz „čulne“ kulture, kako je nazvao zapadnu kulturu, preći u ideacionu ili idealističku kulturu. Po njemu, do istine se dolazi kroz istinu čula, istinu razuma i istinu vere, pa nam samo ovaj trostruki integralni sistem istine omogućava pravo saznavanje stvarnosti. Svaki sistem odvojen od ostalih postaje manje verodostojan i ukoliko u društvu dominira samo jedan sistem, a u slučaju savremenog društva u pitanju je dominacija sistema razuma koji suzbija druge sisteme pod maskom istine, u tom slučaju društvo ide prema neznanju, osiromašenju i ispraznim vrednostima. Po Sorokinu, s kojim se, čini se, moramo složiti i mi ljudi današnjice, savremeni empirizam tragično sužava domen stvarnosti na njen empirički aspekt, a time se sužavaju beskrajna bogatstva sociokulturne i kosmičke stvarnosti. Lav Šestov je bio istog mišljenja. Po njemu, helenska tradicija od Aristotela negira druge načine dolaženja do istine sem razumom i da je to osnova filozofije, racionalne misli uopšte, koja rukovodi savremenim čovekom.

Na sličnom tragu je bio Dimitrije Sergejev, jugoslovenski sociolog koji je tokom naučnog skupa u Ohridu o metodologiji društvenih nauka održanom davne 1965. godine rekao sledeće: „Pitanje cjeline, pitanje društvenih struktura koje svoj oblik i smisao zahvaljuju toj cjelini je neobično važno pitanje, tek interesom za tu sferu mi zaista možemo biti društveno odgovorni činioci svoje historije. […] Odakle onda tolika potreba za empirijskim istraživanjima koja nemaju solidnu teorijsku osnovu. Odakle ta potreba da se istražuje, a da se istovremeno ne razmišlja, da se nalaze podaci, a da se oni često ne objašnjavaju. Pored drugih općepoznatih razloga neobično snažan val praznog empirizma može se objasniti i prenošenjem jednog određenog smisla iz svijeta industrije u svijet nauke. Ovo prenošenje izgleda da je danas univerzalno. […] Prijenos o kome je riječ možemo osjetiti u cjeloj kulturi. Njome je zaražena poezija, slikarstvo, njome je zaražena misao svakog čovjeka, jer on svakim danom sve više ‘apstrahira’, ’kvantificira’ i ’kalkulira’ životne procese. Prijenos možemo osjetiti u području društvenih nauka u poplavi empirizma i statistike za koje se ne traži misaono opravdanje. Brzi i mehanički ritam mašina postaje mehaničko i nervozno jurenje za podacima i odbacivanje svakog općenitog rezoniranja kao nemogućeg i besmislenog. Ovo odbacivanje da se sagleda cjelina je dakako i odbacivanje odgvornosti ne samo za tu cjelinu već i za budućnost i za određenje sebe kao čovjeka.“

[…]

Tokom Drugog svetskog rata, britanski lekari, poučeni iskustvima iz prethodnog rata su bili spremni za priliv velikog broja vojnika sa različitim mentalnim smetnjama izazvanim traumatičnim ratnim iskustvom. Posle evakuacije Denkerka 1940. psihijatrijske bolnice u Engleskoj su bile preplavljene traumatizovanim vojnicima koji su bili lečeni barbituratima poput amobarbitala, nembutala, pentotala (natrijum tiopental) i kasnije etra. Barbiturati zapravo spadaju u grupu umirujućih sredstava – psihodepresora, i kao takvi služe, pored ublažavanja raznih bolova, i za lečenje epilepsije, kao i za anesteziju pri medicinskim intervencijama.

Zanimljivo je da su, kada je počelo bombardovanje Londona, i sami lekari psihijatrijskih bolnica u Londonu, počeli da uzimaju etar. Tako su i pacijenti i lekari u jeku rata šetali bolnicama u stanju povišene euforije.

Vojnicima su davane manje doze  barbiturata jer se verovalo da je pod njihovim uticajem moguće dopreti do autentičnog sećanja na traumatično iskustvo koje je uzrok anksioznosti. Time su, kako se verovalo, pacijenti ponovo proživljavali traumatično iskustvo iz borbe koje je bilo potisnuto, a cilj je bio da se pacijent na taj način naknadno i na racionalan način izbori sa emocijama koje prate traumatična sećanja pošto u trenutku kad su imali traumatično iskustvo, ono je bilo praćeno “katastrofalnim odbrambenim tehnikama.” Mnogi psihijatri su smatrali da su ta sećanja izazvana barbituratima bili zapravo mešavina sećanja i fantazije, dok je većina bila ubeđena da su ona autentična i istinita i da se nalaze netaknuta u umu pacijenata.

I pored postojanja glasova koji su govorili protiv upotrebe barbiturata u lečenju mentalnih poremećaja i sumnje u njihovu delotvornost na duže staze, vojske su rado prihvatile njihovu primenu u lečenju vojnika koje je brzo trebalo vratiti na front. Doduše, u Americi su vojne starešine smatrale da traume mogu biti prisutne samo kod ljudi koji su mentalno slabi, ali da će oni biti odbijeni prilikom regrutacije tako da u službi gotovo nisu ni imali psihijatre. Do promene stava je došlo već 1943. godine kada su se američki vojnici uključili u ratne borbe i kada se javila bojazan da će američke vojne snage izgubiti polovinu ljudstva usled traume i psihičkih problema. Od te godine uz sve borbene oblasti su postavljane psihijatrijske službe. S obzirom da nije bilo dozvoljeno otpuštanje iz vojske, lekari su bili prinuđeni da na brzinu “spasu” svakog pacijenta sa traumom i da ga vrate na bojište. Broj vojnika sa traumom je bio tako veliki da su mnogi lekari koji nisu imali ni vojnu ni psihijatrijsku obuku bili naterani da obavljaju posao psihijatra. Tako, od 1943. godine svi vojnici kojima je dijagnostikovana ozbiljna anksioznost su bili lečeni barbituratima koji su se davali intravenozno.

Vojska SAD je napravila i niz dokumentarnih fimova koji su imali za cilj da pomognu lekarima da prepoznaju simptome psihičkih promećaja i da ih upute u lečenja. Jedan od tih filmova iz 1945. godine (Combat Exhaustion) je počinjao objašnjenjem, odsnosno odbacivanje ranijeg verovanja da je ratna trauma rezultat “slabosti karaktera” i kukavičluka. Ovi filmovi su kružili po svim vojskama ali nisu bili dostupni javnosti.

Svaki sistem odvojen od ostalih postaje manje verodostojan i ukoliko u društvu dominira samo jedan sistem, a u slučaju savremenog društva u pitanju je dominacija sistema razuma koji suzbija druge sisteme pod maskom istine, u tom slučaju društvo ide prema neznanju, osiromašenju i ispraznim vrednostima.

I Džon Hjuston, američki režiser, po nalogu vojske je bio angažovan da snimi dokumentarni film o izlečenju vojnika obolelih od ratne traume. Namera je bila da se prikaže da veterani ne predstavljaju opasnost po američko društvo, kako se verovalo, niti da su trajno “oštećeni”, kako bi im bilo omogućeno da se ponovo uključe u civilni život. Za razliku od ostalih, ovaj film jeste bio namenjen javnosti. Bio je snimljen u psihijatrijskoj bolnici gde je Džon Hjuston dva meseca kamerom pratio i snimao veterane obolele od ratne traume. Međutim, kada je film Neka bude svetlost (Let There Be Light) bio završen 1946. godine, Ministarstvo rata je zabranilo njegovo javno prikazivanje.  Film je prvi put bio pušten u javnosti tek 1980. godine. Kao razlog zabrane Ministarstvo je navelo povređivanje intime pacijenata iako su pacijenti potpisali saglasnost pre snimanja filma. Međutim, kako navodi Džon Hjuston, te saglasnosti su “misteriozno nestale.”

“Mislim da se sve svodi na činjenicu da su želeli [Ministarstvo rata] da održe mit o ‘ratniku’, da su naši američki vojnici odlazili u rat i vraćali se ojačani iskustvom, ispršeno i ponosni što su dobro služili svojoj zemlji. Samo poneka kukavica je usput otpala. Svako je bio heroj i dobijao medalje i vrpce da to dokaže. Oni mogu da poginu, ili mogu da budu ranjeni, ali je njihov duh ostao nesalomljiv,” naveo je Džon Hjuston.           

[…]

Preko barbiturata i hipnoze stižemo do današnjice i upotrebe propranolola u lečenju vojnika obolelih od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Propranolol spada u neselektivne beta-blokatore i koristi se u lečenju hipertenzije, poremećaja srčanog ritma, angine pektoris, ali i anksioznosti. U poslednjih par godina se vrše istraživanja sa vojnicima obolelim od  PTSP-a jer je utvrđeno da, pošto je sećanjima i emocijama koje prate sećanja potrebno nekoliko sati da se konsoliduju nakon što je nešto proživljeno, ili nakon prisećanja proživljenog, davanjem propranolola se može umanjiti emotivna strana, tačnije strah  kod već formiranih sećanja, i time se smanjiti stres. Propranolol zapravo deluje tako što na neki način sprečava rad noradrenalina, neurotransmitera koji omogućava konsolidaciju sećanja. Ukoliko se propranolol dâ vojnicima neposredno nakon proživljenog traumatskog iskustva, dakle pre nego što je došlo do konsolidacije sećanja, ublažavaju se simptomi stresa ali se time utiče i na način kako se osobe podvrgnute propranololu sećaju događaja.

Imajući ovo u vidu, možda stvarnost filma “Večni sjaj besprekornog uma” iz 2004. godine gde je moguće izazivanje selektivne amnezije medicinskim putem kako bismo zaboravili bolne i neprijatne uspomene, nije daleko od nas. Ovde ne bi bilo na odmet ponovo se prisetiti Migela De Unamuna koji je pisao: “Ne uzimajući u obzir što mi određeno ne znamo šta je to zdravlje, niko nije dokazao da je čovek sazdan da bi bio veseo. Osim toga, čovek, samim tim što je čovek i što ima svest već je, u odnosu na magare ili raka, bolesna životinja. Svest je bolest”.

[…]

Kako navodi Žan Delimo, teologija najčešće oblikuje mentalitet ali ga isto toliko i izražava. Isto tako, ne smemo zaboraviti da, i na jedno i na drugo, utiču mnogi činioci nad kojima ljudi najčešće nemaju kontrolu kao što je prirodno okruženje. Za rane hrišćane u pustinji Egipta prvi greh Adama i Eve nije bio seksualni čin, kao što je bio za rane hrišćane u drugim, bogatijim delovima Mediterana, već pohlepa za hranom. Neplodna pustinja podrazumeva glad, otud snažna požuda za hranom kod ranih monaha te otud i pohlepa za hranom kao glavni greh i glavna preokupacija u smislu savlađivanja. Za hrišćane iz plodnih krajeva gde je priroda darežljiva, glavna muka je bila seksualno savlađivanje jer im je hrana bila dostupna.

Ili, kako nam ubedljivo tvrdi ruski filozof Lav Šestov: „… razum po svojoj prirodi najviše na svetu mrzi život, jer u njemu oseća svog najljućeg neprijatelja.“

Za razliku od zapadne, istočna hrišćanska crkva je više bila okrenuta misticizmu i pitanju duhovnosti nego grehu i kazni i praktičnim pitanjima života.  Iz toga proističe pitanje da li su razlike između Istoka i Zapada koje su i danas veoma značajne u ekonomskom, kulturnom a gotovo i u svakom drugom pogledu, rezultat mentaliteta oblikovanog teologijom ili samo mentaliteta ili nečeg trećeg. Artur Penrin Stenli (1815-1881), svešteno lice, Dekan Vestminstera, i crkveni pisac, u svom radu „Predavanja o istoriji istočne crkve“ kaže: „Zapadna teologija je suštinski logična u svom obliku i počiva na zakonu. Istočna je retorična po svom obliku i počiva na filozofiji. Latinski teolog je naslednik rimskog advokata. Istočni teolog je nasledio grčkog sofistu.“ U istom radu, opisujući razlike između dve crkve, on ističe agresivnost praćenu prozelitizmom zapadne crkve i, u skladu s tim, njenu misionarsku delatnost svuda po svetu, nasuprot nedostatka prozelitizma kod istočne crkve i njenu spremnost da prihvati sve druge religije ističući kao svoje vodeće načelo doktrinu iz Jevanđelja po Jovanu: „U kući Oca Mog, mnogi su stanovi.“ Sada se postavlja pitanje da li je kolonijalna politika Zapada bila oblikovana prozelitizmom svoje crkve (crkava) ili je prozelitizam pratio kolonijalizam. Odgovor na ovo pitanje nas, čini se, vraća zaključku Žana Delimoa.

Ove ćemo se podsetiti da je reč vrlina kod Grka imala vrlo široko značenje, mogla se primeniti na sva korisna ali ne samo ljudska svojstva – postojala je vrlina polja jer daruje žetvu, vrlina noža jer je seče dobro, i sl. U latinskom jeziku, pak, ova reč je imala veoma usko značenje i uglavnom je označavala „muževnost.“

Kada govorimo o razlikama između Istoka i Zapada navešćemo i to da čak ni veliki ruski pisci druge polovine 19. veka nisu nailazili na razumevanje u zapadnoj Evropi. Romanu „Braća Karamazovi“ Dostojevskog je nedostajalo čak 1/3 teksta kada je bio preveden na francuski jezik prvi put kako bi ga francuski čitaoci razumeli. Tek posle Prvog svetskog rata je objavljen prevod originalnog teksta u celosti. Tolstojeve pripovetke nisu ni prevođene na francuski u 19. veku. Govoreći o tome, Andre Malro navodi da ruski pisci nameću specifično „osvetljenje“ a to je „osvetljenje svojstveno spriritualnosti“ čega nije bilo u zapadnoevropskoj književnosti. U tom smislu je zanimljiva izjava Rilkea koju navodi Štefan Cvajg svojom memoarskom delu: „Mene do iscrpljenja umaraju ljudi koji svoje osećanje bljuju kao krv, i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“

Ovde bismo naveli i jedan savremeni primer, iako će nas on odvesti u misaoni meandar, koji oslikava razliku između Istoka i Zapada – u pitanju je industrija nasleđa, nova privredna grana koja se razvila na Zapadu, dok na Istoku još uvek nije sasvim prihvaćena. Mnogi savremeni zapadnoevropski teoretičari ističu da je nasleđe važan izvor za izgradnju identiteta budući da je novi milenijum doveo do opšte krize identiteta usled izgradnje post-nacionalnih društava, ali i da je još važniji izvor za stimulisanje investiranja naročito u postindustrijskim gradovima u smislu preorjentacije njihove privrede na turizam, odnosno industriju nasleđa. Time, pamćenje i sećanje grupa i naroda dobijaju materijalnu vrednost što, čini se, ukazuje na neverovatnu sposobnost zapadnog sveta, da tako kažemo, da u svemu vidi mogući izvor prihoda. Opet, takav pristup pamćenju i sećanju može imati veoma negativne posledice, odnosno da može dovesti do toga da ekonomija počne da diktira kako i čega ćemo se sećati. Ne smemo zaboraviti da je ekonomija uvek u službi politike, ali i obrnuto, čime načinjemo pitanje političke manipulacije pamćenjem kojem ćemo se često vraćati u pokušaju da damo odgovor na njega.