Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže. Do sada je objavila nekoliko kratkih priča u elektronskim časopisima i zbirku priča „I mrtvi vole trešnje“.

***

O razlici u temperamentu i, generalno, doživljaju sveta mojih roditelja mogla bih da pričam do sutra i na različite načine a jedan od njih je i njihov odnos prema slepim miševima i uopšte raznoraznim živuljkama koje bi povremeno prelazile crtu i ulazile nam u prostore.

Sedamdesetih godina kraj u kome sam živela je bio, ne divlje nego divno prirodan, tako da je vrlo lako moglo da se desi da dostojanstveno-povijenoj babi sa tamnocrvenim karminom koja vuče ceger na pijac nedeljom put pretrči vijugava veverica ili da ti noću, kroz otvoren prozor, u sobu uleti slepi miš.

Kao to veče. A ja mrzim sve što šišti, leti i klepeće a da je veće od muve. S godinama sam razvila mehanizme kako da potisnem taj talas strave koji osetim ali tad sam, sa svojih 5 godina, vrištala.

Baš sam vrištala.

Moja mama je ututnjala u sobu snagom slonice čije mladunče napada krokodil. Kako je otvorila vrata, slepi miš i ona su se mimoišli i ona je uletela a on iz sobe izleteo.

Sećam se kako me ljulja u zagrljaju napred-nazad i ritmično tepa i kako mi dah polako prestaje da bude zagrcnut jecajima. Otišla je do kuhinje da mi donese vodu.

Ja sam je, sad već umirena, čekala. Čula sam njene korake ka kuhinji. Zatim vrisak. Onako, iz utrobe. Potom tutnjanje nazad kroz hodnik. Dalje ništa nisam videla jer sam nestala pod jorganom dok se oko mene, barem po zvukovima odvijala neka, malo je reći, Apokalipsa. Nešto je šištalo, udaralo, ona bi povremeno ciknula. Jedna sveopšta uzmuvanost.

Tras. Zatvaranje prozora.

Šta se desilo? Ušla je u kuhinju, htela je da upali svetlo ali se ispostavilo da je upalila slepog miša koji se okešao na prekidač. I tako…

Sa tatom sam jako volela da odlazim u manastir Kaonu. Tamo je sve bilo divno i divlje. I šuma tik pored manastira gde sam išla sa bratijom neposredno posle kiše da beremo pečurke i nižemo ih na prutić. I izvor koji je Peđa iskoristio kao simboličke reke Tigar i Eufrat koje su punile bazenče u krstionici gde bi se on leti kupao kad nije bilo krštenja. Shodno, ne njegovom statusu nego tome koliko su ga tamo voleli, uvek bismo bili smešteni u najbolju sobu, tik pored zvonika. Tamo nikad nisam ulazila, između ostalog jer je bio prepun slepih miševa koji bi svako veče načisto odlepili kad bi monah zvonio za početak Liturgije. Zvonik bi odzvanjao u toj crnoj histeriji klepetavih krila.

Kako sam iščitala sve knjige koje sam ponela od kuće dohvatila sam se „Žitija svetih“ za jul, crne debele knjižurine koja mi je pritiskala stomak dok sam ležala i pokušavala da je čitam.

I ceo ritual se, ko i svako veče, ponovo dešava. Klimavi, stari monah ulazi u zvonik, zvona lagano škripe dok se prevaljuju iz inercije, prolama se prvi udarac i sitne sotone odlepljuju.

Jedan, mamu mu, uleće kroz otvoren prozor. Ja ga refleksno i u panici gađam Žitijama svetih od 10 kila. Iš sotono, iš! Peđa ulazi u sobu i umire od smeha. Čujem da je sve mirno ali mi ne pada na pamet da se vadim ispod jorgana. Shvatam da ću se tako ugušiti. Provirim i vidim scenu: Peđu kako leži i kažiprstom mazi nešto sklupčano, drhturavo, somotsko što mu leži na grudima i smeška se kao da je upravo sneo jaje.

***

Moje poreklo je prilično šizofreno. S jedne strane to su biskviti koji se služe na porculanskim tacnama i portreti koji gledaju iz pozlaćenih ramova. S druge, šumadijsko selo, narodnjaci i paganština. Za selo me vezuje groblje gde mrtvuje cela moja ženska linija i po neka zabrađena baba kod koje svratim u povratku i kupim svakoj po 100 grama kafe i džambo pakovanje ratluka.

Znam da sam bila mala, sigurna sam da još nisam ni u školu krenula i da sam trčala kao štene za svojim seoskim rođakama. Sećam se reskog mirisa vreže gde sam brala paradajz i svoje žute kantice kojom sam svako veče zalivala cveće.

A najviše se sećam tog šoka. Bilo ih je dve sestre. Mlađa je bila lepša, starija je bila drska. Volela sam ih obe. Iz njihove perspektive verovatno sam bila dosadno derište iz Beograda. Jurcala sam po njihovom dvorištu, bilo je leto i sva vrata su bila širom otvorena. U staroj kući je živela baba Gina, ista kao hiljade drugih izboranih starica, meka i dobra, u večitom povlačenju i na usluzi svima.

Prvo sam čula zvuke. Znala sam da nije u pitanju životinja ali opet nisam mogla ni da ih definišem. Prišla sam i videla baba Ginu kako hrani kajganom mladića, očigledno mentalno zaostalog. I ta slika će mi ostati večno urezana. Žarko žuta kajgana koja mu ispada iz usta i mrvi se po baba Gininoj kecelji na sitne cvetiće, nje kako ga strpljivo hrani iako se on sve vreme mrda, maše iskrivljenim rukama i pušta zvuke.

Nikad ga posle nisam videla ali sam apsolutno sigurna, da je tad kad sam na kratko prisustvovala toj sceni, bio srećan.