Краљица Драга и ефемерни спектакл (Милош Тимотијевић)

Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.

Краљица Драга и ефемерни спектакл

Краљица Драга Обреновић (23. септембар 1866 – 11. јун 1903) спада међу најомраженије личности у српској историји. Политички екстремизам њених противника, мизогинија и пропаганда нове династије Карађорђевић условили су стварање слике у којој се Драга доживљава као „блудница на трону”, а њене убице, које су сабљама исекли краљичину „јалову утробу”, као јунаци и спасиоци Србије.

Краљица Драга Обреновић

За свирепи злочин свакако је требало наћи адекватно оправдање, које се свело на вишедеценијско стереотипно истицање негативних карактерних особина жртава. Непопуларност краљице Драге и краља Александра Обреновића имала је и своје реално упориште у њиховом ауторитарном режиму, као и скандалима попут краљичине неуспеле (лажне) трудноће. Пошто је исте 1901. године изненада умро краљ Милана, а руски цар одбио да у званичну посету прими краљевски пар из Србије, легитимитет династије Обреновић постао је веома упитан, чему је допринела и вест да ће можда један Драгин брат постати наследник владарског трона, јер она није могла да роди престолонаследника своме десет година млађем супругу.

У таквој политичкој атмосфери препуној напетости и неизвесноти организовано је велико путовање владарског пара у унутрашњост Србије. Након прославе краљевог рођендана у Смедереву, Драга и Александар су од деветог до двадесетог септембра 1901. обишли Крагујевац, Краљево, Жичу, Студеницу, Чачак, Пожегу, Ужице, Добрињу, Таково, Горњи Милановац, Луњевицу, Вујан, Враћевшницу и вратили се у Београд. Посета је била добро испланирана и умерена на она места која су била важна за националну, црквену, династичку, породичну и личну традицију краљице Драге и краља Александра.

Званичне посете владара припадају домену јавних свечаности и перформативне културе у којој се многи вербални и визуелни симболи спајају у сажимајуће јединство спектакла кроз сложену структуру комуникационог деловања. Срби су ефемерне спектакле као артифициране јавне свечаности прихватили још у XVIII веку, у оквиру верско-политичких и пропагандних програма карловачких митрополита. Са стицајем државности стекли су се многи услови за ширење нових форми ефемерног спектала који се редовно организују од почетка тридесетих година XIX столећа, па све до првих деценија XX века.

Јавне свечаности имале су веома сложену форму и значајно место у програмима владарске пропаганде, а њихов концепт био је кодификован и веома прецизно одређен. Драматуршко деловање подстицало је емоционалну приврженост династији чији су владари били својеврсни „хероји нације”, а унапред организовано извођење ефемерног спектакла подразумевало је јасно утврђивање пута кретања свечане поворке и поштовање главних тачака у топографији града при чему су у програм прославе укључивани сви социјални слојеви. Увежбаност извођења многих пропратних дешавања били су веома важни, као и неизоставно поздрављање владара који су путовали кроз припремљене декорације и кулисе, а не стварност. Тријумфалне капије, пирамиде, стубови, заставе, цвеће, транспаренти, коњаници, свечани говори, здравице и зарицања, присуство деце и јавно исказивање радости (од певања до плакања), били су саставни део декорације током њихових посета, с циљем прославе владара и уздизања државе и нације.

Окружно начелство и црква у Чачку почетком 20. века

У суштини сврха политичких ритуала своди се на одржавање постојећег поретка у држави. Такви перформанси представљају догађаје који се у свести људи налазе изван пролазних и непредвидивих друштвених дешавања. Владар, као централна личност државе и организованих свечаности, треба да буде јемство очувања целовитости и трајности заједнице, при чему се нарочито подстиче вера у унапред осмишљен сценски приказ.

Иако је спектакл у свим местима које су краљица Драга и краљ Александар посетили био сличан, ипак је посета Студеници, Жичи и Краљеву била је прилика да се краљевски пар потврди као наследник баштине средњовековних српских владара. Поклоничко путовање у манастире праћено је јавним клечањем током молитви, целивањем светитељских моштију и богатим даровима. Религиозност краљице Драге није била површна, јавна и усмерена ка придобијању наклоности цркве, јер се усрдно молила и у својим приватним одајама у Београду испуњеним бројним иконама.

Међутим, посете владара увек морају да имају и пропагандни карактер, нарочито у контексту потврде разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије. Свечани долазак владара у завичај увек представља својеврсни обред размене између унутрашњости, из које се црпи легитимитет, и престонице, симбола шире државне заједнице, која има задатак да „награди” завичај. Све се приказује као „праведан” повратак ствари на своје место, јер је природно да владар не заборави родни крај који му је омогућио политички узлет, а главне теме вербалне политичке комуникације постају пријатељство и оданост.

Добриња као место рођења кнеза Милоша, родоначелника династије Обреновић, Горњи Милановац родни град краљице Драге и село Луњевица одакле је био њен деда, били су завичај који им је увек давао безусловну подршку. Важна места сећања били су и Таково где је подигнут Други српски устанак, Љубић где је извојевана највећа победа, манастир Вујан гробна црква краљичиног деде, као и манастир Враћевшница место где је сахрањена мајка кнеза Милоша, тако да се појам „завичаја” из околине Горњег Милановца територијално ширио према Пожеги, Чачку и Крагујевцу.

После женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године дошло је до стварања нових и разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије у коју је укључен и Чачак у коме се родила и Анђелија Анђа Кољајић, мајка будуће краљице Драге Обреновић. Иначе Анђелијина мајка Ана (баба краљице Драге) била је старија ћерка проте Јанка Михаиловића Молера из Негришора у Драгачеву, чувеног иконописца и сликара. Поред ових директних, Луњевице су имале и низ других родбинских и кумовских веза у Чачку.

Тако су породична политичка баштина и релационе мреже унутар локалне заједнице и централне власти за Чачак почетком XX постали веома важни. Они увек представљају важно политичко поље у коме се стварају услови и за симболичко-пропагандно обликовање простора на коме се делује. На тај начин Чачак је постао део проширеног завичаја Обреновића и Луњевица, чији је значај био посебно важан почетком јесени 1901. године, када је после Драгине непостојеће трудноће и губитка наде да ће Србија добити наследника династије Обреновић све више говорено о могућности да Никодије Луњевица, најмлађи брат краљице Драге, постане престолонаследник. На тај начин породица Луњевица била је потенцијално нова династија.

Краљица Драга Обреновић је и поред тога имала низ савладарских функција, а назнаке да ће Луњевице постати нова владарска породица никако нису прошле неопажено у јавности Србије, посебно околини Горњег Милановца и Чачка, простора где је живела снажна локална традиција у вези са Другим српским устанком. Постоји и претпоставка да је краљ Александар Обреновић због наклоности према Драги Машин већ 1896. године имао намеру да се окружи људима заслужним за обнову српске државности, тако да се говорило о могућој обнови племства. Црква је владавину династије Обреновић приказивала као обнову средњовековне државе Немањића, а владавину краља Александра као пример симфоније државе и цркве. Садејство државе, нације и монархије, као и широко прихваћен концепт владара као изабраног „хероја-краља”, приказивани су као збирни симбол народних тежњи. Истовремено црква је инсистирала да је владар („миропомазаник”) мистични предводник свога народа, што је био наставак средњовековних династичких идеја.

Зато је долазак краљице Драге и краља Александра Обреновића у Чачак 15. септембра 1901. био важан догађај. После посета Студеници, Краљеву и Жичи, краљевски пар је полагано кочијом путовао према Чачку. Најпре су застали су селу Лазац, потом и Заблаћу у коме је приређено и молепствије у локалној цркви. Свештенство предвођено парохом Миланом Поповићем дочекало је госте у свечаним одеждама. Након тога је организован ручак за преко 100 особа, на коме је угледни свештеник Вићентије Поповић наздравио краљу и краљици, а монарх окупљеном народу Среза трнавског који је почео да игра коло.

Дочек у Чачку такође је био свечан, мада без тријумфалних капија као у Краљеву. Густи шпалири окупљених људи били су постројени све до цркве у центру вароши, пред којом су стајали упарађени ђаци основне школе, као и многи други грађани и грађанке. Девојчице и жене уручивали су краљица букете цвећа пре и после уласка у храм. У цркви је владика Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ, 1831-1913) одржао благодарење и указао на значај Чачка и Љубића у симболици победе Милоша Обреновића над Турцима после петовековног робовања. Обреновиће је упоредио са Немањићима, а Бој на Љубићу истакао као прву велику и прекретничку српску победу после Косова. Цео говор обликован је у духу борбе хришћанства против агресивног ислама и неупитне оданости династији Обреновић, коју је сама „Промисао” довела на владарски трон обновљене Србије. Епископ није пропустио да помене како је краљица Драга по рођењу своје мајке заправо Чачанка.

Епископ Сава Дечанац био је истакнути великодостојник Српске православне цркве, али у исто време национални радник и учесник ослободилачких ратова. На челу Жичке епархије, са седиштем у Чачку, налазио се од 1890. до 1913. године. Био је носилац бројних највиших одликовања (Таковског крста I, III и V реда, Белог орла IV реда, Светог Саве I реда, Данила II реда). Управо је он у свом делу „Владалац и народ : крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне” (1897) развио државни концепт о владару као глави националног организма и нужности покоравања краљевској власти. Тиме је подупиран владарски ауторитаризам Обреновића и обнављана средовековна идеја о средишњем месту краљевског помазаника у држави, додатно учвршћивана везивањем за династију Немањића. На тај начин власт Обреновића приказивана је као обнова средњовековног „златног доба“, чиме је њихова породица добијала и нејасну перспективу стицања статуса светости. Поједини публицисти владајућу династију јавно су санктификовали, мада је нововековни концепт власти имао превасходно световно исходиште. Српска црква је током XIX века (посебно крајем столећа) у оквиру хвалоспева династији Обреновићи приказивала кнеза Милоша као духовно-националног еквивалента библијским узорима („божји изабраник“, „изасланик божји“ „месија“) и настављача државне мисије Стефана Немање, јер су обојица извршили велики препород српског народа који је на тај начин у потпуности, попут јеврејског, постао „изабрани“. Црква ипак националну идеју није претпоставила религијској, нити је кнез Милош канонизован.

После изласка из чачанске цркве „краљевски супружници” кренули су у зграду Окружног начелства која је била спремљена за њихов конак. Већ у пројектовању ове монументалне зграде, архитектонски обликоване у стилу класицизма, спратни део до цркве био је предвиђен за резиденцију Обреновића када дођу у Чачак. Пред улазак у зграду краљевском пару је хлеб и со симболично понудио Влајко Антонијевић, а свечани поздрав изговорио је Никола Радовановић, истакнути обреновићевац и личност која је својевремено краљу дала подршку да ожени Драгу. Дочек је био достојанствен и нарочито се допао краљици, тако да је одлучено да и сутрадан остану у Чачку, што није било планирано протоколом, чиме се боравак у вароши и најближој околини продужио на три дана.

Општина Чачак је у новоизграђеном хотелу „Крен”, отвореном претходне 1900. године, за краљевски пар приредила велики банкет на коме је било преко 150 особа. Иначе овај хотел је прва зграда у Србији која је у својој архитектури имала елементе сецесије. Краљу и краљици први је наздравио Иван Стојшић, први апотекар у вароши и будући народни посланик. Краљ Александар је отпоздравио и захвалио се на пријатном и топлом дочеку. Поред тада важног политичког питања у вези прихватања и спровођења у живот новог Устава, краљ је инсистирао како је Чачак везан за династију Обреновић „историјским успоменама” и да је родно место краљичине мајке. После банкета одржан је серкл, а затим су краљ и краљица после поздрављања отишли на конак у зграду Окружног начелства. Тога дана Драга и Александар поклонили су варошкој сиротињи 400 динара у сребру.

Хотел Крен почетком 20. века

Ујутро, пре доручка, краљевски пар је у згради Окружног начелства примао грађанство, чиновништво, чланице Женског друштва, свештенство, како из Чачка, тако и околних места, а затим и депутације из разних срезова. Касније је приређен ручак на коме је било 60 угледних особа из Чачка и околине. Око 5 часова по подне краљ и краљица возили су се са својом свитом по вароши и љубићким друмом. Увече, у 7 часова, приређена велика бакљада. Цео простор испред цркве и зграде Окружног начелства био је испуњен светом, осветљен бакљама и лампионима. На врху једне „куле” у облику троношца такође је горела ватра. Краљевски пар махао је народу са прозора, на улици је било народно весеље, свирала је музика, певала се химна Србије.

Свечани говор у име Чачана одржао је адвокат Драгутин Васић: „Чачани, вазда одани, увек су са усхићењем и радошћу дочекивали свога Краља и Господара, који је у више прилика удостојио овај град Својом високом посетом. Али данашњем одушевљењу, радости и срећи њиховој нема краја, јер поред свога омиљеног Краља, коме су веома захвални, дочекују и верну Му и драгу Сапутницу у животу, Прву Краљицу Српкињу обновљене државе српске, Пресветлу Унуку Славног и чувеног Војводе Српског Николе Луњевице, који се са творцем нове српске државе Милошем Великим борио за ослобођење Српства и обновљење његове старе славе и величине […] Радост наша у толико је већа што је племенита и узвишена Краљица рођена у округу, чије је средиште Чачак, а Њена племенита мајка госпођа Анђа у самом Чачку, и што је Провиђење одредило да њена Ћерка буде Краљица Српска и Нашем Краљу донесе мир, спокојство и срећу у кући, те најважније услове за миран и задовољан породичан живот и јемство за напредан и срећан живот народни.”

Васићев говор био је препун симболике која је упућивала на монархистичке, династичке, државне, националне, црквене, породичне и завичајне теме и вредности. Љубав и оданост биле су најважније особине које су спајале краљевски пар и Чачане. Адвокат Васић добио је на рођендан краљице Драге 11/24. септембра 1901. године (што је био државни празник) Орден Таковског крста IV реда. Касније, после Мајског преврата 1903. године, Драгутин Васић јавно је грдио и ниподаштавао мртву краљицу Драгу Обреновић, а дочек краљевског пара у Чачку из 1901. године извргнут је руглу у облику приповести у којој су централно место заузимале слике уживања у јелу и пићу.

Трећег дана боравка краљеце Драге и краља Александра у Чачку у 9 сати, одржано је молепствије у цркви, а затим је цела краљевска свита изашла из града. Путовање је организовано старим путем преко планине Јелице, трасом коју дана прати нови ауто-пут у изградњи. Краљевска поворка застајкивала је на много места. У селу Паковраћу дочекалао их је мноштво народа са спремљеном закуском, а народни посланик Милош Ћосић поздравио је краља и краљицу у име народа Среза трнавског. У селу Марковици, које је већ у Срезу драгачевском, краљевски пар дочекала је нова делегација, хладњаци и закуска. У име народа Среза драгачевског говор је одржао народни посланик Миленко Протић. Краљ и краљица редовно су силазили са кола и накратко се задржавали у разговору са окупљеним сељацима. Узвици, аплаузи и бацање цвеће били су уобичајени декор.

Заслуге за подржавање династије нису заборављене. За краљичин рођендан укупно је седам особа из Чачка и ближе околине одликовано Орденом Таковског крста IV реда: Милош Ћосић – народни посланик из Паковраћа (иначе истакнути радикал), Антоније Мутап – земљоделац из Прислонице, Милутин Анђелић – народни посланик из Бечња, Младен Броћић – трговац из Гуче, Мијајило Петковић – кројач из Чачка, Добрица Лазић – адвокат из Чачка и Драгутин Васић – адвокат из Чачка.

На граници Рудничког и Ужичког округа краљевски пар опростио се са делагецијом из Чачка и Драгачева. Пожежани и Ужичани дочекали су краља и краљицу испред величанствене тријумфалне капије, а пратњу до Ужица обезбеђивало је 200 коњаника. Делегацију за дочек чинили су највиђенији људи, а сељаци су уз пут делили поклоне. На улазу у град организовано је пуцање прангија. Ужице је већ тада, за разлику од других места у западној Србији, имало електрично осветљење, што је целој вароши давало свечани изглед. Огромна маса света из целог округа дочекала је владарски пар, да би потом целу ноћ провели у граду. Чачани имали су на уму симболичку важност своје вароши, значај црквених свечаности, па и породичну повезаност, али су Ужичани величанственошћу дочека надмашили своје суседе. Ипак, све је то било у сенци симболике која је пратила краљевски пар у посети Таковском срезу, ужем завичају Обреновића и Луњевица.

Краљевски пар је својим путовањем из 1901. означио најважнија династичка места сећања, која су кроз симболичку политику перформативног карактера показивала пожељно слављење прокламованих идеала и отелотворавање владајуће структуре државе кроз синтетизовање вербално-визуелних порука (говори, прокламације, славолуци, додељивање одликовања, слике у функцији патриотских икона, јавни спектакли у форми чврсте спреге државе и цркве), при чему се нарочито наглашавало да су их дочекали „вазда” верни и одани поданици, поштоваоци династије Обреновић, што је био и саставни део поздравних говора многих председника општина, народних посланика, игумана и свештеника.

На крају, када се владарски пар вратио у Београд, свечано је прослављен краљичин рођендан. Људи који су током путовања јавно показали оданост династији добили су награду. Од 229 одликовања која су додељена на рођендан краљице Драге Обреновић чак 92 ордена (40%) уручена су лицима која су на неки начин била у вези са посетом краљевског пара Србији или су пореклом са тог простора. Симболика уручивања одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару.

Заправо званична репрезентативна култура увек настоји да посредством многих симбола у комуникацији са јавношћу уобличи форму идеолошких наратива неопходних за идентификацију и интеграцију државе, нације и јавног мњења. Јавне свечаности, многе церемоније, споменици, али и симболика одликовања, представљају саставни део таквог деловања. Ипак, и поред великог значаја Обреновића за ослобођење и изградњу нововековне Србије, као и подршке цркве и појачане продинастичке пропаганде, нерасположење значајног дела јавног мњења према краљици Драги није се смањивало после путовања из 1901. године. То није променила ни посета Нишу и околним местима из 1902. после које је краљица пала у депресију.

Брутално убиство краљевског пара 1903. године, долазак нове династије, крвави ослободилачки ратови, стварање Југославије, потом и револуционарни преврат комуниста, као и општа модернизација друштва, донели су конструкцију неких нових традиција. У њима није било места на сећање на спектакуларну посету краљице Драге и краља Александра свом завичају 1901. године.

Милош Тимотијевић, „’Вазда’ верни поданици : списак особа које су добиле орден на рођендан Краљице Драге Обреновић 11. септембра 1901. године”, Зборник радова Народног музеја, XLVIII (2018), стр. 45-54.

Милош Тимотијевић,„Празнични сјај завичајне светковине: посета краља Александра и краљице Драге Чачку 1901. године”, Зборник радова Народног музеја L (2020), стр. 71–79.

КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉЕ ПОД КАБЛАРОМ (МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ)

Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.

КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Манастир Никоље данас је најстарији храм у Овчарско–кабларској клисури. Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. Према архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно
почетка XV века, и вероватно је настао трудом монаха синаита. Први писани помен манастира забележен је у турском попису из 1476. године. Наос цркве манастира Никоља живописан је 1587, а припрата и спољни јужни зид 1637. године. Никоље је био значајан манастир током османске епохе, у коме је постојала важна преписивачка делатност.


Монаси су се бавили и граверским занатом, као и сликањем икона. Никоље је вероватно најпознатији манастир у Овчарско-кабларској клисури, који је у првој половини XIX века нарочито помагао Кнез Милош и цела владарска породица Обреновић. Књижевник Милорад Павић (1929-2009) је значајан део свог романа „Хазарски речник” (1984),сместио управо у манастир Никоље под Кабларом, као и низ других писаца, што је на много начина допринело препознавању културно-историјског значаја овчарско-кабларских манастира у најширој јавности.

Овчарско-кабларски манастири су свакако важни на много начина, а највише као центри духовности и интелектуалног рада у османско доба. Стицајем историјских околности средњи век је на Балканском полуострву трајао много дуже него на остатку европског континента. Опстајање многих старих традиције, као што је на пример украшавање рукописних књига, у време када је штампа већ увелико постојала као раширена пракса, на најбољи начин говори о „дугом” средњем веку и његовим вредностима. На многим местима, а нарочито у православним манастирима у којима су монаси као облик молитве преписивали богослужбене књиге и стварали уметничке предмете на традиционалан начин, средњи век је трајао све до XVIII века.

Сликарски украс, минијатуре, увек су биле важне у рукописним књигама. Као и многи други сегменти уметничког стваралаштва и украшавање књига је доживело свој пад у османско доба. У то време није створен неки посебан нови стил, већ је постојала снажна приврженост традицијама из претходних векова. Због материјалних околности минијатуре су као најзначајнији вид украшавања рукописних књига у овој епохи заступљене у сразмерно малом броју рукописа.


Због дуготрајне и скупе израде, рукописне књиге никада нису биле претерано бројне, нарочито не оне из османског доба. Томе су допринела и многа страдања наших манастира, што важи и за Никоље под Кабларом, које ипак поседује богату ризницу у којој се чува једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка XVII
века. То је Каранско јеванђеље настало 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска у селу Карану код Ужичке Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Ову књигу је као део инвентара манастира Никоља уписао већ Вук Караџић 1820. године.


Многе рукописне књиге настале у српским манастирима, данас су расуте по целом свету, тако да не би било ни мало необично да се једна од таквих књига нађе и у манастиру Никољу под Кабларом у коме је у османско доба постојала преписивачка радионица. Ипак, Каранско јеванђеље је по много чему необична рукописна књига, иако је релативно касно настала, тек 1608. године. Оно што је потпуно егзотично, и што представља праву реткост, јесте јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. По свом наглашено издуженом формату, са карактеристичним завршетком у горњем делу, који се сусреће нарочито често на илуминираним Коранима, као и по облицима флоралног украса у стилу „руми” орнамента, минијатуре Каранског јеванђеља имају мало додирних тачака са оновременом српском илуминацијом која је настављала средњовековне традиције.


Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста у центру великих квадратних заглавља, мањим заставицама и иницијалима. Текст је писан у једној колони полууставним словима, с иницијалима који захватају пет до осам редова текста и великим златним тачкама исцртаним црним мастилом као розете. Колоне текста, заједно са сликаним украсом, уоквирене су уским меандричним орнаментом, цртаним црним мастилом, плавом и црвеном бојом. Од боја су употребљаване плава, ружичаста, зелена, бела, црна, затим злато и понегде сребро.


Богата заглавља на почецима јеванђеља компонују квадратне заставе, по формату уобичајене у нашим четворојеванђељима XV–XVII века, и уже заставе, типичне за исламске рукописе. Једино је Јеванђеље по Јовану урађено без исламских заставица. Као контраст веома вешто урађеним заставама, људски ликови су крајње схематизовани, готово потпуно подређени и уклопљени у декоративни орнаментални систем. Боје су такође необичне за српско и уопште византијско сликарство, при чему су упадљиве
светлоплава, наранџаста и плавозелена, као и коришћење сребра. Једино је застава јеванђелиста Јована урађена у духу српске рукописне традиције, али се и овде јављају наутови листови, типичан исламски декоративни елеменат.


Претежни део раскошних и прецизно израђених декоративних елемената изведен је у складу са исламском традицијом украшавања књига, посебно оних насталих у Персији током XVI века. О томе сведочи не само колорит и избор флоралних елемената, већ и издужени формат текстуалног блока с тракама које га уоквирују, што је све у сагласју са начином обликовања оријенталних рукописа. Орнаментални украси Каранског јеванђеља урађени су у рафинираном цртежу, колористичком складу, са маштовитошћу и сигурношћу извођења, док су људски ликови невешто приказани и накнадно колорисани. До сада није откривен ниједан сличан пример тако истакнутог исламског присуства у декорацији српске рукописне књиге. У изради овог Каранског јеванђеља учествовала су два мајстора. Први је потписани свештеник Вук, а други световни мајстор калиграф, по свој прилици муслиман. Може се закључити да је Каранско јеванђеље редак пример српског минијатурног сликарства у коме се помешало више стилских утицаја, од којих је исламски ипак најснажнији. Украшавање Каранског јеванђеља остала је усамљена појава, и није имало везе са даљим развитком минијатурног сликарства на подручју обновљене Пећке патријаршије. Раскошне рукописне књиге настале у многим манастирским скрипторијумима, својеврсним „радионицама молитве”, путем својих минијатура омогућавају и изражено естетско уживање, при чему украси Каранског јеванђеља нуде и ретко егзотичан утисак.

Интимни живот на паланачки начин – случај Чачка (Милош Тимотијевић)

Сексуалност припада најинтимнијој сфери живота сваког човека, али коју по природи ствари није могуће сакрити од јавности. Нарочито у малим местима у којима се сви знају, међусобно контролишу и надгледају. Управо је таква варош био Чачак током највећег дела 20. века.

Контрола женске сексуалности у граду свакако је била већа него на селу, где се испод наизглед челичних стега обичаја и патријархалности „свашта дешавало”. Када су у питању српске вароши, много тога пореметила је окупација у Првом светском рату (1915-1918). Један број жена слободно је ступао у везе са аустријским официрима, а неке су са њима и отишле пре ослобођења града. Такво стање узроковано је и због великих демографских промена. Број мушкараца у Чачку се у односу на период пре рата смањио за 45,8 %, а жена увећао за 17,5 процената. Мушкарци који су дошли са Солунског фронта, такође су имали своја нова искуства.

Иако се у патријархалним срединама између два светска рата и даље много говорило о „поштењу”, мушкарци су и пре женидбе имали сексуална искуства, а у току брака, на неки начин, и институционализована неверства са сталним љубавницама, махом са села. Они богатији и утицајнији су наклоност, љубав и страст према њима приказивали кроз многе поклоне; неке су добиле и куће у граду, друге кафане у којима су отварале куплераје. Пред Други светски рат богати мушкарци би куповали својим сиромашним љубавницама отоман, предмет који оличава угодност и елеганцију, знак високе наклоности.

У једној малој вароши какав је био Чачак (1931. град је имао 2.007 домаћинстава смештених у 1.435 кућа), брачна неверства била су прилично позната, али то право је ипак више припадало ожењеним мушкарцима него удатим женама. Ако би нека удата жена јавно доводила љубавника у своју кућу, доживљавала би са својим партнером осуду целе паланке, због провођења „неморал-блудног“ живота. Са друге стране у граду су сасвим нормално радиле јавне куће. Рађала су се и ванбрачна деца. Пред Други светски рат у Чачку је 10% живорођене деце било „незаконито“; годишње се рађало око двадесеторо беба ван брака.

 Током окупације 1941-1944. године, поновила су се искуства слична онима из Првог светског рата, а везе жена са немачким војницима нису увек биле из материјалних побуда. После рата ове особе су жигосане на судовима националне части. Брачне и ванбарачне везе функционера комунистичке партије са таквим особама осуђиване су на партијским форумима.

Револуционарна промена из 1945. није условила и покретање сексуалне револуције. Старе форме живота и даље су биле снажне и важеће. Сексуалност се и даље мерила старим контрареволуционарним моралом, грађанско-сеоско- патријархалног порекла. После Другог светског рата јавно исказивање сексуалности средовечних мушкараца изван брака (на јавним местима),  углавном је било обележје радничке класе и сељака. Позорнице таквог понашања биле су локалне кафане на периферији града и најгора свратишта за камионџије. Публика је „уживала“ уз наивне еротске напеве певаљки у мини сукњама, чије упознавање и освајање повећава друштвени углед. Пијани гости су ломили чаше, показивали крваве шаке, срча је крцкала на поду, а певачице без много талента, па и лепоте, забављале су бројне госте.

Самачки живот и приватност интиме у малој вароши све до краја века није био лако остварљив. Број разведених жена у Чачку пре Другог светског рата није био велики. Чачак је 1931. године имао свега 47 „распуштеница“ (један проценат од укупног женског становништва у граду) и мање од десет „распуштеника“, а њихов слободан сексуални живот посматран је са завишћу од остатка паланке. Разводи су од половине века постали уобичајена појава, а у периоду 1972 – 2001 у просеку је на око 6 закључених, долазио један разведен брак годишње. Највише развода било је 1990. године.

Сексуални живот постао је динамичан од почетка шездесетих година. Живот у граду који је све више растао (подизане су и вишеспратнице) повећавао је анонимност, и после рада остављао пуно слободног времена. Телесна уживања имала су и своје наличје. Број прекида трудноће непрекидно се повећавао. Са друге стране број порођаја био је два до три пута мањи од абортуса. Анкете код запослених жена у Чачку откривале су да чак њих 83% није желело више деце, а имале су једно или двоје. У питању је била велика преоптерећеност на послу али и код куће. Чак 70% испитаних жена ништа није знало о контрацепцији. Раднице су процентуално имале више побачаја од службеница.

Веома мали број жена се обраћао лекарима да им препоручи срества за контрацепцију. Обично су преписиване таблете, али жене су биле немарне у њиховом узимању, а и мушкарци су се противили контрацепцији. За уграђивање спирале претходно је био неопходан преглед, као и касније контроле, што је многе жене одбијало. Неудате жене готово уопште нису долазиле по савете о контрацепцији. Оне су се радије одлучивале за прекид трудноће. Девојкама је било незгодно да се појаве међу удатим женама у саветовалишту, јер су се плашиле паланачких оговарања. Свуда је владала велика непросвећеност и незнање, потхрањивана од околине и родитеља.

Право „сексуално ослобођење” настаје од друге половине седамдесетих, са новим формама урбаног живота, и појавом нове генерације жена и мушкараца које су од рођења или ране младости стасале у граду. Масовна култура, вестернизација друштва, све већи утицај популарне музике, филма и уметности, постепено су деконструисали старе облике живота и условили отвореније исказивање сексуалности.

Милош Тимотијевић


Из чланка: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку [поглавље у књизи]”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку , ур. Милан Ристовић (Београд: Clio, 2007), стр. 579-611.

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата.

АЛБУМ СТАРОГ ЧАЧКА (1870-1941): ГРАД, ЉУДИ, ДОГАЂАЈИ

Приредио Милош Тимотијевић

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004Соколи Чачка 1910-1941Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализмаЗвонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.

Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.

Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.

Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.

Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.

Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.

Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.

Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.

Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.

Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.

Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.

Милош Тимотијевић

  1. СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
  2. ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
  3. БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
  4. ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
  5. ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
  6. ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
  7. МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
  8. ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
  9. СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
  10. СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
  11. КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
  12. ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
  13. СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
  14. КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
  15. СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
  16. СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
  17. СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година