Učenje stranih jezika u jednoj zemlji objedinjuje i reprezentuje psihološki naboj sredine i otkriva vladajuće stanje duha u oblasti ideologije, ekonomije, politike i kulture. Kada učenje nekog stranog jezika postane deo institucionalnog sistema, odnosno kada se u značajnijem obimu uči u osnovnim i srednjim školama, onda zapitanost nad procesom učenja stranog jezika postaje relevantna društvena i istorijska tema.

U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, sa početkom sovjetizacije jugoslovenskog društva, apsolutni primat u nastavi stranih jezika je dobio ruski jezik, potiskujući francuski i nemački jezik. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, koji je za posledicu imao početak vesternizacije Jugoslavije, mesto i značaj ruskog jezika postepeno je počeo da preuzima engleski jezik. Do polovine 70-ih godina prošlog veka roditelji su mogli da biraju koji će jezik njihova deca učiti u školama i već tada je većina birala engleski jezik. U Beogradu je učenje engleskog jezika uskoro prevladalo, pa se njegova gotovo apsolutna dominacija – u komisijama koje su odlučivale o strategijama učenja stranih jezika u okviru školskog sistema – počela upoređivati sa nekadašnjom dominacijom ruskog jezika. Takvo stanje stvari je bilo određeno opštim jačanjem angloameričkog uticaja u kulturi i ekonomiji u čitavom svetu i već tada su, kako izvori beleže, bili uočeni pojačani zahtevi roditelja da njihova deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika.

Od sedamdesetih godina do danas je prošlo gotovo pola veka, a mi smo tu gde jesmo: u poodmaklom procesu globalizacije, u vremenu u kojem je svakodnevica nezamisliva bez interneta i u doba u kojem je u većem delu sveta engleski jezik postao lingua franca. Zahtevi roditelja – da deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika su ostali nepromenjeni. Mehanizmi usvajanja osnova engleskog jezika na najnižim uzrastima, međutim, ostali su složen posao kako za one koji jezik predaju, tako i za one koji treba da ga usvoje i progovore. O izazovima učenja engleskog jezika na predškolskom i osnovnoškolskom nivou razgovaramo sa Tatjanom Joksimović, profesorkom engleskog jezika i književnosti i vlasnicom škole i centra za učenje stranih jezika – Starland.

Već duži niz godina, kao profesorka engleskog jezika, stičete iskustva u domenu rada sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Koliko je proces predavanja, odnosno usvajanja osnova engleskog jezika na nižim uzrastima složen i da li je uopšte moguć?

Engleski jezik je jezik globalnog sporazumevanja – to je tako, i tu činjenicu treba na taj način i prihvatiti. Poznavanje engleskog jezika je uslov bez koga se ne može, odnosno nepoznavanje ili neupotreba uveliko smanjuje mogućnosti koje savremeni način života podrazumeva. Iz tog razloga, starosne granice za početak učenja engleskog jezika sve više se spuštaju, od pre nekoliko godina engleski jezik je ušao i u državne vrtiće kao dodatna aktivnost, a privatne škole imaju u ponudi kurseve namenjene najmlađima. Postoje razne metode i načini kako se pristupa najmlađim polaznicima u  učenju engleskog jezika. Ono čime sam se ja rukovodim u svom radu sa decom je dobrim delom zasnovano na iskustvu koje sam stekla tokom svog života i rada u Kanadi, posmatrajući kako deca našeg porekla usvajaju paralelno engleski jezik, dakle jezik zemlje u kojoj žive i maternji jezik koji se govori u kući. Uvek mi je bilo zanimljivo kako neosetno i nesvesno prelaze sa jednog jezika na drugi, ili ako roditelji pričaju na srpskom, deca odgovaraju na engleskom, i svako svakoga razume, svako koristi u datoj situaciji jezik koji mu je u tom momentu lakši ili bolje služi svrsi. 

Upravo zato što osećam da je forsiranje komunikacije isključivo na engleskom jeziku na našim časovima, meni barem, krajnje veštački, nepotrebno i kontraproduktivno, ono što želim da postignem je da kod najmlađih polaznika stvorim atmosferu u kojoj se spontano prelazi sa jednog jezika na drugi. I ostanem veoma često prijatno iznenađena u kojoj meri maleni drugari mene jednostavno razumeju – pričajući na engleskom, pa ubacujući digresije na srpskom, pa produžavajući priču na engleskom, deca spontano usvajaju novi jezik, i vrlo često kombinuju sa maternjim jezikom – kao pravi mali gastarbajteri☺. U tom najranijem uzrastu, dakle govorimo o deci od 3-4 godine, najmlađi polaznici usvajaju melodičnost engleskog jezika, upravo u tom uzrastu oni upijaju ritam i muziku jezika, a u kasnijim fazama učenja, ova deca nemaju problema u izgovoru, njihov jezik zvuči mnogo prirodnije i bliskije govoru izvornih govornika. U ovoj ranoj fazi učenja ono što je meni jako važno jeste da stvorim uslove u kojima će najmlađi polaznici uživati, u kojima će im biti lepo, da napravim atmosferu u kojoj se prepliću dobre vibracije, harmonija, motivisanost za rad i poštovanje koje gradimo jedni prema drugima. Ogromna je odgovornost raditi sa decom, posebno sa najmlađima – roditelji vam poveravaju svoje dete kome upravo vi, u velikoj meri, oblikujete stav koji će zauzeti prema procesu učenja na duže staze. Mnogi moji učenici su sa mnom od svoje treće godine, sada su već u višim razredima osnovne škole. Pratim njihov razvoj godinama i srećna sam kada vidim da kada se rano postavi dobra i čvrsta osnova, ostalo je samo stvar nadgradnje.

Kada je, po vašem mišljenju, optimalno vreme da dete počne sa učenjem stranog jezika? Sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećete?

Kao što sam spomenula, engleski jezik, po mom uverenju, zauzima posebno mesto, prosto se nametnuo kao jezik koji je osnovni jezik za sporazumevanje, i kada govorimo o optimalnom uzrastu za učenje engleskog jezika, onda ću reći da ovaj proces posmatram kroz faze. Ako dete krene od svoje treće godine da uči jezik, usvajaće ga uz određene mehanizme slične maternjem jeziku. Od neke pete godine, pričamo dakle o nekom predškolskom uzrastu, dete već ima bolju motoriku, grafomotoriku, tako da učenje jezika dobija jedan novi aspekt – počeci pisanja, prepoznavanja reči, povezivanja kartica sa odgovarajućim rečima. 

Vaše pitanje je odlično – sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećem. To je jedno od ključnih pitanja koja postavim roditeljima koji dođu da se upoznamo i eventualno započnemo našu saradnju – koja su njihova očekivanja u odnosu na dolazak njihove dece na časove engleskog jezika. Ilustrovaću nekim primerima – ako je u pitanju dete koje već nekoliko godina negde uči engleski jezik, dođe roditelj i kaže kako su, eto, razočarani, bili su letos na moru u Grčkoj pa se njihova ćerkica nije snašla da na engleskom uspostavi komunikaciju u restoranu, na primer – nije tražila sok na engleskom jeziku…. Ili – roditelj se razočara što na direktno pitanje: „a kaži mi kako se kaže stolica na engleskom, hajde kako se kaže „zeleno“ na engleskom – tu najdobronamernije pokušavam da roditeljima objasnim da u ovom drugom slučaju to pre svega nije dobar način, upravo se ruši koncepcija usvajanja engleskog jezika na način sličan maternjem. Deca ne prevode sa jednog na drugi jezik, deca prosto kroz kontekst usvajaju, ili uče. Dakle, stolica će biti nešto na čemu sediš kada se umoriš, ili dok jedeš, to je ono na čemu voliš da se klackaš…. Zelena je trava, zelena su polja, zelen je džemper koji imam na sebi, zelene su tvoje oči…. 

U slučaju letovanja u Grčkoj – sedite za stolom, okruženi Česima, Rusima, Poljacima,… pričate na srpskom, i očekujete od ćerkice da na vaše „idi, traži sok na engleskom“, da će otići i od konobara kome engleski jezik nije jača strana, pitati za „Excuse me, can I have orange juice, please?!“. Situacija je veštačka, normalno je da se dete neće dobro snaći, jer se oseća čudno i neprirodno. 

Ali, stavite dete u prirodnu i spontanu situaciju – evo, ispričaću vam iz ličnog iskustva, i nije u pitanju engleski, nego francuski jezik. Pre par godina letovala sam sa porodicom u Francuskoj, na rivijeri. Moja deca ne govore, niti uče francuski. Na plaži su se zbližili sa Francuzima – posmatrala sam ih veoma znatiželjno jer su kroz igru, pokrete i spontanost intuitivno pronašli zajednički jezik i veoma lepo se razumeli. Moja ćerka je oduševljeno pričala o meduzama koje su videli, i to izgovarajući u transu čitave fraze koje je „pokupila“ na francuskom. I to je spontanost. 

Na našim časovima, da bih postigla upravo tu spontanost, ciljano usmeravam ka tome da dete samostalno iskaže ono što već nekim svojim receptorima prihvatilo.

Kakvi su didaktički problemi paralelnog učenja dva strana jezika u ranom dečjem uzrastu?

Ja ću ovde izneti svoje mišljenje, moguće da se neće svi složiti sa tim. Ja sam profesor engleskog jezika i književnosti. Služim se takodje španskim, italijanskim i francuskim jezikom, dakle obožavam jezike, volim da kada putujem pričam na ovim jezicima, kroz svoje ranije profesije u turizmu i hotelijerstvu mnogo puta sam dobila potvrdu da kada se čoveku obratite na njegovom maternjem jeziku, pridobili ste ga, pola posla je već završeno. Ukoliko je vaša situacija takva da je izvesno da ćete zbog posla, na primer, morati da se preselite u Nemačku, Francusku, onda definitivno ne bi bilo loše da dete krene rano da uči i ovaj drugi strani jezik. Ali ako situacija nije takva, onda ovo što ću reći iz mene progovara pre svega majka. Dakle, kao roditelj dvoje dece veoma mi je važno da moja deca rastu u zdravu decu, da postoji dobar balans u njihovim aktivnostima. Dete mora da bude fizički aktivno, dakle sport ima važnu ulogu. Dobro je ako se ukomponuje sa nekim kreativnim angažmanom – muzika, slikanje, gluma, balet…. I jezik, engleski kao baza. To je po meni nešto o čemu ja lično vodim računa. Kada me roditelji pitaju za drugi strani jezik, iskreno kažem da je sasvim u redu sačekati, ne žuriti. Kada se na engleskom jeziku stekne dobra osnova, i usvoje mehanizmi učenja, svi drugi strani jezici u kasnijim fazama neće biti problem, ne treba forsirati, treba uspostaviti balans, to je moje lično mišljenje i, ujedno, odgovor na Vaše pitanje.

Možete li uporediti školski i izvanškolski sistem učenja stranih jezika?

Svako izlaganje stranom jeziku nosi svoje dobre strane – ako se pametno uklope kockice u mozaik, onda je dete, tj. učenik na dobitku.  Ali, ono što primećujem, mada ne želim da generalizujem jer poznajem sjajne pedagoge, nastavnike engleskog jezika, uglavnom postoji tendencija da se znanje vrednuje, tj. ocenjuje tako što se traže greške, kao da su pitanja koncipirana tako da se za odličnu ocenu treba izboriti sa svim mogućim izuzecima od pravila (koji se u svakodnevnom, živom jeziku praktično i ne upotrebljavaju, nebitni su), rade se diktati koji su veoma stresni, a po mom mišljenju diktat pripada jednoj sada već anahronoj pojavi, u doba spell check-a. Često imam priliku da vidim kontrolne zadatke jer mi moji učenici koji dolaze kod mene na časove donesu – trudim se da ne pakazujem otvoreno začuđenost samim konceptom kontrolnog zadatka – neretko vidim zadatke koji su potpuno izbačeni iz konteksta, a očekuje se da učenik napiše upravo ono što nastavnik naumi, iako su moguća i druga rešenja jer ne postoji kontekst. Zadaci su takvi da ne motivišu učenika da lepo uradi test, drugim rečima, suvoparni su, nezanimljivi, i po pravilu, uvek kriju neku začkoljicu, neki izuzetak. To mi se ne dopada, to ubija detetu volju da radi, stavlja ga u inferioran položaj, dete se pita šta to nije u redu, roditelj se takodje pita zašto je dete podbacilo na kontrolnom iz engleskog. Ja uvek podvučem jasnu crtu i ogradim se tako što kažem da ono što ja mogu da ponudim i što sve ove godine radim, jeste da dete opustim, da ga osnažim da koristi engleski jezik. Apsolutno je normalno grešiti, ali ne treba da se bojimo i stidimo pogreške, naprotiv – nama jezik treba da bude sredstvo kojim se služimo u životu. Roditeljima jasno kažem da nisu svi talentovani za engleski, muziku, fudbal, tenis, matematiku, nauku,  ali svima nama je engleski potreban upravo da bismo se bavili onim što volimo i u čemu smo više uspešni. Engleski nam je potreban kao sredstvo.  Kada kod mene u Centar dođe dete koje ide u više razrede osnovne škole, primećujem grč, strah, žao mi je što konstatujem da je engleski bauk. I odmah krenem da vraćam detetu osmeh na lice, pričamo opuštemo o stvarima koje su predmet interesovanja, o onome sa čime dete oseća povezanost – da li je u pitanju muzika, sport koji trenira, omiljeni you tuber, video igrica – brzo dođemo do onoga gde kreće involviranost, a kada zadobijam poverenje, e tek tada kreće naša zajednička priča. Strahovito puno verujem u potencijal i kapacitet koji svako dete ima ponaosob i znam kada povrati poljuljano samopouzdanje, kada dobije potreban vetar u ledja, tada smo postigli to nešto, i tada je nebo granica.

U svom radu srećem i izrazito talentovanu decu – tu smatram da je velika odgovornost nastavnika. Kada prepoznate X faktor kod deteta, greh je suzbijati i ne razvijati taj potencijal. Ne pričam ja ovde isključivo o engleskom jeziku – ako mogu da napravim paralelu sa medicinom, imate, recimo neki problem, odete kod lekara koji vas uputi kod specijaliste za taj problem, ali ono što izostaje jeste jedan holistički pristup, nikako da se sagleda celokupno stanje organizma. Ja u svom radu srećem decu koja su talentovana ne samo za engleski jezik. Ako na primer radimo nešto o muzici, instrumentima, pa kada to ilustrujem puštajući najlepše kompozicije ikada komponovane za violinu, pa ako dete krene da plače jer je to tako lepa muzika, pa se to ponovi u više navrata, osećam potrebu da to roditeljima prenesem da možda razmišljaju da bi dete trebalo usmeriti u tom pravcu.  

Imamo sjajne matematičare, logičare i onda je sasvim normalno da o tome pričamo, da rešavamo zadatke na engleskom. Ono što želim da kažem jeste da meni nije bitno da li će dete znati pravilo kako se gradi Past Simple Tense, ili kada se sve upotrebljava…. Nikada na taj način nisam volela engleski jezik, ja lično, najviše volim da dovedem učenika do toga da kroz konteskt i situaciju koristi upravo taj Past Simple Tense, i kada ga upotrebi, ja onda kažem – e, to vam je deco Past Simple Tense☺.

Deca su danas sve više zaokupljena sadržajima i vidom komunikacije koje im pruža mobilni telefon, roditelji nemaju dovoljno vremena ili htenja da im se posvete, vaspitačice se žale na drastičan pad verbalnih sposobnosti i pad koncentracije kod dece predškolskog uzrasta. Uviđate li i vi takve trendove i kako se u nastavi nosite sa promenama koje u odrastanje donosi savremeno doba?

Da, primećujem, ali mi moramo zajednički da pronađemo najbolje rešenje za našu decu. Ne možemo da se borimo protiv tih trendova, to su tekovine modernog doba, ali možemo da im se prilagodimo i da probamo da izvučemo korist za sve, odnosno da ih podredimo našim potrebama. Jeste, deci opada pažnja, kratko traje, potrebne su im brže slike, i sve se odigrava mnogo dinamičnije. Deca imaju telefone, koriste ih, gledaju razne sadržaje. Svaki roditelj vidi kada dete obuzme mobilni telefon, dobije neki „zombi“ izraz, treba vremena da dozovete dete, da se vrati. To je, onako, prilično zastrašujuće. I to vidim da se dešava. Šta je suština? Ovo vreme nameće nova pravila, sve se dešava brzo, izloženi smo raznim pritiscima da se ispoštuju rokovi, stalno smo iza nekog ekrana (kompjuter, tablet, telefon, TV). Previše je obaveza, a sve manje vremena da se deci posvetimo na pravi način. Sve manje pričamo sa decom. Deci nedostaje priča. I to je ono što je osnovno. Deca ne praktikuju priču, nema sučeljavanja mišljanja, nema izražavanja stavova. Zato na našim časovima potenciram upravo priču, debatu bez obzira na nivo znanja engleskog jezika, sa najmlađima uživam u tome da im pričam, zanimljivo i angažovano. Kada uspete da povratite znatiželjni duh, istraživački duh, kada sa starijim osnovcima organizujete debatu, onda smo nešto uradili. Da, oni imaju mobilne telefone, ali kada radimo oni na tim mobilnim telefonima traže informacije koje će prezentovati. Naravno, koristićemo Internet, ali želim da pokažem kako ćemo tražiti sadržaje na engleskom jeziku. Tako je, svi koristimo aplikacije, ali ja svakoga molim da u settings-u namesti na engleski jezik. Moramo da držimo korak sa vremenom, oprezno i pametno, stavljajući sve te savremene gedžete u određenu funkciju, oni su tu da nama pomognu, i tako treba da ih koristimo. 

U vreme pandemije korona virusa mnoge škole su morale da promene način rada, odnosno da pređu na takav vid nastave koji podrazumeva onlajn komunikaciju preko raznih internet platformi. Kakva su vaša iskustva rada sa novonastalom situacijom i sa takvim vidom nastave?

Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, znala sam da moram odmah da pronađem način kako ćemo nastaviti dalje. Prekid kontinuiteta jednostavno nije dobra stvar. Za samo nedelju dana uspostavila sam virtuelnu učionicu. Najveći broj učenika se priključio novom načinu rada. Bilo je i onih koji su više za učionički način, što potpuno razumem, smatram da lični kontakt ne može ništa da nadomesti. Prenela sam iz škole sve materijale, a od izdavača zatražila pristup digitalnim resursima. Dobila sam pristup, pokazali su razumevanje za situaciju u kojoj smo se svi našli. Odlučila sam se za Zoom aplikaciju koja mi se učinila za moju priču najprikladnijom. Posle samo nedelju dana pauze, ali u potpuno novim okolnostima, kada sam ugledala ozarena lica drage dečice iz karantina, meni je srce bilo puno. Svaki naš čas bio je melem za sve nas, toliko pozitivne energije, toliko sreće što vidimo jedni druge, što drugari vide drugare, što smo ponovo, gle čuda, online zajedno, to je sve baš cool.

Kod mlađih polaznika roditelji su bili ti koji su morali da asistiraju u nekim segmentima, bili su uz svoju decu, bilo je tu puno komičnih situacija, smejali smo se zajedno, roditelji u pozadini, takodje. To je bila prilika i za roditelje da budu svedoci našeg rada, našeg napretka, šta njihova deca znaju, šta mogu, kako mi to radimo. Časovi su bili izuzetno dinamični, na ekranu sam mogla da podelim sve prateće sadržaje: video, audio, delili smo tablu, radila sam vežbanja zajedno sa decom. Ono što su oni radili u knjizi i radnoj sveci, ja sam radila na ekranu. U početku, shodno situaciji, sa mlađima sam časove započinjala tako što smo svi trljai dlanove, tako prali ruke, brojeći do 20 koliko je poželjno da traje pranje ruku tokom pandemije, delili savete kako da se štitimo od nove pošasti. Sa starijima smo razgovarali o svemu onome što im nedostaje tokom karantina, poveravali smo se jedni drugima. Časove smo završavali uvek u najpozitivnijem mogućem svetlu, šaljući poruke ljubavi, prijateljstva i pozitivne energije. Samo iskustvo sa online učionicom je sasvim sigurno umnogome obogatilo i unelo čak neko osveženje u našu nastavu. Sasvim sigurno znam da ću, i kada se od septembra ponovo budemo vratili u klasičnu učionicu, kombinovati i ove nove mogućnosti korišćenja online učionice. Na primer, u slučaju kada dete odsustvuje duže sa nastave zbog bolesti, ovo može da bude koristan način da se nadoknadi izgubljeno gradivo.

Na kraju, privodeći ovu čudnu školsku godinu kraju, mogu reći da se osećam dobro, ponosno i ispunjeno. Sačuvali smo kontinuitet u nastavi, još bolje smo upoznali jedni druge, zavirili u naše domove i skrivene kutke, mislim da smo stekli neku neraskidivu vezu, i jednu divnu uspomenu na naše zajedništvo i brigu jednih o drugima. To su velike stvari, a za mene možda najveća naučena lekcija. 

Intervju vodila Olivera Dragišić