Душан Фундић, Аустроугарска и настанак Албаније (1896-1914), Балканолошки институт/Clio, Beograd 2021.

Одличну књигу је написао Душан Фундић. После Теодоре Толеве (Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1896-1908) добили смо још једну научно фундирану (nomen est omen) монографију о хабзбуршкој роли у етаблирању Албаније и Албанаца. Фундићева књига почива на јаком истраживачком темељу, односно на документима Аустријског државног архива у којем је аутор читао папире аустроугарског министарства спољних послова.

О чему се ради?

Фундић је своју тезу поставио на самом почетку књиге, а затим је још неколико пута провукао кроз текст. Аутор уочава снажну подршку Беча албанској еманципацији крајем 19. и почетком 20. века и то доводи у везу са кључним елементима аустријске балканске политике тог времена. Читаву аустријску игру око Албаније и Албанаца Фундић посматра у функцији такмичења Беча са друга два претендента на остатке османског наслеђа на Балкану – Русијом и Италијом. Стварање албанске државе је, каже Фундић, у Бечу било перципирано као противтежа регионалном утицају Србије и Црне Горе, иза којих је, сматрали су Аустријанци, стајала Русија. Аутор цитира исказ аустријског вицеконзула у Призрену о потреби придобијања “симпатија албанских муслимана” против “словенства”. Осим тога, уочљив је био и страх од италијанског запоседања албанске обале чиме би се “угушили поморски путеви Аустроугарске”.

Како би се ојачала и убрзала албанска хомогенизација Беч је прибегао офанзивној културној акцији у којој је Фундић уочио основне векторе: “укључивање албанских муслимана у делокруг спољне политике Аустроугарске”, интензивнија комуникација аустроугарских конзулата са албанским лидерима, новчана подршка предводницима северног албанског простора, материјална помоћ албанским школама, посебно оним католичким на северу, рад на стандардизацији албанског језика, помоћ у издавању књига на албанском језику.

У даљем тексту Фундић подробније описује практичну примену албанске политике Беча. У књизи налазимо детаље о аустријском залагању за конституисање јединственог албанског писма, раду на отварању албанских школа, штампању уџбеника, школовању Албанаца у Аустрији (пре свега католика, али и муслимана), субвенционисању књига о албанским темама, стипендирању албанских ђака и студената (укључујући и децу Исе Бољетинија).

Аустријска дипломатско-културолошка иницијатива није била ограничена на простор данашње Албаније. Аутор подвлачи и интерес Беча за акције у Косовском вилајету, што је, поред осталог демонстрирано отварањем конзулата у Призрену, Скопљу и Митровици од 1870. до 1904. године. Управо је у Митровици на најексплицитнији начин потврђено да је аустријска албанска стратегија утицала на опредељења локалних Албанаца. Док је тамошњи руски конзул, Григориј Шчербина, страдао у једној албанској побуни, дотле су, читамо у књизи, локални Албанци аустријском конзулу “приредили пријатељски дочек, видећи у њему противтежу руском конзулу и могућем српском напредовању”.

Посебна пажња у књизи поклоњена је развоју аустријске албанологије, чији је зачетник био Јохан Георг фон Хан, аустријски конзул у Јањини. Утицајни хабзбуршки балканолози – Константин Јиречек, Лајош Талоци и Милан Шуфлај – су, тврди Фундић дефинисали албански историјски простор од Бара, Охрида и Призрена до Валоне, истичући илирске корене албанског етноса. Они су, истовремено, негирали основаност српских претензија на делове данашње Албаније.

Важно место Фундић је у финалном делу своје монографије посветио аустријској подршци конституисању албанске државе од 1912. до 1914. године. Покушај снажнијег утицаја Беча на албанске послове видимо у драми око избора владара албанске државе у настајању. Чак и ту уочавамо утицај аустријске интелектуалне дубоке државе, будући да ће идеја о постављењу протестантског владара (тај услов је задовољио Вилхелм фон Вид) потећи управо од Лајоша Талоција. Он је, наиме, истиче Душан Фундић, пошао од тезе да би баш владар за Албанце атипичног конфесионалног идентитета могао да помири верску хетерогеност Албанаца. Ипак, Видов положај у новоствореној албанској држави није био одржив, с обзиром на интерне и спољне (Италија) отпоре и опструкције. За Беч то више није било ни важно, будући да је одлазак фон Вида из Албаније коинцидирао са уласком Аустроугарске у Велики рат и њеним брисањем са балканских и средњоевропских мапа.

Многе ствари су, међутим, опстале. Крајем 19. и почетком 20. века у бечким библиотекама и професорским кабинетима велики хабзбуршки балканолози су као од шале правили народе и језике. Генијални бечки опсенари ће тако отворити Пандорину кутију територијалних и идентитетских спорова, због којих се на Балкану још читав век после краха Хабзбурговаца живело и страдало.

Континуитете налазимо и на другим местима. Фундић је као једну од својих кључних теза подвукао да је снажна аустријска подршка конституисању Албаније и Албанаца била мотивисана тежњом Монархије да блокира даље напредовање словенског елемента на Балкану (Србија и Црна Гора) и тиме посредно ослаби руски продор ка овом делу европског Римленда. Поигравајући се аналогијама запитаћамо се и нису ли стратегије сила које данас контролишу албански фактор базиране на истом геополитичком мотиву?

Мада је Аустроугарска у деценијама којима се Фундићева књига бави темељно спонзорисала албанску етничку и политичку хомогенизацију, таква подршка имала је своје лимите. У време Балканских ратова Беч се, наиме, противио стварању Велике Албаније, дајући предност распарчаном Балкану, са малим државним ентитетима, којима би Монархија лакше управљала. Фундић каже: “Монархија није имала намеру да нова држава обухвати све Албанце, чиме би настала Велика Албанија, од које су страховале балканске државе. На Балканском полуострву, према стратешким замислима Беча, није било места ни за какву велику државу, већ само за систем држава зависних од Монархије.”

Чињеница да аустријска подршка албанском националном буђењу није укључивала и подршку потпуном обједињавању албанског етничког простора инспирише нас да се и на том месту поиграмо аналогијама. Питаћемо се, дакле, да ли водећи западни играчи као пожељан епилог албанског питања данас виде стварање Велике Албаније, или ће се, следећи хабзбуршку логику, предност дати распарчаном, лако управљивом, Балкану, на којем потпуна етничка хомогенизација неће бити дозвољена ни Србима, али ни Албанцима? На ово питање, сем фразе – “остаје да се види”, не нудимо никакав одговор.