Пред нама је поново једна од најважнијих књига наше историографије. Овај легат сарајевског професора Томислава Краљачића је дело у којем пише све, својеврсни кључ за дешифровање најопаснијих балканских тајни и упутство за разумевање живота који смо живели, који живимо и који ћемо живети. Иако први пут објављена пре више од три деценије, она је актуелнија и потребнија него онда када је настајала. Краљачић је родом из Црне Горе, завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима, а затим се, после неколико година потуцања по школама у беспућима централне и источне Босне, домогао Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је почетком осамдесетих и докторирао са темом Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903). Неколико година касније ова теза је са непромењеним насловом била објављена. Краљачић је публиковање своје књиге тек мало надживео. Избегао је у лето 1992. године из ратног Сарајева, радио годину дана на Историјском институту у Београду, па умро септембра 1993. године.
Књига Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903) доживела је три издања. Последње 2017. године (Catena mundi).
Сада о књизи.
КОНТЕКСТ
Пре своје минуциозне анализе Калајевог поретка у Босни и Херцеговини Краљачић детаљно образлаже међународне факторе окупације Босне после Берлинског конгреса, односно мотиве Беча за отпочињање ове балканске авантуре. Према Краљачићу, улазак Аустроугарске у Босну је, с једне стране, требало да спречи њено будуће уједињење са Србијом и Црном Гором. Оваква синтеза створила би у централном делу Балкана својеверсни Пијемонт који би привлачно деловао на остале Јужне Словене у Хабзбуршкој монархији, доводећи у питање њену целовитост. Осим тога, ова акција је била и у фунцији обуздавање руског утицаја на Балкану. Ондашњи шеф аустријске дипломатије, Ђула Андраши, сматрао је да би стварање такве словенске државе ојачало руске позиције на Балкану. Јачање словенских и православних позиција виђено је, дакле, у Бечу као потенцијал руске превласти на Балканском полуострву, па је та идеја водила аустријску политику не само у Босни, већ и другим деловима Полуострва. У мемоару шефа аустријског генералштаба Бека, наглашена је намера да Монархија искористи “грчке, албанске и муслиманске елементе” против “јужнословенских”. Аустроугарску крајем деветнаестог века на Балкану, дакле, није занимала само Босна. Истовремено се ишло и на албански фактор, у чијој се еманципацији такође видело средство за супротстављање српском, и посредно, руском утицају. О томе смо већ писали у анализи књиге Душана Фундића (ОВДЕ).
Тако су крајем деветнаестог века синхронизивано отпочели пројекти формирања босанске и албанске нације. Њима је руководио труст мозгова у Бечу, предвођен генијалним инжењерима балканских душа – Лајошем Талоцијем и Бенјамином Калајем. Овај тим је деловао кратко, али ефикасно, па је за собом оставио две нове нације и отворио читав низ криза, које до данас дестабилизују овај део Европе.
Калај самосталност Босне није сматрао одрживом, сматрајући колонијални статус њеном судбином. Тако разумемо један његов говор, у којем је, поред осталог, рекао: “Ова земља и овај народ ипак су осјећали, што показује историја, да ту специјалну индивидуалност могу одржати само онда, ако се на неког много моћнијег ослоне. Некада је то био византијски цар, потом угарски краљ, затим султан и сада је то аустријски цар.”
КОЛОНИЈА И ЊЕН ИДЕНТИТЕТ
Основна полуга Калајеве политике у Босни и Херцеговини требало је да буде синтетичка босанска нација. Отуда је овај пројекат представљао централни стуб његове босанске стратегије. Босанска нација није виђена као заједница босанских муслимана, већ као целина која би обухватила и босанске Србе и Хрвате, односно заједница све три вере. У ту сврху Калај је предузео низ мера за слабљење српског идентита у Босни, али је прижељкивао и постепену конверзију босанских муслимана у католичанство. Тежио је, пише Краљачић, вестернизацији Босне, односно имплементирању западних идеја, које би “могле бити домаће у једној источној средини”. У исламу је видео “сметњу бошњаштву”, чињеницу која није својствена бошњачком бићу и везује га за османско наслеђе. Мост ка католичанству требало је, сматрао је Калај, да представља еманципација муслиманских жена.
Ипак, деисламизација босанских муслимана није била први циљ Калајеве управе, већ пре план за неку даљу будућност. Приоритет је био десрбизација Босне, односно пацификовање Срба, њихово уклапање у босанску “замишљену заједницу”, као и одстрањивање преосталих српских елемената из идентитета босанских муслимана. У ту сврху аустријска окупациона администрација предузимала је различите мере, пре свега у области безбедности, просвете и културе.
Окупациони режим енергично је настојао да онемогући муслиманско-српско приближавање, које је, истиче аутор, било посматрано као потенцијално највећа претња успостављању окупационог режима у Босни, и оријентише муслимане према Хрватима. Краљачић цитира део из царске инструкције команданту аустријских окупационих трупа: “Затим Вам се препоручије да доведете мислимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом , које треба да се најоштрије надзире (…)” У такве намере уклапала се и тежња аустријског окупационог режима да се муслиманима наметне латиница, односно да се потисну два писма којима су се они до тада служили: арапско писмо и ћирилица.
Одвајање Босне и Херцеговине од српског утицаја било је и физичке природе. Краљачић пише да су окупационе власти успоставиле “енергичне мјере надзора над црногорском и србијанском границом, које ће довести до готово потпуног затварања саобраћаја између Босне и Херцеговине и ових земаља.” Није се, међутим, стало на томе. Осим људи заустављане су и идеје. Дрину је тешко прелазила српска штампа, а забрањиване су и политички неподобне књиге штампане у Србији. Краљачић наводи неколико примера. Књиге Српска историја (Михајло Јовић) и Историја српског народа (Љ. Ковачевић/Љ.Јовановић) су биле проскрибоване јер су у њима “традиције српског царства Немањића тенденциозно приказане”. Због “агресивног и тенденциозног садржаја” забрањене су и књиге Панте Срећковића Српска историја са сликама и Историја српског народа, а забрањена је била и Историја Срба Милана Убавкића.
Нови босански човек изграђиван је пре свега у школском систему. О дидактичким намерама окупационог режима најбоље сведоче школски уџбеници. Према Краљачићу, циљ наставе географије био је изграђивање “осећаја везаности Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску”, односно изграђивање “поданичког менталитета”. Програмом наставе историје, којег је саставио Лајош Талоци предвиђено је наглашавање историјског права Аустро-Угарске на Босну, при чему је окупација требало да буде приказана као чин који “треба да обезбиједи мир и равноправност свих конфесија”. У уџбенику за трећи и четврти разред основне школе Босна је приказана као посебан ентитет у којем живи босански народ, састављен од људи три конфесије. На њеним границама насељени су Срби и Хрвати. Уџбеник је подвлачио богумилско порекло муслимана. Критикујући један уџбеник историје за средње школе, Талоци је инсистирао на елиминисању средњовековних митова, у којима је видео “квасац за хетерогена национална схатања”.
У разбијању митских представа о српској историји у настави посегло се и за српском критичком историографијом. О томе Краљачић пише: “Интересантно је да режим уноси у школу и нека дјела српске критичке историографије која је сматрао погодним за разбијање извјесних традиционалних и романтичарских схватања на којима је храњен српски национални покрет (…) Тако је, на пример, Кучера (цивилни адлатус Хуго Кучера – П.Д) тражио од Калаја овлашћење да Земаљска влада набави за потребе школе одговарајући број примјерака Монтенегрине, чији је аутор био оснивач српске критичке историјске школе Иларион Руварац. Овај захтев Кучера је мотивисао тиме што су у споменутом дјелу ‘легенде које су изаткане о јуначком народу Црне Горе разорене непартијском оштрином историчара’. Можда је и то дјело утицало да се Руварац нашао међу владиним кандидатима за мјесто бањалучког митрополита.”
Тешкоће у етаблирању босанске нације подстакле су окупациони режим на размишљање о плану Б, односно подршци хрватском фактору у Босни, насупрот Србима, безнадежно оријентисаним према Истоку. Док се у Србима видела конкретна претња, прозападни Хрвати виђени су као безопасни по интересе Монархије. Краљачић цитира једно Калајево писмо из 1902. године: “Посматра ли се питање са тог становишта, мора се доћи до увјерења да хрватске тежње, ако се буду исправно усмјеравале, неће никада постати опасне за нашу монархију, напротив, значиће за исту појачање, али са српским аспирацијама стоји управо супротно.”
Из тог разлога прижељкивало се приближавање Хрвата и муслимана на, тврди Краљачић, “политичкој и хрватској националној основи”. У контролисаном листу Освит објављен је 1899. године приказ једне књиге тројице чешких аутора у којој се констатовало да ће се, ако буду морали да се определе, босански муслимани окренути Хрватима јер су са њима “одвајкада добри пријатељи” и зато што “једино Хрвати могу мухамеданску своју браћу повести у коло европејске културе”.
ЗАКЉУЧАК
Калајева епоха трајала је кратко, али су њени плодови надживели њеног предводника и монархију коју је он представљао. Констатујемо да су обе варијанте решења муслиманског националног питања (политичка босанска нација или повезивање босанских муслимана с хрватским фактором) имале барем три заједничке компоненте – покушај маргинализовања српског фактора у Босни и Херцеговини, темељно антагонизовање босанских муслимана са геополитички непоузданим Србима, као и чврсто везивање Босне за германски/западни брод. До данас те чињенице представљају црвену нит босанске стварности. Опредељење великог броја босанских муслимана у Другом светском рату за Трећи Рајх и НДХ (о томе смо писали ОВДЕ) само је, дакле, гласни ехо Калајевог идентитетског инжењеринга. Чак и површни посматрачи босанских прилика препознаће виталност Калајевог наслеђа и у данашње време.
Featured image: Nordlager bei Mostar während des Bosnienfeldzugs 1878, Gemälde von Alexander Ritter von Bensa und Adolf Obermüller (Wikipedia)
Stella polare 