Oznaka: austrougarska bosna

АУСТРОУГАРСКИ КОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (Јована Остојић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Ослањајући се на домете еволуционистичке теорије, тачније прогресивизма, европске колонијалне силе правдале су своје империјалне претензије на прекоокеанске територије, али и унутар самог европског континента. Из ове прогресивистичке концепције, произашла је категорија цивилизације, коју нужно прати и њена негација – варварство. Колонијална експанзија Аустро-Угарске, према ријечима Клеменса Рутнера, има своја три полазишта, најприје: стратешко, економско, територијално (Ruthner 2).  Са друге стране, Владимир Ћоровић, у својој књизи Босна и Херцеговина, у неколико наврата истиче колонијалну природу аустроугарске управе, која се дала препознати на економском, социокултурном, политичком, демографском, образовном и научном плану (Ћоровић 80, 83). Узевши ово у обзир, налазимо да је оправдано користити термине колонизовани и колонизатор, па самим тим и колонија, јер како наводи Гајатри Спивак, њихово коришћење захтјева испуњеност одређених услова, или макар оног једног који се односи на ситуацију у којој се једна страна земља успоставља као владар, доносећи своје законе, свој систем образовања и усмјеравајући процес производње према властитим интересима (Spivak 6), што можемо препознати у случају Босне и Херцеговине.             

Имагинарно освајање простора прожето је западњачким дискурсом о Балкану, и подразумијева, у овом случају: оријентализам, балканизам и егзотизацију Босне. У студији Центар и периферија у Аустро-Угарској, Стијн Вервает полази од претпоставке да је аустроугарска политика суштински повезана са симболичком/културном репрезентацијом Другог унутар фикцијских, етнографских, новинских текстова тог времена, надовезујући се на Давида Спура и његову тезу да је писац први и најбитнији колонизатор, онај који осваја простор свијести помоћу искључивих и отуђујућих структура репрезентације (Vervaet 101). Дискурзивно конструисана категорија Другог подразумијева да онај који има моћ, посједује и знање, те самим тим производи и истину. Иако, путописна књижевност сама по себи полаже право на вјеродостојност, бар она њена компонента која је чини својеврсним водичем, Марија Тодорова износи тезу о томе да путописна књижевност, ипак, и ствара и представља свијет, односно и ствара и измишља стварност (Todorova 235). У складу са тим посматрамо и путопис Милене Мразовић[1] Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцеговачким жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште, који је објављен непосредно након анексије, године 1908, на њемачком језику, те можемо рећи да је у самом тренутку симболично оправдава. Илустрације које су приложене у путопису указују на метод консолидације моћи кроз стварање својеврсног изложбеног комплекса, путем кога се читаоцима (реципијентима) приказују колонизоване земаље као егзотичне, оријенталне (слике ношњи, свакодневице, кућа и осталих помоћних објеката), али ипак на прагу тога да постану суштински дио Двојне монархије (слике жељезнице, станица, тунела, мостова). У вези са овим, симболичном се чини илустрација на самој корици књиге, која приказује у првом плану мушкарца обученог у традиционалну муслиманску ношњу са фесом на глави, на натовареном коњу (као на одласку), на узвишењу са кога посматра воз, у даљини, који излази из тунела. Оправданост оваквог тумачења можемо наћи унутар самог текста, па ће ауторка иронично рећи: Дивљење Грцима је у Стрмици знатно попустило откад се изградила жељезница. Шта је неки тамо мостић спрам грађевина које у непрестаном низу опасују долину! (Мразовић 155). Како Стијн Вервает наводи, колонијални дискурс Аустро-Угарске може се препознати у свом двоструком одређењу – и као Саидов оријентализам, али и као балканизам Марије Тодорове, јер с једне стране одржава представу о оријенталном, егзотичном Истоку, а са друге уздиже цивилизаторску мисију Аустро-Угарске (Vervaet 28). Балканистички дискурс, сложен и динамичан, који посредује ауторка кроз путопис, битан је из два разлога: из потребе за стварањем нове историје, која негира отоманско насљеђе, у оној мјери у којем га препознаје са друге стране границе, али и за успостављање везе између средњовјековног и античког европског насљеђа, којим се Босна и Херцеговина приказује као неоспорни дио европске политичке и културне историје.  Хоми Баба то објашњава као стратегију представљања ауторитета помоћу артефакта архгаичног (Baba 75)[2]. Стога, симболично, крај западне цивилизације завршава се жељезницом, након које почиње Оријент (територије још увијек под управом Отоманском царства): Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; сада први пут долази као неко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овдје у источној Босни она је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека (Мразовић 216).            

„Брисање историје“ као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније.

Производња културне разлике мора претпоставити постојање културне надмоћи; која је у вези са политичком, економском, државном моћи; али и настојањем Аустроугарске да конструише позитивну слику о себи. За њу је у том тренутку припајање нове територије било непоходно ради повратка на културну и политичку позорницу Европе. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је нашла свог културно и економски заосталог Другог. Концепт имагинативне, текстуалне колонизације, може се стога препознати, како наводи Вервает, као потреба доминантне културе да ступи у дијалог са самом собом (Vervaet 106). Ако бисмо за потврду ове тезе узели, као диспозиционе поставке, одлике и функцију самог жанра путописа, уочили бисмо да поред симболичне колонизације путем текста, у овом путопису-водичу можемо препознати и пресипитивање константи сопственог идентитетског одређења. Путописна књижевност, која се развила из византијских духовних водича проскинитариона, представљала је маркирање и мапирање мјеста на путовању према Светој земљи, те на тај начин била користан водич за ходочаснике. Путовање босанском источном жељезницом, по својим идејним карактеристикама (наговјештеним у самом поднаслову – водич), прије се може повезати са првобитним обликом овог жанра (водича), него каснијим путописима. Путопис је намјењен потенцијалним туристима, јер садржи информације о путу, смјештају, природним љепотама, историјске информације о градовима и насељеним мјестима. Изградња жељезнице повезана је са цивилизаторском и просвјетитељском мисијом –  којом се уписује и уграђује култура у некултурни пејзаж, а путовање истом, представља својеврсни вид духовног путовања, током којег се преобликује Други, али и потврђује сопствени духовни и културни идентитет. Ауторка запажа да се сва трагичност прошлости несвјесно се изражава у овим људима; у свему што их окружује. Тамо још понеки римски плуг с куком обрађује тло, онамо још ради ваљалица као у преисторијско вријеме. Још је овај крај недоступан модерној култури. Али, већ су ту назнаке добре воље, марљивости, прије свега. Брат који је научио читати, поучава у самотној колиби мале сестре и омладина која сада одраста са жељезницом другачије ће размишљти од страих који с натовареним коњима пролазе кроз усјеке (Мразовић 215).   

***

Имагинарно освајање путем текста подразумијева развој различитих језичких и стилских стратегија (којим се културно и географско приближава колонија), стога је оправдано говорити о специфичним реторичким фигурама и специфичној употреби језика унутар колонијалног дискурса. Будући да смо раније говорили о улози жељезнице у процесу колонизације, у овом поглављу, неопходно је објаснити њену текстну функцију. Према Аристотеловој дефиницији, коју наводи Роберт Јанг, метафора јесте исказивање онога што неки предмет јесте, исказивањем онога што није (Jang 150). Коришћење метафоре нужно је да бисмо створили тзв. превод, тачније колонијалну копију оригинала, како Јанг објашњава (Исто). Стога можемо рећи да жељезница као метафора, најприје показује да Босна није модерна (или цивилизована) земља, напротив. Отуда и често приказивање модернизацијског процеса као агонског, у којем жељезна конструкција, то техничко чудо улази у немилосрдну борбу са босанском природом. Овдје се може препознати и метонимијска употреба исте, јер се процес колонизације замјењује својом једном компонентом – модернизацијом; такође, отпор људи према истој, замјењује се приказивањем борбе некултурног пејзажа и жељезнице: Заправо, овдје се пруга састоји само од дугих тунела и камених насипа који их повезују, и која каткад, ослањајући се на жељезни костур, премошћује дубоке провалије скупљајући се у кратке међуспојнице. Јер, зловољна десна обала коначно прекида своју игру и непрестано се, у својој отреситој самоодбрани баца Прачи на пут са позамашним комадима брда, које тек ваља пробити, и притишће ријеку у оштрим угловима на другу страну стјеновите обале (Мразовић 91). Вербална апропријација као језичко-стилска стратегија тиче се спецфичне употребе језичких знакова (у процесу стварања колонијалне копије) и односи се на уписивање властитих знакова у босански пејзаж. Ова тенденција се не везује само за топонимију (гребен Витеза-Karolinensattle), већ и за успостављање природних веза између Босне и Аустрије – алпски обронци, визуелна сличност планинских врхова, присност коју ствара црногорична шума, подсјећајући на њемачке, тамни тророги Тмор двојник Watzmanna, сличност дијела Рзава са горњом долином Мурице у Штајерској.

Специфична употреба језика примјетна је и у одабиру глаголских облика којима се описује жељезна конструкција, јер она: осваја, обујмљује, хвата се у коштац са непријатељем, исправља, пробија, премошћује, граби, пробада, или одузима гротескним прождрљивим пријетећим клисуринама славу о неосвојивости итд. Оријентализам као дискурс, кориштен у производњи епистемолошких и онтолошких дистинкција између Истока и Запада, препознаје се у дијеловима у којима ауторка говори о култури живљења, о људским односима, поимању времена, односу према религији – јер у теократском Оријенту религија је основа свих обичаја; о отоманском насљеђу – осебујној босанско-оријенталној скали тонова – севдалинкама, ношњама; црној кафи – напитку који само Оријент умије направити. Или, у наговјештавању незавидног положаја у којем се налазе жене: У овој самотињи која подсјећа на Алпе смјестило се неколико раштрканих муслиманских насеља, која у свом спокоју дјелују као да су одумрла. Врата су затворена, нико не одговара на позиве ако мушкарци нису код куће. И на хришћанским имањима примјећујемо да смо на Оријенту, јер жене нису присутне. Дјевојке бјеже преко ограде кад у близини примијете неког странца (Мразовић 183).

Железничка станица Добој, почетком 20. века (Wikipedia)

Мистификујући историју и природу, истичући сурове јужнословенске обичаје жртвовања, и примитивну културу живљења, ауторка ствара својеврсни бајковити топос. Кроз романтизоване приче о средњовјековним јунацима, замковима, борбама које су се водиле у босанским шумама и пећинама, јунацима новије историје, ауторка даје ново рухо овдашњим легендама и топосима, стварајући један метанаратив, којим се оне приближавају витешким легендама и романтизованим причама из европског средњег вијека. Међу њима се истичу приче – за које се може рећи да су по својим формалним и наративним одликама самосталне и независне од главног тока путописа – о Старини Новаку, проклетој Јерини, браћи Соколовић, Дрини – дјевојци по којој је Дрина добила име, варошици Рудо коју је однијела поплава, прича о страдању на Косову, о Марку Краљевићу, итд. А пропо још увијек, метафорично, живе прошлости на овом простору, ауторка наводи да су куће направљене уз примјетну дозу дјечије наивности, али и становите одважности, на чудноват начин су неуништиве и трајне […] Само кукурузњаци који почивају на коцима нескривено одају ову технику плетења, коју је фолклорист R. Meringer назвао преисторијском и која изражава мишљење да на индогерманском тлу нема једноставнијих кућа од ових исплетених босанских. Соба је угурана у то здање као кутија и садржи једини украс кућа, лијепу босанску фуруну, пећ од иловаче, на којој, у простору за огњиште, ватра куља на најстаринскији начин: но, то се никако не може свести на турске обичаје, него на то да су Босанци умногоме заостали на првобитној културној степеници, на којој су се некоћ налазили сродни европски народи (Мразовић 84).  

Брисање историје као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније. Брисање историје повезано је са аустроугарском стратегијом негације отоманског насљеђа и уписивање босанскохерцеговачке историје у заједничку европску насљедну линију. Тако на неколико мјеста, жељезница пробија степениште средњовјековног локалитета Варошишта, или „брише“ стопе Краљевића Марка у стијени изнад Дрине. Наглашава се боравак средњовјековних путујућих дружина из Европе на тлу Босне и Херцеговине, или боравак Аустријанаца након проширења територије послије аустријско-турских ратова. На овај начин ствара се својеврсни хипертекст, или квазинаучни наратив којим се историјски утемељује право на територију, али и ствара еволуционистички дискурс о култури у БиХ, која се својим античким насљеђем везује за европску цивилизацију, али се вишевјековном османском управом од тог насљеђа одвојила.  Најбољу илустрацију ове, идеолошки и политички мотивисане поруке, можемо препознати у слици чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду: Жељезница је прекинула вјековну и блиставу владавину ћуприје, одузела јој значење и испратила је у прошлост. Још она стоји ту поносито, као некада, али ипак више нема ту важност. Но, зато је Вишеград као цјелина добио на значају. Стара турска ћуприја је преко ноћи послана у историју, а град са жељезницом је тај којему припада будућност  (Мразовић 192).

Сматрамо да је битно нагласити и ауторкино запажање о вези античких рапсода и извођача наших епских пјесама, будући да је истраживачки рад Алберта Лорда и Милмана Перија, који су у потрази за одговором на хомерско питање дошли на ове просторе, везан за тридесете године 20. вијека. Описујући црквени збор на дан прославе Светог Ђорђа, она каже: Старији тога дана у озбиљним, опрезним говорима подијеле са осталима своја размишљања и савјете; омладина пјева о двије ствари које оријенталац није у стању раздвојити: о „Богу и отаџбини“ и плеше у колу старих Атињана око гробова који су украшени шареним марамицама како би развеселили народ у жалости. У једном углу сједи гуслар, рапсод, а звукови које производи брујећи су пратили пјевање јуначких пјесама, епско представљање догађаја које само пјевач спашава од заборава. Много тога од обичаја Срба води директно у класичну Грчку, па иако је велика античка филозофија живота помијешана са много празновјерја, опет је уљепшава ова једноставна поезија (Мразовић 117). Овом присвајању историје може се придодати и патерналистички став колонијалне силе према својој копији, јер се аустријска влада приказује као покровитељска, благонаклона, те се симболично над окриљем свих здања налази натпис Франц Јозеф, као pater familias. На тај начин, метафорички, босанскохерцеговачко становништво улази у велику породицу нација на челу са аустроугарским царем (Vervaet 123) – том изгубљеном очинском фигуром.

Користећи се дометима постколонијалне критике, читање овог путописа било је искључиво засновано на препознавању језичких и дискурзивних стратегија којима се симболички кроз књижевни текст посредовала колонијална политика. Употребљавајући различите реторичке фигуре у опису, држећи иронијску дистанцу према свом предмету испитивања, инкорпорирајући Себе, али истовремено и апсорбујући Другог, ауторка показује на који начин се може (свјесно, или несвјесно) користити моћ писане ријечи у политичке сврхе.

[1] Милена Мразовић-Преиндлсбергер је прва жена новинар у БиХ, сарађивала је са низом часописа који су излазили на њемачком говорном подручју, а након смрти власника и уредника часописа и издавачке куће Bosnichen Post, за кога је била вјерена, постала је уредник и власник истих. Такође, Милена је први женски члан антрополошког друштва Хабсбуршке монархије у Бечу и један од оснивача Земаљског музеја у Сарајеву. Поред овога бавила се и писањем и сакупљачким радом. Објавила је збирку прича из народног живота муслимана „Селам“, затим „Bosnisches Skizzenbuch“, збирку народних приповједака из босанско-муслиманског живота „Bosnisches Volksmaerchen“, „Grabesfenster“ приповијетку из првих дана окупације Сарајева, и путопис „Bosnische Ostbahn.

[2] Интересантним се чини поређење њемачког новинара, ратног дописника Хајнриха Ренера, који долази у Босну и Херцеговину 1878. са аустрогарском војском. Он Босну назива Трновом Ружицом, алудирајући на бајку о стољетном сну у који пада зачарана принцеза, из којег је буди принц, у овом случају Аустро-Угарска (Vervaet  98, 99).

Литература:

  • Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004
  • Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013
  • Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013.
  • Мразовић-Прајндлсбергер, Милена. Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцговачким државним жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
  • Ruthner, Clemens. Habsburg’s Little Orient – A Post/Colonial Reading of Austrian and German Cultural Narratives on Bosnia-Herzegovina, 1878-1918 https://www.scribd.com/document/332168794/Clemens-Ruthner-Habsburg-s-Little-Orient-A-Post-Colonial-Reading-of-Austrian-and-German-Cultural-Narratives-on-Bosnia-Herzegovina-1878-1918   Приступ  29. нов. 2018.
  • Spivak, Gayatri C. Other Asias. https://english.hku.hk/courses/WorldingPacificHKU2011/GayatriSpivak.pdf Приступ 29.11.2018.
  • Todorova. Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006
  • Ћоровић, Владимир. Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга, 1925

Јована Остојић је рођена у Рудом (1994). Основне и мастер студије Српске књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду. Дипломски рад „Авангардне пјесничке тенденције у часопису Босанска вила (1911-1914)“ награђен је као најбољи дипломски рад одбрањен у 2017. години, који додјељује Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима наградом из фонда Радмиле Поповић. Објавила збирку прозе и поезије „Разлиставања“. 

БОСНА ПОСЛЕ САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА. О ХИСТЕРИЈИ И РЕПРЕСИЈИ (Ања Николић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Једну од највидљивијих непосредних реакција на Сарајевски атентат представљале су антисрпске демонстрације у Босни и Херцеговини. Коста Херман, сива еминенција културног живота Босне и Херцеговине,  је по сазнању да се атентат догодио, узвикнуо да стотине вешала не би платила драгоцене главе које су изгубљене.[1] Тиме је у једном повику изрекао жељу и намере највиших кругова Монархије. У Загребу су антисрпски протести одржани већ на Видовдан. Дан по атентату организоване су демонстрације и на територији Босне и Херцеговине. Било је јасно да се напади координишу из центра империје.[2] У градској већници у Сарајеву осмишљен је проглас којим се захтевало од сарајевског грађанства да изађе на улице и иступи против учињеног.[3]

Током првих демонстрација маса се окупила око нове католичке катедрале у аустријском центру Сарајева. Војска и полиција су биле ту и организовале окупљене. Певало се у славу цара и носиле су се његове слике. Убрзо се маса раширила по сарајевским улицама, уништавајући све српско на шта се наишло.[4] На удару се нашла и резиденција српског митрополита Евгенија Летице, који је, иначе, био склон сарадњи с властима. Уједно је и страдала школа познате добротворке мис Ирби, али и хотел Европа који је био у власништву Глигорија Јефтановића.[5] Демонстрације су се прошириле и на друге босанскохерцеговачке градове и такође су биле координисане између управе и локалних првака.[6] Тек у понеким местима су оваква дешавања спречавана. То је углавном била заслуга локалног становништва, које је стало на пут масама које су рушиле све пред собом.

После физичког угрожавања српских живота и имовине, Монархија је кренула и у формално-правно легализовање свог односа према православном становништву. Од почетка јула уведени су преки судови, а нешто раније је уведено и ванредно стање. Паралелно је текло обрачунавање са штампом и то не само српском, већ и оном муслиманском, која је била просрпски оријентисана. Мере, и даље незваничне, нису биле уперене само против штампе. На удару се, тако, нашло и  муслиманско културно-просветно друштво Гајрет, као и истоимени лист.

У склопу формализација свих одлука из Босне и Херцеговине је у центар империје стигао захтев да се уведу ванредне мере. Недуго за овим стигао је и захтев да се распусти Сабор.[7] Војни врхови су преузели вођење политике. Сви захтеви земаљског поглавара су усвојени 2. јула 1914. године. У Босни и Херцеговини заведен је војни режим. Увођењем преких судова настављен је прогон српског становништва.

У склопу припрема за рат са Србијом, а из страха од устанка унутар Босне и Херцеговине, приступило се организовању шуцкора. Владимир Дедијер износи податак да је у ове јединице био укључен „градски и сеоски олош“, којем је дозвољено да се обрачуна са српским становништвом.[8] Процена је да су овакве трупе бројале око 11 хиљада људи.[9] Били су у потпуности под војном влашћу и Земаљска влада није имала никакву контролу над њима. Овакву „територијалну одбрану“ чинили су углавном појединци из састава друге и треће резерве. Било каква гласина о немирима доводила је до формирања ових јединица. Поред основне намере која је подразумевала контролу српског елемента унутар Босне и Херцеговине, ове јединице су штитиле све војне објекте, железницу, поштански и телеграфски саобраћај.[10]

Паралелно су основане и шуцвер формације чији је задатак био да помажу полицији. Подела оружја оваквим јединицама ишла је преко полицијских станица.[11] Предвиђено деловање ових јединица имало је елементе истребљења Срба на одређеном подручју. На пример, Поћорек је планирао да ове трупе прате покрете војске, посебно преко Дрине. Наступајући за војском, овако организоване, оне би наставиле са протеривањем српског становништва и са освојених крајева. Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја. Тиме би се насилно остварила идеја коју Калај није успео да постигне. У склопу такве замисли у октобру је Земаљска влада донела одлуку да се конфискује имовина свих лица која без дозволе владе бораве у иностранству, ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи су бивале протеране. Преко пет хиљада породица изгубило је дом на тај начин.[12]

Оскар Поћорек

Војску су пратили и шуцкори. Наиме, после продора, а потом и повлачења српске војске са територије Босне и Херцеговине шуцкори су махом извршавали смртне казне над Србима који су осуђени због помагања српској и црногорској војсци.[13] Поћорек је ове јединице сматрао „наоружаним народом“, иако у њиховом организовању није било ничега спонтаног. С обзиром на млаку реакцију муслиманског становништва на ултиматум, Поћорек је неретко користио шуцкоре против Срба баш да би у потпуности завадио две конфесионалне групе. У томе није био без подршке саборских политичара, посебно Шериф-бега Арнаутовића.

У склопу ове прве фазе империјалне политике, коју можемо сматрати обрачуном са националним покретом или сукобом са поданицима, Монархија је на свом колонијалном поседу прибегла и узимању талаца, као и интернацији и формирању логора. Заведене ванредне мере омогућиле су властима да суспендују сва права, па су тако могле несметано да спроводе истраге и да улазе у домове осумњичених. Успостављено је праћење сумњивих лица, где се као битан фактор показала много раније успостављена мрежа доушника.

Када је Аустроугарска предала Србији ултиматум, све ове мере су појачане. И пре ултиматума, од тренутка атентата, спровођена су масовна хапшења. Подаци престају да буду прецизни, али је претпоставка да је у тих месец дана ухапшено око пет хиљада Срба. Они највиђенији су после ултиматума претворени у таоце, како би се спречила и сама помисао на побуну. У ноћи по предаји ултиматума ухапшени су Јефтановић, Грђић и Њежић, којем није заборављена саборска сарадња са Петром Кочићем. У Мостару су ухапшени Атанасије Шола, Урош Круљ, Ристо Радуловић и Светозар Ћоровић. Треба нагласити да су посебно на удару били делови Босне и Херцеговине који су се наслањали на српску и црногорску границу.[14]

Системски приступ узимању талаца је био јасан од самог почетка. После хапшења политичара и културних радника на ред су дошли учитељи и свештеници. Војне власти су раније послале наредбу да се по општинама формирају спискови сумњивих.[15] Споменута мрежа доушника је одлично радила, а људи су на спискове бивали стављени из најразличитијих разлога – од напуштања места боравка до тога да су означени као сумњиви.[16]

Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја.

Савременик ових догађаја, Перо Слијепчевић детаљно описује догађаје који су „обезглавили“ српску елиту. Према њему, слободе су нестале чим је извршен атентат. Највиђенији су били притворени одмах, а ултиматум је довео до тога да дође до „затварања у масама“. После затварања следиле су депортације у унутрашњост Монархије, подаље од фронта. У интернацију је послат понајвише српски свет и неки „напреднији муслимани“.[17]

На удару се посебно нашло српско свештенство. Остао је писани траг у званичном листу Bosnische post о томе како су доживљавани српски свештеници и учитељи. У фебруару 1915. године, Стјепан Саркотић који је заменио Поћорека, пише како су српски свештеници и учитељи затровали душу и дух народа.[18]

Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине

Месецима пре изласка овог текста, српско свештенство је хапшено, узимано за таоце и слато у интернацију. Почетак хапшења и прогона можемо видети већ током јула 1914. године.[19] Хапшења су добила толике размере, да је у одређеним парохијама уништен црквени живот. Земаљска влада је упркос таквим размерама хапшења захтевала да се настави са вођењем матичних књига, иако понегде није било лица која су могла да упишу новорођене у књиге.[20] Прва погубљења српских свештеника наступила су пре званичне објаве рата. Парох из Осјечана, Ђорђе Петровић, је мучен и убијен пошто је његов брат приступио српским комитама.[21] До краја 1914. године наставило се са систематским уништавањем српског свештенства. У атмосфери прогона ухапшен је и брат Петра Кочића, јеромонах у манастиру Моштаница. До 1918. године он ће бити у различитим логорима. Билински помиње да је у Требињу постојала „алеја вешала“.[22] Прва вешала у тој ужасној алеји постављена су испред православне цркве. Размере страдања описује и пећки митрополит Гаврило Дожић. По српском ослобођењу Фоче, он је посетио ово место. Забележио је да су аустроугарске власти ухапсиле или убиле све виђеније Србе из области које су биле ослобођене. По његовим речима, дочекале су га породице убијених, молећи га да одржи опела јер у том крају више није било свештеника који су могли то да учине.[23]

Хапшења и интернације добили су свој законски оквир крајем августа 1914. године. Тада је утврђено да је потребно да се политички сумњиви становници Босне и Херцеговине шаљу у логор Арад.[24] Први логори на европском тлу били су намењени, између осталих, и неподобним Србима. Опет је Дунавска монархија показала сличност са империјама те епохе, угледавши се на Британце који су деценију раније Буре затварали у логоре.[25] Број ухапшених брзо је превазишао обим логора успостављеног у Араду, па су власти биле приморане да оснивају нове логоре.

Ниједно место у Босни и Херцеговини насељено Србима, није избегло хапшења и интернације.[26] После продирања аустријских и бугарских трупа у Србију у јесен 1915. године био је формиран логор у Добоју.[27] Од децембра 1915. године до јула 1917. године кроз овај логор прошло је преко 45 хиљада људи. Од тог броја, готово трећину су чинили жене и деца, чији су мужеви и очеви осумњичени да су приступили српској војсци.[28] Арад, Добој и Жегар нису били једини логори. Поред ових, становништво Босне и Херцеговине интернирано је и у Коморан, Шопроњек, Кечкемет, Туроњ, као и у многе друге логоре који су никли на територији Хабзбуршке монархије. Тако су хапшења, која су обележила почетак рата, подигнута на ниво системског прогона једног народа.

Адаптирано поглавље докторске дисертације: Ања Николић, Аустроугарска Босна и Херцеговина и британски Египат : управа, политика, култура : (1908-1918) : докторска дисертација (2022)

Featured image: Sarajevo oko 1900.

Ања Николић

[1] В. Ћоровић, Црна књига патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914-1918, Београд-Нови Сад 2015, 43.

[2] А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918, Београд 1981, 31.

[3] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 25.

[4] Ђорђе Микић даје преглед ових првих демонстрација готово од улице до улице како су текли. Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 26-33.

[5] В. Ћоровић, Црна књига, 50.

[6] ABiH, ZMF 830/1914.

[7] H. Kapidžić, „Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme Prvog svjetskog rata“, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, 202.

[8] V. Dedijer, Sarajevo 1914, II, 40; Ћоровић их карактерише као „најгори олош муслиманског и католичког пролетаријата“ – В. Ћоровић, Црна књига, 64.

[9] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 71.

[10] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu! Bosanci i Hercegovci u vojnoj organizaciji Habsburške monarhije 1878-1918, Sarajevo 2007, 86.

[11] М. Екмечић, Ратни циљеви Србије, Београд 1973, 175.

[12] П. Слијепчевић, Историјске и политичке теме, Бања Лука – Београд 2013, 23.

[13] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu, 86.

[14] Д. Мастиловић, Између српства и југословенства: српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије, Бања Лука 2012, 140-141.

[15] Овај „феномен“ није својствен само за поднебље Босне и Херцеговине, већ га је Монархија користила и у италијанским областима под контролом Беча – В. Мориц, „Смрт у логорима“, у: Прљави рат Хабзбурга. Истраживање о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, ур. Х. Лајдингер, В. Мориц, К. Мозер, В. Дорник, Нови Сад – Београд 2016, 121.

[16] Д. Берић, „Народна интелигенција – свештеници и учитељи на велеиздајничким процесима у Босни и Херцеговини 1914–1918“, Зборник Матице српске за историју 35 (1987), 51-52.

[17] П. Слијепчевић, „Босна и Херцеговина у Светском Рату“, Напор Босне и Херцеговине, 222.

[18] Bosnische post, 14. februar 1915.

[19] Б. Милошевић, „Прогон православног свештенства Босанске крајине у Првом свјетском рату“, Српске студије 4 (2013), 305-306.

[20] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914–1918, 98.

[21] Б. Милошевић, Српска православна црква и свештенство у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату, Андрићград – Вишеград 2016, 86; Милошевић даје исцрпан опис хапшења српских свештеника по читавој територији Босне и Херцеговине – Исто, 86-99.

[22] Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 100. У Требињу је обешен и свештеник Видак Парежанин. Остало је забележно да су му последње речи биле упућене против Аустрије, слављењу Србије и краља Петра – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 178. Билински, иако не спомиње имена, пише да се трудио код цара да се Парежаниновој удовици не укида пензија – Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 101.Његове молбе, уколико их је било, нису помогле пошто на основу писања њеног сина Ратка знамо да је одведена у логор Жегар код Бихаћа, где се налазила и мајка Недељка Чабриновића – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 189-190.

[23] Р. Радић, М. Исић, Српска црква у Великом рату, Гацко – Београд 2014, 26-27; Р. Радић, Живот у временима: патријарх Гаврило (Дожић) (1881-1950), Београд 2011, 144.

[24] Опис логора у Араду даје Владимир Ћоровић у Црној књизи. Логораши су се налазили у претрпаним војним касарнама, без најосновнијих потрепштина. Храњени су једном дневно. Убрзо су почеле да се шире болести и умирање је било масовно. Иако су међу интерниранима били и свештеници, било им је забрањено да мртвима одрже опело. Ристо Радуловић, неуморни борац за српске интересе и уредник Народа умро је у овом логору 1915. године. У тузланском затвору је добио туберкулозу од које је умро у Араду – В. Ћоровић, Црна књига…, 88-92. Од октобра 1915. године су интернирани у Араду насилно одвођени на фронт да се боре у трупама Двојне монархије.

[25] М. Екемчић, Дуго кретање између клања и орања, 345.

[26] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 86.

[27] О овом логору види више код: С. Терзић, „Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915-1917“, Глас САНУ Одељење историјских наука 16 (2012), 409-421;

[28] В. Мориц, „Смрт у логорима“, 120.

АУСТРОУГАРСКА СТРАТЕГИЈА У БОСНИ. О КЊИЗИ ТОМИСЛАВА КРАЉАЧИЋА (Петар Драгишић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Пред нама је поново једна од најважнијих књига наше историографије. Овај легат сарајевског професора Томислава Краљачића је дело у којем пише све, својеврсни кључ за дешифровање најопаснијих балканских тајни и упутство за разумевање живота који смо живели, који живимо и који ћемо живети. Иако први пут објављена пре више од три деценије, она је актуелнија и потребнија него онда када је настајала. Краљачић је родом из Црне Горе, завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима, а затим се, после неколико година потуцања по школама у беспућима централне и источне Босне, домогао Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је почетком осамдесетих и докторирао са темом Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903). Неколико година касније ова теза је са непромењеним насловом била објављена. Краљачић је публиковање своје књиге тек мало надживео. Избегао је у лето 1992. године из ратног Сарајева, радио годину дана на Историјском институту у Београду, па умро септембра 1993. године.

Књига Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903) доживела је три издања. Последње 2017. године (Catena mundi).

Сада о књизи.

КОНТЕКСТ

Пре своје минуциозне анализе Калајевог поретка у Босни и Херцеговини Краљачић детаљно образлаже међународне факторе окупације Босне после Берлинског конгреса, односно мотиве Беча за отпочињање ове балканске авантуре. Према Краљачићу, улазак Аустроугарске у Босну је, с једне стране, требало да спречи њено будуће уједињење са Србијом и Црном Гором. Оваква синтеза створила би у централном делу Балкана својеверсни Пијемонт који би привлачно деловао на остале Јужне Словене у Хабзбуршкој монархији, доводећи у питање њену целовитост. Осим тога, ова акција је била и у фунцији обуздавање руског утицаја на Балкану. Ондашњи шеф аустријске дипломатије, Ђула Андраши, сматрао је да би стварање такве словенске државе ојачало руске позиције на Балкану. Јачање словенских и православних позиција виђено је, дакле, у Бечу као потенцијал руске превласти на Балканском полуострву, па је та идеја водила аустријску политику не само у Босни, већ и другим деловима Полуострва. У мемоару шефа аустријског генералштаба Бека, наглашена је намера да Монархија искористи “грчке, албанске и муслиманске елементе” против “јужнословенских”. Аустроугарску крајем деветнаестог века на Балкану, дакле, није занимала само Босна. Истовремено се ишло и на албански фактор, у чијој се еманципацији такође видело средство за супротстављање српском, и посредно, руском утицају. О томе смо већ писали у анализи књиге Душана Фундића (ОВДЕ).

Тако су крајем деветнаестог века синхронизивано отпочели пројекти формирања босанске и албанске нације. Њима је руководио труст мозгова у Бечу, предвођен генијалним инжењерима балканских душа – Лајошем Талоцијем и Бенјамином Калајем. Овај тим је деловао кратко, али ефикасно, па је за собом оставио две нове нације и отворио читав низ криза, које до данас дестабилизују овај део Европе.

Калај самосталност Босне није сматрао одрживом, сматрајући колонијални статус њеном судбином. Тако разумемо један његов говор, у којем је, поред осталог, рекао: “Ова земља и овај народ ипак су осјећали, што показује историја, да ту специјалну индивидуалност могу одржати само онда, ако се на неког много моћнијег ослоне. Некада је то био византијски цар, потом угарски краљ, затим султан и сада је то аустријски цар.”

КОЛОНИЈА И ЊЕН ИДЕНТИТЕТ

Основна полуга Калајеве политике у Босни и Херцеговини требало је да буде синтетичка босанска нација. Отуда је овај пројекат представљао централни стуб његове босанске стратегије. Босанска нација није виђена као заједница босанских муслимана, већ као целина која би обухватила и босанске Србе и Хрвате, односно заједница све три вере. У ту сврху Калај је предузео низ мера за слабљење српског идентита у Босни, али је прижељкивао и постепену конверзију босанских муслимана у католичанство. Тежио је, пише Краљачић, вестернизацији Босне, односно имплементирању западних идеја, које би “могле бити домаће у једној источној средини”. У исламу је видео “сметњу бошњаштву”, чињеницу која није својствена бошњачком бићу и везује га за османско наслеђе. Мост ка католичанству требало је, сматрао је Калај, да представља еманципација муслиманских жена.

Бењамин Калај

Ипак, деисламизација босанских муслимана није била први циљ Калајеве управе, већ пре план за неку даљу будућност. Приоритет је био десрбизација Босне, односно пацификовање Срба, њихово уклапање у босанску “замишљену заједницу”, као и одстрањивање преосталих српских елемената из идентитета босанских муслимана. У ту сврху аустријска окупациона администрација предузимала је различите мере, пре свега у области безбедности, просвете и културе.

Окупациони режим енергично је настојао да онемогући муслиманско-српско приближавање, које је, истиче аутор, било посматрано као потенцијално највећа претња успостављању окупационог режима у Босни, и оријентише муслимане према Хрватима. Краљачић цитира део из царске инструкције команданту аустријских окупационих трупа: “Затим Вам се препоручије да доведете мислимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом , које треба да се најоштрије надзире (…)” У такве намере уклапала се и тежња аустријског окупационог режима да се муслиманима наметне латиница, односно да се потисну два писма којима су се они до тада служили: арапско писмо и ћирилица.

Одвајање Босне и Херцеговине од српског утицаја било је и физичке природе. Краљачић пише да су окупационе власти успоставиле “енергичне мјере надзора над црногорском и србијанском границом, које ће довести до готово потпуног затварања саобраћаја између Босне и Херцеговине и ових земаља.” Није се, међутим, стало на томе. Осим људи заустављане су и идеје. Дрину је тешко прелазила српска штампа, а забрањиване су и политички неподобне књиге штампане у Србији. Краљачић наводи неколико примера. Књиге Српска историја (Михајло Јовић) и Историја српског народа (Љ. Ковачевић/Љ.Јовановић) су биле проскрибоване јер су у њима “традиције српског царства Немањића тенденциозно приказане”. Због “агресивног и тенденциозног садржаја” забрањене су и књиге Панте Срећковића Српска историја са сликама и Историја српског народа, а забрањена је била и Историја Срба Милана Убавкића.

Нови босански човек изграђиван је пре свега у школском систему. О дидактичким намерама окупационог режима најбоље сведоче школски уџбеници. Према Краљачићу, циљ наставе географије био је изграђивање “осећаја везаности Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску”, односно изграђивање “поданичког менталитета”. Програмом наставе историје, којег је саставио Лајош Талоци предвиђено је наглашавање историјског права Аустро-Угарске на Босну, при чему је окупација требало да буде приказана као чин који “треба да обезбиједи мир и равноправност свих конфесија”. У уџбенику за трећи и четврти разред основне школе Босна је приказана као посебан ентитет у којем живи босански народ, састављен од људи три конфесије. На њеним границама насељени су Срби и Хрвати. Уџбеник је подвлачио богумилско порекло муслимана. Критикујући један уџбеник историје за средње школе, Талоци је инсистирао на елиминисању средњовековних митова, у којима је видео “квасац за хетерогена национална схатања”.

У разбијању митских представа о српској историји у настави посегло се и за српском критичком историографијом. О томе Краљачић пише: “Интересантно је да режим уноси у школу и нека дјела српске критичке историографије која је сматрао погодним за разбијање извјесних традиционалних и романтичарских схватања на којима је храњен српски национални покрет (…) Тако је, на пример, Кучера (цивилни адлатус Хуго Кучера – П.Д) тражио од Калаја овлашћење да Земаљска влада набави за потребе школе одговарајући број примјерака Монтенегрине, чији је аутор био оснивач српске критичке историјске школе Иларион Руварац. Овај захтев Кучера је мотивисао тиме што су у споменутом дјелу ‘легенде које су изаткане о јуначком народу Црне Горе разорене непартијском оштрином историчара’. Можда је и то дјело утицало да се Руварац нашао међу владиним кандидатима за мјесто бањалучког митрополита.”

Тешкоће у етаблирању босанске нације подстакле су окупациони режим на размишљање о плану Б, односно подршци хрватском фактору у Босни, насупрот Србима, безнадежно оријентисаним према Истоку. Док се у Србима видела конкретна претња, прозападни Хрвати виђени су као безопасни по интересе Монархије. Краљачић цитира једно Калајево писмо из 1902. године: “Посматра ли се питање са тог становишта, мора се доћи до увјерења да хрватске тежње, ако се буду исправно усмјеравале, неће никада постати опасне за нашу монархију, напротив, значиће за исту појачање, али са српским аспирацијама стоји управо супротно.”

Из тог разлога прижељкивало се приближавање Хрвата и муслимана на, тврди Краљачић, “политичкој и хрватској националној основи”. У контролисаном листу Освит објављен је 1899. године приказ једне књиге тројице чешких аутора у којој се констатовало да ће се, ако буду морали да се определе, босански муслимани окренути Хрватима јер су са њима “одвајкада добри пријатељи” и зато што “једино Хрвати могу мухамеданску своју браћу повести у коло европејске културе”.

ЗАКЉУЧАК

Калајева епоха трајала је кратко, али су њени плодови надживели њеног предводника и монархију коју је он представљао. Констатујемо да су обе варијанте решења муслиманског националног питања (политичка босанска нација или повезивање босанских муслимана с хрватским фактором) имале барем три заједничке компоненте – покушај маргинализовања српског фактора у Босни и Херцеговини, темељно антагонизовање босанских муслимана са геополитички непоузданим Србима, као и чврсто везивање Босне за германски/западни брод. До данас те чињенице представљају црвену нит босанске стварности. Опредељење великог броја босанских муслимана у Другом светском рату за Трећи Рајх и НДХ (о томе смо писали ОВДЕ) само је, дакле, гласни ехо Калајевог идентитетског инжењеринга. Чак и површни посматрачи босанских прилика препознаће виталност Калајевог наслеђа и у данашње време.

Featured image: Nordlager bei Mostar während des Bosnienfeldzugs 1878, Gemälde von Alexander Ritter von Bensa und Adolf Obermüller (Wikipedia)