Oznaka: JOvana Ostojić

Идеја југословенства у Босанској вили 1885–1914 (Јована Остојић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Као први часопис босанскохерцеговачких Срба, Босанска вила, иако под строгом режимском цензуром, показала је у свом првом броју да се књижевни рад не може одвојити од друштвеног и политичког живота. Већ у првим годинама излажења општа културно-политичка клима утицала је на образовање неколико битних компонeната уредничке политике: ангажовање на очувању језика и традиције и савјестан културни рад на уздизању националне свијести, при чему се тежи привлачењу што разноврснијих аутора и различитих типова прилога; затим, отпор према германизацији, истицањем словенске културне и духовне сродности и јединства; подстицање женског друштвеног и националног ангажмана; зближавање с мухамеданцима, а касније и католицима (односно тада већ Хрватима), на основу заједничке традиције и историје, која их разликује од Хрвата с једне и Срба с друге стране, али не отуђивањем од српског интереса у БиХ. Тако Никола Шумоња у Позиву на претплату истиче да се током претходних бројева уредништво трудило да јој (Босанској Вили) даде колико је више могуће – тип српско–босански, али није уз то заборавило, да ваља одржавати заједницу и јединство са осталим Српством. Отуђивање је свугдје од штете, па би било и овдје (цитирано према Ђуричковић 1975: 27). Утемељеност српског националног идентитета у вјерској и народној традицији било је тадашњој српској елити у Босни и Херцеговини ослонац на коме су стварали свој културни и политички програм те не изненађује што се на страницама Босанске виле водила тако жустра полемика око језика и историјског насљеђа. Тако се језичко питање јавило као главни интегралистички фактор јер се тицало заједничке националне традиције све три етничке скупине у Босни и Херцеговини. Уредништво Босанске виле у почетку није толико водило рачуна о књижевној вриједности прилога, циљ је био да су њихови писци били присталице свега што је српско (Трајковић 2006: 392), а да је напор да се превазиђе индивидуалност и субјективност зарад колективног осјећаја био главни услов објављивања прилога. Антоније Стражичић, дугогодишњи сарадник Босанске виле, први пут се јавља на страницама часописа с кратком бесједом У рају сањарије у којој изражава протест против својих сународника малоумника, како их он назива, који славe Карла Мартела, и војводе и краљеве крсташких војна, а заборављају Душана, јер, док се Косово крвљу натапало Запад је спавао мртвијем сном и играо се вјерскијем забавама (Стражичић 1888 (6): 87). Неколико његових прилога садржи посвету „Посвећено Србима без разлике вјере“, а његова главна тематска преокупација јесте проблем „неслоге“ и на који начин ју је могуће превладати. Не само он већ и многи други културни посленици који раде за српски интерес, по природи своје националне свијести, осјећају да вјерска неједнакост, као основа нетрпељивости, јесте политички искориштена зарад различитих личних циљева. У основи овај националистички дискурс проузрокован је осјећајем угрожености основних начела на којем се заснива, у овом случају, српски идентитет: историја, језик, традиција. Да је у основи неслоге вјерска мржња потпиривана са свих страна од стране свештенства, Стражичић истиче у чланку Дух латинства:

Расцијепани вјером, расцијепасмо се по имену, а на срамоту данас у 19. вијеку настојимо се расцијепати и по језику. Има људи који нас од тога одвраћају – али имаде их који нас на горе напућују. Мјесто да зрело проучимо наше ране, мјесто да баталимо вјерске распре – мјесто да увидимо, куд нас води фанатизам неколицине… ми се занашамо за тијем људима, људима, који подржавају још у пуној свјежини нашу неслогу (Дух латинства, 1, 11 1890).

Као прилог културним односима међу Хрватима и Србима можемо додати и биљешку поводом успјеха пјесника Јована Суденчића на књижевној сцени, у којој се каже да се чувени српски пјесник Јован Суденчић, који је вазда радио око слоге Срба са Хрватима – прославио се међу Хрватима. У наставку текста, аутор истиче како је све то красно и лијепо само ако поштени Хрвати српскоме свештенику и пјеснику не наметну и своје име (Књижевне и културне биљешке: Српски пјесник Јован Суденчић 1891: 256). Полемике међу регионалним гласилима биле су најбољи полигон за преиспитивање политичких ставова јавног мњења јер су гласила била скоро и једини медији путем којег су се могле лако пласирати различите идеолошке и политичке поруке. Тако Босанска вила улази у полемику с хрватским Vijencem око питања језика:

Од неког времена хук је обвладао хрватским новинарством и омладином, да по што, по то створе велику Хрватску, за што бисмо им честитали (јер за тим теже сви народи), да се они у том заносу не служе и средствима недостојнијем једне народности. Створити се не може ништа угњетавањем и отимањем од других, то је рђав пут изабран, јер „свака украдена овчица више стаје но што вриједи“. Пише се у готово свим хрватскијем листовима, да су Срби од Хрвата узели књижевни језик и да присвајају њихове пјеснике: Гундулића, Качића, Рељковића (Листак из књижевности: Незнање или отимачина 1891: 333).

На сличну реакцију уредништва наићи ће и објављивање Хрватског правописа 1893. Аутор чланка иронично истиче да су Хрвати тој својој посљедњој несташици доскочили уводећи недавно чисти наш српски правопис, и крстише са „хрватским правописом“ (Књижевне и културне биљешке. Хрвати и нови т.зв. „хрватски“ правопис 1893: 46). У биљешкама у којима се води неисцрпна борба против „босанског“и „хрватског“; и у књижевној критици првог периода сугерише се „чистота језика“ и угледање на народну поезију и пјеснике романтизма, држећи се чврсто Вукових начела. Српски језик постаје кључ који окупља све оне који осјећају своју националну угроженост и бојазан од германизације, или с друге стране кроатизације. Авдо Карабеговић поводом преноса костију Вука Стефановића Караџића из Беча у Београд пјева: Као сунце ти си Српству си’о,/ Луч просвјете ти му сачинио,/ Језик свети ти му прочистио,/ Вјечну славу себи заслужио […] (Аливерић 1897: 279). Аливерић одбија да га називају Турчином само на основу тога што користи турске ријечи, стога он пише пјесму не би ли кренуо за својим јатом српским (Аливерић 1898 (5): 66).

Уредништво Босанске виле оштро ће се супротставити објaвљивању Граматике босанског језика, објављивању књиге Народне пјесме Муслимана у Босни и Херцеговини Косте Хермана, раду часописа Бошњак, Босанчици као босанско-хрватској ћирилици; али ће с друге стране стимулисати сакупљање народних умотворина из муслиманског живота, похвалиће учествовање муслимана на Светосавским бесједама, затим прославу муслимана у Мостару, доносиће приче из турског живота и преводе турске и арапске поезије, не би ли указала на вјерску толеранцију и заједничку традицију мухамеданаца и православаца. Сигурни једино у своју религијску оријентацију, муслимани, у посљедњим годинама 19. и почетком 20. вијека, кад јачају њихови часописи Бехар, Гајрет и Бисер, све више прихватају религију као диференцирајући фактор – односно разлику у односу на културно Другог – па као и босанскохерцеговачки Срби и Хрвати налазе свој културни и идеолошки центар ван граница Босне и Херцеговине (Vervaet 2010). Пјесме испуњене националним поносом, компатибилне с патриотским и родољубивим пјесмама босанскохерцеговачких Срба у Босанској вили, код појединих писаца муслимана касније прерастају у своју супротност и шаљу сасвим другачију поруку. Тако у Босанској вили 1899. Муса Ћазим Ћатић у пјесми Огањ пјева:

Од мог рода, сто јунака/ Пр’јетило је грома сили,/ И српско су име мачем/ На камењу, биљежили./ Пред ударцем њиховијем/ Тресле су се веље горе,/ Ступали су вазда смјело/ По мејдану, да се боре./ Камо, камо Душан силни?/ Као паша Соколија?/ То су дични синци Српства:/ Ко зв’језда им слава сија!/ Ја сам Србин – гусле имам/ Уз њих тио попијевам/ И љубављу према Српству/ Своје пјесме загријавам./ Славим Марка и Милоша;/ Славим храброг Ђерзелеза/ Имам њину успомени,/ Бритки ханџар оштра реза/ Па нек ми се душман јави,/ Нек на бојно поље дође/ Мене хитац не прима се/ Не може се резат гвожђе[…] (Ћатић 1899: 8).

Међутим, неколико година касније, у вријеме Првог балканског рата, објављује у часопису Земан једну пјесму у којoj историчар књижевности Стејн Верват види свједочанство паносманизма у бошњачкој књижевности (Vervaet 2010):

Османов сине, непобједни лаве/ Прени се из сна и отвори очи!/ На твојој ено граници се кочи/ Демонско звјере са четири главе./ И бјесомучно на те сада режи,/ Подижући панџу около и смјело;/ Повјест твоју сатрти би хтјело,/ У крвав барјак зав’јена што лежи…/ Зар полумјесец да по праху плази,/ Да барјак Бугар, Грк, Срб ти врјеђа/ Зар свети пепо јуначких ти пређа/ Њихових коња да копита гази (Vervaet 2010).

Младобосанска генерација није имала ни јединствене, ни сасвим јасне ставове по питању југословенства и форме будуће државе, али њих је повезивала заједничка мржња према непријатељу, социјална и национална угроженост.

Да је политички контекст референтан за поезију тог времена показује и бројност прилога с одређеним темама у годинама кад су се десили важни политички догађаји. Политика Народне радикалне странке на српске интелектуалце тог првог периода, па и на учитеље који се окупљају око Босанске виле, утиче на бројност прилога из народне књижевности, на његовање језика и пјевање на народном језику, руске и словенске теме. Примјетно је да се у вријеме актуелне аустрофилске политике кнеза Милана Обреновића повећава број прилога с темама и мотивима који се односе на очувања српства, слогу, јединство у борби, а највећи број ових пјесама долази с простора Србије; док се с друге стране у вријеме заоштравања хрватско-угарских односа повећава бројност прилога на исте тема само из крајева под Аустроугарском: Далмације, Војводине, Славоније. Такође, у вријеме смјене династије у Србији примјетан је пораст прилога с темама из српске и босанскохерцеговачке устаничке прошлости под утицајем и политичком оријентацијом династије Карађорђевића. Политичке промјена у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини условиле су већи отпор аустроугарској политици и зближавање јужнословенских народа и јачање југословенске идеје, нарочито послије побједе хрватско-српске коалиције на изборима у Славонији и Далмацији, Анексионе кризе, Велеиздајничког процеса и ригорозних мјера генерала Поћорека које су се односиле на укидање српских организација и забране српске штампе у Аустроугарској. Носиоци ове идеје на територијама које су се налазиле под Аустроугарском у највећој мјери били су Срби, увидјевши да је она једини могући пут превазилажења вјерских подјела зарад борбе против заједничког непријатеља (Ковић 2015: 13). Димитрије Митриновић, као главни носилац, или како то Ђуричковић наводи – беочуг у ланцу веза између Срба и Хрвата, пропагира стварање српско-хрватске модерне националне културе (Ђуричковић 1975: 313). Отварање часописа за нове идеје одразило се и у ангажовању његове критике на праћењу и оцјењивању књижевног и културног живота у Хрватској јер су до тада теме које су се тицале њега у Хрватској биле у служби рјешавања националистичких размирица, или су биле резултат случајног одабира сарадника или уредника. У чланку Низ напомена, објављеном 1909, Митриновић указује на ново програмско одређење часописа, који ће радити на међусобном зближавању Срба и Хрвата, јер рад у супротном смјеру може указати само на неразумност и неморалност. Поводом двадесетопетогодишњице изласка Босанске виле, он у прилогу За наш књижевни рад хвали досадашњи рад уредништва, дописника и сталних сарадника, због вршења југословенске дужности (упознавања с хрватским и словеначким ауторима), али истиче да она мора систематичније и интензивније да ради на разбијању шовинистичких српско-хрватских националних предрасуда, које руше народно јединство. Савременост Босанске виле треба да се огледа у њеној књижевној и културној отворености, која ће тиме направити једно мало и лијепо југословенство у Сарајеву (Митриновић 1910: 19–20). Превладавање религијских подјела одраз је не само друштвених и политичких прилика већ зреле и образоване свијести, која сасвим отвореније доживљава национално одређење, неоптерећено вјерским рецидивима. Национализам старијих генерација, како га одређује Боривоје Јевтић, био је замијењен религијом, губио се у њој, док се национализам младих генерација дефинише више као дужност и морална одговорност – он није осјећање расне солидарности, безрезеревне љубави према земљи, њеним планинама и стварима (Jevtić, 1965: 13). Младобосанска генерација није имала ни јединствене, ни сасвим јасне ставове по питању југословенства и форме будуће државе, али њих је повезивала заједничка мржња према непријатељу, социјална и национална угроженост (Мастиловић 2012: 110–140).

Поетска реакција на српске побједе у Балканским ратовима била је изданак оних деветнаестовјековних националних идеала о којима се до тада само пјевало и сањало. Пјесници које је до сада уједињавала поезија бола, самоће, индивидуализма, песимизма и резигнације, почињу пјевати препуни националног заноса и оптимизма. Балканске народе здружује заједнички интерес који се, како су показали Балкански ратови, може остварити уз довољно вјере и истрајности. Вјековне патње у турском и аустроугарском ропству биле су довољан извор инспирације за ствараоце, који су ревитализовали косовски тематско-мотивски комплекс, снове народне епике, и велике епске јунаке. Народна поезија двојако се огледала у нашем народу приликом посљедњих интензивних дана: репродуктивно и продуктивно; живећи у њој и са њом, и стварајући по њој и њеним методама (Лазаревић, 1914 (1–6): 65). Ова идеја омогућила је пјесницима да у књижевности поново виде, како то запажа Дејан Ђуричковић, подстрекача и будитеља националне енергије (Ђуричковић 1975: 249). С усхићењем Тин Ујевић слави побједу у тексту Испуњени завет:

Није се варао народ у вери Маркова васкрса. Погодио је десетерачки пророк, јер су овога октобра на светлу ослободилачког сунца синули мачеви, за које се мислило да су одавно зарђали. (…) Пет столећа откупљених у пет недеља, утопија сањара доведена у дело, Балкан враћен Балканцима, громовити тријумф постигнут против црних прорицања обожаватеља успеха, „најбољи војник света“ распршен, најбеснији фанатик натеран у бежанију.(…) Није само ослобођен народ, створен је нов човек (Ујевић 1913 (1): 1-2-3).

Алекса Шантић пише циклус На старим огњиштима, славећи српске побједе и остварење вјековног сна о слободи. Анте Тресић-Павичић слуша побједну рику топова која тресу некадашњу Душанову престонице, а слободе сунце очи робља виде (Тресић-Павчић 1913: 67–68); Светислав Стефановић пише Скадарске легенде, инспирисане историјским личностима из овог краја; Сима Пандуровић пише циклус пјесама посвећен Косову: На Гази-баби, Под развијеним заставама, Сан народа; Јелена Димитријевић пјева о сјенима косовских јунака који прате наше младе лаве, које не носе ноге кроз гудуре, већ срце (Димитријевић 1913: 101). Владимир Станимировић пише о Вардару који непрестано тутњи у Велесу, док минарети ћуте (Станимировић 1913 (22): 307). Владимир Ћоровић, један од уредника Босанске виле, изражава задовољство и хвали одјек Балканских ратова у хрватској књижевности. Иако је много пјесама пригодног карактера и настају као одраз првих вијести, у живој раздраганости, оне ипак носе специфично осјећање солидарности и усхићености коју су побједе српске војске донијеле. Како он увиђа, хрватске патриоте осјетиле су тачно у српском успјеху и свој и под утисцима виших идеја и благороднијих осјећања дале су тим осјећајима несумњивих непосредних израза (Ћоровић 1913(6) :81–82). Иако су Балкански ратови донијели ослобођење оним покрајинама које су биле под Турском, ове побједе уносиле су наду за ослобођење и у друге јужнословенске покрајине. Драгутин Домјанић, далеко од ратишта, пјева о побједама српских чета; и о барјацима и пјесми која се вијори; и једном старцу Хрвату који на пјесму тихо плаче (Домјанић 1914: 11). Вјерујући у скори долазак правде и спаса поробљеним народима, Јан Неруда у Старој пјесми (такође из споменутих превода Балканских пјесама) – прозаиди, осмишљава ову мучну, вјековну борбу ријечима: Па ипак су увијек борци за добра макар за педаљ помицали свој живац камен; па иако их је гинула хиљада за хиљадом, дух често очајава у измученом тијелу – опет су увијек даље ваљали своју гору у овој чврстој вјери: Ипак ћемо је уклонити с пута, доћи ћемо циљу слободних бића (Неруда 1914: 16).

***

Природа и карактер југословенске идеје, и у свом политичком и духовном облику, у овом периоду представља пројекат који се јавио као носилац моралних и слободарских настојања за превладавање једног незавидног историјског положаја у којем су се нашли народи на овом простору. У својој тежњи наднационална и модерна, кроз коју се, у фази пред рат, почињу јављати протоавангардна струјања, она је и била најуже везана за авангардне концепте у младим државама, као што су Италија и Њемачка. Иако више утопијског карактера, живећи у литератури и књижевном дијалогу, као јединствени концепт, који је омогућавао превазилажење уских националних оквира, али не и дао позитивне одговоре на политичка питања и недоумице, идеја југословенства отворила је српску књижевност за уплив једног другачијег искуства и једне другачије свијести, чинећи је богатијом и модернијом. Из тог разлога, неопходно је било указати на различите типове дијалога који су се остварили унутар овог часописа јер се једино на тај начин могла сагледати генеза ове идеје – од српства до југословенства, између српства и хрватства, од пансловенства до европејства. Велика политичка идеја, као што је била ова југословенска, јесте била умјетност, и као таква она није могла постати политичком стварношћу већ је у свом идеалистичком и романтичном облику остала да живи након Великог рата само кроз дјеловање и стваралаштво појединаца.

Скраћена верзија чланка објављеног у часопису Књижевна историја (DOI: https://doi.org/10.18485/kis.2022.54.177.12)

Извори и цитирана литература:

  • Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004.
  • Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013.
  • Gajević, Dragomir. Jugoslovenstvo između stvarnosti i iluzije. Prosveta: Beograd, 1985.
  • Ђуричковић, Дејан. Босанска вила (1885–1914). Свјетлост: Сарајево, 1975.
  • Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013
  • Jevtić, Borivoje. Nove generacije. Književnost Mlade Bosne II. Svjetlost: Sarajevo, 1965.
  • Ковић, Милош. Национализам. Срби 1903–1914: историја идеја. CLIO: Београд, 2015.
  • Lotman, Jurij. Kultura i eksplozija. Narodna knjiga: Beograd, 2004.
  • Мастиловић, Драга. Између српства и југословенства. Филип Вишњић; Београд, 2012.
  • Палавестра, Предраг. Историја модерне српске књижевности. Београд: Службени гласник, 2013.
  • Тутњевић, Станиша. Часопис као књижевни облик. Институт за књижевност и умјетност: Београд, 1997.
  • Трајковић, Борјанка. Никола Т. Кашиковић: живот и дело. Народна библиотека Србије: Београд, 2006.

Електронски извори:

  • Vervaet, Stijn.(2006) Bosanska vila i Dvojna monarhija. Književni program bosanskohercegovačkih Srba i kulturna politika Austrougarske

http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/files/431/bosanska-vila.pdf (Приступ: 21. 01. 2019)

  • Vervaet, Stijn. (2010) Između hrvatstva, srpstva i panislamizma: književna periodika i izgradnja nacionalnog identiteta bosanskih muslimana uoči Prvog svetskog rata

https://biblio.ugent.be/publication/1092894/file/6745134.pdf (Приступ: 21. 01. 2019)

Извор из периодике:

Босанска вила 1885–1914:

  • Аливерић, Тузлак. Знам ја шта сам био; бр. 5, 1898.
  • Аливерић, Тузлак. Вуку Стефановићу Караџићу; бр. 18, 1897.
  • Гавриловић, Андре. Словенцу; бр. 1, 1892.
  • Димитријевић, Јелена. Кроз гудуру; бр. 7, 1913.
  • Домјанић, Драгутин. 1912. бр. 1–6, 1914.
  • Из словенског свијета: Друштво Српкиња Новосаткиња; бр. 5, 1886
  • Из словенског свијета: Чешка; бр.1, 1885.
  • Калуђерчић, Стево. Швабо; бр. 9, 1886.
  • Књижевне и културне биљешке: Бехар; бр. 11–12, 1901.
  • Књижевне и културне биљешке: Српски пјесник Јован Суденчић, бр. 16, 1891.
  • Књижевне и културне биљешке: Положај Чеха: бр.1, 1885.
  • Књижевне и културне биљешке: Укидање босанског језика; бр. 21–22, 1907.
  • Књижевне и културне биљешке: Хрвати и нови т.зв. „хрватски“ правопис; бр. 3, 1893.
  • Књижевне и културне биљешке: Словенци уче српски, бр. 16, 1898.
  • Лазаревић, Бранко. Народ, народна поезија и рат; бр. 1–6, 1914.
  • Листак из књижевности: Незнање или отимачина, бр.21, 1891.
  • Листак: Бошњак; бр. 23–24, 1896.
  • Милошевић, П. Јужни Словени; бр. 23–24, 1904.
  • Митриновић, Димитрије. За наш књижевни рад; бр. 1–2, 1910.
  • Митриновић, Димитрије. Низ напомена; бр. 19–20, 1909.
  • Неруда, Јан. Стара пјесма: из Балканских пјесама; бр. 1–6, 1914.
  • Позив на претплату; бр. 1, 15 стр. 1885.
  • Радуловић, Ристо. Рат у уредништву; бр. 1–6, 1914.
  • Ратко са Косова. Биоградске свечаности; бр. 23–24, 1904.
  • Римо-католик. Симо Милутиновић; бр. 19–20, 1890.
  • Солоњанин, Сулејман. Фоча; бр. 9, 1888.
  • Станимировић, Владимир. Велес; бр. 22, 1913.
  • Стражичић, Антун. Дух латинства; бр. 11, 1890.
  • Стражичић, Антун. У рају сањарије; бр. 6, 1888.
  • Тресић-Павчић, А. На Душанову мосту; бр. 5. 1913.
  • Ћатић, Ћазим Муса. Огањ; бр. 1, 1899.
  • Ћоровић, Владимир. Хрвати према Балканском рату; бр. 6, 1913.
  • У подлиску овдјешњих њемачких новина Босн. Пост: бр. 10, 1886.
  • Ујевић, Аугустин. Испуњени завет; бр. 1, 1913.
  • Шећеров, Славко. Народно и културно јединство; бр. 9–10, 1910.

АУСТРОУГАРСКИ КОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (Јована Остојић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Ослањајући се на домете еволуционистичке теорије, тачније прогресивизма, европске колонијалне силе правдале су своје империјалне претензије на прекоокеанске територије, али и унутар самог европског континента. Из ове прогресивистичке концепције, произашла је категорија цивилизације, коју нужно прати и њена негација – варварство. Колонијална експанзија Аустро-Угарске, према ријечима Клеменса Рутнера, има своја три полазишта, најприје: стратешко, економско, територијално (Ruthner 2).  Са друге стране, Владимир Ћоровић, у својој књизи Босна и Херцеговина, у неколико наврата истиче колонијалну природу аустроугарске управе, која се дала препознати на економском, социокултурном, политичком, демографском, образовном и научном плану (Ћоровић 80, 83). Узевши ово у обзир, налазимо да је оправдано користити термине колонизовани и колонизатор, па самим тим и колонија, јер како наводи Гајатри Спивак, њихово коришћење захтјева испуњеност одређених услова, или макар оног једног који се односи на ситуацију у којој се једна страна земља успоставља као владар, доносећи своје законе, свој систем образовања и усмјеравајући процес производње према властитим интересима (Spivak 6), што можемо препознати у случају Босне и Херцеговине.             

Имагинарно освајање простора прожето је западњачким дискурсом о Балкану, и подразумијева, у овом случају: оријентализам, балканизам и егзотизацију Босне. У студији Центар и периферија у Аустро-Угарској, Стијн Вервает полази од претпоставке да је аустроугарска политика суштински повезана са симболичком/културном репрезентацијом Другог унутар фикцијских, етнографских, новинских текстова тог времена, надовезујући се на Давида Спура и његову тезу да је писац први и најбитнији колонизатор, онај који осваја простор свијести помоћу искључивих и отуђујућих структура репрезентације (Vervaet 101). Дискурзивно конструисана категорија Другог подразумијева да онај који има моћ, посједује и знање, те самим тим производи и истину. Иако, путописна књижевност сама по себи полаже право на вјеродостојност, бар она њена компонента која је чини својеврсним водичем, Марија Тодорова износи тезу о томе да путописна књижевност, ипак, и ствара и представља свијет, односно и ствара и измишља стварност (Todorova 235). У складу са тим посматрамо и путопис Милене Мразовић[1] Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцеговачким жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште, који је објављен непосредно након анексије, године 1908, на њемачком језику, те можемо рећи да је у самом тренутку симболично оправдава. Илустрације које су приложене у путопису указују на метод консолидације моћи кроз стварање својеврсног изложбеног комплекса, путем кога се читаоцима (реципијентима) приказују колонизоване земаље као егзотичне, оријенталне (слике ношњи, свакодневице, кућа и осталих помоћних објеката), али ипак на прагу тога да постану суштински дио Двојне монархије (слике жељезнице, станица, тунела, мостова). У вези са овим, симболичном се чини илустрација на самој корици књиге, која приказује у првом плану мушкарца обученог у традиционалну муслиманску ношњу са фесом на глави, на натовареном коњу (као на одласку), на узвишењу са кога посматра воз, у даљини, који излази из тунела. Оправданост оваквог тумачења можемо наћи унутар самог текста, па ће ауторка иронично рећи: Дивљење Грцима је у Стрмици знатно попустило откад се изградила жељезница. Шта је неки тамо мостић спрам грађевина које у непрестаном низу опасују долину! (Мразовић 155). Како Стијн Вервает наводи, колонијални дискурс Аустро-Угарске може се препознати у свом двоструком одређењу – и као Саидов оријентализам, али и као балканизам Марије Тодорове, јер с једне стране одржава представу о оријенталном, егзотичном Истоку, а са друге уздиже цивилизаторску мисију Аустро-Угарске (Vervaet 28). Балканистички дискурс, сложен и динамичан, који посредује ауторка кроз путопис, битан је из два разлога: из потребе за стварањем нове историје, која негира отоманско насљеђе, у оној мјери у којем га препознаје са друге стране границе, али и за успостављање везе између средњовјековног и античког европског насљеђа, којим се Босна и Херцеговина приказује као неоспорни дио европске политичке и културне историје.  Хоми Баба то објашњава као стратегију представљања ауторитета помоћу артефакта архгаичног (Baba 75)[2]. Стога, симболично, крај западне цивилизације завршава се жељезницом, након које почиње Оријент (територије још увијек под управом Отоманском царства): Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; сада први пут долази као неко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овдје у источној Босни она је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека (Мразовић 216).            

„Брисање историје“ као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније.

Производња културне разлике мора претпоставити постојање културне надмоћи; која је у вези са политичком, економском, државном моћи; али и настојањем Аустроугарске да конструише позитивну слику о себи. За њу је у том тренутку припајање нове територије било непоходно ради повратка на културну и политичку позорницу Европе. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је нашла свог културно и економски заосталог Другог. Концепт имагинативне, текстуалне колонизације, може се стога препознати, како наводи Вервает, као потреба доминантне културе да ступи у дијалог са самом собом (Vervaet 106). Ако бисмо за потврду ове тезе узели, као диспозиционе поставке, одлике и функцију самог жанра путописа, уочили бисмо да поред симболичне колонизације путем текста, у овом путопису-водичу можемо препознати и пресипитивање константи сопственог идентитетског одређења. Путописна књижевност, која се развила из византијских духовних водича проскинитариона, представљала је маркирање и мапирање мјеста на путовању према Светој земљи, те на тај начин била користан водич за ходочаснике. Путовање босанском источном жељезницом, по својим идејним карактеристикама (наговјештеним у самом поднаслову – водич), прије се може повезати са првобитним обликом овог жанра (водича), него каснијим путописима. Путопис је намјењен потенцијалним туристима, јер садржи информације о путу, смјештају, природним љепотама, историјске информације о градовима и насељеним мјестима. Изградња жељезнице повезана је са цивилизаторском и просвјетитељском мисијом –  којом се уписује и уграђује култура у некултурни пејзаж, а путовање истом, представља својеврсни вид духовног путовања, током којег се преобликује Други, али и потврђује сопствени духовни и културни идентитет. Ауторка запажа да се сва трагичност прошлости несвјесно се изражава у овим људима; у свему што их окружује. Тамо још понеки римски плуг с куком обрађује тло, онамо још ради ваљалица као у преисторијско вријеме. Још је овај крај недоступан модерној култури. Али, већ су ту назнаке добре воље, марљивости, прије свега. Брат који је научио читати, поучава у самотној колиби мале сестре и омладина која сада одраста са жељезницом другачије ће размишљти од страих који с натовареним коњима пролазе кроз усјеке (Мразовић 215).   

***

Имагинарно освајање путем текста подразумијева развој различитих језичких и стилских стратегија (којим се културно и географско приближава колонија), стога је оправдано говорити о специфичним реторичким фигурама и специфичној употреби језика унутар колонијалног дискурса. Будући да смо раније говорили о улози жељезнице у процесу колонизације, у овом поглављу, неопходно је објаснити њену текстну функцију. Према Аристотеловој дефиницији, коју наводи Роберт Јанг, метафора јесте исказивање онога што неки предмет јесте, исказивањем онога што није (Jang 150). Коришћење метафоре нужно је да бисмо створили тзв. превод, тачније колонијалну копију оригинала, како Јанг објашњава (Исто). Стога можемо рећи да жељезница као метафора, најприје показује да Босна није модерна (или цивилизована) земља, напротив. Отуда и често приказивање модернизацијског процеса као агонског, у којем жељезна конструкција, то техничко чудо улази у немилосрдну борбу са босанском природом. Овдје се може препознати и метонимијска употреба исте, јер се процес колонизације замјењује својом једном компонентом – модернизацијом; такође, отпор људи према истој, замјењује се приказивањем борбе некултурног пејзажа и жељезнице: Заправо, овдје се пруга састоји само од дугих тунела и камених насипа који их повезују, и која каткад, ослањајући се на жељезни костур, премошћује дубоке провалије скупљајући се у кратке међуспојнице. Јер, зловољна десна обала коначно прекида своју игру и непрестано се, у својој отреситој самоодбрани баца Прачи на пут са позамашним комадима брда, које тек ваља пробити, и притишће ријеку у оштрим угловима на другу страну стјеновите обале (Мразовић 91). Вербална апропријација као језичко-стилска стратегија тиче се спецфичне употребе језичких знакова (у процесу стварања колонијалне копије) и односи се на уписивање властитих знакова у босански пејзаж. Ова тенденција се не везује само за топонимију (гребен Витеза-Karolinensattle), већ и за успостављање природних веза између Босне и Аустрије – алпски обронци, визуелна сличност планинских врхова, присност коју ствара црногорична шума, подсјећајући на њемачке, тамни тророги Тмор двојник Watzmanna, сличност дијела Рзава са горњом долином Мурице у Штајерској.

Специфична употреба језика примјетна је и у одабиру глаголских облика којима се описује жељезна конструкција, јер она: осваја, обујмљује, хвата се у коштац са непријатељем, исправља, пробија, премошћује, граби, пробада, или одузима гротескним прождрљивим пријетећим клисуринама славу о неосвојивости итд. Оријентализам као дискурс, кориштен у производњи епистемолошких и онтолошких дистинкција између Истока и Запада, препознаје се у дијеловима у којима ауторка говори о култури живљења, о људским односима, поимању времена, односу према религији – јер у теократском Оријенту религија је основа свих обичаја; о отоманском насљеђу – осебујној босанско-оријенталној скали тонова – севдалинкама, ношњама; црној кафи – напитку који само Оријент умије направити. Или, у наговјештавању незавидног положаја у којем се налазе жене: У овој самотињи која подсјећа на Алпе смјестило се неколико раштрканих муслиманских насеља, која у свом спокоју дјелују као да су одумрла. Врата су затворена, нико не одговара на позиве ако мушкарци нису код куће. И на хришћанским имањима примјећујемо да смо на Оријенту, јер жене нису присутне. Дјевојке бјеже преко ограде кад у близини примијете неког странца (Мразовић 183).

Железничка станица Добој, почетком 20. века (Wikipedia)

Мистификујући историју и природу, истичући сурове јужнословенске обичаје жртвовања, и примитивну културу живљења, ауторка ствара својеврсни бајковити топос. Кроз романтизоване приче о средњовјековним јунацима, замковима, борбама које су се водиле у босанским шумама и пећинама, јунацима новије историје, ауторка даје ново рухо овдашњим легендама и топосима, стварајући један метанаратив, којим се оне приближавају витешким легендама и романтизованим причама из европског средњег вијека. Међу њима се истичу приче – за које се може рећи да су по својим формалним и наративним одликама самосталне и независне од главног тока путописа – о Старини Новаку, проклетој Јерини, браћи Соколовић, Дрини – дјевојци по којој је Дрина добила име, варошици Рудо коју је однијела поплава, прича о страдању на Косову, о Марку Краљевићу, итд. А пропо још увијек, метафорично, живе прошлости на овом простору, ауторка наводи да су куће направљене уз примјетну дозу дјечије наивности, али и становите одважности, на чудноват начин су неуништиве и трајне […] Само кукурузњаци који почивају на коцима нескривено одају ову технику плетења, коју је фолклорист R. Meringer назвао преисторијском и која изражава мишљење да на индогерманском тлу нема једноставнијих кућа од ових исплетених босанских. Соба је угурана у то здање као кутија и садржи једини украс кућа, лијепу босанску фуруну, пећ од иловаче, на којој, у простору за огњиште, ватра куља на најстаринскији начин: но, то се никако не може свести на турске обичаје, него на то да су Босанци умногоме заостали на првобитној културној степеници, на којој су се некоћ налазили сродни европски народи (Мразовић 84).  

Брисање историје као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније. Брисање историје повезано је са аустроугарском стратегијом негације отоманског насљеђа и уписивање босанскохерцеговачке историје у заједничку европску насљедну линију. Тако на неколико мјеста, жељезница пробија степениште средњовјековног локалитета Варошишта, или „брише“ стопе Краљевића Марка у стијени изнад Дрине. Наглашава се боравак средњовјековних путујућих дружина из Европе на тлу Босне и Херцеговине, или боравак Аустријанаца након проширења територије послије аустријско-турских ратова. На овај начин ствара се својеврсни хипертекст, или квазинаучни наратив којим се историјски утемељује право на територију, али и ствара еволуционистички дискурс о култури у БиХ, која се својим античким насљеђем везује за европску цивилизацију, али се вишевјековном османском управом од тог насљеђа одвојила.  Најбољу илустрацију ове, идеолошки и политички мотивисане поруке, можемо препознати у слици чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду: Жељезница је прекинула вјековну и блиставу владавину ћуприје, одузела јој значење и испратила је у прошлост. Још она стоји ту поносито, као некада, али ипак више нема ту важност. Но, зато је Вишеград као цјелина добио на значају. Стара турска ћуприја је преко ноћи послана у историју, а град са жељезницом је тај којему припада будућност  (Мразовић 192).

Сматрамо да је битно нагласити и ауторкино запажање о вези античких рапсода и извођача наших епских пјесама, будући да је истраживачки рад Алберта Лорда и Милмана Перија, који су у потрази за одговором на хомерско питање дошли на ове просторе, везан за тридесете године 20. вијека. Описујући црквени збор на дан прославе Светог Ђорђа, она каже: Старији тога дана у озбиљним, опрезним говорима подијеле са осталима своја размишљања и савјете; омладина пјева о двије ствари које оријенталац није у стању раздвојити: о „Богу и отаџбини“ и плеше у колу старих Атињана око гробова који су украшени шареним марамицама како би развеселили народ у жалости. У једном углу сједи гуслар, рапсод, а звукови које производи брујећи су пратили пјевање јуначких пјесама, епско представљање догађаја које само пјевач спашава од заборава. Много тога од обичаја Срба води директно у класичну Грчку, па иако је велика античка филозофија живота помијешана са много празновјерја, опет је уљепшава ова једноставна поезија (Мразовић 117). Овом присвајању историје може се придодати и патерналистички став колонијалне силе према својој копији, јер се аустријска влада приказује као покровитељска, благонаклона, те се симболично над окриљем свих здања налази натпис Франц Јозеф, као pater familias. На тај начин, метафорички, босанскохерцеговачко становништво улази у велику породицу нација на челу са аустроугарским царем (Vervaet 123) – том изгубљеном очинском фигуром.

Користећи се дометима постколонијалне критике, читање овог путописа било је искључиво засновано на препознавању језичких и дискурзивних стратегија којима се симболички кроз књижевни текст посредовала колонијална политика. Употребљавајући различите реторичке фигуре у опису, држећи иронијску дистанцу према свом предмету испитивања, инкорпорирајући Себе, али истовремено и апсорбујући Другог, ауторка показује на који начин се може (свјесно, или несвјесно) користити моћ писане ријечи у политичке сврхе.

[1] Милена Мразовић-Преиндлсбергер је прва жена новинар у БиХ, сарађивала је са низом часописа који су излазили на њемачком говорном подручју, а након смрти власника и уредника часописа и издавачке куће Bosnichen Post, за кога је била вјерена, постала је уредник и власник истих. Такође, Милена је први женски члан антрополошког друштва Хабсбуршке монархије у Бечу и један од оснивача Земаљског музеја у Сарајеву. Поред овога бавила се и писањем и сакупљачким радом. Објавила је збирку прича из народног живота муслимана „Селам“, затим „Bosnisches Skizzenbuch“, збирку народних приповједака из босанско-муслиманског живота „Bosnisches Volksmaerchen“, „Grabesfenster“ приповијетку из првих дана окупације Сарајева, и путопис „Bosnische Ostbahn.

[2] Интересантним се чини поређење њемачког новинара, ратног дописника Хајнриха Ренера, који долази у Босну и Херцеговину 1878. са аустрогарском војском. Он Босну назива Трновом Ружицом, алудирајући на бајку о стољетном сну у који пада зачарана принцеза, из којег је буди принц, у овом случају Аустро-Угарска (Vervaet  98, 99).

Литература:

  • Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004
  • Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013
  • Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013.
  • Мразовић-Прајндлсбергер, Милена. Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцговачким државним жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
  • Ruthner, Clemens. Habsburg’s Little Orient – A Post/Colonial Reading of Austrian and German Cultural Narratives on Bosnia-Herzegovina, 1878-1918 https://www.scribd.com/document/332168794/Clemens-Ruthner-Habsburg-s-Little-Orient-A-Post-Colonial-Reading-of-Austrian-and-German-Cultural-Narratives-on-Bosnia-Herzegovina-1878-1918   Приступ  29. нов. 2018.
  • Spivak, Gayatri C. Other Asias. https://english.hku.hk/courses/WorldingPacificHKU2011/GayatriSpivak.pdf Приступ 29.11.2018.
  • Todorova. Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006
  • Ћоровић, Владимир. Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга, 1925

Јована Остојић је рођена у Рудом (1994). Основне и мастер студије Српске књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду. Дипломски рад „Авангардне пјесничке тенденције у часопису Босанска вила (1911-1914)“ награђен је као најбољи дипломски рад одбрањен у 2017. години, који додјељује Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима наградом из фонда Радмиле Поповић. Објавила збирку прозе и поезије „Разлиставања“.