RASTKO TEJIN, FRAGMENTI

Rastko Tejin (67), detektiv u penziji, rodom iz K., sa prebivalištem u B. Piše poeziju i (fragmentarnu) prozu. Tvorac je dela: Skica za sliku Sveta, Beleške oca Metafrasta, Splet, I smrt se vraća da isključi ringlu, Hodočašće u Ništa

SKICA ZA SLIKU SVETA

Ćutanje je konačni cilj svega napisanog.

Sve mlađa deca vode sve odraslije razgovore.

Odustah od ideje da sam dobar i, odjednom – Bog, taj veliki Bog, dobi dovoljno mesta na svetu!

Imamo snage još samo za surovost. Nežnost ne bismo preživeli.

Neko je sposoban da voli sebe samo zaobilazno, trudeći se oko svoje slike.

Propao sam kao čovek i sad vredim samo onoliko koliko dajem. Sad vredim samo kao božanstvo.

Slobodne da stvaramo, ono što stvorimo nas zarobljava, potpuno.

Poraz po poraz: sloboda.

Sve to što sad traži nas, cele hoće li nadživeti sebe?

Da iza prostote može da stoji Premudrost. A da iza teoretisanja i spekulacija, umivenih i razigranih, može da stoji zatucanost. Eto, kakvi paradoksi.

… treba mi da čak i navike budu stalno ponavljajuća novost.

Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.

Prozračno je trajnije, baš zato što je uvek na ivici nestajanja.

Cilj rada je nerad.

Aktuelno je prerušena prošlost. Samo je večnost savremena.

Jedina prava nagrada je učešće u lepoti.

Mnogo toga ne staje u oblik, a ipak se na obliku, sve više, insistira.

Kada su stvari previše jasne, nećeš ih razumeti.

Ranjena sujeta je šansa, jer sve ranjeno može i da umre.

Svako se nasađuje na sopstvene pojmove o čoveku. Čovek, onaj drugi, jedva da ima veze s tim.

Drži dobronamernu distancu prema ljudima, da bi bio bliži onome što su oni, stvarno.

Visoko mišljenje o sebi ne znači i samopouzdanje, naprotiv: znaš, negde duboko, da će te onaj ko si umislio da si izdati kad ti najviše treba, reći ti: ,,ne postojim’’.

Sitni promašaji ga odvedoše na stranputicu i on završi u krupnim pitanjima.

Doživeh u sebi, u mašti, potpuno, i tako pokvarih moguće.

Što manje grabiš od života, to više ostavljaš Proviđenju da ti pokloni.

Smiri se, šta god ružno da kažu o tebi, istina je uvek mnogo gora.

Caru carevo, a to je sumnja. Bogu Božije, a to je poverenje. Teško pokolenju koje daje obrnuto.

Ljubakanje je veći neprijatelj Ljubavi, negó mržnja.

U ljubav se ide ćutke, kao u rat ili u manastir.

Postojanje je neminovnost i treba ga ignorisati. Treba živeti za ono što postojanje nije dónelo.

Ako, rizikujući dušu ili glavu ili mir, dođeš do istine do koje je već neko došao, to će biti nova istina.

Nijedno znanje koje ti dopušta da se osećaš ugodno što ga poseduješ nije dovršeno.

Ja sam tvoj san, ti moj i neću se iznenaditi ako si ništa. Možda postojimo, dođi.

Plaši se da sazna Istinu, da mu Istina ne bi pokvarila planove. ,,Životne’’. Kao da je život moguć bez Istine.