INTERVJU „N LICA“ SA KATARINOM RISTIĆ AGLAJOM

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Prolog – komentar

“Autorkin pristup literarnom delu je višeslojan pa stoga i višeznačan, jer ponire u mitološke pra-potke bića, a da pritom doseže i do novootvorene dimenzije novorođenog bitka. Uputiti se njegovom stazom znači pre svega to da su sva uputstva data već samim njegovim štivom. Pažljivom čitaocu tako je omogućeno da dopre do jezgra ujedno krajnosno individualnog i kolektivnog arhetipskog polazišta. Autorka zbog toga neprestano vraća čitaoca – koji, obujmljen avanturom lavirintne recepcije dela, naprosto guta njen tekst – na rad hodočitanja; tačnije, praćenja onog magmatičkog toka njenih rečenica gde se lava – kao čist uvid – sliva u nutrinu predloženog štiva: odatle sledi eruptivnost sile finalno zaokružene spoznaje kakva se najzad formira u krunište njenog smisla. Otud je i put te lave put Uroborosa, stalno prisutan jer ishodi iz uhoda. Upravo zbog toga (što materiju prima nisu zaokružili u sebi) njena je literatura mnogima hermetična, a da je u svojoj suštini ona tek hermetizovana (kao mogući odslik tablica). Pronalaženjem žižne tačke u njenom tekstu ta se vnutarnja vatra konačno preobražava u zvezdu-vodilju kakva naveštava upravo onu iskru duha koja posvećenom čitaocu iscrtava strmi put ka Anankinim sferama.” (Predrag Todorović, pisac i ilustrator drevnih i modernih bajki i mitologija).“

Eterska skica (Katarina Ristić Aglaja)

  1. Pitanje (N-lice):

Kroz vašu interpretaciju drevnih kosmogonija i kosmoloških mitova, sprovedenu iz postmoderne vizure i multižanrovskim jezikom, isplivava jedna komponenta krojenja tek samo vaše, čini se, duboko lične priče? Bar se čini da je tako… Jer te priče – po duhu reformatorske – nema nigde u drevnoj baštini, pa ni u jednoj njenoj znanoj verziji. Da li je vaše pisanje u tom smislu solipsistički-onirička tvorevina, ili iza sebe ima zaleđe u nekoj (ne)poznatoj doktrini? U vašoj mitopoeziji i prozi neosimbolizma ima i elemenata teorije, po svoj prilici mnogostruko ukrštene. Ali šta je dominanta ili okidač sveg tog poduhvata, poleta i nadahnuća?

  1. Odgovor (autor):

Ćitajući uvek iznova sopstveni tekst, dolazim do zaključka da uprkos distanciranom radu vlastite refleksije na arhetipskom materijalu, crpenom i iz hermetičke literature i iz lucidnog sna, odlazim s jezom nekuddalje– dalje od puke invencije kakva bi ostajala u okvirima onog što je ma kakvim nasleđem zadato. To je nešto poput visoko rizičnog spuštanja reformatorskog (uslovno: egalitarnog) žara u ur-fašističke dubine drevnog; ali to sa dugo taložnim, gotovo vulkanskim stremljenjem ka budućnosti. A to nerazjašnjeno centripetalno mesto, kao izvor kolebanja i u mom autorskom samoidentitetu, ujedno je antinomija u samom arhetipu koga proučavam.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Da li preobilje snolikih slika u vašem autopoetički diktatnom tekstu ponekad guši prodor autorske intencije na površinu? Je li to pre izazov za čitaoca ili stvaralački čestar s kojim se autor sam valja izboriti?“

  1. Odgovor (autor):

Radije je to usponiti proces raspetljavanja dramski samousukobljenog čvorišta izlaganja, nego fatalna prepreka nastavku linije argumentacije. Onda kada je intenzitet pripovedanja najjači, dolazi do vrtložne kumulacije dalekih asocijativnih slika – koje čekaju na lucidni tren čitaočevog shvatanja i povezivanja. U tom smislu to jeste jedan otežavajući zastoj, ali ne i kraj priče, šta više, on ne samo da vodi ka nastavku nego ga i proširuje.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice): Da li vam motivacija dolazi više od (– uslovno rečeno) spolja ili iznutra? Ili je to isto?
  1. Odgovor (autor):

Nije sasvim isto. Za mene je ipak presudno ono Izvan, kao projekcija nutrine snoviđenja na pejzaž. Pra-impresija ili Fascinacija jednim spoljno predočenim prizorom, jeste upravo refleks budnosti iz sna; problesak svesti o aktivnoj ulozi snevača, ili nedovršenosti procesa lucidnog snevanja; poluga i osovina prevoda granično ne/protumačivih metafora nesvesnog za ovaj niži ali presudan svet. Tako da je to dvosmerni put (kvantni tunel): projekcija oniričkog na ekran prirode i unazadno iščitavanje istoga iz tog suprotstavljenog prizora.

  1. Pitanje (N-lice):

Kojem autoru (autorima) dugujete najviše? Kojoj idejnoj struji (strujama) dugujete najviše?

  1. Odgovor (autor):

Mnogima, pomenuti su, ali nadasve Hermanu Brohu, njegovom lirskom romanu „Vergilijeva smrt“. On mi je ponudio jezik metafora kakav spaja sadržinu lucidnog sna sa sve-svemirskom impresijom.

I to je tačno moj etički pravac.

Najbliže struje: neoplatonizam, neopitagorejstvo, nemačka idealistička mistika, (neo)romantizam i (neo)simbolizam, muzilovski geštalt, filozofije i teorije zla, postmoderna ruska i francuska teorija.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Kada je u pitanju vaša teorija zla, koja je moderna ali sa stalnim osvrtima na legendarnu Atlantidu, tj Tota-Hermesa, sofisticiranog neprijatelja koji je napravio jedan ekovski falsifikat skripta postanja – na čemu se ta teza najviše zasniva, kada su u pitanje teorije novog veka? Sprovodite je kroz mnogo žanrova, od filozofskog eseja, simbolističke proze, mitopoezije, bajke, istorijsko-fiktivne novele…

  1. Odgovor (autor):

Na negativnu eshatologiju Jakoba Bemea, s jedne strane, i na prastaro narodno verovanje o mestima geopsihičkog zla, s druge strane. Jedan filozofski, i drugi antropološki ili pre mesmerijanski pristup. Tu je u igri i kult palimpsesta, koji može da vaspostavi potisnut pev o kosmogonijskoj boginji mere.

Što se tiče žanrovske i međužanrovske raznolikosti u mom opusu, različitih stilova, to je moj način da jednu istu materiju prima otvorim različitim optikama čitalaca. Većina napisanog je još uvek u šifarsko-geometrijskim skicama i divljim isprecrtanim beleškama. Dug je bio put do finalne verzije.

  1. Pitanje (N-lice):

Od kada pišete? Da li ste od početka bili osporavani (prećutkivani)? Čini se da istrajavate jako dugo za nekoga ko je bez podrške. Ko je prvi možda usmerio, prepoznao i podržao tu vašu aspiraciju?

6. Odgovor (autor):

U mom pisanju čini se da nema evolucije, samo traženja odgovarajuće forme u kojoj bi se naviruće preobilje unutrašnjih sadržaja moglo smestiti – prevesti iz nemuštih slika (skica) u reči i rečenice. Faktički pišem od svoje šesnaeste, čitam filozofe od trinaeste, ali sam izbrusila jezik (multižanr) tek u dvadeset osmoj godini života, zahvaljujući francuskoj teoriji ženskog pisma i revolucije u poetskom jeziku. Takođe je kod nas bilo dugo pod tabuom tzv pisanje iz nesvesnog – sada se zna da je bitna dubina tog nesevsnog, iz koje se piše. Osoba koja me je prva usmerila je majka, tačnije, po bitno mom izboru ali ujedno podstaknuta njome rano mi prenetim idejama, ja se kalim za podvig hermetičkog pisanja još od svoje šeste godine… To je jedno gorovo manastirsko ili celoživotno posvećenje, koje je pružalo velika ushićenja ali tražilo i mnoga odricanja.

Pre početka urušavanja društva, početkom i tokom ratnih devedesetih, izazivala sam sasvim oprečne reakcije, ali sam u načelu bila ipak prihvaćena i činilo se da ću se brzo probiti. Sa propasti opšteg sistema vrednosti u društvu došlo je i do jačanja interesnih klanova u svetu kulture, takođe, do ideološke zatrovanosti katedre filozofije, te sam svoje krajnje utočište morala pronaći u ilegali. A časopisi koji su namah otvarali svoja vrata za svetske novine ubrzo bi ih i zatvarali. Tu više nije bilo pristupa za beskompromisnu osobu.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)

7. Pitanje (N-lice):

Da li u vama izaziva revolt činjenica da ste – uprkos evidentnom personalnom naporu i brojnim oglašavanjima u elektronskim časopisima – i dalje suštinski nevidljivi na domaćoj javnoj književnoj sceni? I time ste blokirani za ma kuda dalje… Nemate čak ni menadžera da plasira vaš parcijalni francuski prevod. Potrebno vam je još prevoda, a kompetentne prevodioce za vaš tekst je veoma teško naći. Ima nekolicina takvih, ali koji su nedostupni bez preporuke i prezauzeti. Nigde izlaza…

7. Odgovor (autor):

Da, ja sam na „ničijoj zemlji“, i dalje niotkoga prihvaćena – u tom smislu da iko sme javno da stane svojom kritikom, stavom i procenom iza mog pisanja: to mi se saopštava (u vidu nesmione podrške) uvek samo privatno. To je jako teška pozicija. Ali dobra strana svakog pisanog dela je da ono može da sačeka svoje post-vreme, te je nada neuništiva. Čini se da moram ići zaobilaznim putem, preko prevoda. Moje pisanje spada u teško prevodivu, ali esencijalno ipak prevodivu materiju – hipertekst.

N-lice – zašto si N-lice? (N-lice ovog intervjua su sažeta često postavljana pitanja mojih čitalaca).

Epilog autora:

Suprotno onome što bi se pretpostavilo:

„Ono što bi se uslovno moglo nazvati zalihom znanja kakva stoji iza ili u procepima mojih tekstova, ja pretežno nisam crpela iz ma kakve ezoterične literature, niti iz knjiga citiranih autora, nego upravo iz mog načina posmatranja prirode – iščitavanja prateksta reljefa. A na njega sam pre svega bila upućena snagom svoje izopštenosti iz prezentne društvene stvarnosti.

Naime, moje dugogodišnje skamenjeno zurenje, u prvoj mladosti, u divlje planinske i druge predele, bio je uslov dolaska to te “tajne materije”, tek samo deliimično potpomognute svetskim mitologijama, kosmo-politikologijama i pesničkim simbolizmom.

Jer tkivo jedinstvene mitopoetske priče, koja je najpre samo fragmentarno provejavala kroz moje tekstove, bitno se razlikuje od tkiva grčkih ili egipatskih mitova zapisanih na njihovom istorijskom izvoru. U pitanju je moj pokušaj jedne radikalne reforme drevnog i (uslovno) tradicionalnog, i to iz situacije postmodernog. A to nije moguće osim ukoliko se prethodno kompletno ne zaroni u drevno. Dakle, ja sam egzistencijalno zaista dugo bila uronjena u jedno visoko rizično i grozničavo stanje zarobljavajuće (dijabolične) fascinacije, koja je čak pretila da me proguta – kao uvek odstojnu i samostojnu individuu. I to je bila izvesna opterećenost koja je dugo kočila ili otežavala prodor moje autorske intencije na površinu komunikatibilno artikulisanog.

Međutim, važno je imati u vidu da tu postoje dve faze mog pisanja, od kojih čitalac dobija na uvid samo drugu: jer njoj prethodi jedna privremena, više geometrijsko-metaforički-slikotvorna nego jezička artikulacija – a kakva predstavlja bazični stepenik mog samodistanciranja u odnosu na taj izvor fascinacije.

Tek gledajući u tu stečenu mapu (topografiju enigmatskih tačaka zla), i uvek je iznova iščitavajući, ja sklapam jezičke rečenice, prevodeći se sa ravni jednog pred-jezičkog medija na ravan jezičkog; te osećajući jezik kao ujedno podsticaj i ograničenje. A to znači da sam – tek kada sam kolažno do-kompletirala tu mapu paralelnog sveta – mogla da steknem dovoljnu distancu i autonomiju: za to da bih svoje ranije ispisane fragmente iznova obradila i povezala u pokretno-organizmičnu celinu – rasterećujući ih njihovog prethodnog zadatka da u svom kratkom obimu (koji je upravo odgovarao kratkoći delovanja probleska impresije) sažmu i zadrže svu ogromnost i polidimenzionalnost te iste, kao sada već postepeno udaljavajuće – a koja mi je oduvek bila dolazila iz prirode (projekcije sna).“ Autor.

Katarina Ristić Aglaja

3 thoughts on “INTERVJU „N LICA“ SA KATARINOM RISTIĆ AGLAJOM

  1. Хтела бих нешто да кажем о текстовима и стилу писања Катарине Ристић Аглаје – из уредничког угла. Знам да правдања и објашњења нису потребна, па и да не морају бити занимљива и прихватљива, али нека ово моје излагање буде повод за разговор. Кад објавимо неки Аглајин текст, обично добијемо низ коментара који су слични по томе што се њени читаоци жале како је не разумеју. Тако је било и овога пута када смо објавили њен текст “Интервју Н-лица са катарином Ристић Аглајом”. На пример, Жељко Мајсторовић јој је упутио отворено и пријатељско писмо у којем мање-више каже да се предаје у настојању да разуме њене текстове, да је више пута покушавао да их чита и да никада није досегао до њиховог смисла. Жељко Мајсторовић није био једини, добили смо у инбокс и од других читалаца коментаре да су више пута (чак “штереберски” упорно) покушавали да је читају, и што је важније – да је разумеју. Безуспешно. Нико нас, међутим, није питао зашто их, упркос затворености, и даље објављујемо.
    Питање гласи: да ли их и ја разумем и како?
    Не. Не разумем их. Али они нити треба, нити могу бити разумевани. Читам их интуитивно, наслућујем могућа значења, нервира ме много дигресивних заграда које вас онда кад помислите да сте ухватили ток, избаце из тока, много сложеница које су последица утицаја немачког језика на Аглајин језик, много ликова о којима ништа не знам… али, чекајте! Осим атмосфере и некаквог тока који изгледа као спонтано протицање управо лаве или неке широке реке са брзацима, управо је можда та чињеница – то да је не разумем јер… – први корак ка могућем читању њених текстова. Отуда смо се још прошле године договориле да направмо интервју у којем би тема била “како читати Аглајине текстове”. Могу мислити како писца иритира кад мора да објашњава шта је написао “јер тамо лепо пише шта је написано!”. Међутим, Аглаја је радо пристала. Не само да се обрадовала него је, осећајући да нећу умети да формулишем питања о њеном писању, предложила нешто откачено: да интервјуише саму себе, а да друга страна интервјуа (!!!:)) буде Н-лице: сажета лица њених читалаца и питања која су јој често била упућивана. “Фантастично”, помислих, нисмо то још имали. И у самом интервјуу заиста се могу наћи упутства за читање њеих текстова, али она и даље нису охрабрујућа.
    Да би се Аглаја читала потребно је, као што из интервјуа видимо, одређено предзнање – на питање о утицајима на њено стваралаштво Аглаја говори о Херману Броху и његовом лирском роману “Вергилијева смрт”, те неоплатонизму, неопитагорејству, немачкој идеалистичкој мистици, неоромантизму, неосимболизму, гешталту, теорији зла, и постмодерни. Ипак, не мора то бити пресудно да би се неки њен текст бар осетио, ако не и прочитао (прочитати у смислу разумети, моћи препричати, схватити крајње консеквенце текста). Да би вас заинтересовало чега код Аглаје има можете бити само љубитељ природе или поезије, можете бити и феминисткиња ако желите 🙂 – то би вам, на пример, помогло да се крећете релативно безбедно по њеном тексту “Јелке – Ветроказ Атлантиде” (https://stellapolarebooks.com/2021/01/27/jelke-vetrokaz-atlantide-katarina-ristic-aglaja/). Није она баш ни тако неразумљива када пише о друштвеним проблемима, на пример о постпетооктобарском периоду у Србији и сагледавању културног миљеа пре и после тих догађаја (на пример у тексту Клопка присвајања – социологија менталитета – https://stellapolarebooks.com/2020/09/13/%d0%ba%d0%bb%d0%be%d0%bf%d0%ba%d0%b0-%d0%bf%d1%80%d0%b8%d1%81%d0%b2%d0%b0%d1%98%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d1%81%d0%be%d1%86%d0%b8%d0%be%d0%bb%d0%be%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0/).

    Разговарала сам често и пуно са сарадницима Стеле. Којешта сам научила и чула, са којечиме се не слажем, али много шта и уважим. Потресла ме констатација једног аутора чије мишљење изузетно поштујем да је култура у савременој Србији сва светосавска и да се као таква почела интезивно као доминантни, па и искључиви културни модел, наметати деведесетих година. За некога ко себе сматра православном, и то православно-светосавном, та је констатација била блистава и непријатна. А како треба да буде? Питам, а знам да припадам генерацији која је деведесете године кренула у први разред основне школе и наслућујем непријатност и питања и потенцијалних одговора. Расплет тог разговора сад није битан, али какве то везе има са Аглајом? Па ето, ето једног текста, једног аутора, једног стила који није светосаван. А ту је још важно да, ако није светосавна, истовремено не спада ни у оне ауторе који за вечиту тему (попут мене рецимо) имају мучну опреку “југословенство – српство”, те показује да има нешто и изван свега тога српским језиком написано. Мислим да такви текстови, ако јесу несветосавни (ако јесу!!!), упућујући изазов доминантној културној матрици (ако тако схватимо светосавље) управо ту матрицу и учвршћујући, ојачавајући и оживљавајући је. Значи: Аглајини текстови нису из доминантне културолошке матрице (да ли их и због тога тешко разумемо?) и они, можда и посредно, чине дупло добро: упућују изазов културолошки јасним текстовима и по себи сведоче другачији, још један могући начин писања у нас. Аглаја није једина на том путу, али јесте једна од таквих аутора.
    Зашто сам рекла “ако њени текстови нису и светосавни”? Због тога што у њима постоји снажни аспект враћања старини, нечем прадавном, непознатом и митском. Она сама каже да залази у прсторе “ур-фашизма”. Не, не желим да кажем да је Аглаја фашиста, ни да светосавље (и целокупно његово наслеђе у чијем се центру налази наша епска народна поезија) баштини или у себи има потенцијал фашизма, него да је и у светосављу остало трагова далеких индоевропских корена Срба, и то баш у језику, мотивима, алегоријама, заплетима, расплетима, пресецању митског и историјскг времена, чега све има и код Аглаје. По томе су ти наративи слични – иду у даљину, митску и недокучиву прошлост која се мора домаштавати и која нам је као таква (несазнатиљива) потребна. Зашто је то тако – још не знамо.
    И шта још текстови попут Аглајиних пружају? Пружају могућност надидеолошког читања и (потенцијалних) међусобних разумевања јер мит је заједнички свима, било да припадате десном или левом или либералном или било ком другом спектру идеолошког мишљења или оријентације у савременој Србији, или чак и да нисте опредељени – са митом се суочавате (а можда га и живите). У том смислу испричаћу вам нешто (надам се да се актери неће љутити пошто планирам да вам изнесем нешто из приватне преписке) што пластично (грозан израз, не знам зашто га користим) одражава могућност идеолошког превазилажења несугласица: питам Аглају још пре годину дана “знаш ли ти још некога ко би могао објавити на Стели такве текстове, из домена мита или псеудонауке”, а она ми поштено каже “Бориса Нада – ја се са њим идеолошки не слажем, али мислим да добро пише”. То је био блистав тренутак. Да, и Борис Нас задире и мит и у далеке историјске дубине и слично Аглаји, задире и у себе самог у потрази за некаквом његовом “унутрашњом земљом” која, сасвим могуће, постоји и у свима нама. Ту идеологија више није важна. Читају се на нивоу препознавања значаја мита, значаја несвесног и значаја интроспекције.

    Ето, то хтедох реч-две о Аглаји да кажем.

    Sviđa mi se

    1. Хвала на исцрпном коментару – коментару који говори истовремено и о општој ситуацији и положају уметника и света културе у Србији: током ратних 90-их, у пост-петооктобатском периоду и под садашњим режимом. У питању је популизам у култури какав одговара режиму. Али и у културној опозицији која у таквим околностима врко устрајно опстаје и комуницира са светом, постоје сувишне поделе, клановска затвореност, предрасуде…

      Liked by 1 person

      1. Такође, људи ми приватно дојављују своја искуства о томе да је домаћа културна елита, сасвим неовисно од актуелног режима, хронично незаинтересована за иког ван њиховог интересног клана, деспотска и веома охола.

        Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s