ШУМАНОВИЋ И БОСИЉ – ЧУДЕСНИ ШИДСКИ СВЕТОВИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Дому војске у Београду су током децембра 2022. године и јануара 2023. године изложена нека од дела шидских сликара Саве Шумановића и Илије Босиља.

ШУМАНОВИЋ И БОСИЉ – ЧУДЕСНИ ШИДСКИ СВЕТОВИ

У животу нема случајности.

Једном сам од неке докторке која је говорила на јутарњем програму локалне телевизије чула наизглед обичну реченицу како Светска здравствена организација има регистроване све дефиниције болести, али како истовремено не поседује дефиницију здравља. Не знамо зашто такве реченице упамтимо, нити знамо чиме смо их тачно регистровали, мозгом, душом или стомаком. Препознајемо их као важне по томе што их се често сетимо и услед тога што имају тенденцију да се њихова изричност претвори у питање за чијим одговором свакодневно и несвесно трагамо. Како изгледа здравље?

На улазу у другу просторију Дома војске, у којој су напоредо изложена нека од дела Саве Шумановића и Илије Босиља, приказује се један документарни филм о Сави Шумановићу. У њему наратор прича о уметниковом животу и студијама сликарства које је завршио у Паризу. Тамо је сликарско умеће добро изучио, стекавши чак и међу својим савременицима поштоваоце и следбенике. Но, са проласком времена, Сава се у Паризу осећао све лошије. Коначно, тамо се и разболео. У почетку је мислио да су узрок посрнућу били лоши материјали са којима је радио, али се убрзо испоставило да тешком душевном стању узрок нису били ни мириси, ни боје. Почео је да луди. У том граду и у том амбијенту бивао је све удаљенији од себе. Наратор филма цитира Савине речи: “Смучила ми се та париска трка за оригиналношћу”. Причињавало му се да га прогони црни пас. Тај црни пас се појавио и на његовим платнима. Боје су постале тамне, загасите, црвено, браон, црно. Осетио је потребу да се врати у Шид.

У родном месту уметнику је било боље. Почео је да прездрављује. На његовим сликама грануло је пролеће. Светло је неопозиво ушло са свих страна. Мартовски снег постао је мек и румен. Сунце је мило. Путеви су се отворили. Дан је бистар, зимски резак, мир је поново постао синоним за свет. Дрвеће у цвету је болно бело. Има наде као што је има сваког пролећа, има снаге као што је има реконвалесцент. Сава је насликао здравље. Или бар свет виђен очима оздрављеника. Почео да прераста у оног сликара којег смо запамтили по бехару. Са платана је нестао црни пас. Оно што није могао да нађе у Паризу, нашао је код куће, у Шиду: себе и своју оригиналност. Критичарима је поручио да је то он. Ако неко из Светске здравствене организације пита како здравље изгледа, треба му показати слику буђења раног пролећа Саве Шумановића. Здравље је свет који обећава, свет који те пита: куда би хтео, или ти каже: сад ради шта желиш, здрав си. Подиже пале као што Исус оздрављује болесне. То је свет у којем се ништа ружно неће десити. Он ти је наклоњен и штити те као родитељ. У њему нема непознаница. Указује ти на отворене путеве који изгледају као да на њима препрека нема.

У идиличним представама, ипак, увек помало има наговештаја лоших времена, као када се у старим списима великим свадбама и бесконачним пијанкама најављују страшни ратови и помори. Нико није довека здрав, и трајног мира на свету нема. Тим Савиним отвореним путевима из далека су у Шид умарширале усташе. Убрзо се испоставило да је на својим платнима Сава сликао жудњу за здрављем и миром. Дубоко немиран, а жељан мира, Шумановић је, уместо раја, наслутио спуштање пакла на земљу. Његове представе нестварне лепоте и мирног шидског света у којем се момци прскају на пливању, гушчарке подврћу сукње, снег пада унакрсно режући својом оштрином посматрача слике по лицу, а деца се безбрижно играју на углу улице док сликар у златни рам уписује акт јединог шидског модела – антиципирале су сопствену супротност. Насликавши бербу грожђа на којој дванаест жена као дванаест апостола са неочекивано чистим стопалима убира црно грожђе (крв Христову) у време када грожђе не зри, када се жање жито (тело Христово), Шумановић је предосетио сопствену смрт, али и велико страдање лепих предела са сопствених слика. Свет на његовим сликама је био свет какав би могао бити. У августу 1942. године усташе су га из родитељске куће покупиле и повеле на стратиште. У животу случајности нема. Све је знак и све има свој разлог, па тако ни Сава није случајно на својим сликама путеве оставио отвореним.

Илија Босиљ и Сава Шумановић били су другари из школе. Сава из богатије, Босиљ из сиромашне породице. Када су се играли игре “на кркаче”, мајка је Илију опомињала да пази како скаче јер он само један капут има. На усташком списку из 1942. године, нашли су се и Сава Шумановић и Илија Башичевић Босиљ са своја два сина. Сава је у смрт коју је очекивао пошао мирно. А Илија није хтео. У том шидском сељаку чучао је живи побуњеник, пун достојанства и борбености, човек којег су се и дивље звери плашиле јер је умео да их укроти. Бежећи са децом у Беч у којем никоме није сметало што је Србин – такви су парадокси рата – Илија није схватио да је из Шида кренуо управо једним од оних Савиних путева са слика који су водили у далеко, у непознато, у неизвесно. У Бечу се запослио у фабрици авиона и, мада је из наизглед необјашњивих разлога посећивао бечке музеје и у њима видео Климта и на Климтовим сликама златну боју византијских икона, Босиљ је сликарство сматрао небитним, а сликаре несрећним мазалима која најчешће немају од чега да живе. Али у животу нема случајности. Живот је тајна и не зна се куда тачно воде Савини шидски путеви. У Бечу се, као и раније Сава у Паризу, Илија разболео, али од туберкулозе, па се и он вратио у свој Шид.

Пре него што је постао познати сликар, Илија је проживео читав један шездесетдвогодишњи живот у незнању да је уметник. У том првом животу, пре преображења, Илија је био сељак, произвођач жита и вина. Родио се као девето, нежељено дете, за које мајка више није имала ни љубави, на снаге, пажње. Илија је то осетио. Од деветоро деце преживело је тек четворо. Битка за потомство била је велика. Мајка му је причала како се надала да ће и он умрети, али како су га, чим је проговорио, сви живи заволели. Имао је у себи нешто допадљиво. Деца су одлазила или у смрт или у живот, а Илија је остао сам са мајком на селу. Прво је хтео да иде у Америку, али му је мајка рекла да је море велико (хоће ли се вртити?). Онда је хтео да изучи занат, али му је мајка рекла да је занатски хлеб мајушан (има ли то смисла)? На крају је остао код куће да обрађује земљу и да чува свиње. Чувајући свиње по босутској шуми, нагледао се дивљих животиња и наслушао разних прича око ватре (што је ноћ бивала дубља, приче су биле чудноватије). Касније се оженио, добио два сина, жена му је умрла. Остао је сам са два мала детета, поново се оженио, избегао у Беч од усташа, али су га у Шиду сачекали комунисти када се рат завршио. Они који су копали на његовој земљи и били слуге по његовим виноградима, почели су да постају важни људи у новој структури власти и да му се свете за његово опирање демократизацији и уласку у задруге. Постепено му је одузета сва земља. У затвору је једне ноћи поседео. Остао је без свог света, без своје земље, без своје устаљене свакодневице, без свог земљорадничког циклуса и ритма.

Илија је касно почео да слика, не само у својој шездесет другој години, него и касно у ноћ. Ево како је то било: његова унука Ивана Башичевић Антић прича као је на дан славе светих врача Козме и Дамјана, када су сви гости отишли и када је већ требало да се спава, можда и мало припит, Илија од жене затражио оловку и папир. Пошто је слава једна, а два свеца, Босиљ је погледао у икону, па у папир, и тада је насликао једно биће са две главе, било је то једно тело славе, са главом Козме и Дамјановом главом. И тако је настао основни мотив, уједно и симбол његове светски познате наивне уметности. Илија је сматрао да су људи дволични, да је свет такав, да сва жива бића имају два лица, јанусовска, једно које показујемо, друго које скривамо, једно које се развија у додиру са спољним светом, друго кетменско, окренуто ка унутра, једно које показујемо улепшано, друго које није тако лепо, једно заводљиво, друго одбојно, једно рационално, друго сумануто, једно откривено, друго прекривено. И тако питце, рибе, коњи, људи, све има два лица и ништа није једнозначно. Произвођач жита постао је произвођач симбола. То људи нису могли ни да схвате, ни да прихвате, а његову иначе компликовану и тешку животну причу отежавала је и чињеница да му је син био признати ликовни критичар који је своју пажњу посебно усмерио ка проучавању сликара наиваца.

Његовог сина, Димитрија Башичевића Мангелоса, нервирало је очево рођење као сликара, па му је прве радове – поцепао. Касније га је то гризло и кајао се јер је као критичар умео да препозна велике уметнике, али препознати у своме оцу, сељаку који је имао само четири разреда основне школе уметника – то је и Мангелосу било тешко. Нико није пророк у свом селу, а камоли у кући. Отац је, ипак, упорно цртао, изгледа да није имао куд, цртао је као луд, агресивно као што је раније обрађивао земљу: ноћ и дан. Син је коначно увидео очеву величину. Њему су Илијини цртежи били невешти, чак ружни, али та пасија и та вера у сопствено дело, указивала је на оца уметника. Онда је син увидео да у очевим цртежима има нечег до тада невиђеног. Да ли је то била боја (златна, тиркизна, тамно зелена, црвена), да ли су то биле представе (старозаветне и апокалиптичне, мотиви из епских песама, митови, измаштани, виђени или сновиђени призори), да ли је то био непоновљив цртеж (као дете што би цртало уверено у лепоту свог цртежа) или све заједно? Нико то не зна, али сваки пут када стварате свој свет, сваки пут када сведочите непоновљиво искуство у било ком домену свог живота – морате да идете на неки суд. Такво је правило. Па и Босиљ је морао да доказује аутентичност свог дела пред судом јер је јавност посумњала у њега и помислила да му слике израђује син. Зашто онда сина нису извели на суд?

Босиљ је седео пред судском комисијом и цртао крилату краљицу. Новине су писале: било је то као да сте дивљу звер довели да слика пред неком комисијом. Па ко још може да црта кад му се нареди? Ко уопште воли да црта пред другима, под претњом? Али Илија је морао. И почео је да црта. Да црта опет! Јер овај први цртеж је био намештен, увежбан, тако је рекла једна чланица комисије! Цртао је опет. Коначно, признато му је ауторство, истовремено је јавно понижен и уздигнут, а тај рад никада није завршио јер је желео да остане сачуван као сведочанство људске сујете. Насликао је крилату краљицу која није полетела. А наслутио је у тим цртежима нешто што је и Пикасо о људима схватио. На Пикасовим сликама лица људи истовремено су окренута из профила и анфас, тако је он видео човека 20. века, човека до којег сазнање стиже, али потом то знање не утиче на његово понашање, то је “па шта” тип човека, човек “знање-на-једну-живот-на-другу-страну”. А на Босиљевим ликовима нема истовремености погледа на једну и у другу страну, нема линије у којој се два лица додирују тако да једно гледа у вас, друго тамо негде. Босиљеве главе се искључују, гледају као да су једна од друге “окренуле главу”, једна другој окренуле леђа или баш обе главе страшно гледају у вас, не знате где ћете кад вас таква насмејана птичурина погледа са своје две шарене главе. Али то сте можда ви, ви што имате две главе, а једно срце и једно тело, то је вишеглави свет око вас, то је и морање да се конфликт непремостивих разлика и искључења помири и прикаже као овоземаљска датост са којом се мора живети.

Код Саве Шумановића има заслепљујуће белине, а код Босиља је она заглушујућа. Посебно је занимљива слика Мајке девет Југовића (то је његова мајка, а он је девети Југовић): на белој позадини као на некој магли, као у лошем или страшном сну, стоји мајка девет Југовића, иза ње неки двоглави човек, испред ње њишти Зеленко пропет на ноге пред ужасом и вестима које стижу, а са висина двоглави гавран баца руку најмлађег сина и мора бити да пред том сликом сви чујемо њене речи “моја руко (зелена јабуко)”, док по дну слике у једном правцу некуд одлази девет коња, а по њеном врху у другом правцу пролеће девет птица. Илија је био најмлађи син који је преживео страдање своје породице и својих породица. Видео је мајку и њену патњу. Али и чезнуо за њеном љубави, пажњом, можда је желео да она види сада њеног Илију борца и можда тај стих који по себи избија из слике “моја руко” сада нешто друго значи. Можда двоглава птица мајци у крило баца уметничку руку њеног најмлађег, преживелог сина, сина победника.

Као што је Сава Шумановић насликао Шид какав готово не постоји, прелепи Шид пун светла и оптимизма као измаштани свет у којем црних паса нема, тако је и Илија насликао свој замишљени свет, последњу игру, коло, сабор свих на – Илијади. Не зна се шта је то Илијада, је ли то место, је ли то време, где је то, и шта је то, али тамо створења играју и веселе се, а Илија је главни и све је лепо.

На крају вратимо се почетку: шта је здравље? Здравље изгледа као миран, радан и ведар дан са Савиних слика, као оптимизам, као могућност другог пута, као повратак себи и сусрет са собом, као родно место, као Илијина побуна и достојанство, као неопозива и безразложна вера у себе, као Илијада. Зато треба погледавати Савине и Илијине слике. Зато се треба и у Шид запутити јер се лепоте, чудеса, чежње и здравља тамо можете нагледати.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s