УЗДУЖ И ПОПРЕКО (Јована Дишић)

Као што понекад бива на славским ручковима, и ова заврзлама почела је ракијом. Заправо, двема ракијама. Једном добром стричевом шљивовицом и другом, најбољом могућом, ракијом од шљиве ранке, одлежалом у храстовом бурету. Док смо ову прву Лазар и ја пили, о овој другој могли смо само да говоримо. Поменута ракија, наиме, још није постојала. Имао је Лазар и буре и казан и добру вољу, али није имао – воћњак. То га, међутим, још није поколебало.

Када је коју седмицу раније на поклон добио флашу ракије и сипао нам по чашицу, из ње је замирисала душа мог чукундеде. Моје сећање на чукундеду искључиво је посредно, јер је умро када сам имала годину дана. Ипак, то што су он и његова жена однеговали мог тату и што је у тестаменту прескочио сина и унука и имање оставио праунуку, па онда и то што је једини од свих мушких чланова лозе имао другачије презиме и што је живео готово читав век – било је сасвим довољно да о њему створим помало митску представу. Учинио ми се довољно занимљивим, па сам њега одабрала за свог претка са татине стране.

Већ сам била одрасла када је тата у подруму пронашао давно заборављену ракију коју је још тај чукундеда оставио. Код нас у гостима затекао се деда Борко, даљи рођак, времешни приповедач народних предања и врсни познавалац ракије. Мајка му је сипала чашицу, али још је није ни принела, а он је подигао главу и рекао: „Аааааа, ранка! Мирише ко душа! Одакле ти?“ „Пекао деда Станисав пре четрдесет година“, одговорила је театрално и са поносом моја мајка, као да је то њен прадеда, свакако претерујући са бројем година. Тако се чукундеда вратио за наш славски сто – кроз ракију.

Ракија је до краја попијена за Лазареву и моју свадбу, што је за мене значило да нас је мој одабрани предак на неки начин благословио. Мислила сам да тај мирис више никада нећу осетити, а онда је он неочекивано ушао у наш стан, из ко зна чије ракије. Постало је јасно да се таква ракија може и сада направити. Ја сам се мало напила и много брбљала о чукундеди, наслеђу, нашој свадби и љубави, предачком благослову и по ко зна који пут о томе како из мог села потиче Милисав Павловић, песник који је написао стихове за грамофонски хит „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“. Додала сам још и то да је у стиховима оставио и до дана данашњег неиспуњен аманет да га сахране између две шљиве ранке и да је у истој песми написао да шљива ранка мирише на душу, и да сад та ракија мирише и на његову душу, и душу чукундеде Станисава и душу деде Борка, а мало и на душу моје мајке, јер никог од њих више нема на овом свету, али ето, једино моја мајка није пила ракију, па је умрла са педесет и пет, а сваки од ове тројице поживео је преко 90 година, те да очито треба пити ракију и то баш од шљиве ранке и то баш из храстовог бурета и да нема боље ракије од ње. И сам припит, Лазар је, вероватно од муке што поново слуша приче о мом селу најбољем на свету, урадио нешто што трезан никада не би: позвао је таста да пита да ли има неко парченце земље на коме би могао да посади шљиве. Одговор је био потврдан.

Ручак је већ стигао до вина, а прича о ракији до куповине садница, када је стриц упитао Лазара:

„А где ти је реко бата то да посадиш?“. Лазар још увек није видео парцелу, па сам ја одговорила:

„Тамо где је била градина, поред твог винограда.“

Стриц се мало замислио.

„А видиш, ја више и не знам шта је чије ту. Не знам како беше иду парцеле. Не иду две уздуж као што смо ми направили кад смо укрупњавали, него ваљда четири попреко, прва моја, друга његова, трећа моја, четврта његова. Или обрнуто, не знам. Али тако некако.“

Ни ја, ни моје сестре, ни брат и сестра од стрица, нико за столом није имао појма о чему то стриц говори. Лазар још мање. Он је пребледео. Наслушао се прича о деобама, о тужбама, о свађама око земље и наследства, напуклим породичним односима и браћи која се због земље до смрти не помире. Поколебао се. А који зет и не би, нарочито кад су и жена и све три свастике почеле изнова да му објашњавају на који начин смо ми заправо у сродству, али како смо и много више од тога.

Укратко, још пре пет или шест генерација поделила су се нека браћа, тако да је свака татина њива поред стричеве, са неким родним дрветом као међом. Другим речима, чукундеда Станисав није и стричев предак. Трећим речима, ми уопште и нисмо тако близак род, али и даље имамо исто презиме, исту славу и земљу једну до друге. Међутим, не спаја нас та некада давно заједничка земља, а ни презиме, већ пријатељство наших родитеља и заједничко детињство. Нас петоро смо одрастали у обе куће подједнако и имали два пара родитеља пред очима. И они су пили вино, нарочито у зимским вечерима попут ове, док смо ми, већ уморни од игре, падали у кревете обучени и измешани. Невољни да разабирају које је чије дете, често су нас остављали тако до ујутру. Ми смо одрастали, они су старили, ми смо одлазили, па се враћали, али никада се нисам отела утиску да смо и даље испреплетени, и коренима и гранама, и да ништа не може да замути вино које су родитељи попили, а ни ово које ми деца сада пијемо.

Зету се, додуше, мало мутило у глави. Замолио је стрица да му каже где је то и које су то парцеле. „Геосрбија“ је последњих година вероватно најпосећенији сајт међу српским живљем. Ту се проверавају међе, површине, законски власници земље. Осмишљен је да ствари олакша. Међутим, стриц се добрано презнојио док је успео да нађе спорно земљиште. Чкиљио је у екран телефона, центрирао прстом, подешавао наочаре.

„Који је то број парцеле? Ко пише да је власник? Аха, то је мој отац. А ово? То је батино, добро. Али то тако не изледа, схваташ? Не радимо овако попреко, него уздуж!“

Дао је стриц све од себе да расплете ту катастарску збрку, а онда је дигао руке.

„Отвори ти мени Гугл мапе! Оно, да буде рељеф као, схваташ? Дај ми то овамо“, отео је телефон од зета и померао прстом по екрану горе-доле. „Ево, то је то. Видиш, ово је мој виноград, види се лепо. Ел видиш?“

„Видим“, рекли смо све шесторо углас, јер смо се сви већ нашли иза стрица и вирили у телефон. Ово стричево „уздуж“ и „попреко“ нас је све заинтересовало. Стриц се мало тргао од нашег хорског одговора, а онда се поново окренуо Лазару. „И видиш, у катастру парцеле иду овако, пресецају виноград“, објашњавао је оштро повлачећи прстом лево-десно по ваздуху, „али гледај, овде је мој виноград, а ово лево, видиш да је иста површина, овако уздуж, то је батино и ту садиш шљиве“, закључио је и не баш нежно спустио телефон на сто.

„И чекај“, укључио се мој брат са ђаволастим осмехом, „сад зет посади шљиве и ја могу да га тужим зато што сади на мојој земљи? Па дође Лазар да покупи шљиве, а ја овако руке под главу и кажем му: Ниси моро долазити, зете Лазо. Шљиве су мирне, а ако треба да се смире, умем их и ја смирити, или како већ беше иде тај део.“

„А ја ћу онда тако у виноград да легнем, па све исто“, побунила се моја млађа сестра, која је увек имала потребу да брани угрожене, па макар то био и зет.

„А што виноград?“, питао је брат помало изненађено, јер се занео у своју улогу кмета Симана.

„Па ако је пола нашег на вашем, онда је и пола вашег на нашем, то јест пола винограда је на нашем. Ако сам ја то добро разумела.“

„Добро си разумела“, сложио се стриц.

„Па ви сте потпуно ненормални“, огласила се изненада моја старија сестра, за коју су сви били ненормални, осим ње.

„Па стварно, да ли ово негде има“, питала је сестра од стрица и однекуд извукла свеску. „Ово морам да запишем. Парцеле уздуж и попреко“, срицала је себи у браду пишући и исцртавајући то љубичастом хемијском.

„А ко је мене питао шта ту да се сади?“, наставила је мала бранитељка потлачених, само што је овога пута себе узела у заштиту. „Колики је мој део? Нећете да ме преварите!“, цитирала је, а онда праснула у смех, а са њом и сви ми, осим Лазара, који је био благо забезекнут. Стриц нас је насмешен посматрао.

„И шта сад ја да радим?“, питао је Лазар, потпуно збуњен.

„Па посади сад, топло је време, боље ти је него на пролеће“, рекао је стриц доливши му вино. „И води рачуна, немој само ранку, мора и неки опрашивач да буде“, закључио је и кренуо у подрум са празним бокалом.

Разговор за столом кренуо је у другом смеру. Лазар је мало ћутао и посматрао нас како се кошкамо и смејемо. Затим је узео чашу са вином и отишао у другу собу.

„Наручио сам саднице“, рекао ми је кад се вратио. Није више изгледао забринуто. Можда је најзад разумео да је и он постао део тог необичног дрвета, раслог уздуж и попреко, на неподељеној земљи, заливаној вином и ракијом. Изгледа да му то није сметало.

Можда је помислио да ће некад, на почетку неког будућег славског ручка, потомцима замирисати и његова душа.

Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм. 

Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене поезије објављени су јој у часописима „Фолклористика” и „Књижевни магазин”, као и у тематским зборницима. 

Уређивала је збирку прича „Гвоздена капија” (Народна библиотека „Вељко Дугошевић” Голубац, 2018). 

Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022). 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s