Крајем осамдесетих чувени редитељ и сценариста, Радивоје Лола Ђукић, се у интервјуу за ДУГУ присећао својих филмских и телевизијских почетака, евоцирајући и успомене на цензуру којом је често био брутално спутаван. Доносимо краћи извод из интервјуа.
Мој први филм Грчка деца говорио је о нашој, македонској деци, која су бежала од монархистичких репресалија које су четрдесетих година владале у Грчкој. Многи данас не знају – јер је то на неки начин избрисано из историје – да је Грчка имала социјалистичку, комунистичку револуцију, коју је водио Маркос (…) Филм “Грчка деца” радио сам 1948. године. Снимао сам га на граници између Грчке и Југославије. У почетку је то примано нормално, јер је у то време и званична политика била за обелодањивање онога што се дешавало са македонским народом у Грчкој. Међутим, када је филм био завршен, друг Кардељ га је однео у Париз на Прво заседање Уједињених нација, где су Американци направили гужву. Рекли су да они не желе да дозволе да се тај филм приказује – иако је то био документарни филм – јер сматрају да то о чему филм говори не постоји. А у филму су, између, осталог били и документарни снимци бомбардовања грчких села. Била је то мала спољнополитичка афера.
(…)
У своје време, када је почео да се приказује, филм је био својеврсни бум. Но, онда је дошло до промене у политици. Као што сам већ рекао, са “укидањем” грчке револуције, филм је стављен на индекс и наше цензуре. Практично је бункерисан. Када су недавно на телевизији правили некакву прославу мени у част, хтели су да узму одломак из мог првог филма – дакле из “Грчке деце” – но речено им је да је филм забрањен за приказивање, да се не може изнети из Кинотеке. Могло би се рећи да су “Грчка деца” остала под ембаргом.
(…)
Рад на “Језеру” започео сам одмах по завршетку снимања “Грчке деце”. Дакле, крајем 1948. године почео сам да радим на сценарију и књизи снимања. Но, ви морате да знате да је у то време све што се збивало у култури и уметности контролисала група из Агитпропа Централног комитета. (…) Сценарио је написао, у то време млади књижевник, Југослав Ђурђевић, који је пре рата завршио студије у Кембриџу или Оксфорду. Не сећам се тачно. Тема је била изградња прве хидроелектране код нас, изградња прве хидроелектране у социјализму. Била је то хидроелектрана на Неретви. Сценарио је послат на одобрење Николи Петровићу, министру за електропривреду. Његов помоћник, Емерих Блум, кога вероватно знате као директора Енергоинвеста, дао је сагласност да се тај филм сними (…) И ми смо онда почели да снимамо филм. Сваки дан снимања, цео филмски материјал, ишао је на преглед. Владало је опште одушевљење снимљеним материјалом (…)
Али око филма су одмах искрснуле гужве. У филму се говорило да у електрани долази до саботаже, да у рушевинама гине син главног јунака, а да у главном јунаку потом настају морални ломови. Било је речи и о томе да народ неће да иде у нова села која се граде, јер ће њихова села потопити будуће језеро које ће направити за електрану итд. (…) Но, како је у филму саботажу извршио наш човек, по наговору америчког агента – или, што би ми данас рекли, по наговору ЦИЕ – и како се у међувремену десио Информбиро, онда су они који су били задужени да први одгледају филм рекли да није згодно да се замерамо Американцима, јер смо у тешкој ситуацији, притегнути блоковима. Речено ми је да променим Американца и да на његово место ставим Руса. И ја сам доиста преправио ту сцену. Виктор Старчић је играо Американца, а онда је морао да игра Руса и да говори полуруски. Дакле, морао сам тај део филма да снимам поново. Међутим, Кардељ је рекао да није згодно ни Рус да у филму буде шпијун, него да је најбоље да то буде Арапин. (…) И ја сам сео и у филм убацио Арапина. А онда ми је све то изгледало глупо, па сам коначно удесио тако да се не види о коме је реч и избацио сам потпуно Виктора Старчића као тумача тог лика. И ствар је била готова. Све је било лепо завршено.
Али, не лези враже! При поновном гледању филма, споменути министар за електропривреду, Никола Петровић, упутио је писмо “Књижевним новинама”, у којем, са своје министарске висине, каже како је у југословенском социјализму немогуће да се неко буни против бољег живота и да су саботеже немогуће, те да филм представља искривљавање наше стварности. Он као да је заборавио да је и пре снимања филма читао сценарио, него као да се тек сад, одједном опаметио, а као доказ тога написао је то писмо. Александар Вучо – који је био генерални директор “Звезда филма” – сазнао је у Удружењу књижевника за то писмо и зауставио објављивање, наиме померио његово објављивање за недељу дана, да би он сам, први, објавио чланак у којем ме он лично напада, иако је и он сваки кадар одгледао пре коначне верзије, тапшао ме по рамену, љубио и нудио ми да му режирам филм о Бранку Радичевићу, за који је он написао сцанарио. (…) Наредне недеље нападне ме, наравно, и министар. Како сам био млад и довољно луд, седнем и са Југославом Ђорђевићем напишем одговор. Мој пријатељ Душан Костић, књижевник, који је био главни уредник “Књижевних новина”, објави тај одговор. Ја сам у том одговору рекао да сам ужаснут, да не браним свој филм на уметничком плану, јер то и није била моја дужност – нека о том питању одлучи критика, али да је страшно то што сада неко покушава да ме политички дезавуише, и то неко ко је унапред прочитао сценарио и одобрио га, а притом је и Централни комитет гледао завршен филм. (…)
Oнда су они који су били задужени да први одгледају филм рекли да није згодно да се замерамо Американцима, јер смо у тешкој ситуацији, притегнути блоковима. Речено ми је да променим Американца и да на његово место ставим Руса. Међутим, Кардељ је рекао да није згодно ни Рус да у филму буде шпијун, него да је најбоље да то буде Арапин. (…) И ја сам сео и у филм убацио Арапина.
Дошло је до велике гужве. “Борба” ме је у наставцима нападала – у то време је Миле Виторовић био главни и одговорни уредник. Читаве странице су биле посвећене анализи како сам ја политички застранио и све остало. Уз то: Синдикат Босне и Херцеговине, наводно, пошаље писмо да они неће дозволити приказивање филма на својој територији, јер ја вређам народ “који једва чека да побегне у та нова села” и да код њих никада неће бити никаквих саботажа. Наравно, све се неким чудом догодило онако како је то Југослав замислио у своме сценарију: народ није хтео да напусти села – биле су то велике, праве трауме и афере при грађењу те хидроелектране на Неретви – али то није ништа помогло нама да не будемо одмах прокажени, да не будемо стављени на некакву “црну листу”. После тога сам напустио Удружење филмских уметника, које ме није узело у заштиту, иако сам био један од његових оснивача. (…) Управа Удружења је прво рекла: “Само ти напиши одговор Александру Вучу и осталима! Нека се чује шта с нама раде! А ми ћемо да те подржимо!” Али, кад сам написао одговор – нико из Удружења није хтео да ме подржи, чак ни партијска организација. Тако сам напустио Удружење али и кинематографију и – отишао у позориште.
А Југослава Ђорђевића, младог писца и преводиоца, који је пре тога превео “Пикников клуб”, та афера је потпуно сломила. Мислио је, како ми је говорио, да у њега сумњају зато што је пре рата студирао у Енглеској… Није могао да преболи и убио се.
“Црни, црвени, црнпурасти, ружичасти”, ДУГА, 27. мај – 9.јун 1989
О цензури са којом се суочавао Андреј Тарковски писали смо ОВДЕ.
Stella polare 