Вељко Ваљаревић је цењен и већ престижан млади сликар, што само потврђују две изложбе које су се готово истовремено одигравале у две београдске галерије озбиљне репутације: изложба под називом „Врт сећања“ у галерији „Сањам“ и „Silence“ у галерији „Луцида“.

Наизглед лако прихватање Ваљаревићевог рукописа у нашој средини свакако дугује његовом укорењености на богатој традицији српског фантастичног и надреалистичког сликарства, пре свега у групи Медиала, па ћемо радове овог и даље младог сликара лако поставити у нама препознатљив контекст, толико да на први поглед може да нам се учини да они можда и исувише дугују претходницима, попут, на пример, Љубе Поповића.

Али, само на први поглед, а Ваљаревићемо сликарство свакако није сликарство „једног погледа“: оно тражи озбиљну рецепцију, бивање са сликама, које постепено, и после прве препознатљивости и допадљивости која може да проистиче из техничке и формалне вештине и из специфичног колорита, открива сложеност и снагу дејства на посматрача, које сведоче не само у сликарском умећу, него и о стваралачкој аутентичности, дакле искуственој и личној проживљености као основе стваралаштва овог уметника.

Као и свако сликарство ове врсте, Ваљаревићеви радови, махом већих формата, доносе слике унутрашњег света, кроз који се преламају и преображавају подједнако спољашњи свет, свет снова и сећања и свет културе, у несводивости и богатој асоцијатовности која сваком посматрачу омогућава да оствари свој однос према делу и свој начин његовог декодирања. Светови личног искуства и снова чине да се аутор свој поетички процес не усмери ка произвољности и механичкој референцијалности, док свет културе омогућава да ово сликарство не остане на нивоу самодовољне идиосинкратичности и уметнички непреобликованог рада подсвести.

Слично сродним делима фантастичке уметости, ове слике носе обележје параноичне структурације која овде, међутим није урбана и смештена у објективизовани и технификовани миље модерног друштва као генератора већине уметнички посредованих параноичних визија, већ у миље који асоцира на природу, на зеленило шума и пурпур биља, који као да у себе усисава све друштвено, културно, техничко, и које као да из њега израња, у њега ураста, у динамичности која, како је приметио Дејан Ђорић, укида разлику између првог и другог (односно других) планова слике.

Паранична визија, односно параноички устројени свет дела овде, дакле, добија онтолошке карактеристике, пројектујући се на целину природе и свега створеног, кроз игру њених лица и наличја , а која су заправо одрази и слике наше перцепције те на први поглед хаотичне и узбуркане целине, нашег покушаја да је спознајно и делатно савладамо, као и наше бојазни да у томе нећемо успети, да ћемо бити изгубљени или прогутани, што као да и јесте генератор параноичне структурације ових слика и (у) њима представљеног и посредованог света. Ово чини да Ваљаревићеве слике истовремено представљају одразе нашег унутрашњег света, наше рецепције спољашњег света, али и саме структуре тог спољашњег света, односно света у целини, који обухвата видљиво, колико и оно замућено и невидљиво.

Зелена боја већине слика приказаних на изложби „Врт сећања“ асоцира подједнако на раст и бујност природе, колико и на њен деструктивни, свегутајући карактер („Природа је ђавоља црква“, како рече Вернер Херцог), на тајновитост шума која крије истину бића (хајдегеровски „лаз“, осветљено место у шуми), али и исконски страх од распадања и губљења личне аутономности и самосвести, и најзад на боју неба и раја колико и на боју смрти распадања, па самим тих и „светова доњих“. Светови ових слика су доминантно лунарни, хтонски, зачарани, али и лишени скатолошке морбидности и онтолошке и егзистенцијалне безнадности. На њима, напросто, све се претапа у све и брише дуализам, бинаризам који управља нашим мишљењем и разумевањем, па и самом перцепцијом света, тако да те слике, на свој начин, стичу дејство иконизовања целине која не покрива и не прикрива, али и не апсолутизује онај њен пропадљиви, пролазни и трулежни удео, већ све некако апсорбује и као да поново претвара у живот, баш попут шума.

Пурпурне, ружичасте и љубичасте нијансе већине слика представљених на изложби „Silence“ такође призивају цветни колорит, али и бејконовску представу плоти, месишта подложног труљењу и дегенерацији („Ружичасти идеали рашчеречени висе у кланицама“, како је написао Тадеуш Ружевич у песми инспирисаној Бејконовим сликама). Али опак, ни овде ниједна од тих супротстављених елемената не доминира, једно покрива друго, тако да ни представа распећа, у којој је укинуто лице распетог и покривено или замењено некаквом наизглед биљном орнаментиком, није бласфемична нити рачуна на ефекат узнемирења и скандала, већ је интегрисана у слику и у њене светове, као крстови на многим другим Ваљаревићевим сликама, који су један део тог света у сталном настајању и нестајању, претапању и преображавању. Тог параноичног, али богатог и динамичног света који рефлектује дубине наше унутрашњости, без злобе али и без чешања ушију, без индискреције али и без подилажења и повлађивања, без сујете али и без извињавања што смо се усудили да себи постављамо изазове који се мало садашњих и овдашњих уметника уопште себи усуђује да постави.

Већ и наслови ових изложби, срећно пронађени, одлично осликавају лик овог особеног сликарства, које спаја узбурканост унутрашњег света (сећање, безгласност подвести, тишина изолованости унутрашњег човека) и мир и склад естетички и поетички преображеног света (врт, тишина созерцања и унутрашњег мира и помирености), којим се самим тим превладава свака нужност и датост, па и она природна и она духовна и душевна, хаотичност и инертност палости, коју свака права уметност у основи жели не да укине, него да преобрази и искупи, наслућујући неке нове могућности постојања.