СЛУЧАЈ `ГОЛУБЊАЧА`. СРПСКА ТЕМА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ТЕАТРУ (Слободан Селинић)

Забрана представе „Голубњача“ према драми Јована Радуловића, а у режији Дејана Мијача, у Новом Саду, покренула је питања односа режима и уметности, као и односа покрајинске и републичке власти. Реч је о делу чија је радња смештена у далматинску Загору (Далматинско Косово). Описане су трауме српске заједнице у Хрватској због масакра усташа над Србима.

Пре него што је „Голубњача“ доспела на сцену Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду, спречено је њено одржавање у позоришту „Бошко Буха“ у Београду. Програмски савет овог позоришта је, наиме, 21. децембра 1981. преиначио одлуку Уметничког колегијума који је уврстио „Голубњачу“ у репертоар позоришта. Чланови колегијума на челу са Добрилом Матић нису успели да одбране представу од оптужби, у којима је предњачила Весна Веснишник Бабић, да је представа националистички обојена.[1]

Премијера је одржана 10. октобра 1982. у Српском народном позоришту у Новом Саду. За два месеца играња (десет представа) реаговања публике и критике ничим нису наговештавала политички обрачун са овим делом. У петнаестак критичких приказа у штампи, на радију и телевизији (Дневник, ТВ Нови Сад, Политика, НИН, Вјесник, Данас…) даване су само повољне критике, уметничко остварење је вредновано највишом оценом, а политичке конотације нису уочаване.[2]

Представу је гледало и више српских политичара (Деретић, Цветићанин, Милинчевић, Галовић и Иван Стамболић) и они су стекли позитивне утиске. Сматрали су да представа не само да није националистичка већ је „у битним својим значењима и антинационалистичка“.[3] Дража Марковић није крио да му се није свиђала драма Голубњача, али није видео разлог за забрану.[4]

Јован Радуловић (Wikipedia, CC BY-SA 4.0)

Супротан став имали су покрајински и градски партијски функционери у Новом Саду. Градски комитет Новог Сада је реаговао средином новембра 1982. године, месец дана после премијере, оценом да је представа била атак на међунационалне односе и то са позиција великосрпског национализма. Из угла покрајинске власти, основна порука дела била је да је раздор започет усташким клањем трајао и даље, да је вера у братство, јединство и заједништво била лаж и заблуда, а да је једина константа била мржња коју нису могли да победе ни проток времена ни учитељи ни првоборци ни комунисти. Закључено је да је у драми коришћена свака прилика за истицање националне самосвести и подгревање мржње Срба и Хрвата инсистирањем на континуитету мржње која нема краја и којој не могу да се супротставе ни социјалистичке снаге (борци, учитељи), који су у делу представљени „карикатурално режимски и дезавуисано“.[5]      

Настојања да се односи Срба и Хрвата граде са позиција братства и јединства су у представи, према мишљењу покрајинских политичара, карикирана „до историјског шарлатанства“. Насупрот њима, црква је осликана као „најорганизованија снага“ која се издваја својом постојаношћу. Тиме је представа, према тој оцени, ширила поруку да братоубилачки рат нема краја, а да су приче о братству и јединству „народа и народности“ биле пука „парола, лаж и обмана“. Актери драме су оптужени за „подгревање и разбуктавање“ националне мржње и обезвређивање тековина НОБ-а и „достигнућа наше социјалистичке изградње“.[6]

Конкретно, уметницима је замерено да су Светосавски ручак и опело над Голубњачом имали „наглашени свечани тон“ и да су били у „функцији националне конфронтације, подгревања националне мржње и ревитализације ’српске’ свести“. У представи су уочени и „романтично-национални идеали“ о Великој Србији, Косову и Видовдану. Партијским цензорима је сметало што је у представи приказан дечак Србин који бије дечака Хрвата пред јамом у коју су двадесет година раније усташе бацале заклане Србе. Сцена из представе у којој су пред јамом ђаци Срби и Хрвати, под заставом са петокраком, вређали једни друге, а потом узвикивали пароле о братству и јединству, доживљена је као слика „искарикиране полуимбецилне игре младих са очитом алузијом према будућности и садашњости“. На негативан начин је оцењен и лик Блиједог Дамјана, првоборца изгубљеног и неприлагођеног времену у коме живи. То што он у представи жели да на светосавској прослави седи уз владику „да би уз гусле отпевао јадиковку над судбином Срба“, исказујући са свештеницима бригу за очување спомена на Голубњачу, доживљено је као обезвређивање тековина НОБ-а, деградирање лика борца, револуционара и комунисте.[7]

Обрачун са представом је препуштен основној партијској организацији у СНП-у и управи позоришта, а са више инстанце је усмераван обавезујућим политичким и идеолошким мишљењем. Међутим, обрачун није текао глатко. На састанку основне организације СК „Драма“ побијена је оцена ГК Новог Сада закључком да представа није садржала „негативне идејно-политичке ефекте“.[8]

Овај отпор је ГК окарактерисао као резултат организованог деловања опозиционих снага и решио да одговори „брзо и ефикасно“. Председништво ГК Новог Сада је 7. децембра извршило нови притисак на комунисте, али и све запослене у Драмском центру у Српском народном позоришту. Одлучено је да се задатак коначног обрачуна са представом повери збору радних људи Драмског центра, чији би састанак био под контролом чланова партије.[9] Овај скуп је 13. децембра 1982. обуставио даље извођење „Голубњаче“.[10]

Србија се поново налазила под јаким притиском не само из Војводине, већ и из других делова земље (БиХ и Хрватска) и федерације, да забрани представу, али је то њено руководство одбило.

Одлучујући се да почне коначан обрачун са представом, Председништво ГК Новог Сада је одлучило и да у јавности отвори „најшири фронт идејно-политичке акције“. Писац Богдан Чиплић је у Дневнику децембра 1982. оценио да је реч о „шовинистичкој диверзији“, која „ни тренутак више“ не сме остати на сцени и да је похвала њој „ординарна политичка лаж“. Чиплић је писао о „великосрпском шовинизму“ и „агресивном великосрпском национализму“ који је „сав набрекао од егоизма и искључивости“.[11]

Широм земље се распламсао спор у јавности око представе и њене забране. Подела је била лако уочљива: гласила у Војводини су осуђивала представу, а бранили су је новинари и уметници централне Србије, док је у другим деловима земље било различитих гледања. Зоран Глушчевић је закључио: „Са наше драмске позорнице нисам прочитао племенитије, хуманије и универзалније охрабрење исказано тако једноставним и магичним средствима сценско-ритуалне симболике“.[12] У одбрану представе стало је Удружење драмских писаца Србије. На трибини удружења 23. децембра 1982. једногласно је захтевано враћање представе на сцену.[13] Дејан Мијач је у више интервјуа тврдио да у представи није било национализма и да је увек био велики друштвени ризик када „добра представа открива истину“.[14] Одлуку о забрани је оштро критиковао Јошко Челан у Nedjeljnoj Dalmaciji 2. јануара 1983, сматрајући представу „потпуно исправном“ и одбацујући оптужбе о српском национализму.[15] Представу је, међутим, критиковао Душан Пленча, такође, у Nedjeljnoj Dalmaciji осуђујући је за злонамерно манипулисање историјским догађајима. Записао је да је Радуловић борби народа Книнске крајине супротставио „видовданску изокренуту митоманију, светосавски култ и међунационалну мржњу“. Замерио му је да није имао довољно слуха за злочине четника и да је минимализовао „геноцид Ђујићевих’ орлова’“.[16]

„Са наше драмске позорнице нисам прочитао племенитије, хуманије и универзалније охрабрење исказано тако једноставним и магичним средствима сценско-ритуалне симболике“

Подршка представи у јавности је политички још више мобилисала покрајинско и новосадско партијско руководство. Она су сматрала да је забрана искоришћена за повампирење „великосрпског национализма“ и дезавуисање улоге Савеза комуниста и тековина револуције. Покрајинско руководство је одлучило да од ЦК СКС захтева састанак два руководства. Србија се поново налазила под јаким притиском не само из Војводине, већ и из других делова земље (БиХ и Хрватска) и федерације, да забрани представу, али је то њено руководство одбило, ограничивши своју акцију на сузбијање кампање против покрајинског руководства и притисак на културне раднике да не дође до бојкота Стеријиног позорја.[17]

Представници ЦК СКС и ГК Београда нису делили политичку оцену покрајинске партије о „Голубњачи“. Заложили су се за „хладнокрвнију систематизацију“ и „даље промишљено политичко деловање, које подразумева смиривање кампање у штампи“. Чланови ЦК СКС и ГК СК Београда су оцењивали да представа јесте „тешка, мучна и сурова (…) колико и људи и времена о којима говори. Представа говори о злу, а не проповеда зло; она говори о мржњи, али не проповеда мржњу“. Иако је руководство СР Србије такође у више наврата спутавало слободу уметничког стваралаштва, не презајући ни од кривичних санкција, овога пута су делили лекције покрајинским руководиоцима у Новом Саду да је требало „пустити да представа живи“. Сматрали су да уметници не могу ћутати о „великим темама историје“, поредећи „Голубњачу“ са Ковачићевом „Јамом“, јер су оба дела будила „непријатне асоцијације“.[18]


Приређено на основу књиге: Слободан Селинић, Србија 1980–1986. Политичка историја од Тита до Милошевића, Београд: Институт за новију историју Србије 2021.


[1] Архив Србије (АС), ђ2, ЦК СКС, к. 433, 1986, Материјали са 122. седнице ПЦК СКС, 27. марта 1986.

[2] Јован Ћирилов је у Политици писао да у југословенском позоришту више није било табуа. Без негативних реакција је прошло и приказивање у Студентском културном центру у Београду. После тога су се о представи похвално изразила Слободна Далмација и мариборска Вечер. Bela knjiga – 1984, 40, 41; Николић, Српска књижевност и политика, 140; ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 1, „Бела књига“

[3] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића.

[4] ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 9, Дневничке белешке 1983. године, 24, 25.

[5] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација о појавама и активностима у вези представе; Прилог II.

[6] Исто.

[7] Исто

[8] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација.

[9] Bela knjiga – 1984, 39, 41; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Градски комитет СК, Председништво, број 371/82

[10] С, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Прилог IV, Саопштење збора радника Драмског центра СНП.

[11] Радуловић, Случај „Голубњача“, 129–132; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Градски комитет СК, Председништво, број 371/82; АС, ђ2, ЦКСКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића; Ђукић, Како се догодио вођа, 40, 43.

[12] „’Голубњача’ или искушење кроз жртву и апотеозу“, Књижевне новине, 27. 1. 1983, 32, 33.

[13] Политика, 24. Децембар 1982.

[14] ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 1, „Бела књига“.

[15] „Промашени поступак“, Политика, 6. јануар 1983, 10.

[16] „Mitomanija i njene oblande“, Nedjeljna Dalmacija, 27. 2. 1983, 11.

[17] Чкребић, Поглед искоса, 230.

[18] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s