Devojački vrat je čežnja; Vrat je narcis, paun, sneg; Vrat je nekad uvis težnja; Vrat je nekad pad niz breg. Vrat je labud gordog stava, Vrat je nežne biljke struk; Vrat je radost, ponos, slava; Vrat je mermer, vrat je smuk!.. Ko će grliti te, vrate, Tebe, tankog kao prut? Ko će, staviv usne na te, Da propèče tvoju put? Ko će leti, šijo draga, Kad su dani ognjeni, Da nad tobom spred i straga S ljubavlju i pažnjom bdi? Da ti sunce svojim zrakom Ne bi dalo crni ton; Da komarac ne bi, lakom, Napasti te bio sklon; Da od crne, ti, prašìne Ne pocrniš, vrate, sâm; Da te usahlim ne čine Zima, vetrovi i čam?
ČASTOLJUBLJE
Dajte dar mi Ciceróna, Sokratovu pamet s njim; Uz to pluća od Kleóna, Koja zvukom plave Rim; Samsonovu kosu dugu, Juvenalov poriv ljut, Ezopovog tela rúgu, Čaroban uz sve to prut!
Aspazijine dubine, Hanibalov oštri mač, Što za slavu Kartagine Nejač secaše i jač! Stopu Psihe, krasne cure, Ženstveni od Safo stih, I od Diogena bure I Venerin pâs uz njih!
Vergilijeve daktíle, Dajte Senekin mi lob, I od moga stiha sile Svima bi se tresla drob! Kao Likurg, hrabar, smeo, Gledajući lica sva, Svetog Petra grad bih ceo Protresao stihom ja!
Da bih dičio se njime, Izvukao bih iz tme Svoje ȉzuzetno ime – Kozma Prutkov ono je!
PUTOVANJE U KRONŠTAT Posvećeno mom kolegi iz Ministarstva finansija g. Benediktovu
Leti poput strele lađa, Melje talase u prah, Iz nutrìne paru rađa, Seče val u isti mah.
Već daleko je od gata, Kapi pršte koja gde, Mornar kormilom barata, Uvis štrče katarke.
Evo stiže oblak s juga, Zastire crnìnom gled… Bura strašna je sred luga, Još je gora mora sred!
Vali sjaje, snažno grmi… Nezgodno landara pik… Talas udara po krmi… Prasak, pljesak, vapaj, krik!
S nosa gledam bezdnu plavu, Stojim čvrsto kao hrid. Moru pevam ja u slavu, Dok mi suze mute vid!
Nevreme pak sve je veće. Peni se i šir i duž. Ali brod se lako kreće – Àrhimedov ima puž.
Evo već je blizu cilja. Vidim – šalu odne vrag! – Iza nas se eno, zbilja, Jedva vidi bližnji trag…
A o daljnjem nema zbora, Daljnji potpuno je bled; Tek ravnicu vidim mora, Samo bure vidim sled!..
Tako je i u životu: Pesnik piše dela zbir, Pesmom opeva lepotu, Pa ga zguta svetski vir!..
Prestade da divlja bura: Pristao i naš je brod. Gledah mrko, čela tmura, Oko sebe ljudski rod.
Mišljah: „Eh, na ovom svetu Mrkne slava, koja sja; Nije valjda da u Letu Jednom upašću i ja?“
„Nosilac sam lepog čina, A još nisam mnogo star, Katerina, Katerina!“ „Donosim vam sȁmovar.“ „Kakva slika, eh, milina!“ „To na zidu? Ali gde?“ „Ti si slika, Katerina!“ „Da, na mestu mi je sve.“ „Tvoja prija mi blizina.“ „Lepo, to pak vodi kud?“ „Poput uglja, Katerina, Nešto žeže moju grud!“ „To od čaja je vrelina.“ „A zbog čeg je gorak čaj, De mi reci, Katerina?“ „Šećera je malo? Aj!“ „Malo, užasna gorčina!“ „Mada šećer taj je fin.“ „Nesrećan je, Katerina, Vrlo život neženjin!“ „Vi ste monasi – većina, Udov, momak – isti jad!“ „Mom strpljenju Katerina Došao je konac sad!“
PIČKA
O pičko, kako tvoje ime, A dobro upoznat sam s njime, Uzbuđuje i gali duh! I ono mi je danju, noću, Kad jebati žestoko hoću, Prijatnije od sveg što čuh.
I čini mi se usred tame, Kad teška prožima me žud, Da vidim obnaženo rame, Sramežljiv pogled mile dame I njenu ȕstreptalu grud.
O pičko, tebi ravne nema, Uživanje si ti i slad, Za pesnike si večna tema, Da klanjam ti se, ja sam rad. Posmatrati te je užitak, Nadilaziš u građi sve. Doduše, kurac jeste vitak I stasit, naizgled, al’ ne!
U pičke je nad njim prvenstvo, I tu se nema reći što. U pički sve je savršenstvo, Nad pesmama je pesma to!
A trougao crnih dlaka Što rastu pri stomaka dnu Moj znanac, zemljica mu laka, Ko bradu vòle popovu.
U vlast bi pao uzbuđenja Čim začuo bi njihov šum, I zalud jadna žrtva stȅnja Kad žud bi smutila mu um.
A ja, razdevičivši svaku U stidljiv koja spada soj, Primetio bih i u mraku Gde obrazi crvėne njoj.
Lagáno, kretom nežne šake, Spavaćice joj dižem skut I milujem od pičke dlake I pritom gladim belu put.
Talasajući blago ćebe, S užitkom njušim pičkin pah. A spremajući se da jebe, U taj se kurac diže mah.
Osamnaest kad cura ima – O kakve grudi su u nje! Ni voće nije ravno njima. Odbaci pero, pesniče!
Kad takve prilike se dese, Da držiš ih u rukama, Ma celo telo ti se strese I duša ti zadrhti sva.
No, treba pičkom da se bavim I stoga vraćam se na nju, Jer želim više da je slavim Od kurca i od mudiju.
Za pičkom svi muškarci lude, Iz nje se rađa žiće sve. Zar može lepše šta da bude Od pičkine golotinje?
O kad bi samo sudba kleta Produžila pitonu traj – Da podiže se dok je sveta. No nema razloga za vaj.
Kad želja nestane bez traga I jebački ti splasne duh, Ti upomoć ne zovi vraga – Za takve stvari on je gluh.
To zlo je kada kur ne stoji, Al' sredstvo odlično postòji Da spaseš se od bede ti: Vaginu prstima raširi, Te pažljivo u nju zaviri, I ponovo ćeš jebati.
Kad oko primakneš vagini, Razbuktava se nagon snen, I može čak da ti se čini U kurvu da si zaljubljen.
Razumem strast i nagon shvatam, Al' nisam baš na kraju fin, Jer trudim se da maglu hvatam Čim ljubavni se svrši čin.
Kad krišom gledam sobaricu, Po danu, a u leta pô, Da vidim, dešava se, picu. O žene, vrag vas odneo!
Od divne slike stidnih dlaka Proključa krv u jedan mah. Još više kad ti usred mraka U lice pahne pičkin dah.
Al’ sve je tako to, dabome, Dok pojebali nismo još. Za pičku svak se slaže s mnome: Kad kurac namirimo njome, Ne dájemo za njû ni groš.
Al’ zašto mlade cure vole Na leđima da noću spe? Jer sanjaju muškarce gole U krevet gde im dolaze.
Ne jebući se, crpu tako Uživanja u telu sva, A koje poezija lako Ne uspeva da òpeva.
O pičko, za me se otvori! O, ponovo me žudnja mori – Opisati se ne da to. Na pičku strasti um mi skreću, Al' dok sam živ i svestan neću Proglasiti ih ja za zlo.
O njima moj je svaki stih. Kad svetu najzad dođe konac, Ne sumnjam, poslednja od svih Napustiće ga uprav ona.
Kapetan tako zadnji ode Sa lađe koja gre put dna, I posle kobne nepogode Okružuje ga beskraj vode, Pred njim je samo pučina.
Upali se pička – Zlotvorka u cure, A kod mladog momka Razjari se kure.
Pati mladi momak, Pati mlada deva: Njega stojko muči, Njoj nutrìna seva.
Predrasuda breme Svak sa mlekom prima. Što se ne pojebu? Laknulo bi njima.
Nemaju slobodu Da se odazovu Svojoj jakoj želji, Prirodnome zovu
I da zbace jaram Društvenih manira, Da ih mnjenje drugih Ljudi ne sekira.
Udaće se moma, Momak muž će biti. Pa o čemu reč je? Šta se ovde štiti?
Da l’ će ikad doći Takvo umno doba – Da se bez sramote Jebu pola oba?
Doba kad će listom, Svi na svetu ljudi Da se hrabro, smelo Jebu kao ludi.
Da se jebu divlje, Svud, i s kime bilo Sve dok bude takvo Jebanje im milo.
Hvalim ono što su Postigli mormoni. Ne vide u pički Više dragulj oni.
Jebu se, a niko Ljubomoran nije, Svak se kurva javno Neće da se krije.
Mnim da takvo stanje I kod nas se bliži. Zato, curo, snašo, Smelo suknju diži!
Samo napred, momci, Vadite mašinu! Tad i ja ću pesmu Zapevati inu.
Ìzvući ću njome Zvonak glas iz sebe. A do tada idem Da se sit najebem!
AVDEJ I MARIJANA
Voleo je Marijanu Avdej, koga dobro znam. Često sam u njenom stanu Venuo za njom i sâm.
Momcima se mnogim svide Te kokete poljske čar; Ja pak prestah k njoj da idem; Zrim: izvúći neću ćar
Uporno u njenom domu On udvarao se njoj. Nedostupnu potom momu Proglasi za posed svoj.
Oženi se, naime, njome Mada otkrit nađe put – Nije dao važnost tome, Nije bio tada ljut.
Naprotiv, sa njome krene On da vodi besede. Kako on ih meni prene, Ja zapisah redom sve.
ON
Ti si ljubav, raj, blaženstvo! Ti si svih vrlina cvast! Tvoga lika savršenstvo Snažno budi moju strast.
Za Avdéja Bȁlemana Niko nije kao ti, Lapa moja Marijana – Strast će me sagoreti!
U životu nije bolje Meni kita stajala. Nikog nisam, čak ni drolje, Tako dobro jebô ja!
Kao tebe, moju sreću, Miljenicu srca mog. Zato sem u tebe neću Turati ga ni u kog.
Neraskidiv nas je dvoje Vezao iz strasti brak. Jebaću te, luče moje, Dok me ne progùta mrak.
Kurac neka sipa seme Ȕsmine međ tvoje dve. Kratko je života vreme: Sad si živ, a sutra ne.
Pa požuri, Marijana, Ljubavi da žanješ slast, Iskoristi Bȁlemana Dok u njemu bukti strast.
Godine nam brzo minu, Omeknuće sasvim ud, I izgubiće svežinu Radost koju pruža žud.
Stog ne gubi zalud dane – Lezi, želja kitu ždi. Nek jebačina organe Svojim plamom očađi.
ONA
Slušam mudre reči tvoje, Niko se ne jebe sam; Za jebanjac treba dvoje; Junački ću da ti dam.
Pripij se uz mene, mili! Guraj pod Venerin breg. Ja se tvojoj divim sili, Volim više te od sveg.
Hajde, malo sad uspori – Svršiću za koji čas; Cela utroba mi gori; Kakva sreća, kakva kras.
I zadàhta Marijana, Razli se po telu jar; Drhti cura kao grana, A u oku bleska žar.
Na vrhuncu okršaja Avdej ječi i, u nju, Vrlo obilno iz jaja Sipa tečnost sȅmenu.
Prijatna je vrlo ona – Devojkama tečnost ta; Slađa im je od bombona, Slađa i od šećera.
Eto gde su draž, lepota, Gde je strasti kolovrat, Gde punoća je života, Gde za sekund prođe sat.
Bivstvo naše lepim čine Jedino divote te, Kô što cveće, sa šarìne, Čini lepim proleće.
Tako su se nekad davno Odreda junaci svi, Spoznav šta je zbilja glavno, Jebali do besvesti.
GDE SU DAVNE GODINICE
Gde su davne godinice? Mladost moja sad je gde? Gde su nȅkadašnje pice – Ne znaš koja slađa je!
Stanjiše se ženska tela, Zgubila je pička šmek. Nema više ni bordela, Jebački gde počeh vek.
Ubrali smo mnoge cvetke Nekoć ja i kurac moj. Device su sada retke, Opada im gadno broj.
Evo, ide devojčúrak, Leto joj je deseto, A u nje je već pičúrak – Maltene aršina po!
To je doba bilo krasno, Bio mi je tako krut: Mogao sam ženu lasno Zaredom i peti put!
Jebao sam spreda, straga; Pušenju sam bio rad. Zbog njeg jednom i nastrádah – Prebio me neki gad!
Sve je sada to pozadi; Više mi se ne diže. Neka raduju se mladi Što ne jebem, kao pre.
Nema više kur čvrstoću Otkako ga ne drkam. Ubiti se zato hoću; Život je bez pičke – čam!
DITIRAMB
Dok ležim sam na svome legu, Pobunjuje se moja pȕt. I, evo, tera sa mnom šegu – Već dva je sata nadignut!
I ležim tako u samoći, Kô ošuren se vrpoljim; Plavòoku, kroz tamu noći, Crnòoku u mašti zrim.
I pogled mi se spušta niže, Sa lica pao je na grud, Ka divnom cilju sve je bliže, O što me muči kleta žud?
Da vidim, trudim se u mraku, Kroz dim uobraženja svog, Sa kim bih bio u meráku, U tom trenutku volim kog.
I oči sklapam, al’ badava! Ne mogu mir da vratim svoj: Ne želi duša da mi spava, Ka curi hrli željenoj.
I čini mi se: lepa deva U pozi izazovnoj spi I, reklo bi se, nešto sneva, Na licu – osmeh tanani.
Sa ramena joj belog spade Spavaćica od batista, I sinu delić kože mlade, A pička uspaljena zja.
U vencu dlaka, slatko piče Od pohote i žudnje ždi, I kao usnama da miče, I „priđi“ kurcu govori.
O, snoviđenje sve je življe, Iz mašte gonim sliku tu Da ne bih se od strasti divlje Pretvorio u zverinu.
Od jednog svoga prijatelja Za ovo čudno stanje čuh, U njega zavidna je želja I nadasve maštovit duh.
RASPUSNICA
Kuća trošna, stara, Jadna li je, joj! Starica bez para Stanuje u njoj.
Ona nije sama, S njome je i kći, Koja nema srama – Te sa svakim spi.
Nije htela časno Raditi za hleb. Da se kurva, jasno, Dopade joj ždreb.
Svet je ovde bedan, Takav nam je grad. Svak za grošić jedan Jebati je rad.
Staroj često zlo je, Živi kako zna. Odeća od čoje – Iskrpljena sva.
Šta od muke radi? Eno, drži post. Pa od stalne gladi – Koža je i kost.
Granje pak pre zime Skuplja pa ga ždi, Da se greju njime Starica i kći.
Ova kuća mala, Njihov skromni dom, Tek što nije pala, Skor je čeka slom.
Daske pune rupa, Beda lazi tud, A sa njome skupa Ulazi i blud.
PIČKA
O pičko, kako tvoje ime, A dobro upoznat sam s njime, Uzbuđuje i gali duh! I ono mi je danju, noću, Kad jebati žestoko hoću, Prijatnije od sveg što čuh.
I čini mi se usred tame, Kad teška prožima me žud, Da vidim obnaženo rame, Sramežljiv pogled mile dame I njenu ȕstreptalu grud.
O pičko, tebi ravne nema, Uživanje si ti i slad, Za pesnike si večna tema, Da klanjam ti se, ja sam rad. Posmatrati te je užitak, Nadilaziš u građi sve. Doduše, kurac jeste vitak I stasit, naizgled, al’ ne!
U pičke je nad njim prvenstvo, I tu se nema reći što. U pički sve je savršenstvo, Nad pesmama je pesma to!
A trougao crnih dlaka Što rastu pri stomaka dnu Moj znanac, zemljica mu laka, Ko bradu vòle popovu.
U vlast bi pao uzbuđenja Čim začuo bi njihov šum, I zalud jadna žrtva stȅnja Kad žud bi smutila mu um.
A ja, razdevičivši svaku U stidljiv koja spada soj, Primetio bih i u mraku Gde obrazi crvėne njoj.
Lagáno, kretom nežne šake, Spavaćice joj dižem skut I milujem od pičke dlake I pritom gladim belu put.
Talasajući blago ćebe, S užitkom njušim pičkin pah. A spremajući se da jebe, U taj se kurac diže mah.
Osamnaest kad cura ima – O kakve grudi su u nje! Ni voće nije ravno njima. Odbaci pero, pesniče!
Kad takve prilike se dese, Da držiš ih u rukama, Ma celo telo ti se strese I duša ti zadrhti sva.
No, treba pičkom da se bavim I stoga vraćam se na nju, Jer želim više da je slavim Od kurca i od mudiju.
Za pičkom svi muškarci lude, Iz nje se rađa žiće sve. Zar može lepše šta da bude Od pičkine golotinje?
O kad bi samo sudba kleta Produžila pitonu traj – Da podiže se dok je sveta. No nema razloga za vaj.
Kad želja nestane bez traga I jebački ti splasne duh, Ti upomoć ne zovi vraga – Za takve stvari on je gluh.
To zlo je kada kur ne stoji, Al' sredstvo odlično postòji Da spaseš se od bede ti: Vaginu prstima raširi, Te pažljivo u nju zaviri, I ponovo ćeš jebati.
Kad oko primakneš vagini, Razbuktava se nagon snen, I može čak da ti se čini U kurvu da si zaljubljen.
Razumem strast i nagon shvatam, Al' nisam baš na kraju fin, Jer trudim se da maglu hvatam Čim ljubavni se svrši čin.
Kad krišom gledam sobaricu, Po danu, a u leta pô, Da vidim, dešava se, picu. O žene, vrag vas odneo!
Od divne slike stidnih dlaka Proključa krv u jedan mah. Još više kad ti usred mraka U lice pahne pičkin dah.
Al’ sve je tako to, dabome, Dok pojebali nismo još. Za pičku svak se slaže s mnome: Kad kurac namirimo njome, Ne dájemo za njû ni groš.
Al’ zašto mlade cure vole Na leđima da noću spe? Jer sanjaju muškarce gole U krevet gde im dolaze.
Ne jebući se, crpu tako Uživanja u telu sva, A koje poezija lako Ne uspeva da òpeva.
O pičko, za me se otvori! O, ponovo me žudnja mori – Opisati se ne da to. Na pičku strasti um mi skreću, Al' dok sam živ i svestan neću Proglasiti ih ja za zlo.
O njima moj je svaki stih. Kad svetu najzad dođe konac, Ne sumnjam, poslednja od svih Napustiće ga uprav ona.
Kapetan tako zadnji ode Sa lađe koja gre put dna, I posle kobne nepogode Okružuje ga beskraj vode, Pred njim je samo pučina.
ŽLEB
Subota je. Veče pade. Izba. Svetiljke ne gore. Nemajući šta da rade, Žene među sobom zbore.
Razgovor se važan vodi – Pita majku svoju ćera: „Što mi, majko, tako godi Kada muž mi kitu stera?“
„Ti si mnogo glupa cura Ako ne znaš takve stvari. Kad povuče se kožúra, To jest kožica na kari,
Žleb izviri na glaviću. Žlebom tim muškarci čine Da se našem ženskom biću Telo topi od miline.“
„A kad dva bi žleba bila…“ – Reče ćerka. „Joj meraka…“ – Majka je otpòvedila. I za sebe dahnu svaka.
Utom, začuv uzdisaje, Otac se iz dremke prene Te im gadan prekor daje: Sram vas bilo, bludne žene,
Jezik vam bez veze melje! I još ovo kaže stari: Neće Bog zbog vaše želje Drugim žlebom kur da kvari!
NESREĆNA PRIČA
Kunem život na stotinu načina Jer mi usud je dopao hud. Da li njegova to je sprdačina Što neprilike prate me svud?
Baš u nevolje zapadam gòleme; Pamtim, bio sam prilično mlad Kad crnooka jedna zavòle me – Važno držanje, telesni sklad.
Dugo ja sam se njojzi udvarao, Srce htede da iskoči van, Pod balkonom sam njenim izgarao, Prvo noću, pa dodah i dan.
Evo, najzad, izmolih joj sastanak. Al’ čim sedoh na krevet do nje, Netom usledi sramotan rastanak – Prdnuh zvučno, i propade sve.
Takvim izložen sudbe šamarima Prema krčmi sam razvio strast, I kad spanđah se s čilim drugarima, Sudba izgubi nada mnom vlast.
A da popravim sopstveno življenje, Stah ispijati čaše do dna, I na veliko svoje sam divljenje Sranja prestao praviti ja.
U SELU
Mučne su zime u selu, Kuća je tamnica zimi, Ženama nemir u telu, Pička bi kitu da primi.
Noć im se vuče polako, Danju bez posla se maju. Jeste muškarcima lako – Samo da jebu se znaju.
Ne bave time se žene, Samo na prozoru stoje, Duh od čamotinje vene, Posla kad nemaju – zlo je.
Dani su sivi i suri, Nema događanja sjajnih. Dama kroz prozore zuri Stočić dok postavlja čajni.
Vidi gde ćurke se kreću I drva seljanin cepa, Babe ovsènicu meću, Psi jedu dignuta repa.
Psar ih je pozvao rogom, Pa ih mesancetom hrani. Tako u beznađu mnogom Jednaki prolaze dani.
Naprasno seljak se zguri, Pade i sta da se rita. Dama Vasilisu žuri: Šta mu se zbilo – da pita
Zašto je pao Emèljan? Zašto se nesrećnik svija? Pa se i pride kobèlja Kô da je lud ili pijan.
Vrativ se, cura se smeje, Prilazi čestitoj dami, Kaže da saznala sve je, Ali, da priča, se srami.
„Slobodno sve mi iskaži Mani sramežljivost mnogu.“ – „To što mi gospođa traži Teško da ispunim mogu.
Videli sve ste i sami Tu je zaključiti lako – Odgovor prosto vas mami – Šta se tu zbilo i kako.“
„Onda mi bar nagovesti.“ Cura tad zboriti stade: „Poče Emèljan se tresti Kada je cepao klade.
Zato što, bože me prosti, Jedan ivérak sa kraja Kao u naletu zlosti Zviznu ga snažno u jaja.“
Neke od pesama su objavljene u Ruskom almanhu 23/2018.
Stella polare 