Devojački vrat je čežnja; Vrat je narcis, paun, sneg; Vrat je nekad uvis težnja; Vrat je nekad pad niz breg. Vrat je labud gordog stava, Vrat je nežne biljke struk; Vrat je radost, ponos, slava; Vrat je mermer, vrat je smuk!.. Ko će grliti te, vrate, Tebe, tankog kao prut? Ko će, staviv usne na te, Da propèče tvoju put? Ko će leti, šijo draga, Kad su dani ognjeni, Da nad tobom spred i straga S ljubavlju i pažnjom bdi? Da ti sunce svojim zrakom Ne bi dalo crni ton; Da komarac ne bi, lakom, Napasti te bio sklon; Da od crne, ti, prašìne Ne pocrniš, vrate, sâm; Da te usahlim ne čine Zima, vetrovi i čam?
ČASTOLJUBLJE
Dajte dar mi Ciceróna, Sokratovu pamet s njim; Uz to pluća od Kleóna, Koja zvukom plave Rim; Samsonovu kosu dugu, Juvenalov poriv ljut, Ezopovog tela rúgu, Čaroban uz sve to prut!
Aspazijine dubine, Hanibalov oštri mač, Što za slavu Kartagine Nejač secaše i jač! Stopu Psihe, krasne cure, Ženstveni od Safo stih, I od Diogena bure I Venerin pâs uz njih!
Vergilijeve daktíle, Dajte Senekin mi lob, I od moga stiha sile Svima bi se tresla drob! Kao Likurg, hrabar, smeo, Gledajući lica sva, Svetog Petra grad bih ceo Protresao stihom ja!
Da bih dičio se njime, Izvukao bih iz tme Svoje ȉzuzetno ime – Kozma Prutkov ono je!
PUTOVANJE U KRONŠTAT Posvećeno mom kolegi iz Ministarstva finansija g. Benediktovu
Leti poput strele lađa, Melje talase u prah, Iz nutrìne paru rađa, Seče val u isti mah.
Već daleko je od gata, Kapi pršte koja gde, Mornar kormilom barata, Uvis štrče katarke.
Evo stiže oblak s juga, Zastire crnìnom gled… Bura strašna je sred luga, Još je gora mora sred!
Vali sjaje, snažno grmi… Nezgodno landara pik… Talas udara po krmi… Prasak, pljesak, vapaj, krik!
S nosa gledam bezdnu plavu, Stojim čvrsto kao hrid. Moru pevam ja u slavu, Dok mi suze mute vid!
Nevreme pak sve je veće. Peni se i šir i duž. Ali brod se lako kreće – Àrhimedov ima puž.
Evo već je blizu cilja. Vidim – šalu odne vrag! – Iza nas se eno, zbilja, Jedva vidi bližnji trag…
A o daljnjem nema zbora, Daljnji potpuno je bled; Tek ravnicu vidim mora, Samo bure vidim sled!..
Tako je i u životu: Pesnik piše dela zbir, Pesmom opeva lepotu, Pa ga zguta svetski vir!..
Prestade da divlja bura: Pristao i naš je brod. Gledah mrko, čela tmura, Oko sebe ljudski rod.
Mišljah: „Eh, na ovom svetu Mrkne slava, koja sja; Nije valjda da u Letu Jednom upašću i ja?“
„Nosilac sam lepog čina, A još nisam mnogo star, Katerina, Katerina!“ „Donosim vam sȁmovar.“ „Kakva slika, eh, milina!“ „To na zidu? Ali gde?“ „Ti si slika, Katerina!“ „Da, na mestu mi je sve.“ „Tvoja prija mi blizina.“ „Lepo, to pak vodi kud?“ „Poput uglja, Katerina, Nešto žeže moju grud!“ „To od čaja je vrelina.“ „A zbog čeg je gorak čaj, De mi reci, Katerina?“ „Šećera je malo? Aj!“ „Malo, užasna gorčina!“ „Mada šećer taj je fin.“ „Nesrećan je, Katerina, Vrlo život neženjin!“ „Vi ste monasi – većina, Udov, momak – isti jad!“ „Mom strpljenju Katerina Došao je konac sad!“
PIČKA
O pičko, kako tvoje ime, A dobro upoznat sam s njime, Uzbuđuje i gali duh! I ono mi je danju, noću, Kad jebati žestoko hoću, Prijatnije od sveg što čuh.
I čini mi se usred tame, Kad teška prožima me žud, Da vidim obnaženo rame, Sramežljiv pogled mile dame I njenu ȕstreptalu grud.
O pičko, tebi ravne nema, Uživanje si ti i slad, Za pesnike si večna tema, Da klanjam ti se, ja sam rad. Posmatrati te je užitak, Nadilaziš u građi sve. Doduše, kurac jeste vitak I stasit, naizgled, al’ ne!
U pičke je nad njim prvenstvo, I tu se nema reći što. U pički sve je savršenstvo, Nad pesmama je pesma to!
A trougao crnih dlaka Što rastu pri stomaka dnu Moj znanac, zemljica mu laka, Ko bradu vòle popovu.
U vlast bi pao uzbuđenja Čim začuo bi njihov šum, I zalud jadna žrtva stȅnja Kad žud bi smutila mu um.
A ja, razdevičivši svaku U stidljiv koja spada soj, Primetio bih i u mraku Gde obrazi crvėne njoj.
Lagáno, kretom nežne šake, Spavaćice joj dižem skut I milujem od pičke dlake I pritom gladim belu put.
Talasajući blago ćebe, S užitkom njušim pičkin pah. A spremajući se da jebe, U taj se kurac diže mah.
Osamnaest kad cura ima – O kakve grudi su u nje! Ni voće nije ravno njima. Odbaci pero, pesniče!
Kad takve prilike se dese, Da držiš ih u rukama, Ma celo telo ti se strese I duša ti zadrhti sva.
No, treba pičkom da se bavim I stoga vraćam se na nju, Jer želim više da je slavim Od kurca i od mudiju.
Za pičkom svi muškarci lude, Iz nje se rađa žiće sve. Zar može lepše šta da bude Od pičkine golotinje?
O kad bi samo sudba kleta Produžila pitonu traj – Da podiže se dok je sveta. No nema razloga za vaj.
Kad želja nestane bez traga I jebački ti splasne duh, Ti upomoć ne zovi vraga – Za takve stvari on je gluh.
To zlo je kada kur ne stoji, Al' sredstvo odlično postòji Da spaseš se od bede ti: Vaginu prstima raširi, Te pažljivo u nju zaviri, I ponovo ćeš jebati.
Kad oko primakneš vagini, Razbuktava se nagon snen, I može čak da ti se čini U kurvu da si zaljubljen.
Razumem strast i nagon shvatam, Al' nisam baš na kraju fin, Jer trudim se da maglu hvatam Čim ljubavni se svrši čin.
Kad krišom gledam sobaricu, Po danu, a u leta pô, Da vidim, dešava se, picu. O žene, vrag vas odneo!
Od divne slike stidnih dlaka Proključa krv u jedan mah. Još više kad ti usred mraka U lice pahne pičkin dah.
Al’ sve je tako to, dabome, Dok pojebali nismo još. Za pičku svak se slaže s mnome: Kad kurac namirimo njome, Ne dájemo za njû ni groš.
Al’ zašto mlade cure vole Na leđima da noću spe? Jer sanjaju muškarce gole U krevet gde im dolaze.
Ne jebući se, crpu tako Uživanja u telu sva, A koje poezija lako Ne uspeva da òpeva.
O pičko, za me se otvori! O, ponovo me žudnja mori – Opisati se ne da to. Na pičku strasti um mi skreću, Al' dok sam živ i svestan neću Proglasiti ih ja za zlo.
O njima moj je svaki stih. Kad svetu najzad dođe konac, Ne sumnjam, poslednja od svih Napustiće ga uprav ona.
Kapetan tako zadnji ode Sa lađe koja gre put dna, I posle kobne nepogode Okružuje ga beskraj vode, Pred njim je samo pučina.
Stella polare 