ГЕНОЦИД

На Маријиној фарми сам пуно радио на одржавању биљака. Кошење, плевљење корова, сечење трулих грана ручном а некада и моторном тестером. Одношење и паљење остатака од биљака. Ако човек размишља док ради такве послове, у прилици је да их упореди са неком врстом геноцида. Ради се о убијању живих бића са намером да се свет устроји у поредак који је тај масовни убица умислио као пожељан. На пример, лепи травњак, симбол уређеног и пристојног живота је слика и прилика геноцидне намере. Свака травка има да буде исте висине, све што вири одсеца се, травке не смеју да се удруже у бусен него свака мора да је за себе, нема ничега што се издваја по било којој различитости, нема других раса. Кртичњака се ваља отарасити било каквим методама, укључујући и гушење плинским отровима. Давање воде преживелим живим бићима је строго регулисано у правилним временским интервалима. Травњак настао као последица оваквих напора сматра се идеалом лепоте. Нанофилозофи сигурно имају травњаке око својих кућа. Недостижни идеал су им слике травнатих тениских терена. Тешко је све то не приметити док се ради на „уређивању“поседа са биљкама. Уништава се коров, а он се брани својим бодљама. Пословица – не расте шта човек сади, него расте шта Бог сади, треба да је нека врста утехе за практично немогућу мисију репродуковања природе са намером „оплемењивања“ постојећег живота. Уствари, та народна доскочица може да се схвати и много дубље, али свако у улози вредног сељака који сређује двориште, нема друге него да себе осети као геноцидну машину. Ма колико нам окружење одобравало такво понашање, тешко је не осећати ништа према биљкама. Како се не дивити дрвету, том аристократи свих биљака? Има ли икога ко није бар некада помислио – колико је дивно ово биће! 

Желудац је једна кеса пуна тако јаке киселине да када се у њега стави нешто што је било живо па је сада мртво (најчешће убијено), то се све разложи на молекуле којима се храни организам који у средишту има ту кесу пуну киселине. Сваки од нас сељака који плевимо баште има желудац. Навикли смо да мислимо како он служи да храни остале племените делове нашег бића. А уствари све служи само да ставља делове убијаних у страшну киселину. Уста служе да сажваћу. Ноге да сустигну ловину. Очи да помогну у убијању. Мозак да смисли лукавства која ће помоћи убијање. Свако наше знање је унапређена вештина убијања. Наједном док сам лопатом убацивао стајско ђубриво у колица, метак је погодио мршавог монаха који је затварао врата штале. Зачули су се звуци пропелера и преко брда су у малу долину долетели убиствени дронови. Решетали су све по фарми. Нагонски сам бацио лопату и легао на земљу. Меци и шрапнели граната су ме неким чудом промашивали, док су чинили прави покољ свуда по Маријиној фарми. Мршави монах је имао израз лица некога ко није ни схватио шта се дешава, некога ко би после брзо изговорених три пута њ за главни град Америке сигурно рекао да је Њујорк. Вероватно би био задовољан тиме када би схватио да тако изгледа после смрти. Или можда не би. Једном је дуго причао о светим мученицима који су у Колосеуму везивани да би их изгладнели лавови раскомадали. Начин на који је причао о тим догађајима страшних погибија био је оностран и пун запитаности. Посебно је у причама то свето мучеништво повезивао са тренутком одсецања главе Јована Крститеља и наравно, о самом разапињању Маријиног Сина. Можда би због тога био незадовољан изненадним метак-мучеништвом којим је његов овдашњи живот радника на фарми управо завршен. Мислио сам о томе као да је време заустављено док сам гледао како бомбе оргијају роварећи лепо уређен травњак који у позадини. Штала се запалила после удара једне велике ракете и преживеле краве унутра су вероватно вриштале, али нисам могао то да чујем јер сам у тренутку постао готово глув због те страшне буке која је завладала свуда наоколо. Не владајући својом свешћу у потпуности скочио сам на ноге и кренуо ка некадашњим вратима штале да пробам да помогнем несрећним кравама. Пре него би ме убила следећа ракета која је шталу сравнила са земљом, у страну ме је одгурнуо неки војник. Било је у ствари неколико војника који су се изненада појавили из шуме. Веома вешто су водили битку са дроновима и успели све да их неутралишу. За олупинама тих робота остали су само остаци оптичких каблова који су нестајали тамо негде иза брда. Са друге стране долетео је велики хеликоптер који су војници позвали радио везом. Наредили су повлачење и скоро да су ме унели у ту бучну машину. 

Из ваздуха се одмах могло видети да се одвија велика битка. Рат је боља реч. Када ми се чуло слуха делимично повратило, схватио сам да ови војници спасиоци о томе и причају. О неком општем нападу сила цивилизације и општој погибији, разарању и смрти. За време лета на ниској висини такође се одвијала размена ватре у свим правцима. Нисам могао да видим о чему се ради пошто су ми наредили да легнем на под летелице. Схватио сам да је са мном нека специјална јединица војске. Оштећена летелица је под ватром прелетела, а онда се једва безбедно спустила на брдо обрасло шумом. Трчећи са војницима дошао сам до бетонских бункера на чијој капији је писало да је то архив Кинотеке. Забарикадирали смо се иза металних врата тог луксузног трезора одабраних и снимљених сећања. 

У следећој епизоди: „Бункер кинотеке“.