Ишао је тротоаром, негде код биоскопа ”Звезда”. Још увек је радио тај биоскоп. Радили су и остали биоскопи које је знао из живота у Београду тог старог времена. ”Козара”, велики биоскоп, око осамсто места, велико платно, балкон, улаз и гардероба, благајна напољу. Тапкароши, продавци семенки испред у Безистану. Ту су се давали хитови. Скоро увек је био ред за карте. Зато је и постојала та „професија“ – тапкарош. Они дођу раније, купе карте и после када карата више нема на благајни, они продају карте по вишој цени и тако зараде. На црно. Карте су биле мале, одштампане на неком безвезном папиру, ни налик на ове брендиране и дизајниране картоне који су се појавили касније, када је цивилизација напредовала. Модели постојања су били све бољи и бољи. Тако су се у великим робним кућама појавиле копије некадашњих правих биоскопа. Локалне фаце са береткама набијеним на чела продавали су семенке, мерили их малим дрвеним чашицама, па их стављали у фишеке од новина. То на први поглед изгледа као слика сиромаштва у односу на каснију понуду кокица из стаклених акваријума на касама у тржним центрима. Међутим ако се само мало размисли може се схватити да су људи тада јели печено и посољено семе бундеве, а не кукуруз кокичар. Вероватно генетски модификован и „за источноевропско тржиште“. Бундева је иначе она предивна наранџаста биљка од које се праве пите и колачи. Барокна кочија која је чекала Пепељугу била је од бундеве. Кукуруз је, са друге стране и храна за свиње и изгладнеле људе попут Индијанаца и других поробљених народа или војске у најстрашнијим ратним условима. Кад смо код сиромаштва и поређења некадашњег и савременог доба… Било је пуно биоскопа. ”Двадесети октобар” са две сале (једне изнад друге), култна биоња где су се давали репертоарски жанровски филмови најчешће бе продукције. Такви су неким случајем били најбољи филмови, на пример седамдесетих. ”Јадран” је био као фенси, за уметничкије филмове. Типа Вуди Ален или тако нешто претенциозније. На Славији је била ”Славија”, на Теразијама ”Космај”, у Двадесет деветог новембра ”Дрина”, на Карабурми ”Славица” и тако свуда по Београду. ”Звезда” је била прилично безличан биоскоп, неке комедије, било шта рекао бих… 

Углавном, био је дан и ходао је тротоаром када је из правца Теразија наишао Која. Можда је потребно рећи аутор, басиста и фронтмен групе ”Дисциплина кичме”, а може се додати и најзначајнији уметник његове генерације.

Јел видиш? 

Која очима покаже преко пута улице. Вршњак из приче погледа тамо, не разуме шта?

Нема културе.

Аха, види стварно.

Култура је била радња са плочама, књигама, постерима, стриповима. Ту су улазили и гледали, па онда куповали. Ту је купио свој први албум Џенис Џоплин. Дупли, локалну компилацију, коју је свако имао у кући. Изнад излога је огромним црвеним словима писало К У Л Т У Р А.

Аха, види стварно.

Тотикажем, нема више култура, сад банка.

Слова су скинута и локал преуређен у неку страну банку. За причу би можда било занимљиво која је то банка била, али ето овај приповедач је то заборавио.

Било је то време после неке револуције, када је каобајаги народ опхрван праведничким бесом срушио претходну власт и наводно „поставио“нову. Многи су мислили да је тако почела ера праведнијег и бољег живота, општепланетарно називаног демократија. 

Мало су још ћаскали и растали се.

Баш је надркан овај Која, он увек има нешто да замери, увек ствари тумачи што би бабе рекле, некако на крај срца. 

Много касније схватио је да се радило о мишљењу не са краја срца него директно,са почетка срца и то чистог, па још са одликом јуродивости, или речено језиком ондашњих људи, са елементима генијалности. Мислим на ону врсту људи који ће избећи да кажу, на пример, када им се нешто лепо деси – изгледа да ме Бог воли, него ће уместо Бог рећи космос. 

Занимљиво је да је Којин вршњак, визуелни уметник Срка, који је живео сакупљајући и продајући антиквитете (двогледе, намештај, јахаће чизме, бајонете, ордење и сличне ствари које морате да претражујете у његовом магацину) откупио оних седам црвених слова К, У, Л, Т, У, Р, и А. Занимљиво би било знати да ли је неко то купио или још стоје у неком Сркином буџаку. Његов најлепши „рад“су биле тегле попут оних у којима се држало слатко од шљива. На исти начин су биле одозго поклопљене, али уместо зимнице унутра су биле металне петокраке које су војници некадашње комунистичке земље држали на војничким капама. Такву теглу имао је на полици у својој кући, велики модел савременог уметника тога доба, Бранко Вучићевић.

Ето, да ли је то причање приче? Сачуване слике о неким догађајима који остају за размишљање и у будућим временима. Низ догађаја спојених у неки склад и са неким смислом. Можда са неком намером да се причањем тих догађаја дође директно до унапред жељеног наравоученија. А можда се значење приче напросто рађало тиме што је стварност пловила током великог речног слива званог приповедање. Пловидба тим током је понекад могла да буде застрашујућа. 

У следећој епизоди: „Геноцид“.