Онако леп, просто савршених црта лица, био је испред мене, длан је ставио на мој образ и наредио да ме одвежу. Осетио сам мирис паљевине а и видео дим који је још увек био у ваздуху. Крупни војници у модерним униформама специјалних снага су ме одвезали са стуба у селу које је било углавном спаљено. Официр је дошао по завршеној битци да надгледа збивања која ће уследити након победе цивилизације. Био је у другачијој одећи, очигледно је у међувремену добио неки много виши чин. Понашао се као да он руководи целом операцијом. У даљини су се чули звуци борбе. Наредио је да ме одведу лекарима и среде моје стање. Рекао је да сам верни слуга његове жене. Али онда се посветио операцији коју је очигледно успешно водио. Мени су ставили маску на уста и убрзо сам заспао, овога пута без да сам осећао било какав бол.
Млади официр је после операције у касаби, када је лакше рањен, постао љубимац Великог антрополога. Унапређен је у важног генерала цивилизоване армије и добио наређење да покрене акцију проширења зоне претапања све до иза великих планина са вечитим снегом на врховима. Његова надмоћна армија је уништила све пред собом и обавила задатак. Мене су нашли у једном селу на поробљеној територији, везаног и пребијеног. Официру је било јасно да сам као неко ко је видео антрополога, био отет и мучен од дивљака. А можда су ме управо зато и довели ономад на границу. Као и увек антрополог је вукао конце којима су управљани наши животи. И наше смрти. Ништа нисам могао да сазнам о судбини моје Индијке, Харамбаше, дивљакуше и свих мојих чергара и сељака из бронзаног доба. По задовољству које је владало међу победницима могао сам само да претпоставим најгоре. Поново сам осећао грижу савести што сам жив, мада сам већ почео да се навикавам на то. Ко зна, ако стално избегавам све те патње у својој свакодневници, можда ме нека страшнија мука чека за сам крај.
Довели су ме у велики стан у метрополи цивилизације. Био сам њихов слуга. Некада се то звало роб, нешто касније можда батлер. Али био сам кућни љубимац кога су желели ту крај себе. Лепотица је сматрала да сам јој спасао живот тамо у касаби. А и био сам неко ко је лично упознао Великог антрополога. Понашала се као да је од Великог вође добила на поклон неког луксузног хрта кога сада има уз себе. Чудно је бити роб. Када се о њима мисли увек се замишља да су то неки људи попут нас којима су одузета сва права и које купују, продају, муче, раде са њима шта год им падне на памет. Никада се не помисли да је робиња можда била дете које је скапавало од глади негде у дивљини, чија мајка је гулила маховину са дрвета да би преживели, бежала од вукова или од ловаца из суседног канибалског племена, а сада је у уредној кући код Платона у Атини и помаже око кувања, док девојчица одраста у топлом. Добро, газдарица ју је понекад одводила у своје просторије, скидала је голу и нешто радила са њом, али била је нежна. Можда је тако и настала идеја о цивилизацији. Можда сам само оправдавао свој понижавајући положај у коме сам се осећао заштићено док напросто удишем и издишем. Колико је само луксузно било наљутити се и са срцем пуним правде напустити Мегину фарму. Када осетиш победу и праведност у себи, боље је да се запиташ какви ужаси те тек чекају.
Помагао сам око неких ситних послова, био ту када устреба, али у ствари сам био баш кућни љубимац. Нису ни обраћали пажњу на моје присуство. Ходали голи, водили љубав не затварајући врата, причали било шта као да уопште нисам присутан. Свађали се, препирали, мирили, мазили, али причали су и о послу преда мном. То је било врло необично будући да се у цивилизацији водило рачуна пред ким се шта прича. Гајена је дисциплина изговарања као у тајним друштвима у којима су се такве ствари вежбале. Из разговора сам схватио да је он заиста напредовао у војној олигархији. Ушао је у елитне кругове и сматрали су га за антропологовог изабраника. Али у мери у којој је његова каријера напредовала, у односу официра и његове лепотице дошло је до супротног процеса. Наравно, њихов живот је и даље био обложен готово неподношљивом пристојношћу, али приметна је била лепотицина све већа доминација. Он се томе није опирао, рекло би се да је то сматрао својим удобним гнездом. Она је била нека врста вође операције зване контролисано напредовање у политичкој елити Уједињене цивилизације. Пажљиво је водила рачуна где Официр иде и шта тамо прича. Понекад је изгледало да јој официр подноси рапорт о састанцима или акцијама које је обављао. Тако је било и када се вратио са важног виђања са Великим антропологом. Били су насамо и официр је почео о томе да прича као да се нешто лоше десило. Она се узнемирила, али то је све била само једна његова ретка шала. Хтео је да је уплаши. У ствари антрополог је инсистирао да официр са својом лепом женом посети елитно летовалиште на острву у океану и тамо се добро одмори пошто су пред њим велике обавезе у ратним дејствима која се очекују. Лепотица је била одушевљена, изгледа да је већ сам помен имена тог острва било нешто што је представљало велики успех у хијерархији цивилизације. Помислио сам да је то добра прилика да останем сам и престанем да се бавим овим лепотанима који су почињали да ми буду драги. Али ја сам њима био још дражи. Она је инсистирала да идем са њима на тај егзотични одмор.
У следећој епизоди: „Острво“
…наставља се у септембру.
Italian actress Monica Vitti (Maria Luisa Ceciarelli) lying in bed in a scene from the film L’eclisse. 1962
После неколико месеци Индијка и ја смо се преселили у оближње село. Мада сам против своје намере ипак постао распоп, имао сам диван осећај да ме виша сила воли. Док сам радио или само ћутао, неко невидљив ме је грлио и пазио на мене. То је најлепши осећај који можеш снажно да осетиш и за време молитвених обреда на Маријиној фарми. Готово без престанка, овде на селу, сиромашном и пуном људи са шакама грубим од рада, осећао сам ту велику блаженост. Било је тешко имати ту љубав која је уствари била поклоњена унутрашња снага, потврда живота и уживања у лепоти слободе. У таквом љубавном загрљају било још теже не мислити о себи као о нечему посебном. Када постајеш поносан на своју изузетност одмах биваш удаљен из тог небеског загрљаја. Било је то прилично мистериозно, трансцендентално, изнад моје моћи расуђивања, па сам само дисао, радио и пустио да постојим у свему томе. Било је пуно посла око сређивања кућице за живот, уређења бунара са најлепшом водом коју сам икада окусио и припреме дрва за грејање у хладним ноћима. Били смо вероватно јако високо. Комараца уопште није било. Ређе сам убијао недужна створења, можда ми је зато било добро.
Олистало је касно пролеће, после прве зиме проведене под великом планином чији врх је увек био покривен снегом. Тестерисао сам дрва испред куће, а моја Индијка је кренула прашњавим путем да донесе овчије кисело млеко од сељака мало више у катунима. Старији сељани су тамо гајили стада оваца. Живели су као у бронзано доба, носили штапове, са својим псима се борили са вуковима, и правили разне ствари од млека. Укусне вероватно као што су биле у та стара времена. Пре цивилизације. Подигао сам главу да вуненим рукавом обришем зној са чела и видео како путем кроз село наилази Харамбаша на коњу. Још од када смо се ту преселили, он никада није дошао овамо. У пратњи су му била још два његова дивљака. Наоружани и одлучни да нешто брзо ураде. Зауставио се поред Индијке, нешто је питао а она је подигла руку и показала ка мени. Харамбаша је сишао са коња, дизгине додао једном од својих и главом показао Индијки да настави својим путем. Кренуо је брзим кораком ка мени, али она је из неког разлога била непослушна, стала је и гледала ка мени. Имала је задовољан осмех на лицу. Харамбаша ми је пришао и пријатељски климнуо главом. Били смо већ проверени пријатељи. Питао сам се зашто изгледа као неко ко жури али врло срдачно сам направио корак ка њему и загрлио га. Он ме је са обе руке ухватио за рамена и узвратио као најближи род.
Имамо дојаву да су кренули ка нама. Прелећу претапање и са јаким снагама иду директно овде ка нама у дубину. Као ономад када су напали твоју земљу.
Тада није било никакве најаве. Само су долетели дронови преко брда и почели да убијају. Колико сам видео док су ме држали тамо, технологија им је таква да се не може имати информација о покретима њихове силе.
Имамо ми, имамо. И ево их долазе. Можда успемо да побегнемо довољно дубоко у територије дивљег истока а можда нас сустигну и све побију. Немамо чиме да се боримо са њиховим машинама. Морамо да бежимо.
Био је веома озбиљан али звучао је као човек који је расположен и задовољан својим животом. Било ми је то јако чудно. Погледао сам поред њега и видео да вероватно исту ствар сељанима објашњавају његова двојица. Људи су се убрзали и попут путника на броду који тоне почели да се спремају за избеглиштво. Зашто је моја Индијка само стајала са празном корпом у руци и гледала овамо? Иако је око ње већ почео метеж. А била је и даље са осмехом на лицу као да је тиме нешто хтела да ми поручи. Свакако нешто јако нежно и љубавно.
Па добро, да се спремимо за бежанију? Све да оставимо?
Не знам зашто и шта је то у теби тако посебно. Зашто од свих проблема које има овај цео наш свет ја мислим о теби? И не први пут.
Нисам схватио шта хоће да ми каже, али за размишљање сам имао веома мало времена пошто ме је попут тачке на последњој реченици његова десна песница ударила из све снаге. Док сам падао на земљу схватио сам да на рукама има кожне рукавице. Мислим да сам још неко време био помало свестан себе у овом видљивом свету. Био сам потпуно ошамућен али сам још пар секунди знао шта се дешава, а то је било јако непријатно чак и за те делиће свести који су опстали после ударца. Пао сам у прашину, а Харамбаша је клекао на земљу и наставио да ме удара песницама као најстрашнијег непријатеља. Угасио сам се. Последње што сам видео је била моја Индијка која је све то гледала задовољна нечим. Јел могуће да су њена нежност и пажња биле лажне. Она је сада против мене. А таман сам поверовао у њену посвећеност нашој вези. Чак сам и Индију почео да волим. Затамњење.
У неком тренутку ме је разбудила вероватно крв која се са мога лица сливала до усана. Отворио сам очи колико је то било могуће. Један капак није хтео да се подигне. Вероватно је око било надувено. Боже мили ко зна како изгледам, потпуно сам изубијан. Двојица Харамбашиних момака су ме вукли по земљи и онда ставили уз неки стуб и везали за њега. Док су се пењали на коње глава ми је клонула и завладала је тишина а пар секунди касније тама. Оно што је била фигурација слике у тих две, три секунде је сам Харамбаша који је већ био на коњу и чији поглед у мене је сијао неким значењем које није имало никакве везе са оним што се дешавало. Онда је његов велики зеленко подигао прашину за собом, док су друга двојица дивљака скочила у своја седла.
После десетину залазака сунца, черга је стигла до градића под високом планином чији врх је био прекривен снегом. Окружење је било сиротињско, али из неког нејасног разлога све је изгледало као угаони камен нечега давног, а важног исто колико и заборављеног.
Харамбашин брат је био нешто као врховни мудрац те области. Био је такође опседнут причама. Сви су само причали о новој ствари у граду. Била је то једна велика сала коју су звали необично – светионик. Сви из града су долазили у ту велику просторију где су се приче причале кроз неке врсте изложби. Документи, снимци, изјаве људи на екранима, поређани хронолошки приповедају оно што аутор хоће да каже тако што све изгледа као истинити извештај о нечему што се заиста догодило. Овај светионик је испричао сам Харамбашин брат и он каже да је суштински све заиста истина, али да је мало дотерао причу колико да би држала пажњу.
Надам се да ти држи пажњу ово што причам у светионику.
Питао ме је када сам био унутра што је за мене напросто била изложба. Индијка није хтела да дође у светионик и питала ме је исто када сам се вратио у чергу.
Па да, држало ми је пажњу, веома занимљива ствар. Има већ скоро цео век када се то десило, мислим да се и сам делимично сећам неких ствари из тог периода.
И онда сам јој препричао оно што сам чуо и видео у том светионику.
После једног од великих ратова из старих времена, на свету је остало много више младих него одраслих. Замисли крдо у коме су претежно јунци. Нема довољно бикова да их држе под контролом. Тако је изгледао свет у то време. Енергија тих неискусних бића је завладала светом. Било је то необично за структуре тадашњих држава, онога како је све тада било подељено по разним границама, дакле пре Великог антрополога. Свет је био подељен на две стране које су биле у константној напетости да ће избити велики међусобни рат. Веома напето. А на једној од тих страна појавио се покрет младих који певају о миру и помирењу свих људи. И онда у једној мањој држави на супротној страни, по налогу њиховог властодршца, скупиле су се тајне службе да размотре ту нову ситуацију. Шта се то дешава? Да ли је то нека подметачина противничке стране, да ли је напросто нека будалаштина или тај покрет има озбиљан револуционарни капацитет? Службе су решиле да размотре ситуацију. Један млади шпијун, а његово сведочење је основ те светионичке поставке, послат је у тајности, па да поднесе извештај када се врати. Погодило се да је баш то лето када је тајно стигао у једну од престоница супротне стране, да је то била сезона највећих масовних концерата, окупљања стотина хиљада младих, појава нових звезда међу њиховим музичарима, великих хитова које су сви певали, огромних протеста против војне индустрије која је лудовала са производњом све напреднијих средстава за масовно убијање. Млади шпијун је провео извесно време међу разузданим омладинцима тог лета које су звали лето љубави. Вратио се назад и поднео детаљан извештај. У њему је рекао да тај омладински покрет има велики револуционарни потенцијал и да све те младе људе треба озбиљно схватити. На основу његове анализе, са идејом да превентивно спречи могући преврат, та држава је предузела озбиљне мере опортуне либерализације код себе. Дали су својој омладини све то што је мода противничке стране захтевала. Дрогу, музику, сексуалну револуцију. Заплет је, међутим, у томе да је у служби те државе био тајни шпијун централне службе велике државе, стуба тог блока у хладном рату. Он је микрофилмовао извештај и послао га у свој штаб. Како то обично добре приче захтевају, у седишту тајне службе постајала је кртица која је радила за супротну страну. Он је све шифровано проследио својима. Када су видели извештај о дешавањима код њих самих, били су запањени. Супротни блок има озбиљну анализу по којој се код њих спрема револуција. Брзо су реаговали и њихове државне службе су побиле неколико најважнијих предводника генерације. Наравно, удесили су да то у јавности изгледа као смрт од прекомерне употребе тешких дрога. У стварности, испоставило се да је анализа младог шпијуна потпуна будалаштина, вероватно рефлексија уживања које је доживео у том лету и разврату олује сексуалних слобода. Цео тај покрет помахниталих младих јунаца није имао никакав револуционарни потенцијал. Заправо никакав потенцијал, све ће се распасти са њиховим одрастањем и сусретом са сопственом природом заснованој на глупости и похлепи. Убице служби су елиминисале неколико величанствених уметника који су заиста имали револуционарни потенцијал, али у музици. Мртви јунаци оставили су за собом само вечиту сумњу о бруталности тајних служби. Наравно, и легендарну музику. Све ће ипак завршити са антропологом и његовим револуционарним потенцијалом, наравно потпуно другачије природе.
Моја Индијка ме је питала шта је од целе те приче истина а шта машта Харамбашиног брата. Нисам знао да јој кажем. Прича је имала почетак, средину и крај, имала је логику и држала је пажњу. Ко ће знати шта је ту истинито. Чуо сам музику тих наркомана. Била је невероватна. Мислим да би сваки композитор из прошлости то волео. Чак и Бетовен. Званично су били наркомани и од тога и настрадали. Па добро, мени су углавном звучали као титани.
Да ме је војска Уједињених ухватила и мучила као оног хајдука свеједно не бих знао да их одведем до пећина где је био логор побуњених дивљака. Узбрдо, низбрдо, кроз шуму, па поред водопада, никада не бих успео да објасним. Само антропологова теорија о простору претапања, спречавала је да дронови одмах пронађу овај чопор дивљака, али овако на коњима немају шанси. Постало ми је јасно зашто је официр са својим одредом онолико лутао и ухватио само једног од ових јадника. Без обзира на то да су их називали дивљим побуњеницима и они су сасвим јасно разумели у колико јадној ситуацији се налазе. Ипак, у тој великој черги од стотињак дивљакуша и дивљака било је непрестано весело, шарено и насмејано. Као и у правим чергама. Уствари, све оно што је представљала прљава дивљакуша доле у касаби, то је уствари био начин живота целе ове групе избеглица. Живели су у пећинама и да, жене су се дотеривале. Мене су ставили да живим са једном, прво сам мислио Циганком, али онда сам морао да се постидим јер била је Индијка. Прво сам водио дуге разговоре и са харамбашом и још неколико његових бораца. Одговарао на питања. Какав је велики, како су моји специјалци обарали дронове цивилизације, које сам све оружје видео, шта су то пренели транспортним авионом у војну базу најближу граници… Нисам баш био од користи, али су ме примили међу њих видевши да не размишљам по моделу оних из секте зване Уједињена цивилизација. После неколико дана и вести како их официр и његова јединица поново траже, решили су да напустимо склониште и кренемо дубље на исток. Звали су то прапостојбином дивљине. Изгледа да су имали неке дојаве да је могуће да антрополог прекрши своје правило претапања и пошаље на њих озбиљну војну силу. Свакако, черга се спаковала и почела из дана у дан да кланца по врлетима окренута леђима заласцима сунца. Уз пуно муке успели смо да пређемо неке велике реке, ћутећи прођемо поред пустоши разрушених градова. Све је то и иначе било дистопија, не разумем зашто је тај антрополог решио да то сруши и ствара неку сасвим нову. Можда је нешто предосећао. Ипак, тврдио је да поседује то ново знање. Ако је божије, свакако је у себе укључивало и моћ да види шта ће бити последица овога што сада радимо. Наравно, знање које поседујем је било углавном у стању збуњености. Али такође имао сам чудан осећај очекивања нечега што тек следи. Како је рекао онај мученик – свако је јуродив.
Индијка је била уздржана, али на неки нежан и у потпуности мени посвећен начин. Дуго смо разговарали. Изненадио сам себе тако што сам јој пуно причао о свему што ме збуњује и што ме због тога мучи. Када бих се тако исповедио, осетио сам се слаб па сам увек завршавао питањима о Индији. Мислим да су та питања била помало цинична, али она је на њих одговарала без једа. Прво би нагласила да она и није типична Индијка, да је отишла чак овамо на запад и да је део нас дивљака, али кад већ питам, ево рећиће ми оно што зна.
Силна је Уједињена цивилизација. Поробила је све на шта се намерила. И Индију ће сигурно. Немате ви чиме да јој се супроставите.
Не Индију. Ми постојимо хиљадама година. У Индији је заиста почела цивилизација. Она старa, људска, а не ова што сада себе тако зове. Муче нас, поробљавају, показују надмоћ, али не могу нам ништа. Сигурно. Индија је Индија. Ја сам на овој страни, страни коју зову дивљаштвом, управо зато што верујем у стару цивилизацију људи. Не у ове који су све променили.
Ма причаш глупости. Код вас се уговарају бракови. Каква је то цивилизација?
Ох па то је бар једноставно. Шта мислиш да је већа шанса за добар пар – када искусне жене које знају обе породице процене да ће се неко добро слагати, или шанса да свог партнера нађеш дрогиран и пијан у три ујутру у неком клубу?
Ок, то је био заиста мали туше, али нисам се дао лако.
Шта забога причаш, па имате астролога који треба да одобри уговорени брак. То је стварно бесмислено.
Аха, ако те то занима објаснићу ти. Колико год проводаџисање било пажљиво и ослоњено на искуство и мудрост сеоских старица, ипак се никада не зна шта ће заиста бити. Када се брак уговори, почне пробни период и ако се за то време примети да пар није складан, да се ствари неће одвијати добро, онда наступа астролог. Да му се мало додатних пара и онда он као погледа наталне карте и каже – не вреди, поред свих ваших напора овај брак неће успети. Замисли се над цртежом, разочарано одмахне главом и каже да је Сатурн у четвртој кући или тако нешто. И веридба се раскида. А при томе нико није крив и не остаје никаква љага као код других бивших веза. Крив је положај звезда на небу. Моја рођака је прорицала судбину гледајући у длан. Некада се уз астрологију ангажује и хиромантија. Њој се десила невероватна ствар. Требала је да погледа линије живота и љубави код неких вереника а она је то радила од када зна за себе, њена бака ју је обучавала том занату од најраније младости. Погледала је у длан младића и била запањена. Не само да је било јасно да он није за тај уговорени брак него је видела нешто потпуно неочекивано. Он је био њен судбински лични пар. Мушкарац за њу. Његов и њен длан, да су могли, вриштали би ту истину. Занемела је и збунила се. Ућутала је, направила се да јој није добро и повукла се у кућу. Те ноћи спаковала се и без речи напустила село. Отишла је на север и постала монахиња.
Па што није послушала линије тих дланова и напросто постала жена тог младића.
Било би то противно занату и породичној традицији која је од тога живела генерацијама. Али није ни морала, момак је такође све напустио и пронашао је после неколико година лутања по Непалу…
Та моја Индијка имала је кратку косу, што је противно традицији о којој је стално причала. Мислим да би то код њих значило да је разведена. Дошла је ноћ када сам поново био збуњен.
Добро ја, ја сам попут малог зарђалог модела неког старог робота кога су годинама држали као библиотекара, али ти, ти не баштиниш баш ту вашу традицију Кама Сутре. Доста је пуританска та твоја Индија.
Ах, Кама Сутра, увек се сви за њу ухвате. То је нешто што је трајало само пар деценија у једној провинцији. То није ништа у односу на миленијуме наше цивилизације.
Одоздо се зачуо и други пуцањ. Чуо сам кораке иза себе и окренуо се. Дивљакуша је улетела са револвером у руци. Било је јасно да је кренула да убије официра и лепотицу. Стао сам испред ње и раширио руке.
Не. Нипошто.
Дивљакуша је застала са револвером сада упереним у мене. Гледала је тамо ка соби. Окренуо сам главу и видео за тренутак лепотицу која се скаменила од страха, поново претворила у ледену вилу косе светлије од тиркизних очију. Са танким провидно жутим длачицама тачно како треба распоређеним по згодном телу. Као да је и она из неког апсурдног разлога такође одједном помислила на своје стидне делове, једну руку је ставила преко груди, а другу доле испод пупка. Иза ње такође голо тело, али уморног официра, бауљајући је покушавало да се дочепа свог оружја баченог поред униформе на поду. Дивљакуша се премишљала само тренутак, онда је одмахнула главом и снажно ме зграбила за косу. Окренула се и мене повукла за собом. Колико је само снаге у овој малој жени, помислио сам док сам покушавао да сустигнем ту песницу која је стезала мој перчин.
Старица је изашла из подрума са карабином у руци.
Убила сам и стражара и скратила патње мученику.
Погурала нас је напоље на улицу. Мислим да никада од када сам је видео није изговорила толико речи.
Знаш да јашеш?
Некада сам јахао, али лекари су ми после једног пада забранили. Повредио сам главу и плашили су се да поново не паднем. Сада је страх од пада са коња изгледао бесмислен. У мраку малог трга била су четири оседлана коња. Два горштака су им држали дизгине. Помогли су дивљакуши да скочи у седло. Онда и мени урадили исто. Шаманка са карабином нам је окренула леђа, репетирала оружје и запуцала ка прозору где се појавио голи официр са пиштољем. Са једне стране куће је дотрчало неколико војника. Старица је клекла на колено и запуцала ка њима. Меци су фијукали кроз разређени ваздух висоравни док смо галопирали у мрак. Мислим да сам на самом обронку свог видног поља спазио тренутак када је старица погођена мецима и своје индијанско изборано лице спустила на блатњаву калдрму касабе. Онда сам окренуо главу и приближио је гриви тамног дората који је галопирао као да тачно зна куда иде и шта се дешава. На малом вранцу јахала је дивљакуша којој се коса такође вијорила на ветру. Окренула је главу ка мени и широко се осмехнула. Онако како је она знала. Вероватно је била задовољна што види да се сналазим са коњем. И сам сам био изненађен тиме. Чудно је како неке ствари никада не заборављаш. У монашком завету има нешто зачудније од објашњења да се одричеш свега из прошлог живота. Ради се о нечему много озбиљнијем. Двојица на коњима испред нас су викнули и успорили своје коње. Кроз лесково жбуње ушли смо један за другим у шљунак једног потока и кренули ходом узводно. Онда су на једном месту показали коњима да скоче на другу обалу. Мој дорат је послушно следио своје другаре. Наставили смо да галопирамо кривудавим путем.
Било је праскозорје када су нас ова двојица хајдука зауставила на једном узвишењу. Дугокоси у гуњу је скочио са коња.
Нека се мало одморе. Има још доста до наших.
Дивљакуша је скочила са коња и бацила се њему у загрљај. Снажно су се стопили у фигуру предуго одлаганог сусрета љубавника. Прошао је руком кроз њену косу, мало је одмакао од себе и погледао у мене.
Овај је причао са антропологом?
Питање је било његов начин да започнемо упознавање. Наравно да је већ знао да сам то ја. Она је ипак климнула главом.
Ово је мој муж. Наш харамбаша.
Она је моја жена, то је хтела да каже. Има ту разлике.
Насмејао се Харамбаша и ухватио је око струка. Али мислио је озбиљно то о разлици ко је коме шта. Сишао сам са коња. Пришао ми је други хајдук, високи сувоњави момак, узео дизгине и повео коње у страну. Да ли сада према харамбаши треба да се понашам као да ме је спасао? Да ли сам сада спашен? Стао сам испред њега. Гледао ме је онако како храбар и снажан мушкарац гледа, проценивши да нема потребе да прикрива све што зна. Дуго ме је гледао, као да је нешто читао. Да ли сам опет прозиран?
Требаш нам. Причаћемо када дођемо до наших.
Био је то одговор на моје неизговорено питање. Харамбаша се окренуо и лупио дивљакушу по стражњици. Она се насмејала и поново га загрлила усмеривши у тренутку само према њему сву ону љубав коју је свакодневно расипала по свима нама доле у касаби. Сада је та силна љубав стигла на своје ушће. До овог човека. Био је баш прави јунак. Згодан, снажан, брилијантан мушкарац са ауром која је била готово видљива. Или су то први зраци сунца који умивају његове очи у зори Романије.
Моја соба је била на месту где сам могао да чујем и оног умирућег дивљака из подрума и изненадну страст цивилизованих супружника. Звуци су стварали у глави слике које су се сударале међусобно. Као неки изгубљени авангардни филм. Дупла осмица.
Мислио сам да можда сањам, покушао да читам неку књигу кратких прича, али ту је било исто као на јави. Слојеви постојања су се помешали међусобно тако да су их само стихови тешких песама могли објаснити. А сем крикова другачијих стихова није овде било.
Јецаје хропца више није могло да произведе грло. Долазили су из плућа а звучали као да су настали негде још дубље, из костију кичме и неког тајанственог простора који почиње на другој страни сржи тела у коме смо настањени. Оностраног простора.
Елегантна плавуша је постала добра курва једног успешног официра цивилизације. Свакодневне посете затворској ћелији, том скупу људских органа које је убијала гангрена, од ледене краљице створили су заносну фуксу. Више није водила рачуна да ли се по згради појављује у неглижеу, није пазила да ли затвара врата, да ли су шалони на прозорима притворени. Несретни официр преко дана у ратној мисији по врлетима висоравни, ноћу је постајао заточеник страсти коју нити је очекивао нити ју је икада раније окусио. Нешто се десило са том фином дамом. Почела је да се смеје и да блискима говори директно и без увијања све што јој падне на памет. Прљавој дивљакуши је једном изненада рекла да не може више да смрди ту по њеној кући и тражила од мене и старице да јој припремимо купку. Згодна смрдљуша је покушавала све да чин тог готово ритуалног купања буде интиман, али газдарица курва је то замислила другачије. Једва сам се извукао да не присуствујем целом догађају. Ипак сам морао да доносим кофе воде са шпорета у кухињи. Прскање парфемима на крају и неочекивано неумесну тираду са заиста детаљним описима женских атрибута дивљакуше одзвањали су кућом па нисам могао да их избегнем. Официрева жена наредила је да старица и ја будемо присутни док је изводила еротски игроказ са прпошном и сада изненада дотераном црнком. Увече, док би водила љубав са мужем, сигуран сам да је намерно остављала одшкринута улазна врата да би се и видело и чуло то што она ради. Официр је био у неком трансу као обузет облаком древних арапских опијата, видљиво несвестан шта му се дешава, а она, та на Романији пробуђена курва цивилизованог официра, претеривала је са страшћу која је почела да куља из тела које је тако уверљиво носило на себи раскошну лепоту једног луксузног и негованог примерка жене. Док је била наглашено отмена и уздржана све је било потаман са причом коју је играла за свет. Сада, када се променила, изгледало је да претерује, а то је понекад стварало утисак неуверљивости. Можда је све то био напад хистерије преобучен у разврат бестидности, или лоше срочена неразговетна саможивост. Све ређи крици из подрума су такође били неразговетни, мада смо сви разумели да мученик тражи воде.
Дивљакуша која је до пре неки дан била једина забава нашој малој породици изненадно је постала одмерена особа уочљиве смирености. Та готово па депресија била је можда последица потребе баланса у космичкој енергији. Када се један узнемири други се примири. Дивљакуша и ја као да смо једно другом показивали да ничим, ни најмањим гестом, не желимо да коментаришемо ово што се дешава. Други разлог да се све објасни равнотежом сила присутних у кући била је разлика између одвратности мученичког процеса погубљења дивљака у подруму и привлачности ове развратне плавуше која је на неки начин улепшавала суморни свет у коме смо живели овде на граници цивилизације.
Какав је само луксуз био окренути се у праведном бесу и напустити Мегину фарму где си радио. Уз ритам песме који те тера да почнеш да цупкаш и вртиш се. Мислио сам да је бунтован а у ствари био је то романтични догађај у односу на оно што ми живот од тада показује. То што се све тако интезивно дешавало блискима око мене учинило је да престанем да мислим о себи. Заборавио сам на себе, што би могао бити знак доброте или племенитости. Пристајао сам на то да је могуће да сам заправо добар, али уверљивија ми је била теорија по којој су приче које слушаш или гледаш око себе због нечега забавније од оне главне приче, оне која се дешава самоме теби. Ако те створитељ и његови анђели увек посматрају и прозиру у твоје најдубље мисли, онда је цело наше постојање неки облик извођачке уметности. Можда је то објашњење зашто нам посматрање ликова у причама буди тако присна осећања. Помислио сам на једног таквог лика из приче о заробљеном хајдуку кога муче жеђу и осетио сам да се доле нешто дешава. Сишао сам до подрума и видео да рањени хајдук и даље одбија да издахне. Лежећи на поду ћелије гледао је немо у кофу са водом код другог зида ходника. Само је гледао, али те очи као да су викале. Шта је то у људима због чега се толико опиру смрти. Ништа није лакше него умрети, а опет неки закон се надљудском снагом бори против тога. Нисам могао то да поднесем. Кренуо сам горе у собу. Прошао сам поред кухиње где су биле и старица и дивљакуша. Тргле су се када сам промакао поред врата и кренуо уз степенице. Врата официреве собе су била широм отворена. Он је лежао у дубоком сну, а она потпуно гола стајала је испред њега. Застао сам а она се окренула ка мени и чудно насмешила. Пробао сам да не гледам у њене груди али нисам побегао у своју собу. Застао сам. Гледали смо се право у очи и могао сам да осетим нешто мало и чудно унутра у својим грудима. Помислио сам да волим ову лепотицу. У истом тренутку смо се и она и ја стресли и трепнули. Зачуо се пуцањ.
Пре него је корпа са боровницама у пратњи двоје слугу дошла из шуме назад у касабу стигло је нешто много важније. Официр и његов коњички одред је ухватио једног од хајдука. Вукли су га везаног и то учинили тако да буду сигурни да су сви у касаби то приметили. Убацили су га у затворску ћелију која се налазила у подруму управне зграде.
Ћелија мора да је била прастара. Тамна и прљава а имала је и оне решетке од челичних шипки.
У пдрум је требало да донесем кофу пуну воде и ставим је далеко од ћелије тако да је разбојник види а не може да је дохвати. Био је рањен у ногу. Стара непревијена рана која се већ загнојила. Мучили су га жеђу. Нису му дали ни гутљај воде још од када је прекјуче ухваћен сакривен поред планинског потока. Открили су га по смраду загнојене ране на нози. Тако се официру и појавила визија о мучењу које ће употребити. Сврха овог паћеника је била у томе да изда свог харамбашу. Чим су нам се сусрели погледи било ми је јасно да је план о издаји узалудан. Знао сам да овај мученик никада неће постати издајник. Али можда то ново знање, цивилизацијско, оно које је у дроновима, можда је оно боље процењивало дивљаке и законе којих су се држали. Сумњам, јер ме је он погледао онако како одбегли гладијатор гледа на роба на свом радном задатку код газде.
Дај ми воде псето.
Нисам се увредио. На крају ходника је стајао војник са упереним оружјем у нас. У подрум су сишли Oфицир и његова лепотица. Показао јој је свој улов. Хајдук је режао, сиктао и губио снагу увредама које су заједно са њим биле закључане у ћелији и обавијене смрадом гноја. Официр је закључио да његова жена не треба то да слуша па ју је повео назад. Могао сам да приметим да се она при изласку осврнула са чудним погледом који је одбијао да напусти ову таму. Било је нечега у тим очима као када се гледа добар филм. Све док њена дугонога фигура није нестала на степеницама сустизали су је храпави урлици из сувог грла које одбија да пристане на стварност у којој се налази.
Воде рођаче… Воде ми дај.
Тај готово шапат је и мене испратио назад на горњи спрат. Осетио сам жеђ, ушао у кухињу и угледао старицу. Нисам имамо никакву идеју шта да урадим или да кажем. Чак је и смрдљива дивљакуша ћутала седећи за столом и сецкајући лук на дасци. Никада је нисам видео толико утучену. Постидео сам се свега, нисам попио воде и отишао горе. Док сам улазио у своју собу чуо сам како официр и лепотица воде љубав у свом стану.
Следећих неколико дана био је прави пакао. Наравно, пио сам воду већ сутрадан и од онда кад год сам осетио жеђ. Као што наставиш да удишеш и издишеш ваздух поред неког ко је управо престао то да ради. Макар то био твој отац. Који је издахнуо. Издахнути. Како та реч све лепо објашњава. Али човек је курва. Издахнути је зато реч од које се много тога може научити.
Официр је сваког дана са својим одредом наставио да јаше преко границе у лов на озлоглашеног харамбашу. Лепотица је бар једном дневно силазила у подрум, гледала рањеника и дуго слушала његова запомагања, молитве и клетве смешане у неразговетни ропац. Силазио бих са њом доле, да јој се нађем ако је то потребно, да будем добар слуга. Једне вечери од споља су се чули звуци доласка коњаника и она је отрчала да дочека свог мужа. Хајдук је лежао на поду. Пружио је руку ка мени. Мало сам се измакао да ме не додирне. Човек који није окусио воду неколико дана говори веома неразговетно. Мислим да је кратки шапат који сам тада чуо могао да се запише у пар реченица.
Сваки човек је био јуродив. Онај ко умире је увек јуродив. Свако је јуродив, само мора бити или много размажен или много угрожен да би чуо своју јуродивост. Ја сам је чуо. Ја знам шта ће бити. Педесет пет милиона њих ће бити убијено. Педесет пет милиона.
Бар ми се чинило да то разумем из шуштања које је излазило између попуцалих усана. Нисам имао објашњење како је могуће да овакав примитивац говори овакве ствари. Можда умишљам од шока. А опет немамо објашњења за већину ствари којима сведочимо. Наше незнање је огроман простор у који могу да стану сва објашњења овога света. Рекао сам себи – то само имаш присну комуникацију са својим незнањем, не брини ништа.
Сагао сам се до њега па и ја прошапутао.
Не богохули мучениче. Христос је ту, са онима који су у мукама. Био сам свештеник, знам то. Не квари своју свету муку и своје распеће. Немој да призиваш смрт других. Све је врло добро. Такав је закон.
Педесет пет милиона. Жена и деце. Недужних људи. Баш тако. И то зато што сам добар и племенит. Нека је Он ту, нека чује. И онда после тих милиона убијених сто седамдест пет година да преживели остану у неком наказном свету под још горим законима. Дегенерици да им владају. Е па онда после тога могу да дођу пред мене, а ја онда да видим да ли хоћу уопште да се смилостивим па да причам са њима. Можда пристанем а можда и не. Ето то су заслужили, тако желим, тако ће бити.
Ућутао је и клонуо главом. Можда је издахнуо јадник. Бар више неће бити тих стравичних звукова из овог подрума. Отишао сам горе. Крици су ипак поново долазили, али из официревог стана. Њени крици, љубавни. Уздаси и повремени крици.
Читао сам приповетке писаца из тог краја. Мала библиотека остала је од претходних станара, а и лепотица је донела неке своје књиге. Посебно оне које имају везе са овим поднебљем, менталитетом и историјом дивљака из овог краја. Јасан је био њен труд да савлада тајне тих пустара, локалних урођеника и тако можда буде од користи своме мужу. Она је била једна добра сапутница у авантури важној за каријеру свога супруга. Ту где сам био нисам могао да не примећујем чак и финесе односа ових двоје младих људи. Љубав мушкарца и жене легендарне је снаге, па понекад постаје узбудљива попут приче о Самсону и Далили, али свакако чак и при таквим епским захватима подразумева дирљив склад неког пара. Хармонични однос лепотице и официра се међутим најтачније могао описати као пристојност. Веома елегантно су пристајали на своју блискост. Једно лепо биће у вези са другим такође лепим бићем. Вероватно су увек на тај начин мислили једно о другом.
Официрева мисија је била напорна. Једном се три ноћи није вратио са похода. Сваки пут када би дошао био је преморен. Она се нежно бринула да му помогне у таквим тренуцима. Припремали смо топле купке, облоге за жуљеве на ногама које су три дана провеле у јахаћим чизмама. Нежност је владала на првом спрату камене куће у центру касабе. На истом спрату где сам и ја живео. Било је посла за слугу док је војска била у дворишту, тик уз кућу, или када је долазила из похода, или се спремала да крене, али тежи су били дуги сати када смо остајали сами у кући.
Навика из монашког живота била је да ни примисли, а камоли буљећи или флертујући немам контакт са опасном женком попут ове плавокосе. Ипак постоје вештине из претходног живота, умећа које се не заборављају, као што неке мелодије не заборављаш. Усклађено са ритмом песама попут оне о Мегиној фарми где сам некада радио, таква знања од раније учинила су да ништа у вези ове лепотице није могло да ми промакне.
Ипак, унутрашњости мог постојања теже је било присуство оне веселе дивљакуше. Када је довољно дуго ту све око себе испуни неком срећом, а видљива стварност каква год била постане пуна лепоте. Свако сам по свом избору одлучује колико му је нешто ружно а колико лепо. Уствари, зато се каже да о укусима не вреди расправљати. Укус је као неки калкулатор душе коме се батерије пуне струјом слободе. На резултате које укус израчунава не утиче много она логика која може да се учи. Дивљакуша је ипак била облик постојања који се баш агресивно намеће рачунаљкама света око себе. Она је напросто улепшавала свет. Срећом по дигитрон мог ума, била је неописиво прљава. Смрдела је. То је било необично чак и за окружење пуно војске и брђана у гуњевима од одране овчије коже. Мислио сам да је добро што у себи имам јасну декларацију да нећу постати распоп. Не само из духовних разлога него пре свега због осећаја да добар укус мора да буде пажљив са клишеима. Смрт је свакако ултимативни шаблон жанра званог постојање и тога сам се нагледао протеклих недеља али подлећи водвиљском заплету у коме ћу се превратити из онога који је у Маријиној башти док се молио у себи, вршио геноцид над травама анђелима, то би била ниска увреда према чаролији коју лепота има. Сем те одлуке, и сем моје вероватне непривлачности, пуно ми је помагало лепотицино ледено срце и наглашена пристојност њеног брака, а још више од тога смрад и прљавштина дивљакуше. Добар укус, пристојност и смрад су се удружили и живели заједно у каменој кући под небом Романије. Старица која је остала као куварица, мада вероватно заробљеник попут свих нас слугу, преобразила се у неку врсту анђела чувара мог живота. Ни кап емоције у погледу, ни једна изговорена реч, а камоли реч неке топлине. Знао сам да њена душа обухвата велики простор у коме она ћути и не гледа никога. Сасвим јасно сам могао да од тог бића осетим снагу велике необјашњиве утехе због које анђеоски редови ваљда и постоје. Пихтијастој маси мога мозга то није било објашњиво, али сасвим јасно сам боравио у тој заштити. Могао сам да дишем чак и у оваквој касаби окружен чудацима. Старица је почела да ме подсећа не само на фотографије Индијанаца већ и на приче о њима. Можда су они које називамо примитивним обрнули круг целог система мисли и поседују тачније избаждарен мерач света у коме смо. Сетио сам се једне бајке коју ми је у манастиру причао стари монах. Свештеник високог ранга путовао је бродом преко мора и негде на пучини угледају малу оштру хрид и на њој неког бродоломника. Приђу да га спасу, али скелет од човека каже да он ту жели да остане.
Па побогу човече, шта пијеш, шта једеш ту на парчету стене?
Не треба ми ништа, живим са Богом, молим му се и не треба ми ништа сем његовог присуства.
Како се молиш?
Питао је свештеник.
Па овако станем и гледам у небо.
Великодостојник му објасни укратко о знаку крста и каже му Оче наш. Брод крене даље кад чују неко виче. То онај пустињак трчи преко воде ка њима.
Свештениче, како си рекао ону молитву, заборавио сам.
Мислим да теби не треба никакав савет о молитви. Ти све то боље знаш од нас.
Духовник се прекрстио и рекао испоснику који је стајао на води. Можда је то и прича о мученичким становницима некадашње Америке. Можда то објашњава и намрштену стару мајку.
Пред залазак сунца стигли смо до импровизованог логора крај пута. Још двоја коњских кола, неколико шатора и двадестак крупних, углавном доратих грла, привезаних мало даље од велике ватре уз коју су се грејале неке силуете. Мене су само склонили у страну и била је то добра позиција да посматрам шта се дешава. Без да будем примећен, без да учествујем у свему. Положај слуге или роба понекад може бити сасвим добар. Нарочито ако је све што ти је потребно да само проматраш. И посебно ако то после можеш некоме да испричаш. А ево ја могу.
На мене нико није посебно обраћао пажњу. Врло брзо сам схватио како треба да се понашам па да тако остане за стално. Мање више сви су војници и не осећају се баш пријатно овде близу ратне границе. Један проблем мање им је значио. Добро, ја ћу бити тај проблем мање. Хтео сам да живим. Можда сам напросто кукавица, али себи сам ласкао да ми је такву судбину наменио Маријин син.
Брзо сам схватио да је наш мали конвој сустигао други, већи и важнији. У њему је био млади официр цивилизације који треба да преузме команду над пограничном постајом на подручју додира са побуњеничком групом. Задатак му је да ухвати вођу хајдука и елиминише његову групу. И да то уради на класичан, дивљацима разумљив начин. Постоји тампон зона од пар стотина километара, Велики антрополог је то подручје називао претапање, тако да ови остављени у неуспеху примитивизма немају контакт са правом технологијом цивилизованих. Претапање се налазило тамо где је он, Велики, то хтео. Свуда око Уједињених.
Официр је био вема леп, висок, светле косе и очију. Држао се одлучно али за једног војника на самој граници неочекиванe пристојности, чак присно у контактима са себи потчињеним људима. А сви су му били подређени. Сви сем његове прелепе пратиље. Она је седела са њим поред ватре, била љубазна и осмехивала се увек када је то било потребно, Ипак нешто је севало у њеним очима, нека снага која је пажљивом посматрачу могла да покаже да она није обична верзија конкубине. Била је ледена лепотица, витка, дугонога и са тим издуженим лицем и дугачком равном косом одговарала је опису загонетног женског лика из времена када су романи имали по четристотине страна. Литературе из заборављених времена када је приповедање неуспешно сакривало колико первертираности има иза складних реченица које описују високоумне личности и њихове каобајаги складне поступке. Без да нешто каже или уради било је јасно да ова жена не припада ни једном месту, нити на граници, нити било ком подручју претапања, већ само неком од центара саме цивилизације. И то је прећутно било јасно њеном официру. Али такав је био тренутак његове каријере. Уз ризик да и он и његова млада супруга буду жртве граничног сукоба, добар војник, па чак и војник цивилизације, треба да изгледа као мушкарац који мора да уради оно што мушкарац мора да уради. Велики и можда непримерени уступак је ипак био видљив. Гардероба официрове жене, као и делови луксуза којима су била натоварене запреге говорили су да је мисија младог официра била ограничена избором његове вољене особе. Ето и цивилизација је укључивала у себе природне појаве попут везаности пара који чини заједницу. Део такве везе официра и ове лепотице, а специјално у условима на самој граници, подразумевао је послугу. Вероватно је то разлог мог присуства у целој овој, уско гледано, војној операцији.
Улога старије намрштене жене међутим била је необична. Иако ми се у почетку чинило да она и ја имамо исти статус и да ће обзиром како смо транспортовани ова ћутљива старица бити класификована као и ја, она је примљена као неко од велике важности. Официр и његова жена устали су и са великом љубазношћу је поздравили, затим ставили да седи крај њих уз ватру. Онда се плавокоса лепотица побринула да старицу огрну, да јој не буде хладно, причала јој нешто, показивајући сасвим јасно да јој придаје посебан значај. Старија жена је наставила да се понаша исто као и док смо долазили овамо. Ћутала је и гледала кроз своје саговорнике. Понекад би једва приметно климнула главом. Још ређе показала је нешто попут осмеха који се свакако није могао назвати ни најмање пријатним. То жени цивилизованог официра или није сметало или је била баш толико цивилизована да је могла да прикрије и своје најтананије утиске. Стајао сам ван светлости ватре, гледао и мислио колико је лепо имати у себи оне старе законе за чије учвршћивање су ми узорци били ретки појединци у формату мршавих монаха заветованих Марији. Али управо они су ме упозоравали да је погрешно и неприлично мислити да много тога знаш о стварности у којој постојиш. Бринуло ме је то да ли грешим када размишљам о свему овоме као да прозирем различите моделе понашања сврставајући их у разне шаблоне. Јер, на пример, онај кочијаш је тако сличан мени. Он је брбљао, а ја у себи мислио да знам ствари боље од њега. То није било добро. Пријатније сам се осећао када би ме други збуњивали, као ова стара Индијанка набораног лица. Свакако статус те жене која је и уз ватру на Романији изгледала као оживљен лик из времена када су фотографије биле ретке, умиривао ме је пробудивши ту драгоцену топлину несхватања.
Кочијаш је био румени дебељуца, широких рамена, са истуреним округлим стомаком али рукама и ногама снажним као у рвача. Имао је говорну ману која је на необичан начин учинила његов весели карактер брбљивим преко сваке мере. Старија жена је уздигнутог врата и ћутећи гледала ка задњој страни дрвене запреге, а ја сам наслонио главу на предњу даску и дивио се Романији.
Седи бре лепо овде брате па гледај ко човек, а не тако… Лепа је наша Романија, а?
Нисам имао разлог да то одбијем и сео поред кочијаша на предње седиште. Окренуо је главу и добро ме погледао сада када сам био осветљен сунцем.
Велики антрополог те послао овамо, а?
Климнуо сам главом, са задршком довољном да он то схвати као питање – откуда знаш?
Сви причају о теби. Нема пуно оних који су са њим причали. Знаш, он је важан, не прича он са сваким, а камоли са дивљацима. Кажу да је велики антрополог ту за случај да се Он појави у цивилизацији.
Погледао сам га упитно.
Па Он, као у тој причи по којој су му дали име. Јер Велики антрополог једини зна да у име свих нас објасни зашто је све баш овако како је. Да објасни космологију, објасни где је знање раније погрешно тумачило прастаре књиге. Све је тачно написано у тим књигама, али људи су неке нијансе погрешно схватили. Зато је било толико неуспеха и толико проблема са дивљацима.
И раније сам сретао овакве примерке. У сваком забитом месту на планети има неко ко све зна и који ће да искористи сваку прилику да ти објасни суштину света. Зашто би Романија била другачија. Знао сам шта ми следи, али кривудави пут кроз пашњаке ишао је бескрајно ка хоризонту, па нема разлога да не сазнам све о смислу живота док не стигнемо тамо где год да идемо.
Космологију? Знам доста о тим старим књигама. Долазим из манастира.
Па, ето, видиш, сигурно те зато изабрао. Ви имате ту књигу постања. Рај, то је уствари био свет биљака. Биљке су најузвишенија бића. Оне никога не убијају, немају руке, ноге, зубе, из земље узму мртву материју подигну је са водом скроз горе у своје гране, и то без мишића, без снаге, а противно сили гравитације која је као неки дух који цео космос држи на окупу. Онда свете биљке, а све су биљке свете, јер су оне у ствари живот, е све те биљке ставе те молекуле неживе твари у лишће, окрену их ка сунцу и тако праве живот. Света бића. Рајска. Имају цветове које пчеле опрашују. Адам је био дрво, биљка. Створен из блата као свака биљка, из земље са водом, то значи бити извајан по лику божијем. Рај, то су биле биљке. Бог је као дрво. Ти стари људи су то увек знали, сви стари народи су веровали у култ дрвета.
И онда јабука и змија. Змија, то је имела, пузавица. Змијолика, зато је записано змија, знаш тада је било много мање речи него сада. Отровна пузавица је била исто биљка али почетак зла. Она је знање. Знање је лукавост, то је вештина како да се окористиш нечим. То им је речено да не окусе, то знање. Лукавост. Вештину. То је Ева окусила. И са загризом те вештине постала прва вештица. Ако ова змијолика биљка може да живи тако окачена и пузајући по дрвету, уместо да прави своје стабло, онда је то вештина којом се свашта може постићи. Ева је загризла јабуку, то значи да је Ева први биљојед. Уместо да си биљка и да учествујеш у животу биљака, рајском животу без зла, ево наједном знања које ми прија и које не потиче од створитеља. Метод научен од змије пузавице каже – поједеш биљку и са њом и сам живот. Избачени из раја значи постали су биљоједи. Постали су животиње које сада имају знање да могу да живе тако што једу оно што је рај, а то су биљке које мртво претварају у живот. Али имелино знање је такво да му нема краја. Можеш га сам развијати и тако долази Каин. То је месождер. Уместо да једе биљке, може да поједе брата који једе биљке и тако узме живот од убице који је већ узео живот из божијег раја.
Па онда Мојсије. Ко му је причао? Грм. Бог је био грм, дакле дрво, биљка. Њихов Христос је био столар, бавио се дрветом, знао о дрвету, он је био свето дрво у које ће веровати сви народи. Апостолима је рекао да је хлеб његово тело, да је вино његова крв. Пшеница, лоза. Биљке. Последња молитва му је била међу маслинама. Разапет је на дрвени крст. Круна му је била од трња са неке змијолике пузавице. Када је улазио у Јерусалем бацали су пред њега палмине гране. Причао је приче о семену које се баци на земљу. Крштен је водом као биљка када се залије. Па онда дај нам хлеб наш насушни… Ма све нам је то Велики антрополог објаснио, ја ти то само онако знам суштину, а он би могао да стане преко пута самог Бога и да расправи све то са њим. Јер до јуче је у људи било само оно њихово никакво знање, а то је уствари незнање о томе шта се Адаму заиста десило. Изгубили су тачну причу у тим речима. А можда је све то било предвиђено још од самог почетка. Рекли су да је на почетку била реч. Знање је проистекло од отровне змијолике пузавице. Зато су људи тумарали лупетајући и мислећи да имају знање а нису ништа схватали док у нашем времену Велики није све објаснио.
Страшно како су секте заводљиве. Звуче мудро и бистро. Обавезно у себи имају имитацију утехе. Док се возим као заробљеник после страшног покоља, знам да је такво размишљање добро скривена тајна коју сам добио од старих монаха на Маријиној фарми. Имао сам то нешто што ме је као штит бранило од оваквих брбљиваца. Јер научио сам и то је ушло дубоко у мене да се лажна утеха и утеха Духа разликују исто колико знање са дрвета добра и зла и Божија мудрост. Бранио сам се лако јер сам осећао оно унутра у грудима, онај загрљај љубави коме је у наручју слобода. Знао сам истину и то да њоме могу посећи било какву лаж. Као змију оштрим мачем. Чак и када је лаж уверљива као ова коју ми Кочијаш трампи за досаду труцкања и ћутања. Много опаснија по моју душу је можда лепота ове Романије. Зашто ме ови призори чине тако сигурним у себе? Нисам ни приближно у ситуацији да будем безбрижан.
Све је то антрополог објаснио. А ствар је у знању. У разлици између мудрости и знања.
Наставио је да фрфља после мале паузе у којој је бичем запретио кобили на врху. Пробала је да дохвати зубима високу траву поред пута.
Да ли ми овај кочијаш чита мисли? Да ли је моја безазленост постала прозирљива толико да ме могу упрегнути у шта год хоће, као ове коње које јашу и који им вуку кола. И треба да сам безазлен али би требало да будем и мудар, а ту се опет појављује та змија.
Ономад је Божија мудрост створила биљке. А знање које су људи имали увек је био начин да се од другога узме, заправо да се убије. Знање се своди на превару, на лукавство и на крају на убијање. Ту су грешили још од када су постали животиње. Велики антрополог је покренуо други правац, наше знање више не следи пузавицу имелу већ дрво. Адам и Ева су узели знање од змијолике биљке и изгубили божију мудрост. Велики је схватио космологију и узели смо знање од самог дрвета, од Бога. То знање је много веће, оно је створитељско и зато ова наша уједињена цивилизација може да уради шта год пожели. Може да победи свакога. Видиш како је одједном све постало могуће. Грешка неумољивог изгона и миленијума дивљаштава тих старих затуцаних људи, сада са нама су исправљене. Имамо све.
Али цивилизација нема све, имате границу. Са неким дивљацима. Па и рекао ми је да то тако треба. Нисам то разумео.
Побили су све пред собом. Срушили све. Зашто им је требао неки стари филм у оном бункеру? Никада ту тајну нећу разумети. То нисам изговорио, само сам помислио и погледао га у страху да ми је опет прочитао мисли. Али није. Потерао је коње јаче, пукнувши бичем у ваздух.
Па и Бог има границу са паклом. То је исто Антрополог објаснио. Уместо да покушавамо да се вратимо рају што није било могуће, ми сада имамо све што има Бог. Ми смо они који нису наши непријатељи. Пошто имамо сву силу и знање можемо уништити све што нам стоји на путу знања. Али ако нема непријатеља онда нема ни нас. Е, сада имамо наше непријатеље које смо држали са нама, али нису никада били вредни уједињене цивилизације. Хахаха, то је све Велики смислио. Имамо све као Бог. На пример трава. То су анђели. Милиони милиона анђела. Зато су смрт замишљали као биће које у руци има косу. Зато што се њоме коси трава. А трава увек израсте, за њу нема смрти, као и код анђела.
Ја сам косио траву…
То сам изговорио себи у браду. Не могу да кажем да ме ова јерес није узнемирила. Знам по томе што су ми се вратила нека питања која су ми кварила молитве. Да ли је Христос убијао комарце? Он их је створио. Оне који пију крв. То да их је створио сам знао некако да објасним, али да ли их је понекад убио онако инстиктивно како то људи раде? Те мале зујалице које имају крила, имају очи, ноге, мисли. Нешто сигурно мисле пошто одлучују када и где да слете. И онда та мала летећа бића остану под нашим дланом, спљескана и унакажена. Као моји другови, мој манастир, краве у штали, као тај град из приче који носим у сећању, са све бившим биоскопима и продавницом изнад чијег излога је писало Култура. Видео сам слику људи који су се нашли испред цивилизованих камера на дроновима који поседују то ново знање. На крају у прах су претворени и сви они поред мене у бункеру са филмовима уредно сложеним на полицама. У прах под ударцем тог знања које је ујединило то што зову цивилизација. Дошла је и мисао да сам се увек питао како је Маријин син Христос успео да избегне да ногом не стане и не спљеска бар неког пужа у трави после кише? Ако не он а онда оних дванаест апостола. И зашто се бринем када се такве мисли појаве у мени. Још гора мисао која ми осване је да ли се све дешавало по пустињама Палестине зато што тамо нема комараца? Замисли да се појавио у неким тропима или поред неке велике реке. Мора само да још нисам прочитао неког светог духовника који би то знао да објасни… Нешто је зазујало код левог увета. Мисао?
У авиону су ми дали одећу и тражили да се пресвучем. Летелица је била војна и сем мене унутра су били само војници, сандуци са оружјем и разни уређаји чији смисао нисам могао да разумем мада је по бојама било јасно да су такође војне намене. Војници нису међусобно разговарали, али према мени су били врло опуштени. Јасно је да не представљам никакву опасност, а око мене су били прави професионалци који енергију не троше улудо само да би се правили важни.
Слетели смо на мали аеродром. Теретна врата авиона су се спустила и војници су кренули низ платформу ка писти. Сви су понели по нешто. Унутрашњост авиона је остала празна. Последња двојица су стајала поред мог седишта и показали ми главом да кренем. Доле на асфалту писте сам се нашао у колони војника. Приметио сам да су сви после само неколико тренутака ухватили корак, како се то каже на обуци. Сви су корачали лева-десна. Без икакве наредбе. Сами су сви одједном то урадили. Изгледа да је та обука била толико делотворна да су сви они били попут неких аутомата исте намене. Сасвим сигурно, управо сведочим гесту врхунске обучености неке специјалне јединице. Спуштање из хеликоптера низ онај канап, маја гери скок кроз запаљен прозор – то су представе за глупане, а овај спонтани улазак у стројеви корак видљиво је сведочанство о мутацији првокласне групе обучене да убија. Много их је теже обучити да не маре за сопствени нестанак.
После само пар сати убацили су ме у неко робусно возило са точковима и малим прозорима од блиндираног стакла. Мешавина борбеног возила и мини буса. Унутра су два војника са аутоматима пратила мене и једну старију жену. Намрштена, лица испијеног и пуног дубоких бора личила је на Индијанку са прастарих црно-белих фотографија. Гледала је кроз прозор не показујући ни назнаку било какве емоције. Војници су мене надгледали, вероватно да не побегнем, а њу су пратили, чак су и показивали неке знаке пажње и уважавања. Она није одговарала на то, као што ни ја нисам намеравао да побегнем.
Пролазили смо прво старим аутопутем толико неупотребљаваним да је коров почео да расте у свакој пукотини асфалта. Онда смо скренули на мањи кривудави пут. Ретко би прошли поред остатака бетонских зграда без прозора и фасада изрешетаних у неком рату. Вероватно од пре неколико година пошто је дивље зеленило већ увелико почело да обавија сваки педаљ нечега што је подсећало на индустријску архитектуру. Одлазили смо негде далеко од таквог света. Пала је ноћ, лоша аутоцеста нас је труцкала и ја сам заспао у сигурности овог заробљеништва.
Пробудило ме је јутарње светло и звук ударања металних потковица по тврдој подлози. Тачно сам се пробудио када је и требало, пошто је план био да напустимо возило.
Прилично велики војни гарнизон био је као на неком крају пута. Са једне стране је долазила цеста, а на другој страни су биле ливаде и земљани пут који је кривудао кроз ливаде валовите висоравни. У позадини касарна, хелиодром са неколико летелица, пар тенкова. Свуда наоколо војници, живахни и прилично расположени. Ових десетак који су дошли са нама треба да замене неке који се сада враћају у веће градове. Доста весело су ћаскали и схватио сам да овај крај зову Романија. Свашта човеку пролази кроз главу у најчуднијим тренуцима. Помислио сам како је то лепо име. Штета што никада нисам чуо а камоли видео неко дете које се тако зове. Звали би је Роми. Разумевао сам да је сада и овде таква помисао бесмислена, али нисам могао да схватим који елеменат те кратке помисли је учинио овај дрхтај у мени. Свакако не то име, које сасвим сигурно заборав повезује са том прастаром цивилизацијом, која је тако дуго тумарала по беспућима покушаја да учврстимо знања у стабилне законе. Али свакако узнемиреност ме је ошинула као неки ударац бича. Можда сам и чуо такав фијук. Морао сам да се умирим и гледам у даљину да бих обуздао немир који се појавио у мени. А оно што се видело у тој даљини била је напросто веома лепа висораван. Простране ливаде испресецане потоцима. Нико није требало да ми каже да овде немам где да бежим, али јасно је било да више нико не обраћа пажњу на мене као неког кога треба надгледати са оружјем упереним у њега.
Старију жену и мене су довели до велике коњске запреге и помогли нам да се попнемо у њу. Иза су била још једна коњска кола натоварена стварима. Разазнавали су се џакови, вероватно са брашном, али и путне торбе, као и делови намештаја. Кочијаш је седео са дизгинима у рукама и чим смо ушли потерао четири дебељушкаста алата. И да, у руци је имао бич којим је фијукнуо произвевши онај звук који сам чуо малопре. У пратњи наших двају кола било је и шест наоружаних коњаника. Имали су неку врсту униформе, али ни налик на оне специјалце који су побили све моје. Још увек је у мени био мрак док је тутњало име ове висоравни, а нигде сећања на недавне слике ужаса којима сам сведочио. Ниско јутарње сунце је чинило пејзаж фовистичком сликом са композицијом подељеном на тамно осенчане делове и фигурације златкастих обронака по којима су се разазнавали талентовани потези дебеле четкице умочене у белу боју у успешном покушају да тамо у даљини створе мрље које изгледју као стада оваца. Свако може од сунца да направи жути круг, а само добар сликар може од жутог круга да направи сунце. То је права тајна коју треба одгонетнути, јер нешто је на почетку било. Из контекста сам претпостављао да из цивилизације идемо на границу додира са дивљацима, али оно што се видело преко веселих коња у запрези је изгледало управо обрнуто, као да идемо ка граници раја.
Неколико војника, троје службеника архива Кинотеке и ја у прљавој мантији искушеника. Војници су били специјалци, из неке падобранске јединице. Врло способни, обучени у свему везаном за борбу. Наступили су као прави хероји, мада то још треба да се провери. Свакако, функционисали су по моделу хероја, у сваком тренутку потпуно спремни да погину. У складу са таквим карактерима нису се ничим истицали. Ћутали су или говорили само оно што је потребно. Имао сам утисак да је то део обуке, нека врста чувања енергије потребне за преживљавање. Мада, било је потпуно јасно да нико неће преживети. Од нас цивила ту је била старија жена, монтажерка која је знала да ради са филмском траком, докторанткиња историје филма и директор архива, пасиониранa филмофил и веома широко образована. Опсесивно је околини испоручивао податке о староседелачким народима Лепенског вира, затим Винчанске и Старчевачке културе, а затим о миграцијама различитих староседелаца по Балкану и свим осталим деловима планете. Пун таквих података штрчао је од околине, па га је то вероватно и упутило ка бављењу овим чудним послом у бетонском бункеру пуном металних кутија са уредно намотаним нитратном и целулоидном тракама. Он је нама затеченима ситуацијом, одмах имао потребу да објасни о чему се ради. Напад снага цивилизације на све остале земље. Нешто што је он предвиђао од кад постоји. Неће се ти расисти, који себе зову Уједињена цивилизација, смирити док у потпуности не потамане све које сматрају за дивљаке. Уједињени су иначе експерти за масовна убиства. Сматрало се да је на истоку постојала довољна сила да такав план спречи, али очигледно је нешто пошло по злу. Нажалост, никада нећемо сазнати шта. Вести је било изузетно мало, све је престало да ради, чуо се тек по неки глас на радио везама војника. Али сасвим довољно да се схвати да се ради о општем покољу. Надмоћна сила је таманила бездушно све пред собом. Све што је изгледало живо је претварано у сасвим сигурно неживе делове раскомадане надмоћним оружјем базираним на дроновима и високој технологији. Мада су бомбе, ракете и ватрено оружје и даље били исти као оно кога се сећамо. Бучне експлозије и растурање свега од материје. Са радио станица су углавном стизали дивљачки крици и јецаји војника који су негде тамо убијани. Знали смо да је све готово, одавде нема где да се повлачи, а још док смо улазили схватили смо да је непријатељ све и потпуно окружио. Ипак само неколико рафала у метална врата бункера, јасни звуци кретања са друге стране зидова и ништа… Двојица војника су се наслонила на поду ходника и одмах заспала, а трећи је био задужен за стражу ма колико то бесмислено било. Директор филозоф је и даље мрмљао. Разазнао сам да је проклињао и понављао да никада неће моћи да победе. Никада, то је била најчешћа реч коју је шапат доносио из његовог правца. Монтажерка је са неке удаљене полице донела металну кутију, из ње извадила ролну филма и кренула да је шнира на монтажни сто. Окренула је неку ручку и филм је забрундао са малог старинског звучника, али само за тренутак, пошто је монтажерка увиђавно брзо утишала звук готово на нулу. Јасније од звука филма, чуло се клепетање целе те старинске скаламерије. Пришао сам том чудном призору. Слика је почела да трепери на парчету белог папира на средини металног стола. Погледао сам у поклопац металне округле кутије на поду. Писало је „Напад на полицијску станицу број 13“ Џон Карпентер. О, опет он, да ли то нешто треба да значи? Чиме сам заслужио да осећам овакву збрканост у себи? Нешто уврнуто се дешава или са мном или са стварношћу. Ни Мегина фарма, ни камионет старог Хоукса нису били тамо где би требало да буду. И проток времена био је будаласт. Мора да су моја перцептивна чула веома узнемирена и свашта бркају. Или је напросто све чудно. Биће да сам у Београду, а опет, око мене су сви ти филмови и све те слике света у њима. Рат, то ће бити. Сетио сам се како сам једном написао у своју свеску – Рат је највећа халуцинација. Какве психоактивне супстанце, какви филмови, луде забаве… Све је ништавно према трипу рата.
Како је лако бити млад и глуп, па попут праве будале лиферовати мудрости наоколо.
А онда, помислио сам, рат је исто нека прича, или бар део неке приче. Шта ли би Маријин Син мислио о овоме? Још увек нисам потпуно изашао из манастира. Поред мене је тихо стајала мршава докторанткиња. Обрисала је своје наочаре па се нагла према слици на монтажном столу.
Да, напад на полицијску станицу. Наравно. Сада ће да их опколе. Никада нисам размишљала шта бих последње погледала, пред смрт. Не знам зашто ми пада на памет „Доктор Живаго“? Или можда неки Фордов филм? Јел имате ту негде ”Како је зелена била моја долина”? Сада се осећам као онај дечак, најмлађи син, немам појма зашто. Овај Карпентер је доста лоше остарио, зар не?
Монтажерка је покушала да одговори нешто типа па наравно, имамо скоро све овде, али је застала у пола речи и зајецала. Наслонила је главу на површину стола и плакала. Докторанткиња је руком ухватила куглу на полузи, окренула је улево и полако зауставила кретање филмске траке. Погледала ме је, мало слегла раменима и окренула ми леђа. Тако су значи изгледали људи вођени на стрељање. Или вешање.
Можда бих могао да седнем на под овог затвора и наслоним се на зид док чекам неминовно. Једном сам гледао неки снимак како окупатори вешају неког господина у светлом мекинтош мантилу. Понашао се изразито пристојно, чак се и смешкао док су му стављали канап око врата. Сада сам у сред те приче. Па добро. Чудно је да ми се спава. Баш чудно. Спавање сасвим сигурно оповргава идеју еволуције, а ипак је остављено као део нашег система. Ако је ствар у преживљавању онда није нормално да се спава. А сви спавају. То баш нема никаквог смисла. Можда само као неко сећање на време пре него што смо постојали… Затамњење.
Јутро је испред великих металних врата довело некога ко се представио као преговарач. Војник са највишим чином је изашао напоље. Испоставило се да ова сила која је смрвила све пред собом има у бункеру Кинотеке нешто што им је важно да се сачува. Зато преговарају са нама да мирно напустимо бункер. Иначе би и нас и цео бункер разнели као што су уништили све хиљадама километара наоколо. Дим на хоризонту и страшан осећај у нама сасвим јасно су сведочили да се ради о милионима који су сада пепео.
Али чак и такви монструми, чак и толико напредна технологија има нешто што им је свето, нешто у шта верују, макар неко сећање на древни закон или нешто попут тога што им је потребно за њихов олтар.
Мудри директор је још увек мрмљао када се војник вратио унутра.
Па шта држите у овим кутијама? Старе филмове?
Не треба да се каже стари филмови. Филмови никада нису стари, али да, овде су десетине хиљада филмова, неки су веома ретки. Увек сам мислио да је то непроцењива вредност прохујале цивилизације, али…
Докторанткиња је прекинула директора.
Али баш толико непроцењива, толико да ове монструме то заустави пошто су побили све наше људе и срушили цео град? Не разумем, стварно не схватам.
Из мрака је пришла дебељушкаста монтажерка.
Свеједно ће нас све побити. Шта год да урадимо побиће нас као што су већ побили све наше… Осећам да мојих више нема.
Окренула се војнику који је био напољу са преговарачем.
А за који филм су рекли да га требају?
Логично је да они имају већину ових филмова. Ово код нас су само копије… Можда нешто локално? То чувамо специјално пажљиво, али не разумем шта би од тога могло да буде од толике важности?
Директор је причао за себе са изразом лица као да ужурбано мисли о томе како се његов животни позив показао као ипак нешто најважније на свету.
Важније од живота. Јер победити није ништа ако не можеш да победиш прошлост. Битка за оно што је у сећањима, то је оно без чега нема победе. А филмови су наша сећања.
Видело се да је одувек осећао да је баш тако, и ево сада му се показало. Један од војника, нисам ништа знао о чиновима али овај је сигурно неки који командује, дошао је из правца једног од ходника са полицама пуних кутија.
Одавде немамо куда, једино што можемо још да урадимо је да им не дозволимо да дођу до било чега што им је потребно. Гранате.
Цимнуо је главом својим специјалцима који су кренули на две стране скидајући са реденика ручне бомбе док је он извадио пиштољ и уперио га у главу докторанткиње.
Нико од нас ово није заслужио, али не брините урадићу то брзо.
Испалио је метак у главу девојке. Монтажерка је тренутак пре тога кренула ка једном од ходника.
Немојте то да уништите, не смете да уништите те филмове.
Војник је кренуо да помера руку са пиштољем ка мени, али је за тренутак застао. Метална улазна врата су експлодирала и сви смо попадали од детонације. Дим који нас је прекрио није био само од експлозије већ вероватно од неког убаченог гаса. Чула се још нека бука, пуцњеви, и звук војне обуће на стопалима која ударају по бетону бункера. То је значи крај. Како треба да се помолим сада? Мрак. Па зар и пре најкраће молитве Маријином сину.
На Маријиној фарми сам пуно радио на одржавању биљака. Кошење, плевљење корова, сечење трулих грана ручном а некада и моторном тестером. Одношење и паљење остатака од биљака. Ако човек размишља док ради такве послове, у прилици је да их упореди са неком врстом геноцида. Ради се о убијању живих бића са намером да се свет устроји у поредак који је тај масовни убица умислио као пожељан. На пример, лепи травњак, симбол уређеног и пристојног живота је слика и прилика геноцидне намере. Свака травка има да буде исте висине, све што вири одсеца се, травке не смеју да се удруже у бусен него свака мора да је за себе, нема ничега што се издваја по било којој различитости, нема других раса. Кртичњака се ваља отарасити било каквим методама, укључујући и гушење плинским отровима. Давање воде преживелим живим бићима је строго регулисано у правилним временским интервалима. Травњак настао као последица оваквих напора сматра се идеалом лепоте. Нанофилозофи сигурно имају травњаке око својих кућа. Недостижни идеал су им слике травнатих тениских терена. Тешко је све то не приметити док се ради на „уређивању“поседа са биљкама. Уништава се коров, а он се брани својим бодљама. Пословица – не расте шта човек сади, него расте шта Бог сади, треба да је нека врста утехе за практично немогућу мисију репродуковања природе са намером „оплемењивања“ постојећег живота. Уствари, та народна доскочица може да се схвати и много дубље, али свако у улози вредног сељака који сређује двориште, нема друге него да себе осети као геноцидну машину. Ма колико нам окружење одобравало такво понашање, тешко је не осећати ништа према биљкама. Како се не дивити дрвету, том аристократи свих биљака? Има ли икога ко није бар некада помислио – колико је дивно ово биће!
Желудац је једна кеса пуна тако јаке киселине да када се у њега стави нешто што је било живо па је сада мртво (најчешће убијено), то се све разложи на молекуле којима се храни организам који у средишту има ту кесу пуну киселине. Сваки од нас сељака који плевимо баште има желудац. Навикли смо да мислимо како он служи да храни остале племените делове нашег бића. А уствари све служи само да ставља делове убијаних у страшну киселину. Уста служе да сажваћу. Ноге да сустигну ловину. Очи да помогну у убијању. Мозак да смисли лукавства која ће помоћи убијање. Свако наше знање је унапређена вештина убијања. Наједном док сам лопатом убацивао стајско ђубриво у колица, метак је погодио мршавог монаха који је затварао врата штале. Зачули су се звуци пропелера и преко брда су у малу долину долетели убиствени дронови. Решетали су све по фарми. Нагонски сам бацио лопату и легао на земљу. Меци и шрапнели граната су ме неким чудом промашивали, док су чинили прави покољ свуда по Маријиној фарми. Мршави монах је имао израз лица некога ко није ни схватио шта се дешава, некога ко би после брзо изговорених три пута њ за главни град Америке сигурно рекао да је Њујорк. Вероватно би био задовољан тиме када би схватио да тако изгледа после смрти. Или можда не би. Једном је дуго причао о светим мученицима који су у Колосеуму везивани да би их изгладнели лавови раскомадали. Начин на који је причао о тим догађајима страшних погибија био је оностран и пун запитаности. Посебно је у причама то свето мучеништво повезивао са тренутком одсецања главе Јована Крститеља и наравно, о самом разапињању Маријиног Сина. Можда би због тога био незадовољан изненадним метак-мучеништвом којим је његов овдашњи живот радника на фарми управо завршен. Мислио сам о томе као да је време заустављено док сам гледао како бомбе оргијају роварећи лепо уређен травњак који у позадини. Штала се запалила после удара једне велике ракете и преживеле краве унутра су вероватно вриштале, али нисам могао то да чујем јер сам у тренутку постао готово глув због те страшне буке која је завладала свуда наоколо. Не владајући својом свешћу у потпуности скочио сам на ноге и кренуо ка некадашњим вратима штале да пробам да помогнем несрећним кравама. Пре него би ме убила следећа ракета која је шталу сравнила са земљом, у страну ме је одгурнуо неки војник. Било је у ствари неколико војника који су се изненада појавили из шуме. Веома вешто су водили битку са дроновима и успели све да их неутралишу. За олупинама тих робота остали су само остаци оптичких каблова који су нестајали тамо негде иза брда. Са друге стране долетео је велики хеликоптер који су војници позвали радио везом. Наредили су повлачење и скоро да су ме унели у ту бучну машину.
Из ваздуха се одмах могло видети да се одвија велика битка. Рат је боља реч. Када ми се чуло слуха делимично повратило, схватио сам да ови војници спасиоци о томе и причају. О неком општем нападу сила цивилизације и општој погибији, разарању и смрти. За време лета на ниској висини такође се одвијала размена ватре у свим правцима. Нисам могао да видим о чему се ради пошто су ми наредили да легнем на под летелице. Схватио сам да је са мном нека специјална јединица војске. Оштећена летелица је под ватром прелетела, а онда се једва безбедно спустила на брдо обрасло шумом. Трчећи са војницима дошао сам до бетонских бункера на чијој капији је писало да је то архив Кинотеке. Забарикадирали смо се иза металних врата тог луксузног трезора одабраних и снимљених сећања.
Ишао је тротоаром, негде код биоскопа ”Звезда”. Још увек је радио тај биоскоп. Радили су и остали биоскопи које је знао из живота у Београду тог старог времена. ”Козара”, велики биоскоп, око осамсто места, велико платно, балкон, улаз и гардероба, благајна напољу. Тапкароши, продавци семенки испред у Безистану. Ту су се давали хитови. Скоро увек је био ред за карте. Зато је и постојала та „професија“ – тапкарош. Они дођу раније, купе карте и после када карата више нема на благајни, они продају карте по вишој цени и тако зараде. На црно. Карте су биле мале, одштампане на неком безвезном папиру, ни налик на ове брендиране и дизајниране картоне који су се појавили касније, када је цивилизација напредовала. Модели постојања су били све бољи и бољи. Тако су се у великим робним кућама појавиле копије некадашњих правих биоскопа. Локалне фаце са береткама набијеним на чела продавали су семенке, мерили их малим дрвеним чашицама, па их стављали у фишеке од новина. То на први поглед изгледа као слика сиромаштва у односу на каснију понуду кокица из стаклених акваријума на касама у тржним центрима. Међутим ако се само мало размисли може се схватити да су људи тада јели печено и посољено семе бундеве, а не кукуруз кокичар. Вероватно генетски модификован и „за источноевропско тржиште“. Бундева је иначе она предивна наранџаста биљка од које се праве пите и колачи. Барокна кочија која је чекала Пепељугу била је од бундеве. Кукуруз је, са друге стране и храна за свиње и изгладнеле људе попут Индијанаца и других поробљених народа или војске у најстрашнијим ратним условима. Кад смо код сиромаштва и поређења некадашњег и савременог доба… Било је пуно биоскопа. ”Двадесети октобар” са две сале (једне изнад друге), култна биоња где су се давали репертоарски жанровски филмови најчешће бе продукције. Такви су неким случајем били најбољи филмови, на пример седамдесетих. ”Јадран” је био као фенси, за уметничкије филмове. Типа Вуди Ален или тако нешто претенциозније. На Славији је била ”Славија”, на Теразијама ”Космај”, у Двадесет деветог новембра ”Дрина”, на Карабурми ”Славица” и тако свуда по Београду. ”Звезда” је била прилично безличан биоскоп, неке комедије, било шта рекао бих…
Углавном, био је дан и ходао је тротоаром када је из правца Теразија наишао Која. Можда је потребно рећи аутор, басиста и фронтмен групе ”Дисциплина кичме”, а може се додати и најзначајнији уметник његове генерације.
Јел видиш?
Која очима покаже преко пута улице. Вршњак из приче погледа тамо, не разуме шта?
Нема културе.
Аха, види стварно.
Култура је била радња са плочама, књигама, постерима, стриповима. Ту су улазили и гледали, па онда куповали. Ту је купио свој први албум Џенис Џоплин. Дупли, локалну компилацију, коју је свако имао у кући. Изнад излога је огромним црвеним словима писало К У Л Т У Р А.
Аха, види стварно.
Тотикажем, нема више култура, сад банка.
Слова су скинута и локал преуређен у неку страну банку. За причу би можда било занимљиво која је то банка била, али ето овај приповедач је то заборавио.
Било је то време после неке револуције, када је каобајаги народ опхрван праведничким бесом срушио претходну власт и наводно „поставио“нову. Многи су мислили да је тако почела ера праведнијег и бољег живота, општепланетарно називаног демократија.
Мало су још ћаскали и растали се.
Баш је надркан овај Која, он увек има нешто да замери, увек ствари тумачи што би бабе рекле, некако на крај срца.
Много касније схватио је да се радило о мишљењу не са краја срца него директно,са почетка срца и то чистог, па још са одликом јуродивости, или речено језиком ондашњих људи, са елементима генијалности. Мислим на ону врсту људи који ће избећи да кажу, на пример, када им се нешто лепо деси – изгледа да ме Бог воли, него ће уместо Бог рећи космос.
Занимљиво је да је Којин вршњак, визуелни уметник Срка, који је живео сакупљајући и продајући антиквитете (двогледе, намештај, јахаће чизме, бајонете, ордење и сличне ствари које морате да претражујете у његовом магацину) откупио оних седам црвених слова К, У, Л, Т, У, Р, и А. Занимљиво би било знати да ли је неко то купио или још стоје у неком Сркином буџаку. Његов најлепши „рад“су биле тегле попут оних у којима се држало слатко од шљива. На исти начин су биле одозго поклопљене, али уместо зимнице унутра су биле металне петокраке које су војници некадашње комунистичке земље држали на војничким капама. Такву теглу имао је на полици у својој кући, велики модел савременог уметника тога доба, Бранко Вучићевић.
Ето, да ли је то причање приче? Сачуване слике о неким догађајима који остају за размишљање и у будућим временима. Низ догађаја спојених у неки склад и са неким смислом. Можда са неком намером да се причањем тих догађаја дође директно до унапред жељеног наравоученија. А можда се значење приче напросто рађало тиме што је стварност пловила током великог речног слива званог приповедање. Пловидба тим током је понекад могла да буде застрашујућа.
Било је доста слугу на Маријиној фарми. Имали су строго уређење и пуно јасних правила. И поред близине оностраног и они су били војводство царевине са границама које трепере тамо вамо. Печати, дозволе, пасоши све такве ствари, али са мало другачијим именима. Владика, Игуман, благослов, преосвештенство, одора, послушање… И све је то било веома добро. Разумео сам целу ту ствар у мери у којој сам имао способности да схватам сложене системе. Али био сам јако добар и са оним што нисам могао да протумачим. Све те затечене слуге сам процењивао као боље од мене. Само сам желео да радим ту на фарми господарице Марије. Око њених биљака.
Знам са ашовом, лопатом, могу да радим у винограду, са стоком…
Монах је спустио колица и наслонио се на држаљу виле.
Реци три пута њ.
Њ, њ, њ рекао сам
Који је главни град Америке.
Њујорк… А, Вашингтон…
Лупио сам се по челу.
Однеси ово сено у шталу. Можеш да останеш да радиш.
Отишао сам, радио, онда јео, спавао и тако наставио јако дуго. Баш јако дуго. Нисам имао никакав план, бар нисам био свестан да имам некакав, али имао сам осећај да ту на Маријиној фарми могу да будем заувек. Моја размишљања о свему су се сложила онако како ми је пријало. На овој малој планети цивилизација је ипак таква да се за свакога може наћи неко место које му одговара. Овај манастир је био то место за мене. Размишљања су се смирила и било је све мање питања која су ме збуњивала.
Много, много касније, седео сам са монахом крај пећи и питао га зашто ме је оног дана оставио ту да радим.
Зато што нам је требала помоћ.
Ма знам, него оно са њ и Њујорком?
Само ми је било важно да видим да ли си наиван. Они који се плаше да буду наивни много лошије раде.
Наивни?
Па добро, можда је тачније безазлени или тако некако.
Нисам разумео, али сам наслућивао јасну добронамерност у таквом опажању ствари. Рез. Мислио сам нешто о Маријином Сину. Када је ономад баш био ту са нашим предходницима занимљиво је шта је радио. Углавном им је причао приче. Отац га је послао да буде један од нас. Као један са Оцем и Духом, од мајке је постао и један од нас. Уствари, сам је себе послао на неки зауман начин. Ту причу је тешко разумети, али свакако то је навећа прича међу свим причама овога света. И Он нам је донео приче. Уствари све Његове приче су биле одавде, само је Његово приповедање било оно што је од оног света. Кажу да је тамо у том свету био са Оцем без мајке, а да је рођен од мајке постао као ми и док је ту био био је без Оца. Њему се молио као што и ми можемо.
Занимљиво је да је причао приче. Хенри Форд, један што је правио аутомобиле је рекао – да сам ономад питао људе шта хоће, они би ми тражили брже и јаче коње. А он им је дао аутомобил. Шта би ти исти тражили од Маријиног сина? Лек против рака? Наномедицину? Електрану која ради на фузију? Ракету за Марс? Унапређење политичког система који ће обуставити све ратове и учинити благостање и ујединити цивилизацију? А Он, Бог, један од Тројице ништа од тога, него приче. Био један отац и имао два сина… Окупе се око Њега и он им прича. У свом боравку овде био је главни јунак највеће приче.
Када те боли стомак, пијеш чај за болове у стомаку. Када поломиш руку ставе ти нешто да учврсте кост док не зарасте. И то ти раде најближи, а ако је то могуће дода се и помоћ некога ко се разуме у проблем који имаш. Који је то наш проблем, шта нас боли па се творац одлучује да нас лечи причајући приче? Да ли је могуће да дијагностикује нешто веће од ратова и болести, хитније од остваривања наше радозналости и жудње за знањем? Причање прича. То је чај који Он мисли да је потребно пити у стању у ком се налазимо. Ако је тако онда је наш бол последица тога да смо део приче која је изгубила склад и нит приповедања?
Реч. Прича. Тамо ка центру цивилизације, сви ми личе на поналазаче нанотехнологије у покушају. Они кажу да је све те приче илузија. Они свако мало мењају „чајеве“ свог покушаја лечења болести или смањења бола. Уображено одбијају да разумеју да на почетку беше реч. А то знају сви који су на удаљеним брдима, даље од центара. Без речи нема света, нема нас, нема ничега. Нема нано, нема фузије, нема бројева, нема геометрије. Без речи ни камен на камену не остаје.
Док радиш тешке послове у једној од Маријиних фарми, шта друго него да причаш сам са собом. Правило је било да у себи говориш молитве. И молио сам се, али дух је често одлутао у причање прича. Шта су уопште приче? Сећања на догађаје? Тумачење стварности у којој си? Део задужен за размишљања сматрао је да су то питања упућена њему и да требало да одговори на њих. Из свог складишта сећања извадио је пример онога што би могао да буде одговор. Као да су одувек и заувек били ту, појавили су се и складно поређали у низ – слике, имена, односи, дијалози, смислени проток времена, места дешавања… Прича.
Када су класици руске књижевности објављивали своје романе у часописима попут „Руског весника“, те наставке нису звали епизодама, већ су најчешће користили термин „глава“, који и дословно значи „глава“ или „поглавље“. Читаоци су у сваком броју часописа добијали неколико „глава“. Нова времена, стари обичаји. Романи у наставцима сада се своје окриље пронашли на интернету. Роман Милутина Петровића „Ни камен на камену“ прилог је тим настојањима. Петровић је филмски редитељ по вокацији и у овом случају надовезује се на традицију сине романа, чији садржај је ослоњен на пустоловне догодовштине. Сине роман је еквивалент серијала, целовитог филмског дела које се састоји од више делова приказиваних засебно, као наставци претходног. Слично је и функционисање ТВ серија, које поједине приче, по потреби, деле на више сезона. Отуда је Петровићев роман, „Ни камен на камену“, на овом порталу, „приказивање“ авантура остварених путовањем кроз простор и време популарне културе. А на том путовању мноштво је лепота и опасности. Да би се та епизодичност прецизно успоставила, премијера је у данашњем издању, а наредни наставци ће се давати у следећем репертоарском ритму: петком, суботом и недељом.
САМО АНЂЕЛИ ИМАЈУ КРИЛА (1)
Окренуо сам се на пети и отишао одатле. Никада више нећу радити на Мегиној фарми. Нећу радити ни за њу ни њеног брата ни маму и тату.
Изашао сам на капију ранча и кренуо низ пут. Баш када сам размишљао како ћу морати да стопирам зауставио се мали камионет. Проседи, мршави старац је показао главом да ускочим. Када ми је рекао да се зове Хауард Хоукс препознао сам старог режисера. Возио је брзо мада је жмиркао очима и руке на волану су му се тресле.
Ваш филм ”Само анђели имају крила” је омиљени Карпентеров филм.
Ко је Карпентер?
Млади редитељ. Мислим, није млад само је млађи од вас.
Не знам младе редитеље. Знао сам једног, нешто се мотао око моје ћерке. Када ми је рекао чиме се бави у животу, док сам излазио из куће рекао сам му – не знам шта раде данас ти редитељи. Никако да неко сними добру јурњаву колима. После сам чуо да се прославио неком јурњавом по Њујорку. ”Француска дрога” или тако некако се звао тај глупи филм. О нервозним пандурима.
”Француска веза” помислио сам. Фридкин.
Њујорк је некада био мој омиљени град. Мислио сам да је било лепо живети у њему. Некада давно Њујорк је био град. Полис мог времена. Сада више није.
Други Рим, Константинов полис, они су увек звали само Полис. То је био град, центар света, дохватљиве цивилизације. Када би се вратили времепловом тамо и рекли им Константинопољ схватили би да мислите на Полис. Цариград, то би можда схватили. И Турци су га тако звали – Полис. Топоними се не мењају или се мењају на чудан начин, па је највероватније објашњење да турско име Истамбул уствари значи идем ка Полису. Касније је све то постало збркано. Настала је велика завереничка фигура која се зове византизација. То да се православном римском царству наметне име Византија, то је исти уротнички плес којим се преправља истинита повест о Трибалима, којим се испреда прича о досељавању Словена на Балкан и још безброј ствари које су у ово време подразумевајуће толико да се све катедре за проучавање историје хришћанског света и његове миленијумске царевине зову катедре за Византологију иако сваки професор који се тиме бави зна да је име измишљено злонамерном кампањом.
Које је ово уопште време? И где ко живи? О себи сам знао да сам изгубљен у провинцији огромног царства које се звало Цивилизација. Мапа света се мењала брзо, никада ниси могао да знаш где живиш и ко су ти комшије. Границе цивилизације су јуриле тамо вамо збуњујући посматраче жељне да их смире и наштимују као струне неког жичаног инструмента.
Стари Хоукс ме оставио на обали мора. Мрзео сам да будем крај те слане воде. Ту живе гуштери и ракови. Вукови, јелени, медведи, орлови, сви су они отишли у боље крајеве још пре него су стари људи почели да праве луке. На обали мора вода није била за пиће, а растиње је имало трње. Људи су после ту на обале мора довели магарце, та дивна бића, али и њих су морали да везују. Нико нормалан не би ту живео. Сво ђубре које се слије у реке на крају се улије у море. То што је у њему вода провидна је велика алхемијска опсена. Колико капи фекалија можеш капнути у теглу чисте воде па да она и даље остане бистра? Исто је са морима само је разлика у количини. Сво ђубре које је киша икада спрала, све отпадне воде из фабрика, кланица и клозета, све се то на крају слило у мора. Један од најодвратнијих војвода у царству, перверзни властодржац опседнут враџбинама и згодним вештицама, војвода од Туризма је богатство згрнуо од кметова које доводи на обале мора. Будале се веселе опсесивно цвркућући као учлањени у неку секту још и тврдећи да им је лепо док им тај вампир у ланцу хотела сиса крв. Углавном, пљунуо сам за камионетом тек када сам се уверио да старац неће то регистровати у ретровизору и попео се уз брдо.
Дуго сам ходао док нисам наишао на манастир. Сва срећа да није било лето, па сам могао некако да издржим пентрање по толиким каменим стазама. Прво је ту била нека рушевина паганског светилишта, али мало даље горе засјало је камење нечег другачијег. Одмах од споља је било јасно да је манастир хришћански, ортодоксни и да је стар хиљаду година. Дакле место најближе небесима за који се у царевини знало. Попио сам воду на чесми, умио се и ушао у цркву. Знао сам како и шта ту треба урадити и мислити, а угодност благодати је загрлила све у и око мене. Изашао сам назад у облачни дан и прекрстио се испред великих дрвених врата. Наишао је мршави монах гурајући колица са сеном и вилама наслоњеним одозго. Питао ме је ко сам и шта хоћу.
Рекао сам му да желим да радим ту на Маријиној фарми. Да радим за њу, њеног сина и његовог оца. Заједно са свима њима, њиховим слугама. На трен је био збуњен, али ме је разумео. Вероватно је некада и он слушао ту музику.
Историчари о прошлости пишу на основу архивске грађе која је за истраживање недоступна најмање тридесет година од њеног похрањивања у архивске фондове. То значи да последњих неколико година историчари могу полако ишчитавати почетак деведесетих година, али је невоља у томе што тек настају прве монографије о осамдесетим годинама. Када историографија улази у нову деценију, на пример у 80-е године, обично најпре настају књиге из домена политичке, дипломатске, војне или економске историје, док поље културе најчешће каска. На срећу, историографија не настаје само на основу архивске грађе која често штуро и неконзистентно историчаре обавештава о прошлости. Тада се ослањамо на наративе, сећања, мемоаре, штампу, интервјуе и усмена сведочења којима тежимо да недостатке архивског материјала надоместимо. Неретко користимо и сама уметничка дела као изворе о епохи у којој су настала. На том трагу лежи и ово интересовање за књигу Милутин у књизи. Милутин Петровић – од метажанра до традиције и још даље, која је објављена 2024. године у Филмском центру Србије. У питању је разговор који су водили Александар С. Јанковић, професор историје филма на Факултету драмских уметности и Милутин Петровић, једна од средишњих фигура кинематографије и популарне културе на нашој сцени. Књигу у савременом контексту интересантном чини и то што су Александар С. Јанковић и Милутин Петровић у овој фази сопствених живота политички неистомишљеници. Та нијанса на специфичан начин боји тему о којој је реч, сведочећи успут да су пријатељство, страст према филму и исти извори надахнућа старији од политике, те да је, у то име, разговор могућ.
Још једну ствар ваља осветлити пре него што се осврнем на корисне аспекте ове књиге. Недавно је из штампе изашла и књига Саше Радојевића, Милутиновог сарадника и пријатеља, о гаражном филму, у којој су набројане све оне тачке из кинематографије на које се српски андерграунд, односно гаражни филм, ослања. Том низу (колаж, авангарда Душана Матића и Александра Вуча, филмови Душана Макавејева, Желимира Жилника, Лазара Стојановића…) недостаје удео који припада генерацији режисера и глумаца формираних током осамдесетих година. Милутин Петровић је један од њих, а ово његово сведочење надомешћује управо ту празнину.
За сваког миленијалца осамдесете године представљају својеврсну „петљу“. Нити спадају у историју, нити припадају пољу личних сећања. Осамдесете године доживљавамо као неки танкер на којем смо се родили док је превозио садржаје из Југославије и Хладног рата у Србију и постхладноратовски свет. Отуда свака, па и ова књига, која, поред осталог, сведочи о осамедестим годинама, помало говори о месту нашег рођења, о лиминалној деценији светске и наше историје.
Милутин у књизи се на више начина може користити као историјски извор. Са једне стране, реч је о наративу који нам приказује развојни пут једног режисера у различитим политичким амбијентима, осветљавајући успут и мноштво података о културној историји и савременој филмској сцени. Са друге стране нас, из нехата, обучава како да његове филмове гледамо као историјски извор о српској историји после 2000. године. У том смислу посебно су занимљиви филмови Земља истине, љубави, слободе, Југ-југоисток и Петља, мада и филм Нечиста крв само на први поглед одудара од овог низа. Прозор или расцеп кроз који се у те филмове може ући представља поступак којим су они прављени, а који је Бранко Вучићевић деведесетих година описао као „српски рез“, остављајући у аманет наредним генерацијама филмаџија, критичара и теоретичара да га развијају. Укратко, реч је о поступку у којем се комбинују играни филм, документарни филм и архивски материјал (неретко кућни филмови), а којим се постиже ново значење или ново читање наратива, обично оптерећено политичким садржајем. „Српски рез“ је кроз наведене филмове пренет из историје домаћег филма (Макавејев, Жилник, Стојановић…) и као поступак уграђен у гаражне филмове Милутина Петровића, не само због његове жеље да значајним режисерима да омаж, већ и због стваралачког капацитета који таква техника омогућује. Иако иста онда и данас, она производи сасвим различита значења. На пример, у филму Пластични Исус и у филму Петља необични резови стварају различите асоцијације код гледалаца (јер је и историјски контекст у којем су филмови прављени различит), али је задржан однос који подразумева посматрање државног механизма са друштвене (и филмске) маргине, те релативизацију односа центра моћи и појединца. Намеће се могући закључак да је недостатак финансија са којим је један број режисера кубурио у првим деценијама 21. века, био погодно тле за развој „српског реза“ којим је у Милутиновим филмовима проблематизован државни механизам у веома осетљивим тренуцима најновије српске историје. Епоха која је у његовим филмовима тематизована је још увек далеко од историографије, па тако ти филмови и пре отварања архивских фондова постају извор за националну историју, али је потребна специфична врста знања за њихово гледање и потенцијално „откључавање“. Додатно их интересантним чини и то што у њима по правилу глумци играју сами себе или су њихове улоге тек незнатно удаљене од њихових стварних живота, те тако и из те чињенице добијамо један необичан информативни ниво.
Шта је гледаоцима ових филмова потребно да би у њима могли да уживају? Милутин каже је потребна добронамерност. Историчарима није тешко да разумеју шта то значи јер и сваки одлазак у архив такође подразумева добру вољу, расположење и добронамерност (пошао си да видиш чега у архивима има, а не чега нема!). Не само да гаражни филмови представљају извор за време у којем настају, већ су и они својеврсни облик архива у којима је, по веома специфичним и деликатним критеријумима, похрањена разнолика домаћа и светска филмска грађа. Иако на први поглед делују негледљиво и јефтино, гаражни филмови су пуни Холивуда и најбољих европских филмских традиција, што их чини гламурозном и несвакидашњом појавом на домаћој филмској сцени.
Земља истине, љубави, слободе
Постоји једно веома симпатично место у Милутиновом стваралаштву: један од најцитиранијих домаћих филмова у његовим метафилмовима је Чудотворни мач, Војислава Нановића из 1950. године. Како је Нановић током целе своје каријере био инспирисан Бором Станковићем, тако је и Милутин очигледно већ доста дуго надахнут Нановићевим стваралаштвом, закључно са чињеницом да је и филм Нечиста крв снимљен по Нановићевом сценарију. На тај начин се Бора Станковић, ни крив ни дужан (…или и крив и дужан), у нашој култури проноси као најупорнија нит, што све скупа не само да представља необично дугачак и леп континуитет какав краси велике културе, већ самог Милутина чини неком врстом „петље“ у којој се сустиже веома разнолико културно наслеђе до осамдесетих и његова имплементација у стваралаштво после деведесетих година.
Сам одабир онога што у гаражне филмове улази управо представља историјски извор епохе, јер се иза њега крије питање: чиме је баш такав избор „цитата“ мотивисан? У том смислу, драгоценим се чини објашњење да је, рецимо, пред снимање филма Земља истине, љубави, слободе Милутин осетио презасићење од наслеђа прашке школе. Такође је осећао да српском филму недостају велики јунаци, хероји, митски ликови. Уследило је необично поигравање у филму Земља истине, љубави, слободе: специјални гост филма био је Раде Марковић који је у Нановићевом филму Чудотворни мач играо главну улогу, односно митског јунака из српских бајки на којима је Нановићев филм био заснован. Уједно, Раде Марковић је отац Горана Марковића, једног од неколико важних режисера из прашке школе. Тако је појава Радета Марковића у филму Земља истине, љубави, слободе вишеструко информативна и духовита: најпре, он игра самог себе што у историји домаћег филма има одређену тежину, друго – враћа нам се лик из Нановићевог филма који савремене Србе опомиње на (неосвешћене) поруке које им је њихова (народна и филмска) традиција одавно упутила, а потом се кроз тај поступак прави и отклон од филмова прашке школе (поред осталог и кроз ангажман оца Горана Марковића који припада другој и другачијој филмској генерацији). Милутинове филмове је могуће читати и као врсту естетске и тематске побуне против трендова (касније и против таквих трендова као што су румунски или ирански филм). Посебну врсту побуне представља његово заговарање повратка лепоте (лепих жена!) на филм. На једном месту он каже да је највећи грех домаће кинематографије одсуство лепоте, а то за историчаре у најмању руку значи ново питање: због чега је то тако, зашто и лепота данас мора да буде упросечена, односно демократизована? Милутин сматра да је Анита Екберг лепа глумица. Такође лепом и сексепилном сматра Ању Поповић, а то нису баш апдејтовани критеријуми женске лепоте.
Филм Петља
На српској (и некадашњој југословенској) филмској сцени дефинисано је неколико филмских праваца или школа, што сасвим сигурно нове генерације филмских режисера оптерећује, али и напиње да пронађу свој пут, те да се одупру снажном утицају прошлости. Може се рећи да смо имали партизански филм, црни талас, прашку школу, ждановце и жанровце (такозвани „пајкићевци“), Кустурица себе види као засебни правац, а имамо и андерграунд кинематографију. Милутин је потекао из школе жанроваца. За историчаре културе може бити занимљива асоцијација која прати жанровце – да су „западњаци“ и да спроводе амерички културни утицај (наспрам ждановаца који су после Другог светског рата спроводили совјетски културни модел). То нас посредно враћа на контроверзне осамдесете године, али и на такозвану евро-американу, врсту филмова у којој је тема сусрет Американца и Европљанина кроз који овај други редовно настрада. Посебно поље интересовања може да представља трење које међу овим правцима постоји као одраз разноликих културних утицаја и струја. Наравно да је оправдано поставити питање који је удео америчког филмског наслеђа у Милутиновим филмовима, како се оно данас доживљава, те на који тачно начин и са којом тачно публиком његови филмови остварују комуникацију. Никако не треба губити из вида и његов омаж Тарковском, индијском филму, посебно домаћем филму, чему је у овој књизи посвећено доста пажње.
Још један историјски аспект ухваћен је овим интервјуом. Читајући књигу схватамо драму генерације која се нашла на рубу старог хладноратовског и југословенског света и која је готово преко ноћи ушла у мучне деведесете године. У једном тренутку Милутин се сасвим равноправно укључује у Live Aid са спотом За милион година, док у другом снима Земљу истине, љубави, слободе уз помоћ штапа, канапа, пријатеља и „српског реза“. Такође, кроз ову књигу стичемо увид и у брзи развој технологија које су постепено мењале филм, рекламе и музику (нарочито кроз појаву спотова у чему је Милутин имао значајну улогу). Сазнајемо и разне појединости о људима са културне сцене из осамдесетих година, од којих је свакако најзанимљивији део који говори о Соњи Савић, односно о њеној судбини као параболи српске историје тог времена. Наравно, стичемо увид и у Милутинову личност, а посебно у његов удео на домаћој културној сцени. Да у овој књизи има саговорника, историчар зна по уводној реченици Александра Јанковића: „Историја српског филма је историја политике и идеологије“. Тиме се стиче основа за поверење које историчара води кроз ову веома корисну, интересантну и изнад свега – лепу књигу.
Najbolji režiser je onaj koji se ne vidi, rekao je Semjuel Bili Vajlder. Uostalom mnogi su tako mislili, tako radili i po tom pravilu živeli. Ali retki su to rekli ili napisali. Jedno od zlatnih pravila klasičnog filma je da je najbolja režija ona koju ne primećuješ. Priča se priča i publika se drži u pažnji, dok afektacije, umetničarenje i egzibiconizam ometaju takav cilj. Ford, Houks, Lubič, Kiton, Čaplin, Volš, Kapra, Velman, Hjuston i još stotine majstora režije, umetnici su na osnovu čijih je iskustava i uradaka stvoren danas vladajući „jezik pokretnih slika“, jezik koji je pokorio celo čovečanstvo. Trudili su se da gledanje njihovog filma bude emotivno i saznajno iskustvo u kome se njihov rad ne primećuje. Takođe živeli su u civilizaciji u kojoj je umetničarenje bilo nešto „ženskasto“, nešto što ne priliči „pravim muškarcima“. U javnost su gurani glumci, a reditelji su bili ozbiljni profesionalci koji uz krvav rad prave filmove, izgaraju na tom teškom, često terenskom poslu i nemaju ni vremena ni volje da blebeću sa novinarima, specijalno ne o sebi.
Režiser mora biti pandur, babica, psihoanalitičar, dupeuvlaka i skot, takođe je rekao Bili. Policajac ili neka vrsta vojskovođe zato što u pripremama i na snimanju mora da postoji red, te da se poštuje subordinacija koja jedina može da zaštiti proces rada od haosa. Babica zato što je svako pravljenje filma jedna vrsta stručne pomoći pri porođaju nekog novog bića, gotovo neke nove ličnosti. Specijalno u montaži gde se i bukvalno pri premotavanju trake često čuju zvuci slični plakanju tek rođene bebe. Terapeut zato što pravljenje filmova podrazumeva rad sa desetinama kreativnih ljudi koji su po pravilu prilično ludi, otkačeni, komplikovani, često veoma problematični. Treba sve to razumeti i držati na uzdi veštije nego što se to može postići strogoćom i policijskim metodama. Dalje, režiser koji nije ulizica nikada neće ni doći u priliku da radi film. Skupa je to zanimacija, takođe prilično vezana za razne igre moći, za politiku, državne strukture. Sem toga nije na odmet biti sklon dozi fine ljigavosti kada radiš sa glumačkim zvezdama. I na kraju, ako nisi čovek koji je spreman da za svoj cilj „gazi preko mrtvih“, filmski proizvod će po pravilu biti kilav. Kada se sve te osobine smućkaju, ono što na kraju ostane vidljivo je obično to da su režiseri upravo to poslednje u Bilijevoj definiciji, dakle „kučkini sinovi“. Zbog svega toga, od starih majstora ostalo je jako malo saveta, uputstava, objašnjenja o tome kako se ponašati i šta raditi. Te najveće dase filmskog posla su gotovo po pravilu odbijali da pričaju o sebi kao o umetnicima, tvrdili da oni samo obavljaju svoj posao, bili su mrzovoljni ili nadmeni u razgovorima sa novinarima. Ako bi nešto iscedili iz njih to bi bile lapidarne, nekada pomalo i uvredljive rečenice.
Vajlder je specijalno dragocen zato što je on jedan od njih, od tih velikana zlatnog doba kinematografije, ali je očigledno bio brbljiv, duhovit i komunikativan čovek. Sem reditelj, bio je i sjajan pisac, pa je imao i veštinu da stvari kaže na zanimljiv način. A opet sve što nam je ostavio u intervjuima već pripada dalekoj epohi, vremenima koja su bila potpuno drugačija od ovih danas. Stoga, potrudiću se da u ovom tekstu ostavim neka tumačenja njegovog „filmskog jevanđelja“ onako kako se to radi sa tekstovima novozavetnih apostola. Sve što su oni rekli su večite, bezvremene istine, ali već više vekova je potrebno modernim ljudima pojasniti nekada potpuno očigledne stvari.
Ako nameravaš da ljudima kažeš istinu, potrudi se da budeš zabavan, u suprotnom ubiće te. Dakle, ako ti je namera da saspeš društvu u lice neke teške istine, budi duhovit, jer drugačije to neće moći da ti oproste. Treba pogledati Vajlderov film Ace in the Hole iz 1951. godine. Tu je svetu objasnio neke važne istine koje već dugo vremena, a i danas, izgledaju proročke. Ali to je bio jedan prilično ozbiljan film pa je u svoje vreme bio neprihvaćen, a njegov autor čerečen po kritikama. Bili je otada bio i dalje proročki nastrojen, ali se trudio da sve istine poslužuje kao šećerleme. Evo kako, na primer. Bilijeva duhovitost čini da nedopustivo ipak bude izgovoreno:
Austrijanci su bravurozni ljudi. Uspeli su da ceo svet ubede da je Hitler bio Nemac, a Betoven Austrijanac.
Slede saveti koji se tiču i pisanja i režiranja.
Ne pravi se pametan pred publikom. Učini da sve bude očigledno. Suptilne i delikatne stvari učini jasnim. Ako treba stavi natpise.
Eto to, na primer, danas izgleda uvredljivo filmadžijama. Danas se smatra da je prava umetnost u „tananim nijansama“, u čudnim pojmovima koje lansiraju teoretičari filma. Singularitet, senzorno-motorna situacija, jezik modulacije … Tako se uče nova pokoljenja smatrajući da su klasični filmovi prevaziđeni. Vreme će ih grubo demantovati, ali evo kako saveti starog Vajldera mogu pomoći u rasuđivanju.
Neki filmovi se mogu prikazivati za publiku od osam ljudi. Mene to ne zanima. Igram za najširu publiku, taj efekat me zanima. Zašto? To nije rečenica koja govori o ideji da se rade „komercijalni filmovi“. To ima veoma ozbiljno ontološko značenje.
Publika nikada ne greši. Pojedinac među gledaocima može biti imbecil, ali hiljade idiota koji zajedno u mraku bioskopa gledaju film, oni su ustvari jedan zaista genijalan kritičar. Dok su režiseri tako razmišljali pravljeni su biseri filmske umetnosti. Probajmo da travestiramo tu misao – jedan kritičar je možda genijalan, ali hiljade stručnjaka za film, hiljade „radnika u kulturi“, profesora filma, članova komisija i upravnih odbora koji pri svetlosti kancelarija odlučuju o savremenoj produkciji, oni su jedan veliki imbecil. Uf, nisam bio duhovit…
Takođe, u skladu sa takvim svetonazorom, Bili kaže – Držim se deset zapovesti. Prvih devet su – trudi se da ne budeš dosadan. Deseto je – obezbedi uslove da angažuješ dobre glumce i imaj pravo na finalnu montažu. Ovo deseto govori o tome da postoje ozbiljne komplikacije kada hoćeš da igraš na velikim stadionima. Nije sve samo u veštini da zabaviš publiku. A što se tiče toga kako igrati za publiku, mudri Samuilo ima niz saveta. Publika je prevrtljiva. Kada ih jednom ščepaš za vrat, ne puštaj ih. Policajac, psihoanalitičar, babica… Mora tu puno da se radi. Drži se toga da je linija priče tvog glavnog junaka, jasna i čista. Moraš tačno da znaš gde si krenuo sa svojim pripovedanjem. Ako imaš problem sa pričom u trećem činu, pravi koren problema je verovatno u prvom činu. Da se umešam kao tumač, takođe je veoma važno da se scenario piše u fazama a ne da se odmah ukucava scenario. Često kada imaš problem sa dijalozima, pravi problem je u još u sinopsisu ili preskočenom scenosledu. Što diskretnije i elegantnije sakriješ preokrete i tačke zapleta to si bolji pisac. I reditelj, jer to je isti posao pripovedanja. Bili je bio podjednako genijalan i pisac i reditelj, pa su ga pitali da li dobar režiser treba da zna da piše scenarije. Rekao je – nije obavezno da zna da piše, ali je dosta dobro da zna da čita. Sem što je (ponovo) duhovit, radi se o važnoj istini – veština režije je u analitičkom isčitavanju scenarija i nekoj vrsti prevođenja književnog, dramskog teksta u sasvim drugi jezik, jezik pokretnih slika. Zaista se radi o veštini čitanja u najdubljem značenju tog pojma. Vratimo se publici – Koristi savet Lubiča – dozvoli gledaocima da sami saberu koliko je dva i dva i voleće te zauvek. Tu ima malo i od one ulizice, učiniti da se tvoji gledaoci osećaju kao da su sami došli do značenja priče. Ili je to ipak psihoanalitičar? Krupni plan je dragocena stvar, kao as u bridžu. Ne znam da igram bridž, ali sam siguran da hoće da kaže da ga treba čuvati za pravi potez, a ne bacati ga svaki čas.
Ako glumac uđe na vrata ne dobiješ ništa, ali ako uđe kroz prozor eto zanimljive scene.
Osamdeset odst filma je pisanje scenarija, ostalih dvadeset je puka realizacija, kao što je staviti kameru na pravo mesto i biti u mogućnosti da priuštiš sebi uslove da u svakoj ulozi imaš dobrog glumca. Eh, glumci. Bili je mnogo voleo da radi sa Džekom Lemonom. Kaže da je definicija sreće raditi sa njim. A to opisuje (duhovito) ovako – Mnogo volim Džeka. Odlično se razumemo i pravo je zadovoljstvo raditi sa njim. On je glumac koji razmišlja, ali nije sklon prepirkama ili debatama. Na primer, snimanje počinje u devet, on je već na setu u osam i petnaest, priđe mi i kaže: Hej, imam sjajnu ideju! Vidi, zašto ne bismo uradili ovako, bla bla bla. Ja ga samo pogledam, a on kaže – Ma da, ni meni se to ne sviđa. Opet istina o reditelju i glumcu, ali rečena na šaljiv način.
Drugu vrstu odnosa imao je sa Merlin Monro. Sa njom je uradio čak dva filma, što je retkost obzirom na njenu reputaciju glumice nepodnošljivog karaktera. Bili je to opisao sledećim rečima:
Sise od mramora i mozak od šampite.
Merlin je bila zla. Strašno zla. Najgora žena koju sam upoznao u ovom gradu. Nikada nisam sreo osobu koja je toliko loša, a potpuno spektakularna na ekranu.
Nemam ja problem sa Merlin. Monro ima problem sa Monro.
Beskrajna slagalica bez rešenja.
Pokušavali su da naprave kopije Merlin i nesumnjivo će nastaviti da pokušavaju. Ali neće moći. Ona je bila original. I nije Holivud ubio Merlin, razne „Merlinke“ ubijaju Holivud.
I onda naravoučenije. Bila je ta glumica po imenu Merlin Monro. Uvek je kasnila. Nikada nije znala tekst. Bila je apsolutno nesnosna. A, na primer, moja tetka Mira je jedna divna dama. Kada bih snimao film sa njom ona bi uvek bila tu na vreme i znala bi sve dijaloge. Bila bi divan saradnik. Pa zašto onda svi u Holivudu žele da rade sa Merlin Monro, a niko neće da snima film sa mojom tetkom Mirom? Verovatno zbog toga što niko ne bi kupio kartu za film da bi gledao tetka Miru.
Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka Bili Vajlder je počinjao da bude „prevaziđen“. Već tada je bilo, a zasigurno ih mnogo više ima sada, pametnjakovića koji sa visine i cinično gledaju na tog „starkelju“. Vreme će ih grubo demantovati, ali ovom prilikom bih prepustio samom Vajdleru da neustrašivo (i duhovito) „pokaže zube“ budućnosti koju evo mi već dugo živimo.
Ja sam veliki. Filmovi su ti koji su se smanjili. Dešava se opšta inflacija vrednosti u estetici. I sam Vajlder to primećuje još sredinom sedamdesetih – Nikoga više ne zanima film ukoliko u njemu nije Klint Istvud sa oružjem veličine 140 penisa. Počelo je od revolvera sada je mitraljez. Nešto što je toplo i smešno, nežno ili civilizovano danas više nema šansu. Postoji neki nedostatak strpljenja koji je obuzeo ceo svet.
Svet se nalazi na putu ka apsolutnoj osrednjosti.
Jednom svom direktoru fotografije je rekao – Snimi par kadrova neoštro, hoću da dobijem nagradu na nekom od festivala umetničkih filmova.
Kažu da više nisam u kontaktu sa ovim vremenom. Uistinu, ko bi uopšte želeo da bude u kontaktu sa takvim nečim.
Ako nešto odvratno zaudara, zašto gurati nos u to?
Ako ima nešto što mrzim više od toga da me ne shvataju ozbiljno, onda je to da me shvataju previše ozbiljno. Uh, kada bi samo delić takve misli imali današnji reditelji, svakako bi gledali bolje filmove…
Danas se troši 80% vremena na ugovore, a 20% na pravljenje filmova. O da je samo doživeo ova vremena gde se 90% vremena troši na popunjavanje dokumenata za apliciranje na fondove, 9% na čekanje odluka komisija i traženje koproducenata, a 1% na samu tvar filma.
Većina današnjih filmova su prepunjeni specijalnim efektima. Kako ja to da radim? Pa ja sam prestao da pušim zato što nisam znao da napunim ni svoj Zipo. Ne zaboravite da nam istine saopštava duhovito da ga ne bi mrzeli. U stvari, ovo je cinično zgražavanje filmskog proroka nad svim onim što danas živimo okruženi superherojskim filmovima. Usput nam je i zabranjeno da pušimo. Duvan.
Ja sam u penziji ali to ne shvatam jer sam previše u poslu.
Mrzim ovaj svet. To je osveta, osveta milionima ljudi koji mi nikada neće oprostiti što sam prestao da snimam filmove.
Tu negde kada je Bili prestao da snima filmove i napustio ovaj svet i sama filmska umetnost je doživela kraj ere titana. Kako su oni postali tako veliki, kako je Semjuel postao ovako pametan? Ljudi kopiraju, ljudi kradu. Tako kaže Bili. Učili su od prethodnika, naslanjali se na znanja starijih generacija. Sve što su ti velikani izmislili nastalo je emirijski. Pokušavali, ponekad uspevali, i zaključili šta valja a šta ne valja. Zbog toga je jalov pokušaj da se bude avangardan tako što se ruše „stara okoštala pravila pravljenja filmova“. Ta pravila nije uveo neki diktator, ne postoji rezolucija o njima, to nisu dogme zapisane u nekim knjigama. To je jedna nova organska umetnost nastala zahvaljujući nekolicini izuma.
Reagujući na revoluciju novotalasovaca, Vajlder kaže – Samo gledajte, za desetak godina će novotalasovci otkriti dugačka pretapanja. Uopšte, to je problem sa svakom buntovničkom akcijom. Prevratnici nikada ne kapiraju da vreme nije stalo tu gde je njihovo delo, već da neminovno predstoji trenutak kada će oni biti prošlost. Ima taj stari vic koji pita – Znate li zašto se Mona Liza smeška? Pa zato što su pomrli svi koji su joj crtali brkove.
Stari filmski majstori su pre svega „kopirali i krali“, dakle učili od autora filmova bez zvuka. Ta epoha filma je neuporediva po važnosti sa bilo čim što je usledilo, mada je ta činjenica zaista apsurdno van svesti današnjih ljudi. Istinu o važnosti te kinematografije Bili ponovo izvrće na šalu – Kada je Čaplin otkrio da u filmu može rečima da kaže ono što mu je na umu, postao je kao osmogodišnje dete koje piše stihove za Betovenovu devetu.
Poenta nije u ismevanju Čaplinovog ne baš raskošnog talenta za pisanje dijaloga, nego u činjenici da se njegov rad bez zvuka stavlja u ravan sa takvim remek-delom muzike.
Onaj od koga je Bili najviše učio, a to inače važi i za mnoge druge reditelje tog vremena, je Ernst Lubič. Vajlder kaže – Lubič je jednim zatvaranjem vrata postizao više nego drugi reditelji sa otvaranjem šlica. Na zidu svoje radne sobe je uvek imao uramljen natpis – Šta bi Lubič uradio? Zamislimo sad neki od velikih festivala današnjice i sve reditelje koji na njemu učestvuju. Šta mislite koliko Lubičevih filmova su svi oni zajedno odgledali? Verovatno ni deset ukupno. Ovo naravno podrazumeva da Venders nema film na tom festivalu. E sad i Venders i Vajlder su postali to što jesu gledajući klasični period kinematografije. Gledati te filmove je inače neuporedivo lakše nego obići desetak najvažnijih svetskih galerija i suočiti se sa istorijom slikarstva. Zašto smo kao profesija izgubili kontakt sa našom istorijom ostaje začudno pitanje.
Vajlder je jedan od Evropljana koji je otišao u Ameriku i tamo ostvario karijeru. Kada su ga pitali ima li kakav savet za svoje mlade kolege koji dolaze u Holivud rekao je – nemojte da izgubite svoj akcenat. Verovatno je pre svega mislio na to da koliko god se trudio da ne pričaš kao doseljenik uvek ćeš biti provaljen. Ali mislim da tu postoji još jedna važna stvar. Akcenat u takvoj zemlji, znači da nisi tikva bez korena, da postoji neka ekipica zemljaka sa kojima si u kontaktu, da nisi sam. Zato se Samuel, taj veliki američki umetnik, na neki način vraća kući ovom našom malom posvetom, tekstovima o njemu i projekcijama nekih njegovih filmova.
I na kraju zaključio bih čisto filozofskom mišlju koja bi morala biti zajednički imenitelj za svakoga od nas koji se bavi ovakvim ili sličnim poslom.
Onaj ko ne veruje u čuda nema pojma o realnosti.
Hvala gospodine Vajlder.
Tekst je prvobitno objavljen u: O bulevarima, apartmanima i Biliju Vajlderu, Ur. Aleksandar S. Janković, Ambasada Austrije: Beograd, 2024.
Stella polare 