СЕЛО ИЗ КАМЕНОГ ДОБА

После неколико месеци Индијка и ја смо се преселили у оближње село. Мада сам против своје намере ипак постао распоп, имао сам диван осећај да ме виша сила воли. Док сам радио или само ћутао, неко невидљив ме је грлио и пазио на мене. То је најлепши осећај који можеш снажно да осетиш и за време молитвених обреда на Маријиној фарми. Готово без престанка, овде на селу, сиромашном и пуном људи са шакама грубим од рада, осећао сам ту велику блаженост. Било је тешко имати ту љубав која је уствари била поклоњена унутрашња снага, потврда живота и уживања у лепоти слободе. У таквом љубавном загрљају било још теже не мислити о себи као о нечему посебном. Када постајеш поносан на своју изузетност одмах биваш удаљен из тог небеског загрљаја. Било је то прилично мистериозно, трансцендентално, изнад моје моћи расуђивања, па сам само дисао, радио и пустио да постојим у свему томе. Било је пуно посла око сређивања кућице за живот, уређења бунара са најлепшом водом коју сам икада окусио и припреме дрва за грејање у хладним ноћима. Били смо вероватно јако високо. Комараца уопште није било. Ређе сам убијао недужна створења, можда ми је зато било добро.

Олистало је касно пролеће, после прве зиме проведене под великом планином чији врх је увек био покривен снегом. Тестерисао сам дрва испред куће, а моја Индијка је кренула прашњавим путем да донесе овчије кисело млеко од сељака мало више у катунима. Старији сељани су тамо гајили стада оваца. Живели су као у бронзано доба, носили штапове, са својим псима се борили са вуковима, и правили разне ствари од млека. Укусне вероватно као што су биле у та стара времена. Пре цивилизације. Подигао сам главу да вуненим рукавом обришем зној са чела и видео како путем кроз село наилази Харамбаша на коњу. Још од када смо се ту преселили, он никада није дошао овамо. У пратњи су му била још два његова дивљака. Наоружани и одлучни да нешто брзо ураде. Зауставио се поред Индијке, нешто је питао а она је подигла руку и показала ка мени. Харамбаша је сишао са коња, дизгине додао једном од својих и главом показао Индијки да настави својим путем. Кренуо је брзим кораком ка мени, али она је из неког разлога била непослушна, стала је и гледала ка мени. Имала је задовољан осмех на лицу. Харамбаша ми је пришао и пријатељски климнуо главом. Били смо већ проверени пријатељи. Питао сам се зашто изгледа као неко ко жури али врло срдачно сам направио корак ка њему и загрлио га. Он ме је са обе руке ухватио за рамена и узвратио као најближи род.

Имамо дојаву да су кренули ка нама. Прелећу претапање и са јаким снагама иду директно овде ка нама у дубину. Као ономад када су напали твоју земљу.

Тада није било никакве најаве. Само су долетели дронови преко брда и почели да убијају. Колико сам видео док су ме држали тамо, технологија им је таква да се не може имати информација о покретима њихове силе.

Имамо ми, имамо. И ево их долазе. Можда успемо да побегнемо довољно дубоко у територије дивљег истока а можда нас сустигну и све побију. Немамо чиме да се боримо са њиховим машинама. Морамо да бежимо.

Био је веома озбиљан али звучао је као човек који је расположен и задовољан својим животом. Било ми је то јако чудно. Погледао сам поред њега и видео да вероватно исту ствар сељанима објашњавају његова двојица. Људи су се убрзали и попут путника на броду који тоне почели да се спремају за избеглиштво. Зашто је моја Индијка само стајала са празном корпом у руци и гледала овамо? Иако је око ње већ почео метеж. А била је и даље са осмехом на лицу као да је тиме нешто хтела да ми поручи. Свакако нешто јако нежно и љубавно.

Па добро, да се спремимо за бежанију? Све да оставимо?

Не знам зашто и шта је то у теби тако посебно. Зашто од свих проблема које има овај цео наш свет ја мислим о теби? И не први пут.

Нисам схватио шта хоће да ми каже, али за размишљање сам имао веома мало времена пошто ме је попут тачке на последњој реченици његова десна песница ударила из све снаге. Док сам падао на земљу схватио сам да на рукама има кожне рукавице. Мислим да сам још неко време био помало свестан себе у овом видљивом свету. Био сам потпуно ошамућен али сам још пар секунди знао шта се дешава, а то је било јако непријатно чак и за те делиће свести који су опстали после ударца. Пао сам у прашину, а Харамбаша је клекао на земљу и наставио да ме удара песницама као најстрашнијег непријатеља. Угасио сам се. Последње што сам видео је била моја Индијка која је све то гледала задовољна нечим. Јел могуће да су њена нежност и пажња биле лажне. Она је сада против мене. А таман сам поверовао у њену посвећеност нашој вези. Чак сам и Индију почео да волим. Затамњење.

У неком тренутку ме је разбудила вероватно крв која се са мога лица сливала до усана. Отворио сам очи колико је то било могуће. Један капак није хтео да се подигне. Вероватно је око било надувено. Боже мили ко зна како изгледам, потпуно сам изубијан. Двојица Харамбашиних момака су ме вукли по земљи и онда ставили уз неки стуб и везали за њега. Док су се пењали на коње глава ми је клонула и завладала је тишина а пар секунди касније тама. Оно што је била фигурација слике у тих две, три секунде је сам Харамбаша који је већ био на коњу и чији поглед у мене је сијао неким значењем које није имало никакве везе са оним што се дешавало. Онда је његов велики зеленко подигао прашину за собом, док су друга двојица дивљака скочила у своја седла.

У следећој епизоди: „Официр“