Oznaka: Милутин Петровић

TUMAČENJE BILIJEVIH FILMSKIH BLAGOVESTI

            Najbolji režiser je onaj koji se ne vidi, rekao je Semjuel Bili Vajlder. Uostalom mnogi su tako mislili, tako radili i po tom pravilu živeli. Ali retki su to rekli ili napisali. Jedno od zlatnih pravila klasičnog filma je da je najbolja režija ona koju ne primećuješ. Priča se priča i publika se drži u pažnji, dok afektacije, umetničarenje i egzibiconizam ometaju takav cilj. Ford, Houks, Lubič, Kiton, Čaplin, Volš, Kapra, Velman, Hjuston i još stotine majstora režije, umetnici su na osnovu čijih je iskustava i uradaka stvoren danas vladajući „jezik pokretnih slika“, jezik koji je pokorio celo čovečanstvo. Trudili su se da gledanje njihovog filma bude emotivno i saznajno iskustvo u kome se njihov rad ne primećuje. Takođe živeli su u civilizaciji u kojoj je umetničarenje bilo nešto „ženskasto“, nešto što ne priliči „pravim muškarcima“. U javnost su gurani glumci, a reditelji su bili ozbiljni profesionalci koji uz krvav rad prave filmove, izgaraju na tom teškom, često terenskom poslu i nemaju ni vremena ni volje da blebeću sa novinarima, specijalno ne o sebi.

            Režiser mora biti pandur, babica, psihoanalitičar, dupeuvlaka i skot, takođe je rekao Bili. Policajac ili neka vrsta vojskovođe zato što u pripremama i na snimanju mora da postoji red, te da se poštuje subordinacija koja jedina može da zaštiti proces rada od haosa. Babica zato što je svako pravljenje filma jedna vrsta stručne pomoći pri porođaju nekog novog bića, gotovo neke nove ličnosti. Specijalno u montaži gde se i bukvalno pri premotavanju trake često čuju zvuci slični plakanju tek rođene bebe. Terapeut zato što pravljenje filmova podrazumeva rad sa desetinama kreativnih ljudi koji su po pravilu prilično ludi, otkačeni, komplikovani, često veoma problematični. Treba sve to razumeti i držati na uzdi veštije nego što se to može postići strogoćom i policijskim metodama. Dalje, režiser koji nije ulizica nikada neće ni doći u priliku da radi film. Skupa je to zanimacija, takođe prilično vezana za razne igre moći, za politiku, državne strukture. Sem toga nije na odmet biti sklon dozi fine ljigavosti kada radiš sa glumačkim zvezdama. I na kraju, ako nisi čovek koji je spreman da za svoj cilj „gazi preko mrtvih“, filmski proizvod će po pravilu biti kilav. Kada se sve te osobine smućkaju, ono što na kraju ostane vidljivo je obično to da su režiseri upravo to poslednje u Bilijevoj definiciji, dakle „kučkini sinovi“. Zbog svega toga, od starih majstora ostalo je jako malo saveta, uputstava, objašnjenja o tome kako se ponašati i šta raditi. Te najveće dase filmskog posla su gotovo po pravilu odbijali da pričaju o sebi kao o umetnicima, tvrdili da oni samo obavljaju svoj posao, bili su mrzovoljni ili nadmeni u razgovorima sa novinarima. Ako bi nešto iscedili iz njih to bi bile lapidarne, nekada pomalo i uvredljive rečenice.

            Vajlder je specijalno dragocen zato što je on jedan od njih, od tih velikana zlatnog doba kinematografije, ali je očigledno bio brbljiv, duhovit i komunikativan čovek. Sem reditelj, bio je i sjajan pisac, pa je imao i veštinu da stvari kaže na zanimljiv način. A opet sve što nam je ostavio u intervjuima već pripada dalekoj epohi, vremenima koja su bila potpuno drugačija od ovih danas. Stoga, potrudiću se da u ovom tekstu ostavim neka tumačenja njegovog „filmskog jevanđelja“ onako kako se to radi sa tekstovima novozavetnih apostola. Sve što su oni rekli su večite, bezvremene istine, ali već više vekova je potrebno modernim ljudima pojasniti nekada potpuno očigledne stvari.

            Ako nameravaš da ljudima kažeš istinu, potrudi se da budeš zabavan, u suprotnom ubiće te. Dakle, ako ti je namera da saspeš društvu u lice neke teške istine, budi duhovit, jer drugačije to neće moći da ti oproste. Treba pogledati Vajlderov film Ace in the Hole iz 1951. godine. Tu je svetu objasnio neke važne istine koje već dugo vremena, a i danas, izgledaju proročke. Ali to je bio jedan prilično ozbiljan film pa je u svoje vreme bio neprihvaćen, a njegov autor čerečen po kritikama. Bili je otada bio i dalje proročki nastrojen, ali se trudio da sve istine poslužuje kao šećerleme. Evo kako, na primer. Bilijeva duhovitost čini da nedopustivo ipak bude izgovoreno:

Austrijanci su bravurozni ljudi. Uspeli su da ceo svet ubede da je Hitler bio Nemac, a Betoven Austrijanac.

            Slede saveti koji se tiču i pisanja i režiranja.

            Ne pravi se pametan pred publikom. Učini da sve bude očigledno. Suptilne i delikatne stvari učini jasnim. Ako treba stavi natpise.

            Eto to, na primer, danas izgleda uvredljivo filmadžijama. Danas se smatra da je prava umetnost u „tananim nijansama“, u čudnim pojmovima koje lansiraju teoretičari filma. Singularitet, senzorno-motorna situacija, jezik modulacije … Tako se uče nova pokoljenja smatrajući da su klasični filmovi prevaziđeni. Vreme će ih grubo demantovati, ali evo kako saveti starog Vajldera mogu pomoći u rasuđivanju.

            Neki filmovi se mogu prikazivati za publiku od osam ljudi. Mene to ne zanima. Igram za najširu publiku, taj efekat me zanima. Zašto? To nije rečenica koja govori o ideji da se rade „komercijalni filmovi“. To ima veoma ozbiljno ontološko značenje.

            Publika nikada ne greši. Pojedinac među gledaocima može biti imbecil, ali hiljade idiota koji zajedno u mraku bioskopa gledaju film, oni su ustvari jedan zaista genijalan kritičar. Dok su režiseri tako razmišljali pravljeni su biseri filmske umetnosti. Probajmo da travestiramo tu misao – jedan kritičar je možda genijalan, ali hiljade stručnjaka za film, hiljade „radnika u kulturi“, profesora filma, članova komisija i upravnih odbora koji pri svetlosti kancelarija odlučuju o savremenoj produkciji, oni su jedan veliki imbecil. Uf, nisam bio duhovit…

            Takođe, u skladu sa takvim svetonazorom, Bili kaže – Držim se deset zapovesti. Prvih devet su – trudi se da ne budeš dosadan. Deseto je – obezbedi uslove da angažuješ dobre glumce i imaj pravo na finalnu montažu. Ovo deseto govori o tome da postoje ozbiljne komplikacije kada hoćeš da igraš na velikim stadionima. Nije sve samo u veštini da zabaviš publiku. A što se tiče toga kako igrati za publiku, mudri Samuilo ima niz saveta. Publika je prevrtljiva. Kada ih jednom ščepaš za vrat, ne puštaj ih. Policajac, psihoanalitičar, babica… Mora tu puno da se radi.  Drži se toga da je linija priče tvog glavnog junaka, jasna i čista. Moraš tačno da znaš gde si krenuo sa svojim pripovedanjem. Ako imaš problem sa pričom u trećem činu, pravi koren problema je verovatno u prvom činu. Da se umešam kao tumač, takođe je veoma važno da se scenario piše u fazama a ne da se odmah ukucava scenario. Često kada imaš problem sa dijalozima, pravi problem je u još u sinopsisu ili preskočenom scenosledu. Što diskretnije i elegantnije sakriješ preokrete i tačke zapleta to si bolji pisac. I reditelj, jer to je isti posao pripovedanja. Bili je bio podjednako genijalan i pisac i reditelj, pa su ga pitali da li dobar režiser treba da zna da piše scenarije. Rekao je – nije obavezno da zna da piše, ali je dosta dobro da zna da čita. Sem što je (ponovo) duhovit, radi se o važnoj istini – veština režije je u analitičkom isčitavanju scenarija i nekoj vrsti prevođenja književnog, dramskog teksta u sasvim drugi jezik, jezik pokretnih slika. Zaista se radi o veštini čitanja u najdubljem značenju tog pojma. Vratimo se publici – Koristi savet Lubiča – dozvoli gledaocima da sami saberu koliko je dva i dva i voleće te zauvek. Tu ima malo i od one ulizice, učiniti da se tvoji gledaoci osećaju kao da su sami došli do značenja priče. Ili je to ipak psihoanalitičar? Krupni plan je dragocena stvar, kao as u bridžu. Ne znam da igram bridž, ali sam siguran da hoće da kaže da ga treba čuvati za pravi potez, a ne bacati ga svaki čas.

            Ako glumac uđe na vrata ne dobiješ ništa, ali ako uđe kroz prozor eto zanimljive scene.

            Osamdeset odst filma je pisanje scenarija, ostalih dvadeset je puka realizacija, kao što je staviti kameru na pravo mesto i biti u mogućnosti da priuštiš sebi uslove da u svakoj ulozi imaš dobrog glumca. Eh, glumci. Bili je mnogo voleo da radi sa Džekom Lemonom. Kaže da je definicija sreće raditi sa njim. A to opisuje (duhovito) ovako – Mnogo volim Džeka. Odlično se razumemo i pravo je zadovoljstvo raditi sa njim. On je glumac koji razmišlja, ali nije sklon prepirkama ili debatama. Na primer, snimanje počinje u devet, on je već na setu u osam i petnaest, priđe mi i kaže: Hej, imam sjajnu ideju! Vidi, zašto ne bismo uradili ovako, bla bla bla. Ja ga samo pogledam, a on kaže – Ma da, ni meni se to ne sviđa. Opet istina o reditelju i glumcu, ali rečena na šaljiv način.

            Drugu vrstu odnosa imao je sa Merlin Monro. Sa njom je uradio čak dva filma, što je retkost obzirom na njenu reputaciju glumice nepodnošljivog karaktera. Bili je to opisao sledećim rečima:

            Sise od mramora i mozak od šampite.

            Merlin je bila zla. Strašno zla. Najgora žena koju sam upoznao u ovom gradu. Nikada nisam sreo osobu koja je toliko loša, a potpuno spektakularna na ekranu.

            Nemam ja problem sa Merlin. Monro ima problem sa Monro.

            Beskrajna slagalica bez rešenja.

            Pokušavali su da naprave kopije Merlin i nesumnjivo će nastaviti da pokušavaju. Ali neće moći. Ona je bila original. I nije Holivud ubio Merlin, razne „Merlinke“ ubijaju Holivud.

            I onda naravoučenije. Bila je ta glumica po imenu Merlin Monro. Uvek je kasnila. Nikada nije znala tekst. Bila je apsolutno nesnosna. A, na primer, moja tetka Mira je jedna divna dama. Kada bih snimao film sa njom ona bi uvek bila tu na vreme i znala bi sve dijaloge. Bila bi divan saradnik. Pa zašto onda svi u Holivudu žele da rade sa Merlin Monro, a niko neće da snima film sa mojom tetkom Mirom? Verovatno zbog toga što niko ne bi kupio kartu za film da bi gledao tetka Miru.

            Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka Bili Vajlder je počinjao da bude „prevaziđen“. Već tada je bilo, a zasigurno ih mnogo više ima sada, pametnjakovića koji sa visine i cinično gledaju na tog „starkelju“. Vreme će ih grubo demantovati, ali ovom prilikom bih prepustio samom Vajdleru da neustrašivo (i duhovito) „pokaže zube“ budućnosti koju evo mi već dugo živimo.

            Ja sam veliki. Filmovi su ti koji su se smanjili. Dešava se opšta inflacija vrednosti u estetici. I sam Vajlder to primećuje još sredinom sedamdesetih – Nikoga više ne zanima film ukoliko u njemu nije Klint Istvud sa oružjem veličine 140 penisa. Počelo je od revolvera sada je mitraljez. Nešto što je toplo i smešno, nežno ili civilizovano danas više nema šansu. Postoji neki nedostatak strpljenja koji je obuzeo ceo svet.

            Svet se nalazi na putu ka apsolutnoj osrednjosti.

            Jednom svom direktoru fotografije je rekao – Snimi par kadrova neoštro, hoću da dobijem nagradu na nekom od festivala umetničkih filmova.

            Kažu da više nisam u kontaktu sa ovim vremenom. Uistinu, ko bi uopšte želeo da bude u kontaktu sa takvim nečim.

            Ako nešto odvratno zaudara, zašto gurati nos u to?

            Ako ima nešto što mrzim više od toga da me ne shvataju ozbiljno, onda je to da me shvataju previše ozbiljno. Uh, kada bi samo delić takve misli imali današnji reditelji, svakako bi gledali bolje filmove…

            Danas se troši 80% vremena na ugovore, a 20% na pravljenje filmova. O da je samo doživeo ova vremena gde se 90% vremena troši na popunjavanje dokumenata za apliciranje na fondove, 9% na čekanje odluka komisija i traženje koproducenata, a 1% na samu tvar filma.

            Većina današnjih filmova su prepunjeni specijalnim efektima. Kako ja to da radim? Pa ja sam prestao da pušim zato što nisam znao da napunim ni svoj Zipo.  Ne zaboravite da nam istine saopštava duhovito da ga ne bi mrzeli. U stvari, ovo je cinično zgražavanje filmskog proroka nad svim onim što danas živimo okruženi superherojskim filmovima. Usput nam je i zabranjeno da pušimo. Duvan.

            Ja sam u penziji ali to ne shvatam jer sam previše u poslu.

            Mrzim ovaj svet. To je osveta, osveta milionima ljudi koji mi nikada neće oprostiti što sam prestao da snimam filmove.

            Tu negde kada je Bili prestao da snima filmove i napustio ovaj svet i sama filmska umetnost je doživela kraj ere titana. Kako su oni postali tako veliki, kako je Semjuel postao ovako pametan? Ljudi kopiraju, ljudi kradu. Tako kaže Bili. Učili su od prethodnika, naslanjali se na znanja starijih generacija. Sve što su ti velikani izmislili nastalo je emirijski. Pokušavali, ponekad uspevali, i zaključili šta valja a šta ne valja. Zbog toga je jalov pokušaj da se bude avangardan tako što se ruše „stara okoštala pravila pravljenja filmova“. Ta pravila nije uveo neki diktator, ne postoji rezolucija o njima, to nisu dogme zapisane u nekim knjigama. To je jedna nova organska umetnost nastala zahvaljujući nekolicini izuma.

            Reagujući na revoluciju novotalasovaca, Vajlder kaže – Samo gledajte, za desetak godina će novotalasovci otkriti dugačka pretapanja. Uopšte, to je problem sa svakom buntovničkom akcijom. Prevratnici nikada ne kapiraju da vreme nije stalo tu gde je njihovo delo, već da neminovno predstoji trenutak kada će oni biti prošlost. Ima taj stari vic koji pita – Znate li zašto se Mona Liza smeška? Pa zato što su pomrli svi koji su joj crtali brkove.

            Stari filmski majstori su pre svega „kopirali i krali“, dakle učili od autora filmova bez zvuka. Ta epoha filma je neuporediva po važnosti sa bilo čim što je usledilo, mada je ta činjenica zaista apsurdno van svesti današnjih ljudi. Istinu o važnosti te kinematografije Bili ponovo izvrće na šalu – Kada je Čaplin otkrio da u filmu može rečima da kaže ono što mu je na umu, postao je kao osmogodišnje dete koje piše stihove za Betovenovu devetu.

            Poenta nije u ismevanju Čaplinovog ne baš raskošnog talenta za pisanje dijaloga, nego u činjenici da se njegov rad bez zvuka stavlja u ravan sa takvim remek-delom muzike.

            Onaj od koga je Bili najviše učio, a to inače važi i za mnoge druge reditelje tog vremena, je Ernst Lubič. Vajlder kaže – Lubič je jednim zatvaranjem vrata postizao više nego drugi reditelji sa otvaranjem šlica. Na zidu svoje radne sobe je uvek imao uramljen natpis – Šta bi Lubič uradio? Zamislimo sad neki od velikih festivala današnjice i sve reditelje koji na njemu učestvuju. Šta mislite koliko Lubičevih filmova su svi oni zajedno odgledali? Verovatno ni deset ukupno. Ovo naravno podrazumeva da Venders nema film na tom festivalu. E sad i Venders i Vajlder su postali to što jesu gledajući klasični period kinematografije. Gledati te filmove je inače neuporedivo lakše nego obići desetak najvažnijih svetskih galerija i suočiti se sa istorijom slikarstva. Zašto smo kao profesija izgubili kontakt sa našom istorijom ostaje začudno pitanje.

            Vajlder je jedan od Evropljana koji je otišao u Ameriku i tamo ostvario karijeru. Kada su ga pitali ima li kakav savet za svoje mlade kolege koji dolaze u Holivud rekao je – nemojte da izgubite svoj akcenat. Verovatno je pre svega mislio na to da koliko god se trudio da ne pričaš kao doseljenik uvek ćeš biti provaljen. Ali mislim da tu postoji još jedna važna stvar. Akcenat u takvoj zemlji, znači da nisi tikva bez korena, da postoji neka ekipica zemljaka sa kojima si u kontaktu, da nisi sam. Zato se Samuel, taj veliki američki umetnik, na neki način vraća kući ovom našom malom posvetom, tekstovima o njemu i projekcijama nekih njegovih filmova.

            I na kraju zaključio bih čisto filozofskom mišlju koja bi morala biti zajednički imenitelj za svakoga od nas koji se bavi ovakvim ili sličnim poslom.

            Onaj ko ne veruje u čuda nema pojma o realnosti.

            Hvala gospodine Vajlder.

Tekst je prvobitno objavljen u: O bulevarima, apartmanima i Biliju Vajlderu, Ur. Aleksandar S. Janković, Ambasada Austrije: Beograd, 2024.