Када су класици руске књижевности објављивали своје романе у часописима попут „Руског весника“, те наставке нису звали епизодама, већ су најчешће користили термин „глава“, који и дословно значи „глава“ или „поглавље“. Читаоци су у сваком броју часописа добијали неколико „глава“. Нова времена, стари обичаји. Романи у наставцима сада се своје окриље пронашли на интернету. Роман Милутина Петровића „Ни камен на камену“ прилог је тим настојањима. Петровић је филмски редитељ по вокацији и у овом случају надовезује се на традицију сине романа, чији садржај је ослоњен на пустоловне догодовштине. Сине роман је еквивалент серијала, целовитог филмског дела које се састоји од више делова приказиваних засебно, као наставци претходног. Слично је и функционисање ТВ серија, које поједине приче, по потреби, деле на више сезона. Отуда је Петровићев роман, „Ни камен на камену“, на овом порталу, „приказивање“ авантура остварених путовањем кроз простор и време популарне културе. А на том путовању мноштво је лепота и опасности. Да би се та епизодичност прецизно успоставила, премијера је у данашњем издању, а наредни наставци ће се давати у следећем репертоарском ритму: петком, суботом и недељом.

САМО АНЂЕЛИ ИМАЈУ КРИЛА (1)

Окренуо сам се на пети и отишао одатле. Никада више нећу радити на Мегиној фарми. Нећу радити ни за њу ни њеног брата ни маму и тату. 

Изашао сам на капију ранча и кренуо низ пут. Баш када сам размишљао како ћу морати да стопирам зауставио се мали камионет. Проседи, мршави старац је показао главом да ускочим.  Када ми је рекао да се зове Хауард Хоукс препознао сам старог режисера. Возио је брзо мада је жмиркао очима и руке на волану су му се тресле. 

Ваш филм ”Само анђели имају крила” је омиљени Карпентеров филм.

Ко је Карпентер? 

Млади редитељ. Мислим, није млад само је млађи од вас. 

Не знам младе редитеље. Знао сам једног, нешто се мотао око моје ћерке. Када ми је рекао чиме се бави у животу, док сам излазио из куће рекао сам му – не знам шта раде данас ти редитељи. Никако да неко сними добру јурњаву колима. После сам чуо да се прославио неком јурњавом по Њујорку. ”Француска дрога” или тако некако се звао тај глупи филм. О нервозним пандурима.

”Француска веза” помислио сам. Фридкин. 

Њујорк је некада био мој омиљени град. Мислио сам да је било лепо живети у њему. Некада давно Њујорк је био град. Полис мог времена. Сада више није. 

Други Рим, Константинов полис, они су увек звали само Полис. То је био град, центар света, дохватљиве цивилизације. Када би се вратили времепловом тамо и рекли им Константинопољ схватили би да мислите на Полис. Цариград, то би можда схватили. И Турци су га тако звали – Полис. Топоними се не мењају или се мењају на чудан начин, па је највероватније објашњење да турско име Истамбул уствари значи идем ка Полису. Касније је све то постало збркано. Настала је велика завереничка фигура која се зове византизација. То да се православном римском царству наметне име Византија, то је исти уротнички плес којим се преправља истинита повест о Трибалима, којим се испреда прича о досељавању Словена на Балкан и још безброј ствари које су у ово време подразумевајуће толико да се све катедре за проучавање историје хришћанског света и његове миленијумске царевине зову катедре за Византологију иако сваки професор који се тиме бави зна да је име измишљено злонамерном кампањом.

Које је ово уопште време? И где ко живи? О себи сам знао да сам изгубљен у провинцији огромног царства које се звало Цивилизација. Мапа света се мењала брзо, никада ниси могао да знаш где живиш и ко су ти комшије. Границе цивилизације су јуриле тамо вамо збуњујући посматраче жељне да их смире и наштимују као струне неког жичаног инструмента.

Стари Хоукс ме оставио на обали мора. Мрзео сам да будем крај те слане воде. Ту живе гуштери и ракови. Вукови, јелени, медведи, орлови, сви су они отишли у боље крајеве још пре него су стари људи почели да праве луке. На обали мора вода није била за пиће, а растиње је имало трње. Људи су после ту на обале мора довели магарце, та дивна бића, али и њих су морали да везују. Нико нормалан не би ту живео. Сво ђубре које се слије у реке на крају се улије у море. То што је у њему вода провидна је велика алхемијска опсена. Колико капи фекалија можеш капнути у теглу чисте воде па да она и даље остане бистра? Исто је са морима само је разлика у количини. Сво ђубре које је киша икада спрала, све отпадне воде из фабрика, кланица и клозета, све се то на крају слило у мора. Један од најодвратнијих војвода у царству, перверзни властодржац опседнут враџбинама и згодним вештицама, војвода од Туризма је богатство згрнуо од кметова које доводи на обале мора. Будале се веселе опсесивно цвркућући као учлањени у неку секту још и тврдећи да им је лепо док им тај вампир у ланцу хотела сиса крв. Углавном, пљунуо сам за камионетом тек када сам се уверио да старац неће то регистровати у ретровизору и попео се уз брдо. 

Дуго сам ходао док нисам наишао на манастир. Сва срећа да није било лето, па сам могао некако да издржим пентрање по толиким каменим стазама. Прво је ту била нека рушевина паганског светилишта, али мало даље горе засјало је камење нечег другачијег. Одмах од споља је било јасно да је манастир хришћански, ортодоксни и да је стар хиљаду година. Дакле место најближе небесима за који се у царевини знало. Попио сам воду на чесми, умио се и ушао у цркву. Знао сам како и шта ту треба урадити и мислити, а угодност благодати је загрлила све у и око мене. Изашао сам назад у облачни дан и прекрстио се испред великих дрвених врата. Наишао је мршави монах гурајући колица са сеном и вилама наслоњеним одозго. Питао ме је ко сам и шта хоћу.

Рекао сам му да желим да радим ту на Маријиној фарми. Да радим за њу, њеног сина и његовог оца. Заједно са свима њима, њиховим слугама. На трен је био збуњен, али ме је разумео. Вероватно је некада и он слушао ту музику. 

У следећој епизоди: „Маријина фарма“.